Дело Ф. Енгелса „Порекло породице, приватне својине и државе“ заправо јесте како је и сам Енгелс у предговору своје књиге нагласио „извршавање једног завештања“. Својим испитивањем развоја заједница кроз историју, антрополог и социјални теоретичар Морган прави револуцију откривши матријахални генс који претходи патријархату. Тој револуцији значајно доприноси и Бахофен који тумачећи античка дела проналази доказе у корист матријархата који претходи патријархату.
Подлогу коју даје Морган кроз своју анализу развоја облика заједница Енгелс вешто користи и гради своју критику капитализма који сматра кључним у решавању проблема неједнакости међу половима и наравно, класним разједињеностима.
„Породица је“, каже Морган, „активни елемент; она никада не стоји у месту већ иде напред од нижих облика ка вишим у сразмери с друштвеним развојем. Системи сродности су, напротив, пасивни; они региструју само у дугим временским размацима напредак који је породица у току времена учинила, а радикално се мењају тек онда када се породица радикално измени.“ А исто тако је, додаје Маркс „и с политичким, правним, религијским, филозофским системима уопште (Енгелс, 1891., стр.187).“
-Мислим да би овај цитат могао да буде добар увод у анализу о групним браковима у којима је матријархат као облик друштва био поштован, а на даље је врло битно показати како се из тог облика друштва развојем породице матријархат напушта и бива потпуно замењен патријархатом за кој ћемо касније видети да је, бар према Енгелсу, настао управо онда када је приватна својина постала битнија од заједничке.
Морган који је део свог живота провео у кохабитацији са Ирокезима који су га усвојили схватио је да њихов систем сродства не одговара стварним односима у породици, па тако Ирокез назива својом децом односно кћерком и сином и децу своје сестре или брата, такође и деца његове сестре на пример њега називају оцем (Енгелс, 1891., стр. 186.) . Одатле Морган добија идеју да мора постојати неки „праузрок“ који је довео до тога да се такав систем сродства у језику користи и да опстаје. Иако је до Моргана било познато само неколико облика заједница; моногамија, полигамија и полиандрија, Морган претпоставља и такозване групне бракове који су подразумевали нерегулисане полне односе, а даље би ти нерегулисани полни односи подразумевали одсуство извесних забрана и ограничења која важе и данас (попут љубоморе или родоскрнављења).
„По Моргану из тог прастања неартикулисаних полних односа развила се врло рано:
1) Породица крвног сродства
2) Породица пуналуа
3) Синдијазмичка породица
4) Моногамија (Енгелс, 1891., стр.193.)“
- Ова подела до које је Морган дошао врло је важна јер представља пут напретка заједнице од групне до моногамне, али наравно, као што је и сам Енгелс приметио, цивилизација као по обичају да би направила направила два корака напред морала је да се врати један назад (Енгелс, 1891. стр.217.). Због чега је он упутио ову „критику цивилизацији“ томе ћемо се вратити касније. Пре тога ћемо брзо проћи кроз сваки од набројених ступњева породица.
Породица крвног сродства је уједно и први ступањ породице и она се данас не виђа ни у најпримитивнијим заједницама, просто је изумрла међутим њено постојање се мора признати на основу онога што нам пружа као доказ систем сродства код неких Хавајских племена (Енгелс, 1891. стр. 194.).
Породица пуналуа јесте највиши ступањ групног брака. Овде долази до рађања матријархата, односно, с обзиром на то да се у групним браковима није могло доћи до поуздане информације о очинству, само је мајка могла да зна ко је отац одређеног детета, те тако почиње формирање породичне лозе на основу података о мајчинству. Тиме се спречава брак између браће и сестара по мајчиној линији и прелазак на виши ступањ групног брака.
