Uvod u sociologiju I (Introduction to sociology I)

Која је основна разлика између концепта апсолутног и релативног сиромаштва?

Концепт апсолутног сиромаштва је заснован на идеји преживљавања (довољне количине хране,кров над главом) у каквом год друштву појединац живео.Концепт релативног сиромаштва бележи да се степен сиромаштва мери на основу укупног стандарда друштва у којем појединац живи.

Како се мери сиромаштво?

Одређивање границе сиромаштва представља најчешћу технику за мерење сиромаштва. Подразумева износ цена основних добара потребних за преживљавање, тако да се за оне чија су примања испод тог износа сматра да живе у сиромаштву. Неке државе имају тачно одређену ту границу, док се у другима, нпр. Великој Британији, мери упоређивањем примања са износом социјалне помоћи. Неки истраживачи не слажу се са овим техникама, рецимо Питер Таунсенд сматра да је субјективно схватање сиромаштва најадекватнији показатељ.

(Гиденс, 2007:317, 318)

Шта је то култура сиромаштва?

Теорију о култури сиромаштва поставио је Оскар Луис, а разрадио је амерички социолог Чарлс Мареј . Луис је сматрао да сиромаштво није резултат нечије неспособности, већ шире друштвене и културне атмосфере у којима се врши социјализација сиромашне деце. Култура сиромаштва преноси се са генерације на генерацију, јер млади људи не виде сврху тежње ка нечем бољем. Мареј пак верује да они који нису сами криви за своје сиромаштво, као нпр.удовице, удовци, сирочад, инвалиди, спадају у различиту категорију од оних који чине део културе зависности. Под овим термином он везује ону групу људи која се не налази на тржишту рада, а прима социјалну помоћ. Социјална помоћ, по његовом мишљењу, уништила је мотивацију људи за рад. Они који примају социјалну помоћ, не теже неком просперитету, јер сматрају да им је она довољна за живот.

Гиденс: 321-322

Шта је социјална ексклузија?

Социјална ексклузија или друштвена изопштеност односи се на начине на које појединци могу бити искључени из шире друштвене заједнице. Представља шири и примеренији концепт од поткласе, јер наглашава процесе- механизме изопштавања. Друштвена изопштеност пажњу усмерава на економске, политичке и друштвене факторе који појединце или групе лишавају могућности доступних већини популације.

Који је најдрастичнији облик социјалне ексклузије?

Најдрастичнији облик социјалне ексклузије је бескућништво. Бескућници су људи који немају стално пребивалиште и најчешће су искучљени из свакодневних активности које се код других људи подразумевају. Постоје појединци који својом вољом постају бескућници јер не желе да им поседовање имовине ограничава слободу. Ипак, већина бескућника не жели да то постане, већ су стицајем околности остали без сталног смештаја. У бескућнике се најчешће убрајају наркомани, алкохоличари и бивши пацијенти менталних болница, али и они који су доживели личну невољу са којим нису могли да се изборе и радници са ниским примањима.

(Гиденс, 2003: 333,334).

На који начин су повезани криминал и друштвена изопштеност ?

Најјача веза између криминала и друштвене изопштености постоји управо у високо индустријализованим друштвима попут Британије и САД-а. Елиот Кари, амерички социолог, сматра да су у америчком друштву, млади са једне стране суочени са потребом да успеју у животу док са друге стране имају све мање могућности да то и остваре. То може довести до дубоког осећања незадовољства као и спремности да се прибегне незаконитим средствима како би се остварио пожељни начин живота. Економско сиромаштво одражава се и на породични живот. Одрасли у сиромашним породицама принуђени су на различите начине зарађивати за живот што доводи до сталног стреса, анксиозности као и поремећаја социјализације деце у породици и бриге за њих. Из таквих услова рађа се криминал који постаје нека врста алтернативе легитимним средствима постизања циља.

(Гиденс, 2003: 336,337)

Шта подразумева ,,друштвена изопштеност на врху"?

Под тим се подразумева да мања група људи на самом врху друштва својевољно одлучи да се искључи из друштвених институција, захваљујући свом богатству и утицају. Ова врста ексклузије може се јавити у више облика, као на пример када се богати потпуно изолују и повуку, и почну да плаћају сами приватне услуге које им је до тада плаћала држава. Све се више богати изолују у ,,елитне заједнице", које су ван домета других.

(Гиденс, 2003: 335)

Која права грађани добијају кроз историју према Маршалу?

