Писмо које је индијански поглавица написао и послао председнику САД Пирсу, настало је из разлога, што је амерички председник желео да откупи земљу, на којој су живела индијанска племена. Поглавица у писму наводи шта за њега представља сопствена земља, и како је он види. Говори о томе како се људи из његовог племена опходе према својој земљи, и како би, у случају да постане њихова, бели људи, како их он назива, требали да се односе према њој.
''Како се може купити или продати небо или топлина земље. Тако нешто потпуно нам је страно. Ми нисмо власници свежине ваздуха и бистрине воде. Па како их можемо продати или купити'' (поглавица Сијетл, цитирано према: Дуња и Љубодраг Симоновић, 2007)?
Поглавица сматра да човек не може бити власник природе, и не може ''трговати'' природом. Он живи на земљи, равноправно са свим осталим становницима, и она није његово власништво, да би он имао права да одлучује о њеној судбини. Такође, сматра да је бели човек похлепан, јер се према небу и земљи понаша као према стварима које могу да се купе.
''Део смо земље, и она је део нас. Мирисне траве су нам сестре. Јелени, пастув, велики орао – то су наша браћа. Стеновити врхови, сточни пашњаци, топло понијево тело и човек – све то припада истој породици'' (поглавица Сијетл, цитирано према: Дуња и Љубодраг Симоновић, 2007).
Овде видимо да је у природи све међусобно повезано. Да она функционише као једна огромна породица, где би сваки члан требао да се придржава правила која владају у њој. И да човек биљке и животиње треба да посматра као равноправне чланове природе, јер оне то и јесу. Без обзира на боју коже, требало би да сви људи буду једнаки, и да имају једнака права, како у природи, тако и у друштву.
''Знам да нас бели човек не разуме. Њему је један део земље исто што и било који други. Он је странац што дође ноћу и одузме земљи све што му треба. Земља му није брат – већ непријатељ'' (поглавица Сијетл, цитирано према: Дуња и Љубодраг Симоновић, 2007).
Овде имамо поглед, и однос белог човека према земљи. Она за њега није светиња, и не сматра је својом породицом или пријатељем, као сто је то случај код црвеног човека. Њему је битно да задовољи своје потребе, без обзира да ли то иде на штету природи или не. Важно му је да поседује земљу у смислу моћи и богатства, а не зарад тога што она сама јесте, место где постоје природни ресурси, жива бића, екосистеми, итд.
''Највеће благо црвеног човека је ваздух. Све живо ужива исти ваздух – животиње, дрво и човек. Свима је тај ваздух потребан. Бели човек као да не опажа ваздух који удише. Попут неког ко је дуго на самрти, неосетљив је на смрад'' (поглавица Сијетл, цитирано према: Дуња и Љубодраг Симоновић, 2007).
Поглавица овде указује, како на важност чистог и здравог ваздуха, упоређујући га са највећим благом, тако и на целокупно природно богатство. Сматра да се бели човек у потпуности адаптирао на загађен ваздух, који настаје као последица човекове активности. Бели човек се базира на друштво и друштвене потребе, занемарује природу и праве вредности.
''Земља не припада човеку – човек припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу сједињена. Све је повезано, није човек творац ткачницe живота, већ је само влакно у њој. Што учини са ткачницом – чини са собом'' (поглавица Сијетл, цитирано према: Дуња и Љубодраг Симоновић, 2007).
Човек није створио природу, већ она њега, тако да треба да се понаша у складу са основним природним начелима. Треба да пронађе баланс између природе и својих потреба, а не да се у потпуности осврће на себе, занемарујући природу. Тиме што наноси штету природи, у ствари, несвесно наноси и себи.
''Правом живљењу је крај. Почиње борба за опстанак'' (поглавица Сијетл, цитирано према: Дуња и Љубодраг Симоновић, 2007).
Извод из књиге ''Нови свет је могућ'', аутори Д. и Љ. Симоновић, Београд, 2007.