Социологија сазнања (Sociology of knowledge)

МАТЕРИЈАЛИЗАМ је онтолошко и логичко- епистемолошко схватање да је апсолутни узрок свега што постоји материја, да материја има универзално објективну стварност у смислу законите везе узајамног одношења тоталитета истоврсних материјалних феномена обједињених у компоновању целине материје.

Карл Маркс је у Тезама о Фојербаху критиковао „стари“ материјализам као становиште и идејни израз грађанског друштва појединачних, апстрактних,изолованих индивидуа отуђених класном поделом рада: "Главни је недостатак свега досадашњег материјализма ( укључујући и Фојербахов), што предмет, стварност, осјетилност схвата само у облику објекта или опажања , а не као осјетилну људску дјелатност, праксу , не субјективно. Стога је дјелатну страну, насупрот материјализму, апстрактно извео идеализам, који наравно не зна за стварну, осјетилну делатност као такву. Фојербах жели осјетилне објекте који су заиста различити од објеката мисли; али саму људску дјелатност он не схваћа као предметну дјелатност."( http://www.marxists.org/srpshrva/archive/marks/1845/misc/teze-fojerbah.htm)

„Стари“ м. познаје и признаје само ону врсту апстрактне нужности која теоријско- методолошки раздваја објекат и субјекат као две супротстављене и независне супстанције. Механицистички м. стога не успева да се одвоји од пуког случаја приликом објашњавања развоја мислећег људског мозга или чудесне коинциденција која је могла и да се не догоди, мада је нужно детерминисана корак по корак тамо где се догоди. „Стари“ м. представља само обрнути идеализам: уместо од илузорних субјективних психолошких апстракција безтелесног мишљења духа и тела без мисли које идеализам спиритуалистички спекулативно спаја у стварну чињеницу мислећег тела мозга, „стари“ м. полази од апстракције наводно непосредно дате, одувек и заувек постојеће чињенице јединства и недељивости материјалног чулног органа мозга или ока који су структурално и функционално прилагођени да врше делатност мишљења и виђења усмерене на спољашње објекте, на оно друго, објективну стварност, а не на себе саме. Са становишта „старог“ м. материјални чулни органи не би могли да мисле нити виде уколико би органски темељи и услови њихове делатности постали објекат те делатности. Потпуно заокупљени делатношћу мишљења или виђења спољашњих предмета, материјални чулни органи према „старом“ материјализму природно себе губе, заборављају и поричу властиту делатност у својим објектима. Из тога настаје илузија о дуализму и потпуној независности свега телесног и чулног, укључујући органе мозга и вида,од мишљења.

Монистички м. Спинозе превладава дуализам механичког м. сагледавајући простирање и мишљење као два својства исте супстанције, мислећег тела. Монистички материјализам сагледава дијалектичку нужност да материја из себе, као само-развијајућегстварног тоталитета или органског агрегата чије су све компоненте у узајамном односу као припадници исте врсте не на основу поседовања неког идентичног више или мање случајног својства, него на основу јединства законите генезе од заједничког претка, развије све своје атрибуте укључујући мишљење. Када би дошло до истребљења мислећих тела на земљи, природа би морала на неком другом месту и другом времену да поново произведе своју највишу креацију пошто се ни једно витално својство природе не може да изгуби, уверени су заговорници монистичког м. Тиме што мишљење не одвајају од материје и не супротставља ју материји као ’дух’, заговорници монистичког м. наговештавају могућност да се у објекту препозна преображавалачка делатност субјекта.

Заговорници монистичког м. су се међутим такође зауставили на становишту контемплације (интуиције) природе и нису успели да у потпуности појме чулни свет као тоталитет животне чулне делатности друштвених индивидуа од којих је тај свет састављен, односно да сагледају објекат контемплације као производ заједничког људског рада кроз историју. Другим речима, ’стари’ материјализам, како дуалистички тако и монистички, сагледава субјекта сазнања као пасивну детерминисану страну у односу са објектом. Људи су апстраховани из комбинације друштвених односа и производнихснага и преображени у изоловане појединце. Однос људи са објектом или укупним окружењем, је у „старом“ м. тиме протумачен као однос појединца са свиме осталим што постоји изван појединачног мозга и независно од његове воље и свести.