У првој фази остварују се грађанска права (добијена у 18. веку): слободе говора, мишљења, вероисповести, имовине, праведност у судским процесима.

У другој фази стечена су политичка права (19. век): право гласа, мандата, учествовања у политици.

У трећој фази су социјална права (20. век): право на образовање, здравствену заштиту, становање, пензију.

(Гиденс, 2003: 339).

Како се проблем сиромаштва може решити са стратификацијског становишта?

Ово решење би укључивало промену целокупног стратификацијског састава.Милер и Робијева дају сугестије и залажу се за расподелу америчког богатства према разумном првенству,дефинишу и нову расподелу моћи и робе.Ова решења била би радикална,а нова би у основи остала либерална,одвајају се у капитализму и не укључују темељну промену друштвене структуре.


(Хараламбос,2002:342)

Шта нам показују скорашња истраживања о друштвеној покретљивости у вези сиромаштва?

Скорашња истраживања нам показују значајну покретљивост што се тиче сиромаштва, заправо значајан број људи је успео да се избави из сиромаштва, али су и неки људи који су у прошлости били имућнији сада сиромашни. На тај начин нам ово истраживање показује да је сиромаштво глобални проблем друштва, разнолико је и стално се мења.

(Гиденс, 2007:324).

Које се то две теорије истичу међу теоријама које покушавају да објасне сиромаштво?

То су:

1. Теорија која сматра да су појединци сами одговорни за своје сиромаштво
2. Теорија која тврди да сиромаштво продукују и репродукују структуралне силе у друштву.

(Гиденс,2007:321)

Која је разлика између институционалног и резидалистичког приступа социјалној помоћи?

Институционални приступ предстаља социјалну помоћ као универзалну бенефицију, односно, заговорници овог приступа сматрају да се социјална помоћ мора обезбедити свима. Заговорници резидалистичког приступа социјалној помоћи сматрају да она треба да се обезбеди само за оне припаднике друштва којима је помоћ неопходна, и који нису у стању да задовоље своје основне животне потребе.

(Гиденс, 2007: 337)

Шта представљају државе благостања и какав је циљ политике таквих држава?

Државе благостања представљају државе где влада тежи смањењу неједнакости међу становништвом у виду бесплатног давања или помагањем услугама или различитим добрима. Циљ овакве политике јесте да се умање негативни утицаји тржишта услед којих људи не могу да задовоље своје потребе. Зато  држава пружа помоћ у виду социјалних услуга услед нечије смрти, болести, старости. Социјалне услуге се могу пружати у виду повластица које се тичу образовања, становања, незапослености. Различити модели државе дају различите бенифиције.

(Гиденс, 2007:337)

Како различите теорије објашњавају настанак и еволуцију социјалне државе?

Марксисти сматрају да је социјална помоћ неопходна како би се одржао капиталистички систем.Насупрот њима,функционалисти тврде да социјална заштита помаже интеграцији друштва у условима развијене индустријализације.

(Гиденс, 2007: 338).

Која је главна разлика између различитих модела државе благостања што се тиче доступности бенефиција?

У систему социјалне државе, која нуди универзалне бенефиције, помоћ добијају сви којима је потребна, без обзира на висину прихода и економски статус. Системи социјалне заштите, који се заснивају на универзалним бенефицијама, изграђени су тако да да гарантују константно задовољење најосновнијих потреба свим становницима.

Бенефиције засноване на материјалном стању појединца јесу оне где се појединци на основу свог материјалног стања  квалификују за добијање социјалне помоћи (врши се процес провере). Провера матријалног стања се најчешће врши на основу износа прихода. Помоћ добијају они са најнижим примањима, тј. они који нису у стању да задовоље своје најосновније потребе са сопственим приходима. 

(Гиденс,2007: 337).

- Објасни како је Вилијам Џулс Вилсон описао положај Афро- Американаца у Америци.

Он је у својој књизи Опадање значаја расе истакао да је у последње 3 или 4 деценије дошло до појаве црне средње класе- белих оковратника и квалификованих стручњака. Говори о томе да не живе више сви Афро- Американци у гетима, а они који су тамо остали, остали су због економских чинилаца, а не због расне дискриминације. Сматра да расистичке препреке нестају и да је битнији класни од економског положаја.

(Гиденс: 325)

Како заговорници релативног концепта сиромаштва виде сиромаштво?

Заговорници овог концепта сматрају да је сиромаштво културно дефинисано и да се не може мерити на основу неког универзалног стандарда.

(Гиденс, 2003:316)

Објаснити социјалну ексклузију у сеоским областима.

