Диркем нас у почетку уводи прво у оно што се сматра болесним, каже да се бол обично сматра као знак болести, међутим у неким случајевима одсуство бола или чак задовољство јесу симптоми болести.
„Болест нас не оспособи увек до те мере да смо у стању непоправљивог неприлагођавања, она нас само принуђава да се прилагодимо друкчије но већина нама сличних.“ (Диркем, 1963: 59)
Он за овај пример даје стомачног болесника, који ће морати да води више рачуна о хигијени него обичан и здрав човек, а опет и са том болешћу може живети исто колико и здрав човек.
У следећем цитату аутор нас жели уверити како у социологији се исти догађаји могу оценити различито према личним осећањима научника.
„Тако се непрекидно догађа да теоретичар који је атеист види болесну појаву у остацима вере који се одржавају усред општег поремећаја религијских веровања, док је за верника баш само неверовање савремена велика друштвена болест.“(Диркем, 1963: 60)
Из овог примера можемо видети колико из личног искуства и размишљања, различите појаве можемо различито протумачити и чак их прогласити болешћу.
„За једну друштвену чињеницу дакле може се казати да је нормална за једну одређену врсту само у односу на једну, такође одређену фазу њеног развоја.“ ( Диркем, 1963: 62)
Према томе, да би се знало да ли она има право на овај назив, није довољно да се испита у коме се облику јавља у највећем броју друштава који припадају овој врсти, већ треба још узети у обзир да се друштва испитују у одговарајућој фази њиховог развоја.
„ Да би се сама чињеница могла означити нормалном, треба видети да ли је она корисна или нужна по односу са нормалним типом.“ (Диркем, 1963: 67)
Само упоређивањем са нормалним типом можемо означити неку чињеницу нормалном.
У последњем делу текста овог поглавља, Диркем се бавио криминалитетом, односно схватањем криминалитета, његовог настанка и његове корисности за друштво.
„ Уврстити криминалитет међу појаве нормалне социологије значи не само рећи да је он неизбежна појава, иако за жаљење, која се приписује непоправљивом неваљалству људи, већ и тврдити да је он чинилац јавног здравља, саставни део сваког здравог друштва.“ (Диркем, 1963: 70)
Диркем изјављује да је овај резултат на први поглед доста изненађујући, али да када се савлада тај први утисак лако се налазе разлози који ову нормалност објашњавају.
„Криминалитет је дакле нужан, он је повезан са основним условима читавог друштвеног живота, али, самим тим је користан јер ови услови, са којима је солидан, и сами су неопходни за нормалан развој морала и права.“ ( Диркем, 1963: 72)
Литература:
Емил Диркем, Правила социолошке методе, 1963, Београд: Просвета