Проблематика девијантности и девијаната је дубоко укорењена у свим друштвима, оно чега можда неки нису свесни је релативни карактер појма девијантност, што за собом вуче велике проблеме и неразумевање. Друштво је скуп појединаца који следствено томе имају различите склоности, те су тако удружени у различите групе чији се погледи на свет косе.
„Лако је запазити да различите групе оцењују различите ствари као девијантне. То би требало да нам отвори очи за могућност да су три елемента- особа која доноси суд о девијантности, процес којим се до тог суда стиже, као и ситуација у којој се све одвија- неодвојиво уплетени у феномен девијантности" (Бекер, Х. 1998:84).
Овако објашњен феномен девијантности нам одмах говори да је сложен и да, ако желимо да га дефинишемо и ближе објаснимо, морамо се посветити сваком од 3 наведена елемента:
I.Особа која доноси суд о девијантности: (дефиниције девијантности)
Речено је да постоји више различитих гледишта када је у питању девијантност, да ће одређено понашање неко окарактерисати као девијантно, а други као исправно. Од чега зависи лични став појединца и нагон за одређеним понашањем? Аутор нам овим објашњава да кључну улогу у схватању феномена девијантности има став који сви појединци имају према одређеном понашању. Зато појам аутсајдера има два смисла.
„Друштвена правила дефинишу сиутације и понашање које је у њима долично, одређујући неке поступке као „исправне", забрањујући друге као „погрешне". Кад се једно правило спроведе, отвара се могућност да се човек за којег се препоставља да га је прекршио доживи као особа посебне врсте, као неко коме се не може веровати да ће живети у складу са правилима око којих се група сагласила. Он се доживљава као аутсајдер" (Бекер, Х. 1998:75).
- У овом случају, аутсајдер је појединац који не поштује једно или више правила која важе у друштвеној групи.
„Термин, међутим, садржи и друго значење, чија анализа упућује на један други важан низ социолошких проблема: са тачке гледишта особе која је етикетирана као девијантна, „аутсајдери" могу бити људи који су створили правила за чије је кршење он окривљен. У овом другом случају човек може сматрати да га просуђују на основу правила у чијем стварању није учествовао и која не прихвата- дакле, правила која му намећу аутсајдери" (Бекер, Х. 1998:84-85).
Овде, пак, видимо да аутсајдер може бити особа која није прекршила правило, али је правило поставила. Дакле битан је суд појединца, био он судија или кривац.
Морамо приметити да ретко који појединац који је етикетиран као девијант, може сматрати све остале аутсајдерима и одбацивати наметнута правила, а да није члан групе која његово понашање сматра уобичајеним или чак пожељним. Из тога следи да пркошењем правилима једне групе заправо појединац показује лојалност другој групи.
Пошто смо видели да различите групе имају различита правила, самим тим имају и различите дефиниције девијантности.
Неке од општеприхваћених дефиниција девијантности су:
1. Статистичко схватање девијантности
- све што одступа од просека
- недостатак је то што ова метода користи само просек као своје једино мерило, па у категорију девијантног улазе и оне особине које то не би требало да буду.
2. Схватање девијантности са аспекта медицинске аналогије
- свака девијација има своју патолошку суштину.
- неке особине које су окарактерисане као девијантне се сматрају душевном болешћу (нпр. хомосексуализам)
-недостатак је то што не постоји јединствени договор око тога шта је здраво понашање, зато прибегава здраворазумском тумачењу здравог и девијантног понашања, чиме се могу у корпус девијантног неправедно убацити неке, а неке изузети.
3. Социолошко схватање девијантности
- она својства која подривају стабилност друштва и доводе до друштвене дезорганизације
- темељи се на медицинској представи о здрављу и болести
- недостатак овог схватања лежи у томе што је у теорији тешко препознати дисфункционално својство, с обзиром да свака друштвена група унутар друштва има различите интересе, те неко својство за једну групу може бити корисно, а за другу штетно.
4. Релативистичко социолошко схватање
- девијантност као пропуст да се поштују групна правила.
- недостатак јер човек припада многим групама, па поштовање правила једне групе значи кршење правила друге.
II Процес којим се до суда девијантности стиже: (девијантност и реакција околине)
„Морамо схватити да, све док не дође до реакције околине, не можемо знати да ли ће дати чин бити категорисан као девијантан. Девијантност је својство које не почива у самом понашању, већ у интеракцији између особе која врши чин и оних који на њ реагују" (Бекер, Х. 1998:84).
Ситуација у којој се све дешава, заправо је ситуација која се тренутно дешава у друштву која може олакшати или отежати појединцу када се нађе у позицији да буде етикетиран и санкционисан.
Није исто када се на особу за коју се сматра да је учинила неки девијантан чин, реагује у току напада на одабрану врсту девијантности, тада појединац трпи много горе санкције него што би иначе морао.
Такође третман појединца који је починио неки девијантан чин, зависи и од положаја појединца у друштву, тј од његове улоге, угледа и моћи. Одавно је јасно да се не примењују правила у истој мери на све.
Кршење неких правила не повлачи реакцију околине, све док не остави последице.
Битну улогу има и појединац који је угрожен кршењем правила
„Можете починити кланско родоскрвнуће и не доживети ништа више од оговарања, докле год вас нико јавно за то не оптужи; али ако до тога дође, можете изгубити и главу" (Бекер, Х. 1998-82).
Ово је цитат којим аутор објашњава начин на који се може неки девијантни чин доживети у околини. Околина може бити упућена у такав чин и не реаговати, али ако се дигне прашина онда је штета учињена. Због тога није довољан само чин који није у складу са правилима, већ је неодобравање, као повратна информација знак да се нешто у друштву сматра девијантним.
III Ситуација у којој се све одвија ( чија правила?)
„Друштвене групе стварају девијантност стварајући правила чије кршење сачињава девијантност примењујући та правила на одређене људе и етикетирајући их као аутсајдере" (Бекер, Х. 1998:80).
Уколико се осврнемо на ову тврдњу, можемо доћи до закључка да је ситуација у којој се све одвија, заправо она ситуација до које су довела уверења а у складу са тим и правила која владају у друштву.
Ово заиста има смисла уколико имамо у виду да наметање правила има за циљ очување интереса оних који та правила намећу. Али не може свако да наметне правила. Бекер нас упућује да је одговор на то политичко-економска моћ.
„Оне групе којима друштвени положај обезбеђује средства и моћ imaju и највећу способност да спроведу своја правила. Старосне, полне, етничке и класне разлике повезане су са разликама у моћи , и управо се тиме објашњава неједнака способност различитих група да стварају правила за друге" (Бекер, Х. 1998:86).
Треба правити разлику у томе што нека правила морају бити поштована само унутар групе, а нека правила, иако су важна једној групи, захтевају поштовање и чланова других група.
Правила могу бити:
1.Формална- она која имају силу закона
2. Неформална (оперативна)- она која имају силу традиције или су резултат консензуса
Овде смо се бавили искључиво оперативним правилима, јер као неформална, која немају законску подлогу, дају довољно простора да свако може бити судија и санкционисати уколико се неко од њих не испоштује.
Литература:
Хауард, Б. "Девијантност и девијанти", из: Интерпретативна социологија, прир. И. Спасић, Београд: ЗУНС, 1998., стр. 75-86.