Даље се сусрећемо са такозваном синдијазмичком породицом која би подразумевала спаривање у краћем периоду, што би значило да је муж имао главну жену међу много њих и обратно. Даљи закључак и анализу можемо исцрпети из следећих Морганових речи:
„Развој породице у праисторији састоји се, према томе, у непрекидном сужавању круга које првобитно обухвата цело племе - у чијем оквиру влада влада брачна заједница између оба пола (Енгелс, 1891., стр.202).“
-Стижемо до тачке где нам у многоме помаже откриће Бахофена који указује на премоћ коју су жене имале у тој сада већ суженој породици, породици коју су чинили чланови различитог генса оба пола. Оваква, синдијазмичка породица и даље је била преслаба да би се говорило о приватној имовини, поготово због тога што је матријархат владао. Жена је имала сву моћ у рукама и није био редак случај да жена изопшти мушкарца из породице уколико није задовољна његовим радом. С обзиром на то да се породично стабло могло препознати само по мајчиној линији моћ матријархата била је логична. Међутим преокрет се дешава када се појави недостатак жена те на неки начин почиње размена или куповина жена између генсова. Јавио се проблем наслеђивања у том браку. Обичај је био да имање припадне генсу из кога је отац, док деца припадају, логично мајци. Међутим, како деца у том случају не наслеђују оца јер не припадају његовом генсу, у циљу окретања наследног права у корист деце, настао је и патријархат и приватна својина. Укидање матријархата довело је до пораза женског пола јер је жена потпуно лишена било какве моћи оног момента када је и приватна својина и дете припало надлежности патријархата, моногамни брак настаје на штету жене, јер је она морала да буде верна да би се утврдило дефинитивно очинство, те је моногамија стала искључиво на страну мушкарца коме су разни видови проституције били дозвољени. У том тренутку лежи кључни моменат за историју породице, али и идеје приватне својине, с обзиорм на то да је сада индивидуална заједница била наследна јер се ослањала само на патријархат. У том историјском моменту се прави и прва таква класна разлика где жена добија улогу служавке у кући и пасивну улогу у друштву. Том анализом Енгелс покушава да разјасни како класна неједнакост нужно води и у сваку неједнакост, међу осталом и међу половима, што се може приказати кроз следећи цитат:
„Прва класна супротност која се јавља у историји поклапа се са развојем антагонизма мужа и жене у моногамији а прво класно угњетавање – с угњетавањем женског пола од стране мушког. (Енгелс, 1891., стр.217).“
-Дакле, с обзиром на то да је у рукама мушкарца сав капитал, он има сву моћ која заправо не би могла да постоји уколико се породица не би развијала у приватну индустрију већ би била ћелија једне заједнице у којој је сва имовина заједничка. Тако би жене и мушкарци били у равноправном положају јер би били зависни од заједнице, не од материјалног добра, тада би се и развила права индивидуална полна љубав.
„Она никако није била плод индивидуалне полне љубави, с којом, није имала ништа заједничког, јер су бракови, као и раније били бракови конвенције. Она је била први облик породице који се заснивао не на природним, већ на економским условима, наиме на победи првобитном, исконском заједничком својином (Енгелс, 1891., стр.217).“
Користећи заменицу „она“ Енгелс је мислио на моногамни брак. Енгелс не пориче то да је моногамни брак напредак друштва, али и примећује назадовање када је реч о губитку нечега пресудног и суштинског за правду и једнакост а то је управо заједничка својина.
У закључку бих сумирала све наведено, па иако у кратким цртама, надам се да сам успела да појасним Енгелсову идеју о томе како својина у зависности од тога у чијим је рукама може утицати на јединку. Суштина Енгелсове идеје јесте да би правилан и природан однос између људи могао да постоји само уколико индивидуа не полаже монопол економске моћи над другим појединцем. За крај бих се још једном осврнула на текст и оставила простор за дискусију парафразирајући Моргана који се запитао, да уколико је друштво до сада прошло кроз нама позната четири сукцесивна облика породице, да ли ћемо се ускоро можда сусрести са неким новим обликом с обзиром на то да се сваким даном друштво све више мења (Енглес, 1891., стр. 233)?
Л И Т Е Р А Т У Р А :
Енгелс Фридрих, Порекло породице, приватне својине и државе, 1891.