Диркем нас најпре уводи у проблематику питања шта то уопште значи болесно. То није једноставно као што се чини на први поглед и лакше је дати одговор са биолошког него са социолошког становишта. Разлог за то је што биологија за предмет проучавања има јединке које су веома бројне те се до резултата тј. до статистике долази лако. Са друге стране у социологији друштвене врсте имају мали број јединки те је поље поређења сувише скучено услед чега су могућа само дедуктивна расуђивања.
Но код социологије као и код других друштвених наука постоји опасност да се исти догађају вредносно гледано различито оцењују зависно од личних осећања научника, тако нпр. на економско уређење неће исто гледати економиста социјалистичке и несоцијалистичке провиниенције. Да би се избегле потешкоће Диркем заузима став да нормалним треба називати чињенице које имају најопштије облике а док би остале имале статус болесних тј. патолошких.
Наравно, питања нормалног и патолошког могу се као таква узимати у обзир само са датом врстом а не као нешто апсолутно јер не могу се исти критеријуми користити нпр. за дивљаке и за становнике цивилизације.
Диркем сматра да би било корисно „фомулисати следећа три правила
- 1. Друштвена чинјеница је нормална за одређен друштвени тип, посматран у одређеној фази његовог развоја, кад се она јавља у просеку друштава ове врсте, посматраних у одговарајућој фази њиховог развоја.
- 2. Резултати претходне методе могу се проверити показујући да општост појаве зависи од општих услова колективног живота у разматраном друштвеном типу.
- 3. Ово проверавање је нужно кад се она чињеница односи на друштвену врсту која још није завршила свој потпун развој."(Диркем, Е. 1963: 68)
Из овога поново можемо видети да је разликовање између нормалног анормалног теже него разликовање болести од здравља, чиме се баве биолози. Социолози се суочавају са већој променљивошћу чињеница и обавезују се на већу предострожност. Потребно је истаћи и до каквих све грешака може доћи ако се не придржавамо овога.
Идеалан пример је криминалитет кога сви који се баве датом тематиком виде као патолошко обележје иако његове узроке не објашњавају на исти начин. Криминалитет постоји и постојао је у свим друштвима иако се, с обзиром на разлике међу њима, различите ствари тј. радње могу посматрати као криминалне. Но приликом преласка друштава из нижег типа у виши тип не долази до смањења стопе криминалитета већ напротив до његовор пораста. „Нема дакле појаве која на најнеоспорнији начин показује све знаке нормалности, јер се јавља као тесно повезана са условима читавог колективног живота. Правити од криминалитета болест значило би прихватити да болест није нешто случајно већ да, напротив, произилази у извесним случајевима из основног састава живот бића; то би значило да се свака разлика између физиолошког и биолошког брише" (Диркем, Е. 1963: 69)
Ово на први поглед делује парадоксално јер уврштавање криминала у нормалне социолошке појаве не значи само рећи да је он лоша ствар којој, услед људске кварљивости нема лека, већ тврдити и да је он саставни део здравља сваког здравог друштва.
Криминалитет је нормалан пре свега јер је немогуће друштво ослобођено од њега. Ако се криминалалитет дефинише као радња која вређа извесна колективна осећања која имају посебну снагу и јасноћу то значи да би за нестанак тих радњи било потребно да се осећања која су увређена тим радњама нађу у свакој појединачној свести датог друштва. Но чак ни тада криминалитет не би ишчезао већ би само променио облик тј јавиле би се нове радње које би биле сматране криминалним.
„Да би колективна осећања која кривично право једног народа штити у одређеном тренутку његове историје успела да продру тако у свести које су дотле биле затворене за њих и да стекну већу снагу где је нису имала довољно потребно је да добију већу моћ од оне коју су до тада имала" (Диркем, Е. 1963: 70).
Тако нпр. убице не могу да нестану без да гнушање од убиства не постане веће у друштвеним слојевима из којих се убице врбују, но потребно је да гнушање према убиству постане веће у читавом друштву
Замислимо нпр. друштво некаквих светаца у правом смислу те речи. Тамо заиста неби било кривичних дела каква су нама позната у формално-правном смислу. Али би услед строжих критеријума тамо статус кривичних дела добили оне активности које други људи не држе за криминалитет већ пре за слабости тј. нешто што иначе није похвално али није ни забрањено.
Некада је насиље над другим људима било чешћа појава јер је поштовање индивидуе било у много мањој мери присутно. А услед чињенице да људске свести због њиховог броја и због различитих друштвених утицаја не могу никад бити исте тако да су јединке са кривичним обележјима неизбежне.
„Криминалитет је дакле нужан, он је повезан са основним условима читавог друштвеног живота, али, самим тим је користан јер ови услови, са којима је солидаран, и сами су неопходни за нормалан развој морала и права" (Диркем, Е. 1963: 72).
Зарад друштвених промена потребно је да колективна осећања која одређују морал имају само умерену снагу. Јер свако уређење је на неки начин сметња преуређењу а да нема криминалитета то неби било могуће јер би колективна осећања била толико јака да промена неби била могућа.
Поред посредне криминалитет има и непосредну корист јер он може бити и антиципација будућег морала. Тако је Сократ, који по мерилима модерног доба не би био преступник, у своје време кршио и закон и већинска колективна осећања атинског полиса. Слобода мишљења која је установљена не би била могућа да правила која су је забрањивала нису била кршена пре него што су правно гледано укинута.
Овим приступом чињенице криминологије изгледају доста другачије. Јер ако се криминалитет не узима као болест тада се ни казна за њега не може узимати као лек већ би морала бити у нечему другом. Но да би социологија заиста била наука о стварима нужно је да се општост појаве посматра као нормалност.
Литература:
Диркем, Е. Правила социолошке методе: Правила која се односе на разликовање нормалног и патолошког, Савремена Школа, Београд, 1963.