СОЦИОЛОГИЈА И ЉУДСКА ПРИДОДА
ПОСТСКРИПТУМ HOMO SOCIOLOGICUS
Дарендорф (Ralph Darhendorf) је овим текстом желео да објасни како социологија није наука која може да се објасни само као „наука о човеку“. Он такође објашњава homo sociologicus,научну јединицу социологије.Покушава да објасни скуп категорија као што су: улога,санкције, положај као и очекивања која су удружена са улогом.Приказао је различита мишљења како би могли да стекнемо објективнији став о појмовима.
Оно што тврде социолози да је социологија заправо је група различитих проблема,начин саопштавања и претензије на знање.Постоји извесна разлика између америчких и европских социолога,у питању је то што су амерички социолози склони да преурањено дефинишу своје дисциплине док се у код европских социолога често воде расправе.Међутим усталила се једна група категорија која се понавља код већег броја социолога, то су скупови категорија као што су положај,улога, очекивања удружена са улогом и санкције(Дарендорф,1989:200).
Друштвени положај односно улога коју имамо нас смешта у позиционо поље међу друге положаје.На основу човекове свакодневне перцепције где он сваког ставља као носиоца одређеног положаја, он тиме одређује да ли та особа има већа или мања очекивања у односу на њега,на основу средишњег положаја.Чак и онда кад друштвени положај можемо освојити неће бити подвргнути нашем дефинисању ,већ ћемо одмах добити и нову улогу која долази уз нови положај, тј. мораћемо да прихватимао и позитивне и негатвне санкције које иду уз ту улогу (Дарендорф,1989:200,201).
-Из ових пар категорија можемо формулисати став који стоји у основи целокупног теорисјко-истрживачког рада у савременој социологији: човек се понаша у складу са својим улогама. На тај начин човек у социолошкој анализи фигурише,суштински,само у мери у којој поступа у складу са свим очекивањима која су повезана c’ његовим друштвеним положајима. Ова апстракција ,ова научна јединица социологије, може се назвати homo sociologicus(Даренндроф,1989:202).
-Ту се ствара проблем, тј. долази до неслагања шта уствари представља homo sociologicus и да ли је он потребан. Дарендорф је приказао ставове Плеснера (Helmuth Plessner),филозофа и социолога,заговорника филозофске антропологије, и Бард-а (Hans Paul Bahrdt), критичког представника емпиријске социиологије коју Плеснер описује,а након тога и свој став.
Плеснер, каже овако :“При дефинисању социологије као науке испрва изгледа савршено уверљиво да се захтева да се она бави искључиво оним друштевним појавама које су строго искуственог карактера и да се, као емпирисјка дисциплина једном за увек одвоји од филозофске спекулације“ (Дарендорф,1989: 203).
Бард, каже:“На први поглед изгледа готово као природна ствар да социологија мора да има преставу о човеку чак се чини разборитим да би социологија требало да има посебну „социолошку претпоставку о човеку“, одређену нарочитом природом њеног предмета и њеном световном улогом“(Дарендорф,1989:203).
Дарендорф-Такође наилазимо на проблем у вези понашања људи-не може се очекивати да се људи увек понашају у складу са својим улогама,када би било тако они би се понашали увек на исти начин и постали би предвидиви,односно не би били реални.Збого овога могло би се рећи да “homo sociologicus” има погрешну претпоставку ,тј. да су све теорије које се базирају на homo sociologicus-у погрешне.Док с друге стране други сматрају да дословни реализам није потребан све док теорије,засноване на овом моделу дају моћна објашњења и корисна предвиђања.екстремни заступници савремено дедуктивно-логичке школе у науци,посебно њен утемељивач Попер(Karl Popper),иду толико далеко да говоре :“што су мање реалне претпоставке,тим је боља теорија“(Дарендорф,1989:204).
Након овог става,следило би питање,шта се подразумева под “добром”,а сходно томе, и под “бољом” теоријом?“Добром” теоријом се сматра када из општих исказа изведемо недвосмислене,прецизна и неограничена предвиђања,али не мора значити да су та предвиђања реална,јер кад би постала реална та теорија не би могла да се употреби у конкретне сврхе ,тј. не би ништа објашњавала. Јер када теорија постане реална она аутоматски постаје диференцирана,ограничена,двосмислена и не води јасним објашњењима или предвиђањима.Сходно томе,“бољом” теоријом се сматрају предвиђања која су мање реалистична,али ипак више стилизована,одређена и недвосмислена (Дарендорф,1989:204,205,206).Ако би се homo sociologicus схватио у овом контексту онда би се могло закључити да ова теорија уопште не обухвата представу о човеку,тада би Тенбрук(F.H. Tenbruck) био у праву када би рекао:„конструкцију помоћу које, унутар означених граница, можемо да прорачунамо понашање човека као друштвеног створења без постављања било каквог захтева да се његово понашање опише онако како се збива у стварност“(Дарендорф,1989: 206).
