Поштоване колегинице и колеге, извињавам се свима Вама због тога што сам своје недељно саопштење била принуђена да пошаљем овде као "attachment", односно у облику затвореног документа, који није у складу са важећим правилима овог нашег форума. Наиме, у више наврата покушавала сам да копирам текст у прозор теме како је то већ изричито напоменуто, али на жалост безуспешно. С обзиром да за комуникацију преко интернета користим browser Mozilla Firefox као и Internet Explorer, ниједан од њих, из мени непознатих разлога, не дозвољава копирање текста из Word-а баш овде где је то предвиђено. Иако сам благовремено написала текст, напросто није ми се дало да га овде и објавим јер ето, нисам вична да се бакћем решавањем изненадних компјутерских енигми. Једино ми преостаје да сада овде изнова прекуцам текст директно, па Вас молим за мало стрпљења. Поздрав!
Друштвена девијантност - Social Deviance
У овом обрађеном раду, бавићу се следећим питањима: зашто су неке особе дефинисане као девијантне, како то различита становишта одређују девијантност, како реакција друштва делује на девијантност, ко доноси друштвена правила и због чега постоји неједнакост у примени правила.
Хауард Бекер је амерички социолог и истакнути представник симболичког интеракционализма. Један је од твораца теорије етикетирања која има важну улогу за разумевање девијантности. Значајан је по томе што је скренуо пажњу са девијаната на оне који стварају правила, тј. усресредио се на интеракцију између девијантне особе и оних коју је као такву дефинишу.
„ Све друштвене групе стварају правила и, у неким тренуцима и под неким условима, покушавају да их спроведу. Друштвена правила дефинишу ситуације и понашање које је у њима долично, одређујући неке поступке као „исправне“, забрањујући друге као „погрешне“ (Бекер, Х. 1998: 75).“
Правила које друштво ствара и намеће могу бити формална и неформална. Формална правила су правила која су дата у законима и спроводи их полиција и судови, док су неформална правила резултат традиције и друштвеног консензуса. Онај ко не поштује правила, означен је као аутсајдер. У неким случајевима ти тако означени аутсајдери сматрају да су управо њихове судије уствари ''прави'' аутсајдери, а да нису то они сами. Стога, ти означени аутсајдери сматрају да ти који им суде нису компетентни , јер нису у складу са њиховим вредносним проценама, па онда стварају разрађене идеологије које имају за циљ да покажу то како су заправо баш они у праву, као нпр. хомосексуалци и наркомани (Бекер, Х. 1998: 75-76).
Ево неких становишта и приступа које Бекер наводи а битни су јер покушавају да одреде ко су према њиховим схватањима и мерилима девијантне особе:
1.Статистичко становиште сматра да је девијантно све оно што одступа од просека, то јест од тзв. нормалности. Коришћење овог становишта доводи до тога да се у девијанте сврстају дебели, мршави или риђокоси, но, они то не морају по некој ''нужности'' доиста и бити.
2. Патолошко становиште полази од тога да је девијант болесна личност а не лош/зао појединац.
3. Релативистичко социолошко становиште, приближно је Бекеровом схватању девијантности, зато што оно прво полази од друштвених правила и њиховог проучавања и схватања, па тек потом одређује да ли је појединац прекршио правила или није. Недостатак овог становишта је тај што тешко можемо просудити да ли је нека особа девијантна или није, јер она може припадати бројним друштвеним групама и самим тим што поштује правила једне групе, она може кршити правила неке друге (Бекер, Х. 1998: 77-80).