Маркс стаје на становиште „новог материјализма“ као становиште историјског и дијалектичког процеса успостављања подруштвљеног човечанства индивидуа које развијају људску могућност обједињавања управљачких и извршилачких радних функција и свесног овладавања властитом друштвено-историјском праксом репродукције властитог живота. Са овог становишта постаје јасно и разговетно да изван воље и свести људи која се формира у процесу међусобног друштвеног одношења и одношења размене материје са околним анорганским телом, не постоји природа ’по себи’ која претходи људској делатности. Природа коју људски род може да контемплира је увек већ хуманизована природа, целокупно друштвено историјско окружење света ствари које је створио људски рад и систем односа између људи развијен током противречног радног процеса друштвено-историјске производње материјалног живота и форми људског узајамног деловања.

Заговорници „новог“ м. истовремено историзују и дијалектизују „стари“ (дуалистички и монистички) материјализам, и материјализују „стари“ (субективни и објективни) идеализам, поимајући људски род као особени део природе који је производ противречног процеса друштвеног рада сукцесивних генерација људи који у том процесу активно преображавају како спољашњи свет тако и себе саме, у оквирима историјско дијалектичких односа постојања природе као настајуће целине кроз све преображаје у времену и простору.

Заговорници „новог“ м. се усредсређују на испитивање како промене начина организације материјалне производње и репродукције живота утичу на промене начина мишљења људи који заузимају супротстављена места у класној подели рада и како те промене начина мишљења повратно делују на преображај затечене, током целокупне класне „предисторије“ противречне, комбинације производних односа и друштвених материјалних и духовних производних снага људског рода .

Сто педесет година након Маркса и даље важи Марксово упозорење да све што зна јесте да он сам није „марксиста“. Другим речима, не само осамнаестовековни и деветнаестовековни „стари“ материјализам механицистички протумачене физике и математике, него и двадесетовековни и потоњи механицистички протумачени „дијамат“ (догматизовани дијалектички и историјски материјализам ), објекат посматрају статички, пасивно проматралачки. Маркс сам није никада употребио израз историјски и дијалекгтички материјализам, него израз нови материјализам, да би га разликовао од механичког и статичног, контемплативног материјализма . Догматизовани„дијамат“ механицистички раздваја поједине сфере људске друштвено-историјске делатности и издваја техницистички схваћене економске факторе из противречног сплета конкретно-историјских производних односа и материјалних и духовних производних снага, као једино и једносмерно детерминишуће чиниоце обликовања остатка друштва.

Због честог нагласка на истраживање фактора сукоба и дезинтеграције затеченог унутар себе противречног друштвеног поретка , теоретичаре „ново“ материјалистичке оријентације често критикују да пропагирају радикалну идеологију оправдавања револуционарног насиља у служби коренитог мењања постојеђег друштвеног поретка .

ИДЕАЛИЗАМ је онтолошко и логичко-епистемолошко схватање да је апсолутни узрок свега што постоји идеја, дух, свест, да је спољни свет само идеална претстава и мисаона конструкција субјекта или само облик објективног испољавања или опредмећења духа у материјалној природи.

