Мертон је сматрао да је најбитније проучити шта је то што појединце у друштву вуче да се понашају у складу са циљевима друштва и дозвољеним средствима, којима се ти циљеви испуњавају јер према функционалистима, друштвена стуктура одређује људско понашање (Мертон, 1999:327,328).
„Норме и морални императиви не коинцидирају нужно с техничким или дјелотворним нормама. Многи се поступци, који су за неке појединце најдјелотворнији при постизању жељених вриједности (примерјице: крађа, протузаконита опскрба петролејом, превара), издвајају из институционализирана оквира допуштена понашања. Избор је средстава ограничен законским нормама (Мертон, 1999:328).
Овај цитат нам говори да циљеви који се постављају у друштву често нису достижни легитимним средствима (легитимна средства су она средства која су законом одређена). Односно, друштвени поредак поставља високе циљеве а људи се налазе на различитим положајима у друштву и самим тим немају једнаке могућности.
„Технички најизведљивија (најкориснија, најдјелотворнија) процедура,без обзира да ли је законита или није, бит ће претпостављена институционализирану понашању. Како се тај процес наставља, могућност интеграције друштва постаје готово немогућом, а затим слједе и аномије“ (Мертон, 1999: 330).
Мертон види аномију као несклад између друштвених циљева и средстава. Ако посматрамо која су средства за постизање циљева најбоља, онда се не поставља питање да ли је то законито или не и ако се настави коришћење незаконитих средстава то може довести до појаве аномије у друштву.
Мертон је сматрао да је преступничко понашање природна реакција појединца на ограничења које намеће друштво. Он је разликовао пет могућих реакција на тензију која постоји између вредности и норми (Мертон, 1999: 331).
Конформитет је најчешћа реакција. Конформисти прихватају општепризнате вредности и уобичајена средства за њихово испуњење, без обзира на то да ли доводе до успеха или не (Мертон, 1999: 332).
Иновација - иноватори настављају да се придржавају друштвено прихваћених вредности, али користе нелегитимна средства за њихово испуњење. Тај пут ће углавном изабрати људи нижег положаја, јер њима злочин обећава већу награду од легитимних средстава (Мертон, 1999: 333).
Ритуализам - ритуалисти се придржавају законских средстава, али напуштају општеприхваћене вредности. Правила се поштују ради њих самих без икаквог ширег циља. Ритуалисти се сматрају девијантним због тога што напуштају те заједничке вредности (Мертон, 1999: 333).
Повлачење (узмак) је најређи облик реакције. Ту спадају људи који су потпуно одустали од борбе и истовремено одбацују и друштвене циљеве и средства за њихово испуњење. Ти људи су свесни тога да се не могу борити и због тога се одвајају од друштва и прихватају свој неуспех (Мертон: 1999: 332). Како је Мертон дословно рекао: „Механизми бијега израстају из непрестаних пораза у жељи да се циљ постигне допуштеним поступцима и из немогућности да се усвоје недопуштена средства поради урођених ограничења и институционализираних принуда које не оспоравају истицање постигнућа циља. Конфликт се разрјешује елиминацијом оба елемента (обију група елемената), тј. и циљева и средстава“ (Мертон, 1999:333).
Побуна - бунтовници одбацују и друштвене вредности и средства за њихово постизање, али их замењују новим вредностима и средтвима којима реконструишу друштво (Мертон, 1999: 333).
Из свега овога можемо видети да по Метону девијантно понашање проистиче из културе и структуре друштва, односно девијантност је производ економских неједнакости и неједнаких могућности свих чланова друштва. Ако се осврнемо на обавезну литературу (девијантност - функционалистичка перспектива), можемо увидети да је Мертонова теорија изложена бројним критикама: неки аутори сматрају да није до краја спровео анализу, није размотрио ко доноси законе (одређује легитимна средства) и ко од њих има корист, он полази од тога да у друштву постоји морални консензус и да људи скрећу са правог пута због структуралног притиска, не разматра то да су неки људи жртве аномије а не постају злочинци, Мертон не објашњава политички мотивисане злочинце и преувеличава злочин радничке класе а подцењује злочин средње класе (Хараламбос, 2002: 355,356).
Свакако се Мертоновим радом не може објаснити сваки злочин, али треба се узети у обзир период настанка овог дела (половина 20. века). Са новим временом јавља се потреба модернизације ове теорије.
Мертон, А., Аномија и друштвена структура у Кувачић, И, Функционализам у социологији, 1999, Загреб
Хараламбос, Социологија, Голден маркетинг, 2002, Загреб