Uvod u sociologiju I (Introduction to sociology I)

Своје излагање започела бих цитатом са самог почетка Диркемовог текста, јер он објашњава потешкоћу у разликовању нормалних и патолошких појава.

  ''Посматрање, спровођено по правилима која претходе, не прави разлику између две врсте чињеница које су различне по извесним странама: оних које су потпуно онакве какве треба да буду и оних које би требало да буду друкчије него што су, нормалних појава и патолошких појава'' (Диркем, 1963:55).

У првом делу текста аутор нас упознаје са појмом болести и наглашава да бол не мора увек бити знак болести. Понекад су одсуство бола, или неранљивост патолошке одлике. Он такође наводи да и код озбиљних обољења последице не морају бити тешке, ако се против њих бори одговарајућим средствима, а постоје и неке болести које су чак корисне попут богиња.

Међутим, Диркем наглашава још једну потешкоћу у социологији.

  ''У социологији, као и у историји, дешава се да се исти догађаји оцењују као корисни или као штетни према личним осећањима научника'' (Диркем, 1963:60).

Он ту наводи пример теоретичара атеисте који види болесну појаву у остацима вере који се одржавају због општег поремећаја религијских веровања.

Диркем нормалним назива чињенице које имају најопштије облике, а остале назива патолошким. Веома је битно назначити да се чињеница може назвати патолошком само у односу са својом врстом.

  ''За једну друштвену чињеницу дакле може се казати да је нормална за једну одређену врсту само у односу на једну, такође одређену фазу њеног развоја; према томе, да би се знало да ли она има право на овај назив, није довољно да се испита у коме се облику јавља у највећем броју друштава који припадају овој врсти, већ треба још узети у обзир да се друштва испитују у одређеној фази њиховог развоја'' (Диркем, 1963:63).

Посебну пажњу аутор је посветио криминалитету и његовом утицају на друштво. Разлози су више него очигледни.

  ''Криминалитет се не опажа само у већини друштава ове или оне врсте, већ у свим друштвима свих типова. Нема ниједног друштва где криминалитет не постоји'' (Диркем, 1963:69).

Због чињенице да је саставни део сваког здравог друштва и да је неизбежна појава, криминалитет је увршћен међу појаве нормалне социологије.

  ''На првом месту, криминалитет је нормалан пошто је сасвим немогућно друштво које би било ослобођено њега'' (Диркем, 1963:70).

Изненађујућа може бити и чињеница да криминалитет није само нужан већ је неопходан и користан за нормалан развој морала и права.

Литература:

Емил Диркем, Правила социолошке методе, 1963, Београд: Просвета