Томас Ботомор је у свом тексту „Конзервативизам и радикализам у социологији“ анализирао идеје радикализма и конзервативизма у социолошкој мисли, њихове различитости и односе током историје.
„Лако је видети а тешко протумачити продорну присутност конзервативних и радикалних идеја у социолошкој мисли, као и његове повјесно променљиве односе. Један је од извора потешкоћа у неодређеном и несталном значењу израза „конзервативан“ и „радикалан“. Можда ће по – неки аутор још увек супротстављати (конзервативну) “грађанску социологију“ (радикланој) марксистичкој теорији, али такво гледање више није проширено.“ (Ботомор, 1977:9).
Аутор анализу започиње основним тешкоћама које се јављају приликом дефинисања радикалних и конзервативних тенденција у социологији. Те потешкоће се, пре свега, тичу неодређености и променљивости смисла „конзервативан“ и „радикалан“. Наиме, иако се раније конзервативизам супростстављао радикализму, данас такво гледиште више не функционише јер постоје сумње да је радикални аспект марксизма почео да слаби због чега је изгубио ослободилачки карактер. Према томе, аутори попут Р. Милса и А. Тураина који су сумњали у радикални карактер марксистичке мисли 20. века користили су другачије формулације као што су „величање постојећег друштва“ и „критику друштва“, као и „социологију власти“ и „социологију друштва“. Међутим, невоља са оваквим формулацијама је што нису прецизне у довољној мери као што је Марксово објашњење капиталистичког друштва, улоге радничке класе и доласка социјализма. Ботомор наводи да нема много користи од прецизне и одређене теоријске схеме која је потпуно неповезана са стварношћу (Ботомор, 1977:9).
„У којој је мери развој друштва одређен и објашњив развојем производних снага, какво је значење радничке класе у трансформацији друштва насупрот утјецају „општег ума“ како га је назвао сам Маркс, које су институције неопходне и прихватљиве у социјалистичком друштву – сва су та питања отворена за расправљање и различита тумачења. Велмерова реформулација предуслова за социјализам свакако носи другачији нагласак, али је можда спојива с Марксовом мисли: „Критика и измјена надградње има нову и одлучну важност за покрете ослобођења..у саставне дијелове социјалистичког друштва које ће се излећи у утроби капиталистичког друштва, нужно би требало укључити социјалистичку демокрацију, социјалистичку правду, социјалистичку етику и социјалистичку свијест.“ (Ботомор, 1977:10).
Многи радикални критичари темеље своју критику управо на неком посебном схватању намера Марксове мисли. (Ботомор, 1977: 10). Марксова дела су сама по себи класици социолошке мисли који су инспирисали и инспиришу велики број социолошких студија. Међутим, Маркс је често предмет противречних тумачења која нису предмет општег консензуса. Нападан је због свог економског детерминизма и милитарних циљева које је заступао. Без обзира на критике, Маркс 60 – тих година поново добија на значају када индустријска друштва почињу да сумњају у свој модел развоја.
Аутор наводи да је потребно направити паралелу између испитивања радикалности марксизма и конзервативности социологије. Узимајући у обзир ову паралелу конзервативних и радикалних елемената у социологији, ова наука се описивала као „наука о друштвеним кризама“. Тачније, социологија се појавила из кризе која је била пропратни пратилац пада друштвено – политичког уређења Француске пре Револуције 1789. (феудализма) и успона индустријског капитализма. На основу тога, Ботомор сматра да се социологија може посматрати са два становишта – док са једне стране радикализам представља изданак просветитељства, конзервативни мислиоци са друге стране стварају одређену врсту антипросветитељства.
„Постоји, међутим, и темељнија критика конзервативне оријентације социологије која уопће пориче радикализам просветитељске мисли у социологији и доводи у питање оне елементе Марксове мисли који су изведени из тог извора. Ова је критика развијена углавном у Франкфуртској школи, нарочито у радовима Маркса Хоркхајмера. У знанственом рационализму просветитељства види се овдје утјеловљено схваћање природе као предмета човекове манипулације и контроле које је нужно довело до сличнох схватања самог човека у друштвеим односима као предмета доминације.“ (Ботомор, 1977:11).