Хегелово схватање свих резултата људског практичког делања и производа људског рада, историјских догађаја и њихових последица као отелотворења неке идеје, представља дијалектичко јединство супротности субјективног (Фихте) и објективног (Шелинг) и. као чистог или ’апсолутног’ и. Хегелов апсолутни и. не садржи било какав одговор на питање одакле потиче мишљење које је схваћено као универзална креативна способност која се необјашњено уздигла из отуђења у природи до самосвести само код људи. Другим речима, Хегелов апсолутни и. не повезује процес уздизање апсолутне идеје са системом одређених услова који су обликовани независно од људи. Апсолутни и. претвара мишљење као делање које се дешава у глави у облику унутрашњег говора, у почетну тачку за разумевање свих појава културе, како духовне тако и материјалне. На овај начин, сви историјски догађаји, друштвене, економске и политичке структуре, целокупни свет производа људског рада и целокупна историја, бивају протумачени као процес који се дешава на основу моћи мишљења. У Науци логике д. процес од оспољења (отуђења) или објектификације креативине енергије мишљења до инверзног овладавања плодовима властитог рада кроз разотуђење (дезобјектификацију), почиње са речју и завршава свој круг са речју.

Хегелов апсолутни и. по Иљенкову (1974) није плод религиозно оријентисане маште, него представља некритички опис стварног стања ствари, на тлу којега професионални теоретичар, уски специјалиста менталног рада, делује то јест мисли. Форме Хегелове филозофије су стога практички неизбежне илузије (чак су и практички корисне) које ментални радници неизбежно ствара у својем раду. ове илузије потхрањују објективни положај менталног рада у друштву и одражава тај положај. То је сазнање стечено у облику појмова непосредно током процеса школовања, у облику вербалних знаковних израза, који представљају за менталног радника почетну тачку његове посебне делатности, као и крај, посебни циљ, његову стварну ’ентелехију’. Хегелов апсолутни идеализам је некритички опис стварног процеса производње и акумулације сазнања у облику теорије репродукције грађанског друштва у оквиру политичке економије, која узима за полазну тачку својег објашњења једну тачно уочену али несхваћену чињеницу. Та тачна а несхваћена чињеница је да новац, који се појављује у форми кретања као капитал, као полазна тачка и циљ целокупног цикличног процеса враћања себи, открива мистериозну, окултну способност за само-експанзију и само-развој. Ова чињеница када се остави необјашњеном, постаје мистериозна и окултирана тако да јој се приписује особина која у ствари припада потпуно другом процесу који се изражава (’одражава’) у њеној форми.

Само је Марксов и Енгелсов филозофски ситем после Хегела био у стању да користи Хегелов дијалектички апсолутни и. као ’оруђе критике’, пошто је усвојио становиште револуционарног, критичког става према објективним условима који потхрањују илузије идеализма. Ти објективни услови који потхрањују илузије апсолутног и других облика и., јесте ситуација отуђења (алијенације) стварних, делатних способности људи код већине појединаца, ситуација у којој све универзалне друштвене снаге то јесте способности делања друштвеног човека, изгледају као силе независне од већине појединаца које њима доминирају као спољашња нужност, као силе које монополски контролишу више или мање уске групе, стратуми и класе у друштву.

Лењин резимира своје одређење и. као начин мишљења који користи скупину премиса да дође до закључка без узимања у обзир контекста. Идеје не падају са неба него су створене у одређеним околностима и могу се проверити и уколико су истините спровести у пракси такође само с обзиром на контекст из којега потичу и у којем се остварују.

РЕПУТАЦИЈА или интелектуална репутација може имати много различитих значења у свакодневном животу, тј. неформалном језику. Међутим, у социологији сазнања је ово концепт који се користи приликом истраживања утицаја појединих интелектуалаца, нарочито у савременом добу, тј. од деветнаестог века. Концепт интелектуалне репутације се тако користи када се желе испитати разлози због којих је један мислилац остварио значајан утицај на развој одређених дисциплина и/или науке уопште, али и када се покушава показати због чега неки интелектуалци остају релативно неутицајни у академским круговима. Наравно, то не значи да се појмови репутације и утицаја потпуно преклапају по садржају и обиму, те да се могу сматрати еквивалентним. Наиме, поменута врста утицаја може изостати чак и када постоји одређен степен репутације и обрнуто, али сложени међусобни односи ова два појма неће бити детаљније разматрани у овој одредници.

