Проблематика којом се Ботомор бави у тексту "Конзерватизам и радикализам у социологији", односи се на прављење паралеле између ова два становишта, а уједно и њиховим коегзистирањем и међусобним односом у социолошкој мисли. Пре него што се кренемо бавити овом проблематиком морамо напоменути да је Гиденс истакао да социологија никада није била скуп идеја које сви прихватају као тачне и да се сами социолози некада не слажу како изучавати људско понашање и како на најбољи начин приказати резултате истраживања (Гиденс, 2007: 6). Имавши ово на уму, тек тада можемо схватити разлог толико различитих тумачења, интерпретација и неслагања међу самим социолозима и критичарима друштвених теорија, те можемо наставити да се бавимо проблематиком разлика између конзерватизма и радикализма. . Марксизам се јавио као радикална алтернатива функционализму и позитивизму, који за разлику од функционализма сматра да постоје фундаменталне разлике између друштвених скупина, те се с' тим може сматрати да је радикализам настао као критика функционализма. У даљем излагању ћемо у контексту радикализма често рећи марксизам.
„Лако је видјети а тешко протумачити продорну присутност конзервативних и радикалних идеја у социолошкој мисли, као и њихове повијесно промјенљиве односе. Један од извора потешкоћа у неодређеном и несталном значењу израза »конзервативан« и »радикалан«. Можда ће понеки аутор још увијек супроставити (конзервативну) »грађанску социологију« (радикалној) марксистичкој теорији, али такво гледање није више проширено.“ (Ботомор, Т.Б. (1977), Социологија као друштвена критика, Напријед, Загреб, стр.9)
Постојање конзервативних и радикалних идеја у социолошкој мисли је и те како уочљиво, мада тешко за тумачење како сам аутор Ботомор наводи. Неки од аутора друштвених критика су супротстављали конзервативну социологију радикалној, мада такво гледиште је напуштено, узевши у обзир промену тока социолошке мисли која се одвијала. Поједини аутори у 20. веку покушавају на другачије начине дефинисати конзервативне и радикалне идеје у социологији, попут аутора Рајт Милса који разликује – „величање постојећег друштва“ и „критику друштва“ или пак Алан Турејн који „социологији власти“ супротставља „социологију сукоба“ ( Ботомор, 1977: 9). Наиме, Ботомор сматра да су ова тумачења неодређена и да нема пуно користи од прецизних теорија уколико су оне непобезане са стварним збивањима у друштву, те је основна проблематика оваквих тумачења је, по Ботоморовом мишљењу – што су у анализи постојећег друштва оваква тумачења мање прецизна од оних које је сам Маркс објаснио у својим делима о капиталистичком друштву, улогу радничке класе и социјализму (Ботомор, 1977: 9).
„У којој је мјери развој друштва одређен и објашњив развојем производних снага, какво је значење радничке класе у трансформацији друштва насупрот утјецају „опћег ума“ како га је назвао сам Маркс, које су институције неопходне и прихватљиве у социјалистичком друштву – сва су та питања отворена за расправљање и различита тумачења. Велмерова реформулација предувјета за социјализам свакако носи другачији нагласак, али је можда спојива с Марксовом мисли : „Критика и измјена 'надградње' има нову и одлучну важност за покрете ослобођења... у саставне дијелове социјалистичког друштва које ће се излећи у утроби капиталистичког друштва, нужно би требало укључити социјалистичку демокрацију, социјалистичку правду, социјалистичку етику и 'социјалистичку свијест'.“ (Ботомор, Т.Б. (1977), Социологија као друштвена критика, Напријед, Загреб, стр.10)
Као што видимо ове Марксове идеје јесу биле радикалне, но бивале су интерпретиране и тумачена на различите начине, а уједно бивале и подвргнуте конзервативној критици. У даљем излагању ћемо проичати о конзерватизму и његовој критици радикализма, правећи још јаснију паралелу између становишта. Ботомор напомиње да социологију можемо посматрати са два становишта – те се социлогија описивала као „наука о друштвеним кризама“, појавивши се са падом феудализма и успоном индустријског капитализма, развијавши се из критичке просветитељске мисли о друштву и са Марксовим мислима попримивши радикалан облик, а може се и тумачити и као реакција на просветитељство и као реакција конзервативних мислилаца раног 19. века ( Ботомор, 1977: 10). Иако нису категорисани као конзервативци Диркем, Вебер и Парето су своја главна дела писали као критику радикализму, њихове критике су постале важни елементи конзерватигних теорија. Постоји и темељита критика конзервативне оријентације која је потекла са Франкфуртовске школе, нарочито из радова Макса Хоркхајмера, која у потпуности пориче радикализам просветитељске мисли и доводи у питање елементе Марксове мисли које су из тога проистекле, нарочито критикујући Марксово наглашавање рада као облика људског самоостварења, као и схватање природе као предмета човекове манипулације и контроле које је довело до схватања самог човека у друштвеним односима (Ботомор, 1977: 11). Франкфуртовска школа је изрекла да на основу конзервативног погледа на друштво можемо доћи до тога да грађанско друштво може произвести само грађанске, конзервативне теорије друштва. Оваквим становиштем не можемо дефинисати модерно друштво које се у многоме разликује од некадашњнег „грађанског“ друштва које је произашло из просветитељства и које је претрпело промене социолошке мисли које су се дешавале, као што је Ботомор напоменуо инустријску револуцију и научно-технолошку које су уједно ослабиле супротсављене силе у јасној разлици идеја конзерватизма и радикализма.