РЕАКЦИЈА ОКОЛИНЕ
„Друштвене групе стварају девијантност стварајући правила чије кршење сачињава девијантност, примењујући та правила на одређене људе и етикетирајући их као аутсајдере (Бекер, Х. 1998: 80).“
Кључна Бекерова теза је та да друштво одређује девијантност и да девијантност као таква не постоји. Пример који поткрепљује ову тврдњу јесте студија Малиновског о Тробријанским острвима. Младић је извршио суицид скочивши са кокосове палме. Разлог за такав његов поступак било јето што је јавно жигосан односно оптужен да је прекршио правило егзогамије, ступајући у сексуалне односе са својом сестром од тетке. Тај његов девијантан чин био је од раније познат припадницима племена, мада нико није реаговао на све то, док га један странац, љубоморан на то што та девојка није његова, њега није тако етикетирао. Младић је ''морао'' да се убије јер је прекршио правило те заједнице, које иначе већина чланова не поштује, али с обзиром на околност да је дошло до тавих тешких оптужби, те да је јавно етикетиран, чинило му се да за њега ту више нема живота. Ово је прави пример да од реакције друштва зависи да ли ће неки чин бити кажњен или не (Бекер, Х. 1998: 81-82).
„Девијантност није својство чина који неко изврши, него последица чињенице да околина примењује правила и санкције на прекршиоца. Девијант је онај којем је та етикета успешно приписана; девијантно понашање је оно понашање које људи као такво етикетирају (Бекер, Х. 1998: 80).“
Они појединци који су етикетирани као девијантни, то не морају бити јер сам процес етикетирања није непогрешив. Такође је веома битно знати да категорија етикетираних није хомогена целина тј. у њу се несврставају сви они који јесу девијантни. У тој категорији можемо наћи и оне који то нису. То значи да не постоји заједничко својство личности или околине која може објаснити девијантност. Бекера више занима сам тај процес етикетирања тј. стигматизације и реакција аутсајдера на њихов суд, а мање нека лична и друштвена обележја девијаната (Бекер, Х. 1998: 80-81). Сама етикета ствара идентитет преступника пре него његово девијантно понашање (Гиденс, Е. 2003: 291).
НЕЈЕДНАКОСТ И ЗЛОЧИН
„У којој мери ће се неки чин третирати као девијантан зависи и од тога ко га извршава и ко сматра да му је тиме нанета штета. Постоји тежња да се правила примењују више на једне особе но на друге (Бекер, Х. 1998: 83).“
Различита друштва имају другачија схватања о томе шта је девијантно а шта није. Од тога зависи да ли ће се етикета применити, али не само од тога, него и од других фактора - када, како и ко је тај чин извршио (Хараламбос, М. 2003: 373-374). Од тога ко злочин врши зависи и тежина казне. На пример, ако почине исти злочин, припадник црне и беле расе ће добити другачије казне. За претпоставити је да је већа шанса да ће црнац за разлику од белца, бити у вези с тим дискриминисан, те самим тим и добити оштрију казну. Одговор како је могуће да постоји дискриминација, те да једна група намеће своја правила другој, премда се та друга група са тим не слаже, нити то одобрава, лежи у односима економске и политичке моћи. Тако се може изнедрити закључак да су етничке, полне, класне разлике у тесној вези са разликама у моћи (Бекер, Х. 1998: 83, 86).
Девијантност, без обзира на њено одређење, није нужно кажњива, али обитава у близини кажњавања. У том правцу крећу се и разматрања филозофа Мишела Фукоа, посебно у књизи Надзирати и кажњавати. Настанак затвора. Такође, Ервинг Гофман сматра да друштвене институције девијанте не поправљају, него напротив, појачавају девијантност тако што имају претензију да им утемеље идентитет који је у вези са њиховом већ додељеном етикетом (Хараламбос, М. 2002: 376). У вези с тим, читање изворних дела у целини је свакако најбољи избор, али за почетак, није на одмет осмотрити и понеки приказ истих, нпр.: ,, Да ли затвор заиста враћа "поправљене" преступнике назад у друштво? Фуко мисли да то није тако. Затвор не поправља, већ здружује криминалце са њима сличним, разврстава их, прави досије, обележава их као преступнике и на крају их враћа, не назад у "нормално" друштво, већ назад на друштвену маргину одакле су дошли. Тамо служе као елемент у зачараном кругу полиција затвор преступништво. Фуко на ово гледа као на пораз правне, али успех дисциплинске моћи. Преступници се надзиру и у затвору и ван њега (http://fenomeni.me/misel-fuko-nadzirati-i-kaznjavati-tema-zatvor/).“
На крају, у вези проблематике девијантности и разумевања појма девијаната, не/моћи ауторитета и слободе, илустративан је филм Свештеник (Priest, 1994),( ). Не улазећи у препричавање садржине истог, јер се тако неизоставно ремети први доживљај гледања, вредно предлога било би накнадно промишљање у чему може бити од користи следећа дискусија у емисији ''Ја, ми и други – Човек, слобода и црква'' ( ).