Одређени број социолога сматра да су проблеми у сеоским областима у вези са ексклузијом доста изражени, ако не и израженији него у урбаним срединама. Људима у сеоским областима нису доступне услуге и институције које се подразумевају у насељенијим крајевима. Кључни фактор који утиче на ексклузију у овим срединама јесте доступност превоза. Приступачност основних услуга као што су лекари, цркве, библиотеке, школе, државне службе је веома мала и често становници ових, мањих области, зависе од постојећих институција у својој локалној заједници.

(Гиденс, 2003: 333)

Према Френку Филду, које друштвене скупине чине поткласу?

1. Прву скупину чине они који су дуго незапослени. Постоје два типа дуго незапослених: особе које су прекинуле школовање и никад нису радиле, и старији радници који су дуго незапослени.

2. Другу скупину која брзо расте чине породице самохраних родитеља. Док неке породице примају социјалну током краћег временског периода, постоје и оне које у дугом периоду зависе од социјалне помоћи, и ове друге припадају поткласи.

3. Трећу скупину чине стари пензионери који зависе од социјалне помоћи зато што примају старосну пензију.За разлику од прве две скупине, стари чине све мање бројну скупину врло сиромашних.

(Хараламбос,2002 :328)

Који социолози уводе појам "социјално искључење", и шта њиме обухватају?

Керол и Ен Вокер међу првима користе израз социјално искључење, уместо израза "сиромаштво", којим обухватају све људе који нису део социлајног, политичког, економског  и културног састава који одређује социјалну интеграцију неке особе у друштво. Социјално искључени тако могу бити незапослени који немају улогу у формалном економском саставу, они које се не уписују у бирачки попис, осамљени старији људи. 

(Хараламбос, 2002: 304)

Шта можемо рећи о ексклузији младих?

Ексклузија младих је у новије време постала велики проблем. Многи млади људи увелико се труде да се интегришу у друштво, али ипак долазе у ситуацију да из њега на различите начине буду искључени. У доба адолесценције млади се налазе на почетку зрелих, најкреативнијих година живота када започињу каријеру, формирање породице и изградњу будућности. Битна промена која отежава ове процесе јесте промена  на тржишту рада, које је постало све несигурније. Многим младим људима је постало тешко да нађу посао, пре свега због тога што се смањила потреба за неквалификованом радном снагом, а повећала за стручно квалификованом. Права младих на запослење, образовање и становање постала су све мања, и то је довело до све веће зависности од родитеља.

(Ентони Гиденс, 2007: 331)

Како људи живе од социјалне помоћи према анализи Керол Вокер?

Она открива да људи који живе од социјалне помоћи, заправо, не воде лагодан живот, како неки људи мисле. Већина испитаника сматра да им се животни стандард погоршао од када живе од социјалне помоћи, и да им је живот постао налик на борбу. Али, има и оних који сматрају обрнуто, тј. да им се животни стандард побољшао од када примају социјалну помоћ. Ту спадају самохрани родитељи, и то углавном жене. Вокерова сматра, да живот на социјалној помоћи није опција коју би људи бирали, када би имали неко боље решење. Неки од разлога зашто се људи нађу у оваквој ситуацији могу бити: губитак посла, развод брака, погоршање здравственог стања, итд.

(Гиденс, 2007: 341)

Који облици социјалне ексклузије постоје?

1. Економска ексклузија - Појединци и заједнице могу да доживе ексклузију из економије, и у погледу производње и у погледу потрошње. Што се тиче производње, за инклузију су најважнији фактори запослености и учешћу на тржишту рада. Ексклузија у потрошњи односи се на недостатак неопоходних фактора за живот као што су пре свега стално место становања, телефон, рачун у банци и сл.

2. Политичка ексклузија - Опште и континуирано учешће у политици је камен темељац либерално демократских држава а активно политчко учешће може бити ван домашаја оних који су искључени из друштва тј. оних који немају довољно средстава, информација или могућности да се баве процесом политичког одлучивања.

3. Друштвена ексклузија - Ексклузија се може доживети и у области друштевног живота и живота заједнице. Области са високим степеном друштвене ексклузије могу имати ограничен број установа и институција, попут паркова, спортских терена, културних центара и позоришта. Друштева ексклузија подразумева и ограничену или слабу друштвену мрежу која вода ка изолацији и миниманлном контакту са другима.

(Гиденс, 2007: 328, 329)

- Шта је концепт апсолутног сиромаштва?