Постоје два основна модела за приступање проблему репутације.  Први је „идеациони“ (ideational на енглеском језику). Он је укорењен у традиционалним хуманистичким дисциплинама и у историјама науке које се фокусирају на једну дисциплину као целину. Као што му само име сугерише, основна карактеристика овог модела објашњења интелектуалних каријера је да он узима инхерентну снагу и стил самих идеја као основне факторе који одређују репутацију интелектуалаца. Тако би повезаност филозофског система једног аутора, његова кохерентност, затим оригиналност и дубина анализе били отприлике једини разлози због којих треба очекивати успех или неуспех, тј. мањи или већи значај једног мислиоца за развој неке дисциплине. Дакле, овакав приступ занемарује бројне „спољашње“ факторе, тј. све оно што се тиче друштвених односа у најширем смислу те речи.

Са друге стране, тзв. репутациона (reputational) перспектива гледа на проблем знатно шире и може се сматрати да је много више социолошка; она покушава да узме у обзир и историјски и културни контекст, дакле социјалне факторе који детерминишу „успех“ мислиоца. Тако ће као важни чиниоци бити разматрани друштвени слој коме припадају родитељи конкретне особе коју испитујемо, шири социјални миље који преовлађује у датом добу, те повезаност научне институције којој припада са другим утицајним институцијама у свету. Заправо, социјална конструкција интелектуалних репутација се разуме кроз испреплетеност  четири основна фактора (који се такође сматрају и различитим, посебним, моделима објашњења): 1) „дух“ времена, тј. интелектуална клима карактеристична за одређену епоху, 2) географски фактори и националне традиције, 3) институционални престиж и 4) личне карактеристике, тј. особине личности.

Као што је узгред споменуто, ова четири фактора се могу јавити и као посебни модели објашњења интелектуалних каријера појединаца. То значи да се тада само један од поменутих фактора узима у разматрање, док се остали игноришу или одбацују као мање релевантни, односно потпуно неважни за анализу која се жели извести. Наравно, јасно је да такав приступ нужно води редукционизму и да неоправдано изоставља битне факторе. Међутим, такође је јасно да то зависи и од конкретног случаја; другим речима, у одређеним ситуацијама један од поменута четири фактора може да буде убедљиво  најрелевантнији и онда би било оправдано ставити по страни преостала три, али таква одлука се не сме доносити олако, већ мора да буде резултат исцрпног „пред-истраживања“ и што потпуније обавештености истраживача (и овде се јављају проблеми са дефинисањем онога што би било довољно да се назове исцрпном и довољном обавештеношћу, али то је већ друга тема).

Поред пуког набрајања четири фактора који чине основу репутационе перспективе ваља их, међутим, ради бољег разумевања и конкретизовати, тј. делимично операционализовати. Дух времена (climate of the times) се тако разумe уже него што се то обично чини. Наиме, ова синтагма упућује на политичке, историјске и економске факторе који су у блиској вези са идејама, тј. који могу дати или одузети снагу неким идејама у зависности од тога да ли се оне могу уклопити у ове факторе или иду против њих. Тако је тешко замислити да се, на пример, лудистички покрет јави у Вавилону или, мало мање драстично, да идеје екстремног либерализма добију пажњу и стекну бројне следбенике у Чаушесковој социјалистичкој Румунији. Други модел, онај који наглашава географске факторе и националне традиције (geography and national traditions), сугерише да је важно да интелектуалац о коме је реч буде и физички близу главних институција које му  могу обезбедити успех и утицај. Следећи овај модел, лако је претпоставити да није реално очекивати значајан одјек Платонове филозофије међу бушманским заједницама у Африци током 4. века п.н.е.

