"Више једнакости још јасније доводи до свести о неједнакостима, које и даље постоје и појачавају се."(Бек, 2001: 174)
Чињеница да између мушкараца и жена на папиру више не постоје разлике у погледу могућности деловања на све аспекте друштвеног живота, а да упркос томе статистички подаци показују да је улога жене и даље у потчињеном положају у односу на улогу коју у друштву заузима мушкарац, говори о спором напретку идеје о једнакости полова. Данас, када за жене не постоје никакве препреке у погледу права и образовања, можемо видети да се проблем налази у родним стереотипима, дубоко укорењеним у савременом друштву.
"Младе жене су изједначавањем образовних могућности и повећаном свешћу о свом положају изградиле наду у већу једнакост и партнерство у професионалном и породичном животу, која се односи на супротно усмерене развоје на тржишту рада и у понашању мушкараца. Мушкарци, обратно, практикују једну реторику једнакости, не прелазећи с речи на дела." (Бек, 2001: 174)
Моје тумачење овог цитата односи се на пасивно (не)учествовање људи, без обзира на пол, у борби за једнакост. Влада ли мишљење да је правно загарантована једнакост у свим областима друштвеног делања ставила тачку на све проблеме с којима су се сусретале жене у прошлости? Да ли се већина служи такозваном реториком једнакости? У једном истраживању које је спровео CeSID 69 % испитаника је на питање "Колико је насиље над женама распрострањено у Србији?" одговорило са Много/У приличној мери. На првом месту по изложености дискриминацији налазе се жене, гласом 42 % испитаника. Десет посто испитаника мисли да је жена у повлашћеном положају, док 65 % тврди супротно.(Извор: http://www.ravnopravnost.gov.rs/jdownloads/files/izvestaj_diskriminacija_cesid_undp_poverenik_2013_v__21_02_2014_final_sajt.pdf) Свест о проблему, очигледно, постоји.
"Људи се ослобађају окова полова, њихових квазисталешких атрибута и датости, или су уздрмани до дна душе, а покретач је сила коју они сами не разумеју, иако су они њено унутарње отелотворење, ма колико чудно их оно задесило. Закон који их обузима гласи: Ја сам ја, а потом: Ја сам жена. Ја сам ја, а потом: Ја сам мушкарац." (Бек, 2001: 187)
У трагању за идентитетом, у доба када постоји широк избор темеља на којима ће се исти градити, потреба једне особе да што више заобиђе устаљене родне улоге и стереотипе јесте потпуно оправдана. Потреба за независношћу и слободом постаје ултиматум савременог доба. Међутим, млади људи и даље ступају у партнерства и брачне заједнице. Бек тврди да се та жеља за партнерством јавља због повећања губитака које индивидуализација носи као наличје својих могућности.(Бек, 2001: 188)