- Концепт апсолутног сиромаштва је један од два приступа сиромаштву које користе социолози. Овај концепт почива на идеји преживљавања. За оне људе код којих нису задовољене основне потребе за преживљавање (довољна количина хране, одећа, кров над главом), може се рећи да живе у сиромаштву. Концепт апсолутног сиромаштва подразумева да су стандарди за људско одржање, у мањој или већој мери једнаки за све људе исте старости и исте телесне грађе невезано за то где живе. За било којег појединца, било где у свету, може се рећи да живи у сиромаштву ако се налази испод овог универзалног стандарда.

(Гиденс, 2007: 317)

Економски ефекти трудноће код тинејџерки?

Један од приступа јесте да тинејџери не добијају адекватно сексуално образовање у школама или код куће. (истраживања у Великој Британији показују да само половина тинејџера користи заштиту током првог сексуалног искуства).
Док, десничари,сматрају да је детаљно информисање путем сексуалног образовања управо оно што их подстиче да све раније ступају у односе. Остали пажњу усмеравају на друштвену екскулзију, сиромаштво и кулутуром уобличена очекивања сексуалног понашања (медијско портретисање сексуалног живота и "мачо" понашање).

(Гиденс, 2007:330,331)

Објаснити зашто је концепт релативног сиромаштва проблематичан.

Тиме што се друштва развијају, мења се схватање релативног сиромаштва. Ствари које су се сматрале луксузним, попут аутомобила и телефона, се у већини индустријализованих земаља сада сматра неопходним за нормалан живот. Упркос томе што су, као што поједини критичари тврде, најсиромашнији чланови друштва имућнији него раније, домаћинства са ниским приходима се и даље боре да би обезбедили "основно" за нормалан живот. Лоше здравље, лоша исхрана, небезбедни улови становања и ограчичене могућности школовања су карактеристике домаћинства са малим приходима.

(Гиденс, 2007: 318)

Који фактори утичу на пораст сиромаштва код деце?
Број деце (оних испод петнаест година) која живе у домаћинствима с приходима испод националног просека, у порасту је последњих година. Године 1979, 10 посто деце живело је у таквим домаћинствима. До 1991, њихов број је порастао на 31 проценат. Фактори који највише утичу на пораст сиромаштва међу децом су: Висока стопа незапослености (родитеља), пораст броја лоше плаћених послова и пораст броја самохраних родитеља.
(Е. Гиденс, 2007:321)

Који је узрок повећања броја ванбрачне деце по мишљењу Чарлса Мареја?

Повећање броја ванбрачне деце је последица промена у расподели социјалне помоћи.

(Хараламбос, 2002: 324)

Шта Стив Крејн подразумева под изразом „црна зачарана вртешка“?

Крејн је покренуо истраживање о младим људима који су прекинули школовање и испитао како се одвијао њихов живот након тога. „Црна зачарана вртешка“ је термин који су користили млади запали у круг незапослености након прекида школовања, због чега су приступили многобројним владиним и посебним програмима који нису укључивали никакву обуку, већ су пре нудили послове попут чишћења гробља, канала, украшавања старачких домова итд. Они су овакве послове сматрали понижавајућим и на њих су гледали као на покушај да им се припише нижи статус у друштву. Млади су на различите начине покушали да побегну из ове ситуације. Неки су се окренули и криминалу и тај избор правдали као начин преживљавања.

(Хараламбос 2002:330,331)

Обрасци ексклузије међу младима?

Младим особама су призната политичка права и статус, али право на становање, образовање и запослење (егзистенцијална права) готово да немају. То доводи до дуже зависности од родитеља и осећаја беспомоћности. Уместо да систем подржи јаку жељу за самосталношћу, и понуди практичан програм који би помогао њеном остварењу, она је гуши. Млади су свесни да њихове потребе нису приоритет у друштву, стога ће до испуњења њихове жеље проћи још доста времена, уколико не одлуче да сами нешто предузму.

(Гиденс, 2007: 332)

Објаснити марксистичко схватање сиромаштва?

За разлику од већине теорија сиромаштва,марксистичка теорија мање наглашава раликовање сиромашних од других припадника радничке класе.Уместо да у њима види неку издвојену скупину,Ралпх Милибанд мисли да су они једноставно део радничке класе,који је у најлошијем положају.Вестергаард и Реслер иду и даље,тврдећи да концентрисање на посебне аспекте лошег положаја сирошних одвраћа пажњу од шире структуре неједнакости у које је сиромаштво уграђено.