Наредни модел (institutional prestige) се тиче институционалног престижа (углавном образовне или истраживачке) институције којој субјекат истраживања припада и углавном се упоређује са „хало-ефектом“. Наравно да истраживање спроведено на Стенфорд Универзитету у САД добија већу пажњу него истраживање које хипотетички има исти домет и подједнако убедљиве резултате и закључке, али је спроведено у оквиру, рецимо, Центра за социолошка истраживања Филозофског факултета у Нишу. Важно је запазити да се и на овом и на претходном примеру види да само један од ова четири модела није довољан да се објасни комплексна реалност друштвеног живота, те да треба узимати у обзир више фактора приликом анализе (у примеру са Платоном и бушманима се поред географских морају узети у обзир и култоролошки фактори, док су у одређеном смислу за пример са Центром из Ниша важни и географски чиниоци). Најзад, четврти и последњи модел објашњења обрађује личне особине анализираног интелектуалца (personal characteristics). Овај се модел може сматрати саморазумљивим и уместо навођења још једног примера ваља успут скренути пажњу да овај модел добро показује како је обимно и озбиљно истраживање у друштвеним наукама готово немогуће обавити без интердисциплинарне сарадње (овде се јасно види потреба психолога у састављању нацрта и спровођењу истраживања, али и у анализи података).

Нејл Меклафлин (Neil McLaughlin) на веома занимљив начин користи објашњену репутациону перспективу у изучавању утицаја интелектуалаца у покушају да објасни како је Ерих Фром (Erich Fromm) од веома утицајног научног радника током четрдесетих и педесетих година двадесетог века завршио на маргинама академског живота до почетка седамдесетих година. Овај аутор, међутим, уз тврдњу да се упоредна метода недовољно користи у социологији сазнања, у истом истраживању покушава да овај феномен осветли и користећи се поређењем специфичне ситуације Ериха Фрома  и Жака Дериде (Jacques Derrida). Меклафлин поврх свега тврди и да се ни идеациона перспектива не сме занемарити у анализи, те да овако сложеном проблему треба прићи холистички.

КОНСУЛТОВАНИ ИЗВОРИ:

McLaughlin, Neil (1998) „How to Become a Forgotten Intellectual: Intellectual Movements and the Rise and Fall of Erich Fromm“, Sociological Forum, Vol. 13, No. 2, pp. 215-246.

McLaughlin, Neil (1999), „Origin Myths in the Social Sciences: Fromm, the Frankfurt School and the Emergence of Critical Theory“, The Canadian Journal of Sociology / Cahiers canadiens de sociologie, Vol. 24, No. 1, pp. 109-139. 

ФРАНКФУРТСКА ШКОЛА је уобичајено користи да се именује круг неомарксистичких филозофа и друштвених научника који су били окупљени око Института за друштвена истраживања. Овај Институт је формиран двадесетих година двадесетог века у Франкфурту и био је лабаво повезан са Универзитетом у Франкфурту. Био је, међутим, прилично аутономан јер му је сву финансијску потпору обезбеђивао син једног немачком милионера. Институт се 1933-е, када су нацисти дошли на власт, преселио у Женеву, да би се 1935-е поново преселио, овога пута у Њујорк у оквиру Колумбија универзитета. Године 1953-е Институт се враћа у Франкфурт.

Из Франкфуртске школе је потекло оно што се данас најчешће назива критичком теоријом друштва. Овај назив произлази из основних поставки марксизма којих су се сви припадници ове школе мање или више доследно држали, а које у сржи имају свеобухватну критику капиталистичког начина производње као и преовлађујућих образаца савременог друштвеног живота уопште. И управо у контексту критике савременог начина живота до изражаја долази можда најспецифичнија карактеристика Франкфуртске школе – покушај теоријског спајања марксизма и психоанализе.

Дакле, иако су се чланови и сарадници Франкфуртске школе понекад много разликовали у теоријском смислу, оно што их је на неки начин држало на окупу јесу марксизам и психоанализа, те покушај спајања ове две теорије. Међутим, и овде је било доста неслагања међу појединим припадницима Школе, па постаје очигледно да је уобичајена слика о потпуно кохерентној школи мишљења умногоме погрешна. Иначе, често се у писању историје једног идејног покрета намерно занемарују одређени детаљи, док се неке чињенице наглашавају како би се постигла жељена слика, тј. како би се на ефикасан начин изградио „мит о постанку“ школе мишљења о којој је реч.