-Почиње да се појављује појам „реификација“ homo sociologicusa. Под реификацијом се подразумева реинтерпретација или искривљена интерпретација нереалне претпоставке, тј. створене у интересу ради добре научне теорије (Дарендорф,1989: 209).
Ако би се социологија дефинисала као емпиријска наука , homo sociologicus, нема никакву импликацију за природу човека.Ово гледиште није опште прихваћено,из разлога што људи на различите начине схватају социологију ,тако да сами логички докази нису довољни да се супротстави тендецији реификације.
Постоје неколико врста социолога који не схватају социологију као емпиријску науку,и то су:
1. Они које следе традицију ирационализма Дилтхеја (Wilhelm Dilthey), поричу могућност ригорозних теорија у такозваним духовним наукама;
2. Они који схватају задатак социолога као инерпретативну анализу по моделу историје, тј. стремљење ка највећем могућем степену дескриптивног „реализма“;
3. Они који су индиферентни према дистинкцији између проверљивих и спекулативних исказа, а тиме и према разлици између социологије и филозофске антропологије (Дарендорф,1989: 210).
Ове три групе не признају епистемолошки основ постулата о конформистичком понашању удруженом са улогом, homo sociologicus за њих није пример реификације, већ антрополошка спекулација прерушена у науку.
Други разлог за неадекватност чисте логичке аргументације је:
-“Наука није могућа без јавности:појам “тајне науке” је contradictio in adiecto”(Дарендорф,1989:211).
- Постоје “две јавности”, једна је стручна јавност ,а друга “општа јавност”. За већину наука потребнаа је само стручна јавност,али за неке,као сто је психологија, потребна је и општа јавност. Разлика између ове две јавности је у томе што:
-У општу јавност спадају лаици који не улазе у дубљу анализу, нпр чланка који читају, прихватају и ако ,можда, не разумеју и који се логички не могу доказати али то раде јер је то нужно за разумевање извесних чињеница; -У стручну јавност спадају људи који се слажу око основних приницпа,односно људи који су прихватили науку и њена морална правила,и људи који не прихватају тек тако то што је написано већ гледају да то буде у складу са чињеницама које су већ познате (Дарендорф,1989:211).
Чињеница да је наука знање које се заснива на логичкој претпоставци и да многи научни искази не могу схватати дословце и да наука не саопштава извесност.Из тога следи да ће јавност сигурно грешити у реификацији, у некој мери, homo sociologicusa, а одатле произилази да се том питању социолози морају посветити мало више (Дарендорф,1989: 212).Пошто се зна да ће бити погрешно схваћено, социолог треба да изабере да ли је за или против антрополошких тумачења својих криво схваћених теорија. Тј. ми се можемо послужити правно позитивистичком становишту који кривицу за пропуштене радње може приписати оном социологу који, потпуно свестан опасности која је створена његовом теоријом, налази оправдање у чистој логици научног открића (Дарендорф,1989:212).
Социолог има задатак да се изјасни да ли прихвата или не антрополошке исказе који су случајно, реификујући, изведених из његових теоријских постулата.А сваком појединачном социологу потребна је основна представа о човеку која се добија из прихвања пре антрополошког него логичког погледа на homo sociologicus (Дарендорф,1989: 213).
-Дарендорф показује да homo sociologicus, можда, није намерно створен,али ипак постоји и не може се игнорисати.Зато ,као што је већ напоменуто, сваки социолог треба да се изјасни,да његове теорије не би биле погрешно схваћене односно да не буду схваћене на начин на који он није желео.
-У социологији треба да долази до несугласица и расправе међу социолозима,а не да се прихватају теорије такве какве су,такође не треба гледати као погрешно то што има више ставова или праваца, то је позитивно из разлога да се не би стварао догматизам у науци.
Литература:
Дарендорф, Р. Социологија и људска природа-постскриптум homo sociologicus,Ниш,1989,199-213