Стање равнотеже
Ако имамо циљ да постигнемо неку равнотежу, нпр. радећи неки хемијски експеримент где желимо да постигнемо да мешањем више састојака добијемо једињење које ће бити хомогено, тј. бити једнако густо у свим својим деловима, и да се у том стању одржи што дуже могуће, морамо припремити услове у којима ће се тај експеримент одвијати, и знати довољно о појединачним састојцима да можемо да претпоставимо како ће она реаговати у додиру са осталим састојцима. Исто ово може се применити на глобалну равнотежу друштва ако као састојке узмемо становништво које сачињава свако друштво, а жељено хомогено једињење, друштво које је међу собом једнако у смислу права, али и расподеле капитала и природних добара, и које у том стању жели да остане дужи временски период морају се сви фактори који су важни за то друштво сагледати објективно да би се, тек тада том друштву пружила прилика да дође у стање равнотеже. Аутори овог текста управо се баве проблемима остварибвања ове равнотеже.
„Ravnoteža znači stanje ravnovjesja, balansa ili jednakosti između suprotstavljenih sila. U dinamičkim terminima svjetskog modela, suprotsavljene su one snage koje prouzrokuju povećanje broja pučanstava i zaliha kapitala (željna visoka veličina obitelji, niska djelotvornost kontrole rađanja, visoka stopa kapitalnih ulaganja) i one koje prouzrokuju opadanje broja pučanstava i zaliha kapitala (oskudica hrane, zagađivanje, visoka stopa deprecijacije ili zastarijevanja). Riječ „ Kapital“ mora se shvatiti u smislu kombiniranog kapitala od kapitala u uslužnim djelatnostima, industrijskog i poljoprivrednog kapitala. Tako najtemeljnija definicija stanja globalne ravnoteže glasi da su pučanstvo i kapital bitno stabilni , sa snagama koje teže da ih povećaju ili smanje u pomno kontroliranom balansu“ (Медоуз, 1974: 141).
Медоуз нам овим речима приказује шта значи стање глобалне равнотеже и зашто би овакво стање било циљ који је јако тешко постићи, али већина нас стреми ка њему. Овде се такође спомињу одређене „супротстављене силе“ , прве су оне које теже да учине друштво бољим, и да оно што од тога настане више одговара сваком појединачном члану. У случају остварења ових циљева, било би сасвим довољно средстава за сваког члана тог друштва, и нико не би имао разлога за незадовољство. Са друге стране, имамо силу која тежи супротном, да све доведе у горе стање него што јесте. Неко се може запитати зашто и како друга сила уопште постоји, када сваки појединац жели да омогући себи најбоље могуће услове за живот, зашто се та идеја није пренела и на друштво? Одговор се можда може наћи и у самом појединцу, ако узмемо за пример здравље, ми га сви желимо, и желимо да нас оно веома дуго служи,али ако мало размислимо, свако од нас готово свакодневно унооси у свој организам , свесно или несвесно, ствари које ће се пре или касније рафлектовати на наше здравље и можда га нарушити. Такође, Медоуз овде дефинише и појам капитала, капитал је важан јер је он средство које треба у стању равнотеже да служи задовољењу свих потреба за комплетно друштво, али он је ограничен (Медоуз, 1974).
„Što društvo duže hoće da održi stanje ravnoteže, stope i razine određenih veličina moraju biti niže“ (Медоуз, 1974: 142).
У овом делу свог текста Медоуз нам указује да је један од услова за постизање равнотеже баланс између „одређених величина“, полазећи од тога да није важно да ли су те стопе високе или ниске, све док су у складу једна са другом. Дакле, у примеру наталитета и морталитета, ако се на годишњем нивоу роди забрињавајуће мали број деце, то за стање равнотеже неће бити важно, јер ће она моћи да опстане све док је број умрлих на годишњем нивоу подједнако низак. Исто важи и за случај високих стопа, све док су оне међусобно уравнотежене, оне не нарушавају глобалну равнотежу (Медоуз, 1974).
„Tehnološki bi napredak bio potreban i poželjan u stanju ravnoteže“(Медоуз,1974: 145).
Медоуз тврди да би технолошки напредак дао много простора појединцима у стању равнотеже. Наиме, технолошка открића су скоро једина ствар која отвара нове могућности, сманјује потребу за огромном радном снагом и мења природу самог рада. Лоша страна технолошког напредка била би то што су машине понекад у стању да замене радну снагу, и што би одређени проценат радника нпр. у фабрици, могао из тог разлога изгубити посао и тиме нарушити равнотежу, без могућности да се то надомаести, јер замениле би их машине, а не други радници. Решавање овог проблема не би било кратко и једноставо,али чињеница је да појава технологије захтева други кадар људи и тек када би се он оформио, равнотежа би могла бити поново достигнута (Медоуз, 1974).
„Historijske bi poruke pokazivale da su vrlo malo ključnih izuma koji su morali utrositi svu svoju energiju na predvladavanje neposrednih problema opstanka“ (Медоуз,1974:145).
Побољшање технологије свакако има једну велику предност, а то је уштеда времена за готово све појединце. Колико је у прошлости било потребно времена да се оствари комуникација између било које две особе које су просторно удаљене, толико је данас једноставно, и то на безброј различитих начина. У сваком смислу, технологија је олакшала и убрзала начин живота људи и на тај начин им дала могућност да испуњавају своје слободно време по сопственом нахођењу. Вероватно се не може ни претпоставити колико је то позитивно утицало на даљи напредак друштва у свим делатностима. Некада су одређени садржаји били резервисани само за највише слојеве друштва, сада је све доступно свима и то ствара ра плодно тло за раст друштва, у стању равнотеже или ван њега (Медоуз, 1974).
„Čini se da je univerzalan zaključak, žalostan ali shvatljiv, da se jednakost raspodjele smanjuje uporedo s povećanjem broja ljudi na koje ograničeni prirodni izvori moraju biti raspodjeljeni“(Медоуз, 1974: 147).
Једнакост у једном друштву је јако тешко постићи,Медоуз објашњава да у стању глобанле равнотеже, где се полази од тога да сви имају довољно средстава да преживе, отежавајућ фактор представља пораст броја становника. Избори о расподели материјалних и природних добара морају бити претходно донети тако да их буде довољно да сви чланови друштва макар могу да опстану. Чак и да дође до праведне расподеле, ако би се појединац нашао у ситуацији где му је удељено довољно да може да преживи, а могућност да напредује и добије више него што му треба је веома слаба, он веома вероватно неће бити задовољан (Медоуз, 1974).
„Društvo ravnoteže morat će odvagnuti alternative što ih nameće omeđenost naše planete, razmatrajući ne samo sadašnje ljudske vrednote, nego uzimajući u obzir i vrednote budućih generacija“ (Медоуз, 1974: 147).
Медоуз нам указује овим речима да је један од главних разлога за постизање равнотеже у ствари стварање бољих услова за живот будућим генерацијама. Узимање у обзир вредности будућих генерација свакако делује као исправан поступак, када би глобална равнотежа постала опште прихваћена, будуће генерације, и уопште људска врста би имали много боље шансе за дуг опстанак (Медоуз, 1974).
Анастасија Пакаи
Лутература: Медоуз, Донела,Границе раста-Стање равнотеже, Стварност, Загреб, 1974,стр. 140-151