У овом делу књиге “Социологија као друштвена критика” Томаса Ботомора, говори се о конзервативизму и радикализму; њиховим односима и идејама у социолошкој мисли.
Конзервативизам је став или филозофија која ставља велики акценат на традиционалне вредности, институције и идеје. Конзервативци су неповерљиви према променама, ризику и реформама. Они теже да одрже постојећи оквир стандарда и веровања, и покушавају да очувају оно што сматрају најбољим елементима постојећег друштва.
За разлику од конзервативизма, радикализам наглашава потребу да се пронађу и елиминишу основне неправде друштва.
Понеки аутори и даље супротстављају конзервативну социологију радикалној, али такво гледиште постаје све напуштеније. Радикални замах у марксизму слаби и он, не бавећи се питањима и сукобима свог времена и запуштајући одређене проблеме, губи ослободилачки карактер (Т.Б. Ботомор, 1977: 9).
“Аутори који сумњају у радикалну природу марксистичке мисли касног двадесетог стољећа покушавају често на друге начине дефинирати конзервативне и радикалне тенденције у социологији. Тако неки, попут Рајта Милса, разликују »величање постојећег друштва« и »критику друштва«. Други, као Алан Тураин, »социологији власти« супротстављају »социологију сукоба«. Невоља је с таквим формулацијама што су у анализи постојећег друштва, његових радикалних снага и циљева радикалног покрета мање прецизне нешто што је, чини се, било Марксово објашњење капиталистичког друштва, улоге радничке класе и надоласка социјализма” (Т.Б. Ботомор, 1977: 9)
Ботомор ове тенденције сматра неодређеним и некорисним јер су неповезане са стварношћу, а главни проблем види у томе сто су мање прецизне од Марксових поменутих објашњења (Т.Б. Ботомор, 1977: 9).
За Карла Маркса су највеће промене везане за развој капитализма. Он тврди да у капиталистичким предузећима постоје два главна елемента: капитал и надничарски рад.
Капитал обухвата било које власништво које укључује новац, слојеве или чак творнице, које се може инвестирати како би се у будућности оплодило. Надничарски рад се односи на скуп радника који немају средстава за живот, него морају наћи посао који им пружају власници капитала. На тај начин је Маркс раздвојио две класе; владајућу – њу чине капиталисти, и радничку (пролетаријат) – коју чини маса становништва састављена од надничарских радника (Е. Гиденс, 2007: 13). Марксисти капитализам сматрају последњим стадијумом класног друштва. Прекретницу представља надолазак социјализма у коме би требало бити укинуто приватно власништво над средствима за производњу.
“Ако је у питање доведена радикалност неких главних верзија марксизма, исто треба учинити и са конзервативности социологије. Често се социологија описивала као ‘наука о друштвеним кризама’. Појавила се, у ствари, из друштвене и културне кризе која је пратила пад феудализма и успон индустријског капитализма” (Т.Б. Ботомор, 1977: 9)
Социологија је настала у периоду друштвене кризе, па је и називана науком о друштвеним кризама. Њеном настанку је претходио пад феудализма и успон индустријског капитализма.
Социологији можемо приступити са два становишта: први би био да се развила из критичке просветитељске мисли о друштву и напокон попримила сасвим радикалан облик у мишљењу Карла Маркса, а други да је она заправо реакција конзервативних мислилаца раног деветнаестог века на просветитељство.
‘Златним добом’ социолошке мисли се посматра период у ком су Вебер, Диркем и Парето писали своја дела. Радикални теоретичари тврде да је то, пре свега, имало карактер конзервативне реакције на марксизам. Њихове критике су постале важни елементи конзервативних теорија, њихова полемика с марксизмом је помогла да се одржи ток марксистичке мисли у социологији, а у неким периодима се и обнова радикалне мисли ослањала на марксистичке идеје.
Критика која је развијена у Франкфуртској школи, нарочито у радовима Макса Хоркхајмера, је темељитија критика конзервативне оријентације. Она пориче радикализам просветитељске мисли у социологији. Уобичајено је схватање природе као предмета човекове манипулације и контроле, које доводи до схватања човека као предмета доминације у друштвеним односима. И Марксова теорија, посебно због нагласка на раду као облику људског самоостварења и његовом одобравању развоја индустрије, бива критикована као део просветитељске традиције.
Мислиоци Франкфуртске школе сматрају да грађанско друштво може произвести само грађанске, конзервативне теорије друштва.
Опис читавог периода након просветитељства као ‘грађанске епохе’ у којој се може развијати само грађанска мисао, занемарује супротност у модерним друштвима на којима се темељи и развитак самог марксизма. То је довело до нове концепције модерног друства као ‘индустријског’ или ‘знанствено-техничког’ (Т.Б. Ботомор, 1977: 10).
“Чини ми се да двије особине социолошке мисли оправдавају тезу о битно радикалној оријентацији. На првом бих мјесту нагласио главну оставштину просветитељства у социолошкој мисли и у марксизму као њеном посебном облику: критички однос према науци прије него идеју о владавини над природом која се шири до владавине над људима” (Т.Б. Ботомор, 1977: 11)
Ботомор издваја две позитивне и радикалне особине социологије као науке.
Прва је у непрестаној критици свих постојећих друштвених теорија, укључујући ту и свакодневне назоре на друштво који обликују практичан живот.
Друга је у вези са њеним друштвеним конзеквенцијама и њиховим схватањем у социолошкој мисли. Ако се за циљ социологије узме откривање скривених механизама друштвеног живота, онда она учествује у производњи и репродукцији облика доминације. Али, ако циљ видимо у ширењу знања о облицима настанка, трајања и могућности измене друштвених односа, онда се њено деловање може сматрати ослободилачким.
Према Ботоморовом мишљењу, радикална социологија уједињује три елемента: она је теоријска, емпиријска и политичка (Т.Б. Ботомор, 1977: 12)
ЛИТЕРАТУРА:
Ботомор, Томас, Социологија као дриштвена критика; 9-13
Гиденс, Ентони, Социологија; 13