(Хараламбос 2002,339.страна)

Еспиг-Андерсенова подела на три типа режима социјалне заштите?

- Социјалдемократски - подразумева да социјалне услуге субвенционише држава и да су доступне свим грађанима. Пример за то представља већина скандинавских држава.

- Конзервативно-корпоративни - степен бенефиција на који грађани имају право зависи од њиховог положаја у друштву (пример су Француска и Немачка)

- Либерални - бенефиције на основу материјалног стања доступне су само најсиромашнијима, али су, умногоме, стигматизоване, због тога што се од највећег дела становништва очекује да сами купују социјалну заштиту на тржишту (пример је САД)

(Гиденс, 2003:340).

Шта повезује (помало ироничну) изјаву Луиса Кејсија по питању сиромаштва и сиромашних, да „људи добрих намера троше новац на проблем који се налази на улици, у жељи да тај проблем тамо и остане“, са теоријом Ирвинга Гофмана о институционализацији девијаната?

-Луис Кејси у цитираној изјави и Ирвинг Гофман у својој теорији о институционализацији девијаната, као да су уједињени у апелу на неискрене тежње људи да пронађу дугорочн(иј)а решења за постојеће друштвене проблеме. Кејсијева изјава о проблему сиромаштва и сиромашних, може се протумачити, кроз призму Гофманове теорије, као да су и сиромашни људи „девијанти“, у смислу одступања од конвенционалног друштва које их окружује; према њима таквима, припадници конвенционалног друштва односе се поларизаторски, демаркационо: желећи да сиромашне „оставе ту где јесу“, одвоје од себе, искупљујући се новцем који ће им уручити у пролазу улицом. Кејси жели да заживе дугорочнија решења сиромаштва - решења која подразумевају социјалну инклузију сиромашних кроз саветовалиштва, пословне обуке, социјализацију за активну партиципацију у друштву и интеграцију с другим његовим припадницима - као што и Гофман жели да се институције (менталног здравља), изворно (и наводно) намењене помоћи девијантима и њиховом оспособљавању за живот у конвенционалној заједници, окрену од супротне политике коју спроводе: усађивања девијанту представе о себи као неформираном, неоспособљеном члану друштва, чија „друштвена тежина“ није била осетна ни ван институције, па ни у њој - посебно у њој - није, те, самим тим, његовом неоспособљавању за живот ван институције, које у одређеним случајевима води институционализацији девијаната: услед тога што се сигурно осећа једино у оквирима институције, а за „спољни живот“ је субјективно неприпремљен. Ово се, до одређеног степена, може повезати и са појединим представама конвенционалног марксизма по питању девијантности (Дејвид Гордон), према којима се од очију јавности склањају девијанти, чиме се мистификују неугодне крајности једног друштва.

(Гиденс, 2007: 334-335)

(Хараламбос, 2002: 376-377; 384)

Допуна дела одговора на питање шта је сиромаштво и како га дефинисати (објашњење концепта релативног сиромаштва).

Заговорници концепције релативног сиромаштва тврде да се дефиниција сиромаштва мора односити на мерила одређеног друштва у одређеном времену, односно место на којем ће бити повучена црта која сиромашне дели од других припадника друштва разликоваће се у зависности од богатства тог друштва.

(Хараламбос, 2002: 291)

Који су разлози због којих друштво није успело да искорени сиромаштво? (По теоретичарима конфликта)

1. Неки тврде да је сиромаштво првенствено последица неуспеха социјалне државе.

2. Други више наглашавају недостатак моћи и слаб преговарачки положај сиромашних због којег су на тржишту рада у лошијем положају. Сиромашни су или неспособни да продају свој рад или су спречени да за њега добију довољну награду како би се издигли из сиромаштва.

3. Постојање сиромаштва многи теоретичари конфликта повезују са ширим структурним снагама у друштву, посебно с постојањем стратификацијског састава.

4. Марксисти сматрају да је сиромаштво неизбежна последица капитализма. Победу над сиромаштвом не могу замислити без потпуног преображаја друштва.

(Хараламбос, 2002: 334)

Какав је однос сиромаштва и друштвене покретљивости?

Истраживања су показала да постоји друштвена покретљивост унутар сиромаштва. Велики број људи се избавља из сиромаштва, али и велики број имућних људи постаје сиромашно. Ипак, Џон Хилс упозорава да је мобилност сиромашних краткорочна. Људи који се избаве од сиромаштва по његовом мишљењу се брзо њему и враћају.