Из угла социологије сазнања посебно је интересантно какве су ставове имали припадници ове школе мишљења у вези са сазнањем уопште и репродукцијом владајуће идеолошке свести. И док су се на онтолошкој и епистемолошкој равни припадници Франкфуртске школе, будући сви следбеници филозофско-хуманистичких идеја младог Маркса (Karl Marx), углавном слагали, до сукобљених ставова долазило је у вези са практично-политичком димензијом њиховог научног рада. Наиме, Ерих Фром (Erich Fromm) је у каснијим годинама снажно критиковао Нову левицу, сматрајући је детињастом и непотребно радикалном, док је Маркузе (Herbert Marcuse) до краја беспоговорно подржавао овај покрет, сматрајући га истински револуционарним и способним да донесе промену коју онтолошки део марксистичке теорије предвиђа.

У овом контексту је занимљиво поменути и Поперову критику (Karl Popper) марксизма. Наиме, марксизам се, сматра Попер, не може ни сматрати научном теоријом у правом смислу, јер не нуди предвиђања која се могу емпиријски потврдити односно, у складу са његовом теоријом, оповргнути, већ дозвољава да се из њега извуку само пророковања која су истовремено превише општа и без имало објашњавалачке моћи. Такође, тврди он, марксизам оставља простора и за увођење ad hoc теорема и хипотеза које га могу, баш због изостанка могућности извођења конкретних оповргљивих ставова, одбранити од било које критике, без обзира из ког правца она може да долази (Попер, 2002: 336-339).

Поред директне важности за социологију сазнања у форми примене критичке теорије на многе проблеме који спадају у домен ове научне дисциплине, Франкфуртска школа има и једну специфичну сазнајносоциолошку релевантност. Наиме, као што је већ поменуто, у оквиру ове школе мишљења је дошло до онога што би се могло назвати класичним примером ревизије али и романтизовања историјата једног покрета, тј. школе мишљења. Тако је допринос Ериха Фрома Франкфуртској школи практично избрисан током шездесетих и седамдесетих година, док се са друге стране Валтер Бенјамин (Walter Benjamin) помиње као члан ове школе иако формално никада није био запослен у Институту. Разлог томе је, делом, сукоб Ериха Фрома са Адорном (Theodor W. Adorno), Хоркхајмером (Max Horkheimer) и Маркузеом око суштине марксистичке и психоаналитичке теорије, али и неспоразум са Хоркхајмером и Полоком (Friedrich Pollock) око материјалних средстава Института за друштвена истраживања.

КОНСУЛТОВАНИ ИЗВОРИ:

McLaughlin, Neil (1998) „How to Become a Forgotten Intellectual: Intellectual Movements and the Rise and Fall of Erich Fromm“, Sociological Forum, Vol. 13, No. 2, pp. 215-246.

McLaughlin, Neil (1999) „Origin Myths in the Social Sciences: Fromm, the Frankfurt School and the Emergence of Critical Theory“, The Canadian Journal of Sociology / Cahiers canadiens de sociologie, Vol. 24, No. 1, pp. 109-139.

Попер, Карл (2002) Претпоставке и побијања, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад.

РЕФЛЕКСИЈА је процес мисаоног преусмеравања или одбијања ( лат . reflexio ) пажње са објекта сазнавања на однос субјекта сазнавања према њему , раз(ум)ско освртање на процес мисаоног одражавања или реконструкције стварности , то јест свесни процес сазнавања процеса сазнавања, (са)зна(ва)ње о (са)зна(ва)њу.