„Управо у раздобљима отворених друштвених сукоба оштро се, као прво, показује разлика између конзервативне и радикалне социологије и, друго, радикална социологија добива све важније мјесто унутар друштвене мисли.“ (Ботомор, Т.Б. (1977), Социологија као друштвена критика, Напријед, Загреб, стр.12)
Из овог можемо закључити да се радикална мисао може континуирано развијати само уколико друштво није хармонично и уколико се у њему сукобљавају главне друштвене групе ( Ботомор, 1977: 12). Можемо увидети да овакав приступ Ботомора јасно указује на предности радикалне мисли Марксових идеја, а то су да наука мора бити основана на „критичкој мисли“, у складу са временом у коме се проучавају друштвени процеси и промене, а не обичним грађењем схема које су неусклађене са друштвеним процесима и променама. Друштво није једна хомогена целина, постоје разлике у самој структури, мада можемо закључити да су те разлике у савременом добу некад мање видљиве од разлика које су биле уочљиве пре пада феудализма. Радикална мисао није слабила током индустријско-технолошког развоја, већ просто порпима нове облике у виду тумачења концепције друштва, неједнакости које су присутне између класа у самој структури друштва које су препрека развоју људских слобода (Ботомор, 1977: 13). Постоји велики број различитих перспектива друштвених теорија, а ми смо тек на почетку сагледавања и тумечења истих, зато ћу навести два кључна цитата ради увиђања зашто се радикалној мисли даје примат.
„На првом бих мјесту нагласио главну оставштину просвјетитељства у социолошкој мисли и у марксизму као њеном посебном облику: критички однос према науци прије него идеју о владавини над природом које се шири до владавине над људима. Једна је од позитивних и радикалних особина социологије, као науке о непрестаној критици свих постојећих друштвених теорија, укључујући ту и свакодневне назоре на друштво који обликују практичан живот.“(Ботомор, Т.Б. (1977), Социологија као друштвена критика, Напријед, Загреб, стр.12)
„Друга особина социологије на коју бих овдје упозорио у вези је с њеним друштвеним конзеквенцијама и њиховим схваћањем у социолошкој мисли. Узме ли се за циљ социологије откривање скривених механизама друштвенох живота, што се затим преноси у изобразби мале елите »инжењера друштва«, онда социологија судјелује у производњи и репродукцији облика доминације. Али ако јој циљ видимо у ширењу знања о облицима настанка, трајања и могућности измјене друштвених односа – као неку врсту јавног просвјетитељства – онда се њезино дјеловање може сматрати ослободилачким.“ (Ботомор, Т.Б. (1977), Социологија као друштвена критика, Напријед, Загреб, стр.12)
Зато Ботомор наглашава да радикална социологија мора бити основана на три кључна елемента - мора бити теоријска, емпиријска и политичка ( Ботомор, 1977: 13).
Литература: Ботомор Т.Б., (1977), Социологија као друштвена критика, Напријед, Загреб, 9-13.
Гиденс А., (2007), Социологија, Центар за издавачу делатност, Београд, 6.