Да би дошло до задовољења одређених потреба неопходно је користити одређена средства ради остварења циљева друштва. Роберт Мертон тврди да је главни проблем то што постоји огроман раскорак између две групе елемената. У прву спадају циљеви, потребе и интереси, док другој припадају начини на које остварујемо одређене циљеве.
„Норме и морални императиви не коинцидирају нужно с техничким или дјелотворним нормама. Многи се поступци, који су за неке појединце најделотворнији при постизању жељених вредности (примјерице: крађа, протузаконита опскрба петролејом, превара), издвајају из институционализирана оквира допуштена понашања. Избор је средстава ограничен законским нормама.“ (Мертон, 1999: 328)
Људи из различитих слојева друштва немају исте могућности да до одређених циљева дођу легитимним средствима, јер та легитимна средства нису свима у истој мери доступна, па због тога може доћи до незадовољства, које на крају може да резултира тиме да се појединац одлучи да до циља дође средствима која нису легитимна.
„Које је расположиво средство најдјелотворније за постизање друштвено признате вредноте? Технички најизведљивија (најкориснија, најдјелотворнија) процедура, без обзира да ли је законита или није, бит ће претпостављена институционализирану понашању. Како се тај процес наставља, могућност интеграције друштва постаје готово немогућом, а затим слиједе и аномије.“(Мертон, 1999: 330)
Аномија, по Мертону, настаје управо услед неизбалансираности између циљева и средстава које одређени појединци користе да би остварили циљеве. Девијантно понашање представља реакцију на ограничења које друштво својим нормама и вредностима намеће. Мертон издваја пет могућих реакција на притиске норми и вредности:
- Конформизам ( конформисти прихватају циљеве које друштво одређује, као и институционално прихватљива средства);
- Иновација ( иноватори прихватају циљеве друштва, али користе институционално неприхватљива средства);
- Ритуализам ( ритуалисти одбацују циљеве, али користе институционално прихватљива средства);
- Повлачење ( овде припадају људи који одбацују и циљеве друштва и средства за њихово постизање);
- Побуна( овде припадају људи који одбацују и циљеве друштва и средства за њихово постизање, али за разлику од оних који се повлаче, побуњеници настоје да формирају нов систем вредности и примену нових средстава за остварење циљева). (Мертон, 1999: 331, 332, 333).
„Захтјеви које појединцу намеће култура су неспојиви. С једне стране, од њега се тражи да своје понашање усклади и усмјери ка згртању богатства, а с друге стране, поричу му се дјелотворне могућности да то законски допуштено изведе. Посљедице овог протуречја јављају се у виду појаве психопатолошких особа, и(ли) антидруштвеног понашања и(ли) револуционарних активности.“ (Мертон, 1999: 335)
Данашњи систем вредности је конципиран тако да се материјални успех сматра изузетно пожељним и верује се да свако може пожртвованим радом и трудом да оствари циљеве друштва. Међутим, да ли је то стварно тако? Сведоци смо тога да данас млади све чешће посежу за нелегитимним средствима да би остварили циљеве. То су углавном млади људи из нижих слојева, по Мертону. Млади људи који нису у стању да до циљева дођу легитимним средствима, јер им нису једнако доступна као и људима из виших слојева. Проблем је, дакле, економска неједнакост између слојева, која ће увек постојати и стога ће проблем аномије и девијантног понашања увек бити актуелан.
Литература:
Мертон, А., Аномија и друштвена структура у Кувачић, И, Функционализам у социологији, 1999, Загреб, 327-336