Као што можемо да видимо из цитата прва критичка теорија се јавила у Франкфуртској школи, посебно у радовима Маркса Хоркхајмера. Хоркхајмер и сарадници нису „слепо“ следили марксизам, већ су им његови ставови послужили као полазно становише за анализу и критику друштва у целини. Критичка теорија указује на свет који је по мери људских потреба и моћи и на могућности које су другачије од већ постојећих. Представници ове школе су критиковали праксе у капиталистичким друштвима, али и првој социјалистичкој земљи – Совјетском Савезу.
„Управо у раздобљима отвараних друштвених сукоба оштро се, као прво, показује разлика између конзервативне и радикалне социологије, друго, радикална социологија добива све важније мјесто унутар друштвене мисли.“ (Ботомор, 1977:12).
Ботомор, као што можемо да видимо из приложеног, сматра да је развијање радикалне социологије могуће само уколико у друштву постоје сукоби и противречности између раличитих група које га чине. Ботомор је ову тезу правдао особинама социолошке теорије – наводи пре свега критичност према науци која је плод просветитељства, а друга се тиче друштвених последица које социологија производи на основу своје усмерености. Прецизније, аутор каже ако се узме за циљ социологије откривање скривених механизама друштвеног живота, што се затим преноси у школовање мале елите, онда социологија учествује у производњи и репродукцији облика доминације, али ако јој циљ видимо у ширењу знања о облицима настанка, трајања и могућности измене друштвених односа – као неку врсту јавног просветљивања – онда се њено деловање може сматрати ослободилачким (Ботомор 1977:12).
По мишљењу аутора, било би погрешно искључиво наглашавати и приказивати социолошку мисао као пуки одраз равнотеже друштвених интереса, већ је сматрао је да унутар датог система друштвених односа и културних норми преостаје сфера у којој је могућ релативно независан теоријски развој социологије (Ботомор, 1977:12).
Литература: Ботомор Т. (1977), Социологија као друштвена критика, Напријед, Загреб, стр. 9 - 13.
„Лако је видети а тешко протумачити продорну присутност конзервативних и радикалних идеја у социолошкој мисли, као и његове повјесно променљиве односе. Један је од извора потешкоћа у неодређеном и несталном значењу израза „конзервативан“ и „радикалан“. Можда ће по – неки аутор још увек супротстављати (конзервативну) “грађанску социологију“ (радикланој) марксистичкој теорији, али такво гледање више није проширено.“ (Ботомор, 1977:9).
Аутор анализу започиње основним тешкоћама које се јављају приликом дефинисања радикалних и конзервативних тенденција у социологији. Те потешкоће се, пре свега, тичу неодређености и променљивости смисла „конзервативан“ и „радикалан“. Наиме, иако се раније конзервативизам супростстављао радикализму, данас такво гледиште више не функционише јер постоје сумње да је радикални аспект марксизма почео да слаби због чега је изгубио ослободилачки карактер. Према томе, аутори попут Р. Милса и А. Тураина који су сумњали у радикални карактер марксистичке мисли 20. века користили су другачије формулације као што су „величање постојећег друштва“ и „критику друштва“, као и „социологију власти“ и „социологију друштва“. Међутим, невоља са оваквим формулацијама је што нису прецизне у довољној мери као што је Марксово објашњење капиталистичког друштва, улоге радничке класе и доласка социјализма. Ботомор наводи да нема много користи од прецизне и одређене теоријске схеме која је потпуно неповезана са стварношћу (Ботомор, 1977:9).
„У којој је мери развој друштва одређен и објашњив развојем производних снага, какво је значење радничке класе у трансформацији друштва насупрот утјецају „општег ума“ како га је назвао сам Маркс, које су институције неопходне и прихватљиве у социјалистичком друштву – сва су та питања отворена за расправљање и различита тумачења. Велмерова реформулација предуслова за социјализам свакако носи другачији нагласак, али је можда спојива с Марксовом мисли: „Критика и измјена надградње има нову и одлучну важност за покрете ослобођења..у саставне дијелове социјалистичког друштва које ће се излећи у утроби капиталистичког друштва, нужно би требало укључити социјалистичку демокрацију, социјалистичку правду, социјалистичку етику и социјалистичку свијест.“ (Ботомор, 1977:10).