Социологија сазнања у ширем смислу означава посебну социолошку дисциплину чији посленици истражују како изван-сазнајне детерминанте, првенствено друштвени чиниоци живота људи као истовремених субјеката и објеката процеса производње или конструкције сазнавања, утичу на појаву, језичку артикулацију, облике, структуру, функције, институционализацију и организацију, развој, значења, вредност и истинитост сазнајних садржаја процеса мишљења, те како резултати овог процеса, преовлађујуће идеје и сазнајни садржаји друштвене и индивидуалне свести у оквиру свих врста културних творевина и делатности људи које се у датом простору и времену сматрају знањем, кроз ширење и примену, утичу на друштвене околности у којима су настали.

С обзиром да су се издиференцирале посебне социолошке дисциплине чији су се посленици специјализовали за испитивање узајамног односа првенствено друштвених околности и идејних садржаја свести у оквиру појединих облика културе и друштвених делатности (религије, морала, науке, образовања, политике, права, привреде, рада, спорта, уметности, масовних комуникација,...), с.с се често схвата у ужем смислу испитивања друштвене условљености погледа на свет разних друштвених групација и идеолошког карактера њиховог сазнања првенствено о друштву и историји.

Током кризних раздобља у развоју друштвеног живота и мишљења људи, бројни теоретичари од антике, преко средњег века до модерног доба у Европи и свету, полазећи од различитих система онтолошких, епистемолошких и практичких уверења , формулисали су на различите начине своја учења о сазнајним темељима сазнајних становишта и образаца мишљења припадника читавих групација људи попут занимања, народа, елита, сталежа, класа... који не могу да се сведу на психолошке факторе опажања, закључивања, емоција и воље појединаца.

(Шири мада не и интегрални текст одреднице "Социологија сазнања" је објавњен у А. Мимица, М. Богдановић, ур. Социолошки речник, Завод за издавање уџбеника, 2007).

Више о настанку, називу, предмету и парадигматским приступима истраживању проблема социологије сазнања погледајте и допуните нa страницама форума  Увод у социологију сазнања - Introduction to sociology of knowledge , Функционалистичко-позитивистичка парадигма - две варијанте , Ново-материјалистички преокренута дијалектичка парадигма, Феноменолошко-тумачећа парадигма ...

Sociology of knowledge in the broad sense means a special sociological discipline whose founders and developers investigate how the extra-cognitive determinants, primarily social factors of life of people as the simultaneous subjects and objects of the process of production or construction of cognition, affect the appearance, language articulation, form, structure, function, institutionalization and organization, development, meaning, value and truthfulness of the cognitive content of thinking processes of thinking, and how the results of this process, the prevailing ideas and cognitive features of social and individual consciousness in all sorts of cultural creation and activity of people which are considered in a given space and time as knowledge, through dissemination and application, impact on the social circumstances in which they emerged.

Given that the special sociological disciplines differentiated themselves whose founders and developers specialized for the examination of the mutual relations mainly social circumstances and the ideological content of consciousness within particular forms of culture and social activities (religion, morality, science, education, politics, law, economy, work, sports, arts, mass communication ,...), sociology of knowledge is often understood in the narrow sense of examination of social conditioning of world views of different social groups and of the ideological character of their cognition primarily on society and history.

During the crisis periods in the development of social life and thinking of people, many theorists from antiquity through the Middle Ages to modern times in Europe and the world, starting from different systems of ontological, epistemological and practical beliefs, have formulated in different ways their teachings on the cognitive foundations of cognitive viewpoint and forms of thinking of members of entire groups of people such as occupation, people, elites, stratum, class ... that can not be reduced to psychological factors of perception, reasoning, emotion and will of individuals.

(Broader but also not integral text of the entry "Sociology of knowledge" is published in A. Mimica, M. Bogdanovic, (Eds.) Sociological Dictionary, Institute for the issuance of textbooks, 2007).

More about the origin, name, subject matter and approaches to research problems of the sociology of knowledge, see and ammen d on the pagеs of the forum Introduction to sociology of knowledge, Functionalist - positivist paradigm, two variants, New-materialistically inverted dialectical paradigm, Phenomenological-interpretative paradigm...