Своје тумачење наведеног Енгелсовог текста започела бих цитатом који се налази на самом почетку:
“Кад један човек нанесе другоме телесну повреду, и то такву која са собом повлачи смрт повређенога, онда ми то називамо убиством; а ако је упица унапред знао да ће повреда бити смртоносна, онда ми то називамо убиство с предумишљајем. Али када друштво ставља стотине пролетера у такав положај да их превремено мора стићи превремена, неприордна смрт, исто тако насилна као и смрт од мача или пушке; кад оно лишава хиљаде људи најнужнијих животнџ услова .... онда је то такође убисто с предумишљањем...” Енгелс, 1951:183 Перспектива из које аутор ово пише у многоме се разликује од оне на коју је читалац, условно речено, навикао. Наиме, стављање читаве владајуће класе у позицију девијантног, и кривећи их за не само (вредносно гледано) лош положај радничке класе, но и смрт њених припадника, заиста је, рекла бих, револуционарно и другачије.
“Само се по себи разуме да класа која живи у таквим условима какве смо горе описали и која је тако рђаво снабдевена најнужнијим животним потребана не може бити здрава и доживети дубоку старост.” Енгелс, 1951: 184
Ти лоши услови о којима Енгелс говори јесу заправо услови који сваки радник има живећи у граду, где је дошао због посла. У питање доводи живот у радничким квартовима близу фабрика, без текуће воде, где владају болести, где мора здравље мора платити, а не може га себи приуштити. Из тога следи не само лоша исџрана, већ и склоност пороцима ,,Сви могући мамци, сва могућа искшења су се удружила да раднике наведу на пијанченје. Ракија им је готово једини извор радости, и све се удружило да их приближи овом извору.” Енгелс, 1951:188 Радник је овде ништа друго но ,,Жртва алкохола” Енгелс, 1951:188 Енгелс овде не криви раднике, сматра да они нису ни у ком случају криви нити заслужни што су се одали пороку, већ да ,,За пијанство радника треба да орговарају они који су радника претворили у безвољни објекат.” Енгелс, 1951:189 Тако да алкохол није проблем само по себи већ је и плодно тле за развој болести, али се, што је можда још битније и по радника горе то што се ,,опијеном масом” лакше манипулише, и ствара се велика група радника која може без основних животних потреба, али јој је једино потребан јефтин, лако доступан, алкохол.
,,Ето до чега је дошло у Енглеској - а буржоазија све то сваког дана чита у листовима, па ипак то је нимало не забрињава! Она се не може жалити што је ја према званичним и незваничним подацима, за које она мора знати, оптужујем управо за социјално убиство. Нека се или побрине да се ово ужасно стање поправи – или нека препусти радничкој класи да она управља и да се она брине о општим интересима.” Енгелс, 1951:193 Ово је Енгелсов став након изнесених статистичких података о смртности деце и одраслих из радничке класе, података који нимало нису завидни и који показују да немогућност одласка код правог лекара (немогућност из финансијских разлога) и пропагирање одређених ,,лекова” који су заправо ништа друго но отрови којима се деца из радничке класе трују док су још у јаслама, може бити веома фатално. И као што сам већ напоменула, он овде радничку класу види као заточену групу људи чију судбину кроје њихови послодавци – енглеска буржоазија.
,,Пређимо сада са испитивања физичког на испитивање духовног положаја радника. Ако им буржоазија даје само онолико за живот клико је најнеопходније, не смемо се чудити што им и образовање даје само толико колико је у њеном интересу.” Енгелс, 1951:194
Када ово Енгелс пише он не познаје систем обавезног образовања, као такав он не постоји. Радничку децу уче други радници који нису квалификовани и који немају опште елементарно знање. Владајућој класи, могло би се рећи, одговара да има не само пијане, изгладнеле и болесне, већ и необразоване људе иза трака и пултова у фабрикама, јер је онда могућност побуне над лошим животом мања до никаква.
Морални проблем који проистиче из овога јесте крађа. ,,Беда допупшта радбујз сани ивах избор: или да лагано умире од глади, или да се одмах убије, или да оно што му је потребно узме где нађе, тј. да украде.” Енгелс, 1951:198 ,,Други узрок деморализације радника је принудан рад.” 200 Овде бих се надовезала на веома битне аспекте марксистичке теорије који се тичу отуђења, а сам Енгелс у енглеском раднику, односно пролетеру, то примећује. Наиме отуђење означава то да људи не могу пронаћи задовољство и испуњење у свом раду, његовом обављању. Те се на тај начин тај исти радник отуђује како од себе (јер је рад у његовој бити) већ и од других (јер је рад друштвено делање). Овде се дају видети више извора отуђења, сем наведениџ постоји и отуђење од предмета који човек ствара, односно производи, те се он не односи према том предмету као према производу свог рада, већ је свестан да тај предмет њему не припада (отуда проблем крађе). Проблеми који произилазе из свега тога су вишеструки, оно што би рад требало да представља сада је придобија потпуно супротно значење, човек бива физички, психички и морално исцрпљен, рад му претставља само терет, јер у њему не види никакав смисао но само пуко преживљавање.
Као финалну мисао истакла бих да је горе анализирани текст, по мом мишњељу, веома храбар и промишљен. Не само да износи исцрпне податке, но аутор, иако сам није припадник класе иза које је стао, одлично разуме њену друштвену реалност.
Кристина Илић
Литература:
1. Енгелс, Фридрих , Положај радничке класе у Енглеској-Резултати, Култура, Београд, 1951,стр.183-210