Бек наводи да је неколико протеклих деценија и дешавања која су пропратила тај временски период, утицало на то да се традиционална улога жене у великој мери измени. Дужи животни век, процеси модернизације, средства за контрацепцију, крхкост бракова која води ка све већем броју развода, могућност образовања оба пола, представљају услове које Бек карактерише као кључне за промену улога које су женама биле природно наметнуте. Ново време отвара и могућност за нове конфликте међу супружницима. Појмови „деца“ и „економска сигурност“ који у брачној заједници углавном указују на нешто што је добро и пожељно, у случају развода често мењају значење.
„У случају када муж издржава породицу-шематски гледано-жена после развода остаје са децом и без прихода, а муж, супротно томе, са приходом и без деце“ (Бек, 2001, Београд: 199).
Сада је за дете он само неко ко зависи од мајчине воље; пошто се економска неједнакост у великој мери смањује алиментацијом коју је отац у обавези да обезбеди, од улоге главе породице и некога од кога мајка и дете зависе, он сада постаје свестан положаја који није завидан. Ипак, по мом мишљењу, развод брака ће у највећој мери негативне последице оставити на дете које неће имати прилику да одраста уз оба родитеља и правилно се социјализује.
Неједнакост између мушкараца и жена је такође нешто што Бек представља као веома битно када говоримо о мушко-женским односима, улогама, итд. Тек у последњих неколико деценија питање равноправности жена и мушкараца завређује пажњу. Рађањем феминистичких покрета и давајући питању неједнакости и неравноправности политички аспект, јача и могућност напретка и налажења решења у тој бранши.
„Фемнисткиње су оштро критиковале тврдње о биолошкој зависности поделе рада између полова, сматрајући да не постоји ништа природно или неизбежно када је реч о расподели дужности у друштву. Жене нису спречене ниједном својом биолошком карактеристиком да граде професионалну каријеру...“ (Гиденс, 2007: 124).
Бек на сличан начин говори о томе, где се модернизацијом брише линија која је некада потпуно раздвајала мушке од женских послова, улога у друштву и у приватној сфери, то јест породици.
„Ко пере суђе и када, ко повија бебу, ко води рачуна о набавци, ко гура усисивач по кући – постаје исто онолико нејасно колико и – ко зарађује за хлеб...“ (Бек, 2001, Београд: 202).
Ипак, постоје теоретичари који ове тврдње оповргавају, налазећи као кључ баланса у једној породици управо јасно дефинисану поделу рада. Тако Талкот Парсонс каже да „породица функционише успешније уколико постоји јасна подела рада на основу пола у којој жене преузимају експресивне улоге, брину се за подизање и безбедност деце и пружају им емоционалну подршку. Мушкарци, с друге стране, треба да преузму инструменталне улоге – тј. да зарађују за живот породице“ (Гиденс, 2007: 123).
Међутим, зар није подједнако битна улога и оца и мајке у социјализацији детета? Зар је немогуће да и мајка жели да се професионално оствари и, осим емоционалне подршке, пружи и финансијску?
На горе наведено, Бек се надовезује чињеницом да данас, у модерном друштву, ниједна одлука није човеку дата од природе, већ да се све постиже договором и да увек постоји могући избор или принуда на исти.
Када говоримо, на пример, о виђењу породице Анђелке Милић, можемо уочити одређену дозу распећа између модерног и традиционалног.
„Модерна породица зачета је у ауторитарном поретку сталешког друштва, али као њена антитеза. Утолико је породица од стране припадника грађанске класе увек тумачена и жељена као супротност сили и неконтролисаној моћи, као сфера која нуди управо растерећење од страхова изазваних необузданим друштвеним моћима, као оаза примене хуманости, благости и спокоја, насупрот грубостима и тржишне утакмице владарске силе“( http://esociologyveraintroduction.wikispaces.com/file/detail/A+Milic+Pojam+porodice.doc, приступљено садржају сајта 25. 11. 2014).
Ову његову тврдњу бих окарактерисала као контрадикторну у односу на то да Милићева у даљем тексту говори о оцу као ауторитету и мајци као споредној улози. Ако је већ породица бег од једног вида моћи и ауторитарног сталешког друштва, зар отац, као ауторитет у породици, није главна фигура, власт, моћ?
„У новој грађанској породици васкрсава стари ауторитет господара породице у лику оца породице који своју власт више не ослања на наслеђе и порекло,већ на предузетничку радиност и вештину зарађивања“ (http://esociologyveraintroduction.wikispaces.com/file/detail/A+Milic+Pojam+porodice.doc, приступљено садржају сајта 25. 11. 2014).
Овде се види њен став да је подела рада ипак важна, то јест, за разлику од Бека, њено виђење да подела рада, улога оца и мајке и слично, представљају само природну датост, а да не постоји, или бар не би требало да постоји, могућност избора или договора.
На крају текста уочавамо да Милићева говори о томе да је женама у модерном добу отворена могућност запошљавања и евентуалног скидања круне мушкарцу. Али, по мом мишљењу, она као да бежи од те могућности јер би се већ изграђени породични поредак нарушио, што наводи на закључак да је она ипак традиционалног убеђења; да ипак отац остане тај који је на врху породичне лествице.
Опет, осврћући се на Беков рад где уочавамо да сматра да је данашњица као носилац модернизације нешто што води ка раскидању традиционалних породичних веза, где у једном тренутку говори да је то добро, у другом делу наводи да је могућност избора исто тако и лоша јер се њоме отварају и нове могућности за конфликте,тиме се може одступити од сигурности која је била историјски потврђена карактеристика традиционалног породичног режима. Можда се због ове немогућности налажења правог избора код Бека јавља могућност да искусимо живот и као индивидуе, али не одбацује као главни циљ управо породицу.
Литература:
Гиденс, Социологија, 2007.
Бек, У., Ризично друштво, Филип Вишњић, Београд, 2001.
Милић А., Социологија породице, Породица између хијерархије и симетрије односа пол-род, http://esociologyveraintroduction.wikispaces.com/file/detail/A+Milic+Pojam+porodice.doc (Приступ садржају 25. 11. 2014)