У поглављу „Основе неједнакости“ ну књизи Клајва Понтинга „Еколошка историја Европе“, аутор приказује како је текла привредна експанзија Европе, указујући на негативне аспекте те експанзије.
Као полазну тачку у експанзији аутор истиче колонизацију од стране европских земаља, почев од колонизације атлантских острва.
„ Да би створили простор за пољопривреду , тамошњи пејзаж заменили су ватром : аутентични шумски покривач тада је готово потпуно уништен, а насељеници су довели свиње и краве , које су непоправљиво оштетиле острвске екосистеме. Да би конкурисали Кипру, Португалци су педесетих година почели да гаје шећерну трску. То је захтевали радну снагу за прављење тераса и вештачких водотокова, као и многе сате тешког рада потребне да се она преради и искува. Шећер произведен од трске имао је веома високу цену, могао се транспортовати бродовима и продавати уз знатне приходе. Европљани на Кипру већ су открили да сами нису спремни на тежак физички рад потребан за производњу шећера. Уместо тога за тај посао су довели робове. „
(Понтинг, 2009: 181-182)
Управо је ово главни, и најнегативнији аспект европске експанзије .
„Плантажна пољопривреда и ропство великих размера две су особености атлантске економије коју су Европљани развили након 1450, када су Португалци довели Афричке робове да раде на плантажама шећерне трске на Мадери. Између четрдесетих година и краја 15. Века , они су из Африке довели око 140.000 робова на своја острва у Антлантику. И други аспекти света какав ће Европљани створити, тада су већ видљиви на острвима: поробљавање и елиминација домородачких народа, гајење усева за извоз на најплоднијим пољима и измештање домородачких ораница на најлошију земљу.“ (Понтинг, 2009: 182)
Ропство је потом попримило огромне размере.
„До 1820, када се трговина робљем великих размера окончала, у Јужну и Северну Америку је одведено три пута више Африканаца него што је тада било европских имигрната- 8.400.000 наспрам 2.400.000. О суровим условима живота робова сведочи чињеница да је двадесетих година 19. Века у Новом свету однос белачке и црначке популације био 1:1 . Просечан животни век роба по доласку на Карибе, па чак и снажног и младог мушкарца, био је око седам година. „
(Понтинг, 2009: 184)
Осим ропства, негативни аспект европске експанзије огледа се и у томе да су екосистеми неких колонизованих земаља потпуно уништени. Европљани су у колонијама хтели да производе усеве који би се продавали на европском тржишту.
„Отуда су традиционални пољопривредни системи намерно обустављани, а пољопривреда колонијалног доба постала је уско специјализована и усмерена на мали број усева. Гајење само једне врсте усева довело је до исцрпљивања тла, веће подложности штеточинама и болестима и изразитих промена у дотадашњој производњи, намењеној сопственим потребама, која се нашла под притиском захтева Европе.“ (Понтинг, 2009: 186)
Сви ови аспекти допренели су неједнакој економској и привредној развијености земаља. Европа и даље предњачи у економском и привредном развоју, а да би схватили због чега је то тако, битно је осврнути се на контекст привредног развоја света.
Да ли је експанзија Европе имала позитивне аспекте и последице?
Да ли су негативни аспекти и даље присутни, односно да ли развој Европе и даље прати неки облик ропства и уништавање животне средине?
Да ли је могућа експантија без оваквих негативних аспеката?
Литература: Клајв Понтинг, Еколошка историја света, Одисеја, Београд, 2009: Основе неједнакости.