Многи радикални критичари темеље своју критику управо на неком посебном схватању намера Марксове мисли. (Ботомор, 1977: 10). Марксова дела су сама по себи класици социолошке мисли који су инспирисали и инспиришу велики број социолошких студија. Међутим, Маркс је често предмет противречних тумачења која нису предмет општег консензуса. Нападан је због свог економског детерминизма и милитарних циљева које је заступао. Без обзира на критике, Маркс 60 – тих година поново добија на значају када индустријска друштва почињу да сумњају у свој модел развоја.
Аутор наводи да је потребно направити паралелу између испитивања радикалности марксизма и конзервативности социологије. Узимајући у обзир ову паралелу конзервативних и радикалних елемената у социологији, ова наука се описивала као „наука о друштвеним кризама“. Тачније, социологија се појавила из кризе која је била пропратни пратилац пада друштвено – политичког уређења Француске пре Револуције 1789. (феудализма) и успона индустријског капитализма. На основу тога, Ботомор сматра да се социологија може посматрати са два становишта – док са једне стране радикализам представља изданак просветитељства, конзервативни мислиоци са друге стране стварају одређену врсту антипросветитељства.
„Постоји, међутим, и темељнија критика конзервативне оријентације социологије која уопће пориче радикализам просветитељске мисли у социологији и доводи у питање оне елементе Марксове мисли који су изведени из тог извора. Ова је критика развијена углавном у Франкфуртској школи, нарочито у радовима Маркса Хоркхајмера. У знанственом рационализму просветитељства види се овдје утјеловљено схваћање природе као предмета човекове манипулације и контроле које је нужно довело до сличнох схватања самог човека у друштвеим односима као предмета доминације.“ (Ботомор, 1977:11).
Као што можемо да видимо из цитата прва критичка теорија се јавила у Франкфуртској школи, посебно у радовима Маркса Хоркхајмера. Хоркхајмер и сарадници нису „слепо“ следили марксизам, већ су им његови ставови послужили као полазно становише за анализу и критику друштва у целини. Критичка теорија указује на свет који је по мери људских потреба и моћи и на могућности које су другачије од већ постојећих. Представници ове школе су критиковали праксе у капиталистичким друштвима, али и првој социјалистичкој земљи – Совјетском Савезу.
„Управо у раздобљима отвараних друштвених сукоба оштро се, као прво, показује разлика између конзервативне и радикалне социологије, друго, радикална социологија добива све важније мјесто унутар друштвене мисли.“ (Ботомор, 1977:12).
Ботомор, као што можемо да видимо из приложеног, сматра да је развијање радикалне социологије могуће само уколико у друштву постоје сукоби и противречности између раличитих група које га чине. Ботомор је ову тезу правдао особинама социолошке теорије – наводи пре свега критичност према науци која је плод просветитељства, а друга се тиче друштвених последица које социологија производи на основу своје усмерености. Прецизније, аутор каже ако се узме за циљ социологије откривање скривених механизама друштвеног живота, што се затим преноси у школовање мале елите, онда социологија учествује у производњи и репродукцији облика доминације, али ако јој циљ видимо у ширењу знања о облицима настанка, трајања и могућности измене друштвених односа – као неку врсту јавног просветљивања – онда се њено деловање може сматрати ослободилачким (Ботомор 1977:12).
По мишљењу аутора, било би погрешно искључиво наглашавати и приказивати социолошку мисао као пуки одраз равнотеже друштвених интереса, већ је сматрао је да унутар датог система друштвених односа и културних норми преостаје сфера у којој је могућ релативно независан теоријски развој социологије (Ботомор, 1977:12).
Литература: Ботомор Т. (1977), Социологија као друштвена критика, Напријед, Загреб, стр. 9 - 13.