(Гиденс, 2003: 324-325)

Који је став Дејвида Марсленда по питању сиромаштва и социјалне помоћи?

 Марсленд се залаже за апсолутну дефиницију сиромаштва.  Он сматра да је неједнакост у друштву позитивна јер се неједнак рад и способност награђују и тиме се ствара подстицај за рад.  Критичан је према општим социјалним услугама као што су образовање и здравствена заштита. Наводи да су ниска примања већином последица дарежљивости социјалне државе, а не индивидуалне неспособности појединца. Он тврди да се социјална помоћ не сме давати онима који су способни за рад и самостално издржавање, већ групацијама попут инвалида и болесних.

 (Хараламбос, 2002: 318)

Шта су то буџетски стандарди?

Уобичајан приступ мерењу сиромаштва јесте применом буџетских стандарда.

Под буџетским стандардом се подразумева рачунање цена оних производа који су потребни да би појединац или породица преживели, или се извукли из беде.

Британска влада је овај приступ применила 1948., да би одредила висину социјалне помоћи. 

(Хараламбос, 2002:293)

Влада ,,нових лабуриста'', која је у Британији преузела власт 1997. тврдила је да има политичке мере за успешну бпрбу против сиромаштва и социјалног искључења. Заправо, оно што су хтели да кажу, и оно што је била главна идеја јесте да сиромашне треба подстаћи да сами себи помогну,а не да их навикну и учине зависним о социјалну, државну помоћ. Зато, увели су неке политичке мере и то:

1.Основали су јединицу која се бавила социјално искљученима, рецимо, зависницима о дроге. Та јединица се трудила да сузбије оно што су називали ,,дангубљењем'' и да подстакне саме зависнике на лечење и рехабилитацију, а све у циљу њиховог укључења у друштво. (Ово су иницирали Патрик Винтур и Ник Коен)

2.Новац од такозваног ,,виндфалског пореза'' (новац од приватизованих комуналних предузећа,као што су плинаре и електродистрибутери) одлазио је на запошљавање младих. Наиме, млади људи, испод 25 година старости, који нису имали посао имали су неколико могућности у оптицају за стицање запослења. Једна од њих је субвенционирано запослење у пословним предузећима ( предузеће би добијало 60 фунти, седмично и 750 фунти за обуку, сваког појединца); Потом, они без икаквих квалификација стекли би могућност редовног школовања у трајању од 12 месеци; Трећа могућност јесте шестомесечно запослење у добровољном сектору; Последња од могућности укључивала је шестомесечни рад у некој еколошкој групи.

Они који нису желели да прихвати иједну од 4 понуђене им могућности озбиљно су ризиковали, јер им је помоћ врло лако могла бити у потпуности ускраћена.

3.Организовали су саветовања за самохране родитеље о томе како да се врате на посао.

4.Формирани су клубови за израду домаћих задатака, за децу која у својим домовима нису имала услове за обављање те врсте обавеза и активности.

Мане ових мера јесу те што никоме нису гарантовале сигуран излазак из сиромаштва, а и то што су неке биле обавезујуће, односно имале су елемент присиле, морале су се испуњавати под претњом губитка помоћи.Иако су поспешивале став да ако искористите све могућности можете помоћи себи и својој породици и сигурно изаћи из свере социјално угрожених, није заиста било тако, јер нису узели у разматрање чињеницу да су постојали и они појединци који, из ових или оних разлога, нису могли да раде, или, једноставно, нису били способни за то. На све то, предузели су једну ризичну меру, одмах након ступања на власт, а то је смањење помоћи самохраним родитељима...Све у свему, јсвила се сумња, да ли овакав вид борбе против сиромаштва заиста има ефетке какви су и обећани, а обећан им је напредак, свакако.

(Хараламбос, 2002:346)

Евалуација политике нових лабуриста?

Иако су промене које су лабуристи понудили звучали привлачно неки сматрају да је постојао елемент присиле, управо због претње да се може изгубити право на помоћ. Поред тога, Блерова влада није показала у пракси толику спремност да повећа помоћ да би поправила животни стандард. То је било зато што нису хтели да премаше план расхода претходне владе, па је најспорнија мера била смањење помоћи за самохране родитеље. 

Лабористи су тврдили да ће сиромашни одмах уграбити прилике које им се пруже, и да помоћ треба да их подстакне на то али су неки замерали то што се и поред таквих политика није издвајало више средстава за оне који из неких разлога нису способни на рад.  

(Хараламбос,2002:346)