ЛИТЕРАТУРА:
Хауард, Б. “Девијантност и девијанти“, из: Интерпретативна социологија, прир. И. Спасић, Београд: ЗУНС, 1998., стр. 75-86.
Хараламбос, М., Социологија - теме и перспективе, Г. Маркетинг, Загреб, 2002., стр. 373-374, 376.
Гиденс,Е., Социологија, ЕФ, Београд, 2003., стр. 291.
Перић, М., „М. Фуко, Надзирати и кажњавати. Настанак затвора“, http://fenomeni.me/misel-fuko-nadzirati-i-kaznjavati-tema-zatvor/ , (27.XI 2014)
Недељно саопштење колегинице Марије Живковић посвећено Бекеровом тексту "Девијантност и девијанти" из зборника Интерпретативна социологија који је приредила Ивана Спасић, објављено је у "упакованом" облику због техничких тешкоћа само неколико сати после предложеног рока (27. новембар у подне за закључну виртуелну дискусију о друге три теме према Ажурираној верзија Плана наставе2014 из Усо1). Молим колегинице и колеге који знају како да се реши проблем немогућности копирања текста из програма за процесирање текста у наш програм мудл за електронски подржану наставу, да нас подуче како да избегнемо дупло куцање наших прилога ако се и нама појави исти проблем. Мени се до сада није појавила ова тешкоћа па само наглас размишљам да ли се решење крије у подешавању нивоа безбедности и забрана активних контрола интернет програма? С обзиром да је ово недељно саопштење објављено у оквиру форума посвећеног упутствима за писање недељних саопштења, преместишу га у одговарајући тематски форум ради концентрисања дискусије о истој теми на једном месту.
Са задовољством могу да констатујем да се аутор овог недељног саопштења не задовољава испуњавањем минимума формалних и садржинских критеријуме које сваки стручни рад треба да испуни, осим што погрешно поставља тачку пре знака извода цитираног текста и пре заграде са основним подацима о изворнику уместо после ње. Излагање је самостално и јасно структурисано осим што би други параграф у уводном делу саопштења вероватно боље пристајао на првом месту, добро одабрани репрезентативни цитати за Бекерову теорију етикетирања логично су распоређени у подцелине у средишњем делу саопштења, осим што недостаје поднаслов за приказивање Бекеревог приказа разних теоријских приступа објашњењу и разумевању девијантности, а јасно и адекватно резимирање Бекерових разјашњења након цитата властитим речима, коректно је пропраћено упућивањем на место у изворнику. За посебну похвалу је укључивање у коментар изворника бројних секундарних и примарних писаних и визуелних извора који одлично илуструју анализирану проблематику, олакшавају њено разумевање и подстичу на дискусију. Треба, међутим, да имамо у виду да атрактивни визуелни извори не би могли да буду објављени у штампаном стручном тексту.
Основни, истовремено формални и садржински приговор који може да се упути овом недељном саопштењу, јесте одсуство закључка. Стога позивам пре свега аутора овог недељног саопштења и друге учеснике усо1 задужене за исти текст и за исту недељну тему , као и све заинтересоване за ову недељну тему, да продискутују:
1) како су разумели и шта мисле о Бекеровој тези да друштво одређује девијантност а да девијантност као таква не постоји?
2) које поједностављујуће тезе о интеракционистичкој теорији из уџбениче литературе доводи у питање упознавање са изворним Бекеровим текстом?
3) које су сличности и разлике у теоријском и методолошом приступу одређењу кључног појма девијантности, објашњењу и разумевању друштвених узрока појаве и репродукције девијантности и злочина, као и изричитом или само имплицитном заговарању практичних мера за не/мењање затеченог стања одступања од обичајних и законских норми.
Након дискусије о овим и другим питањима које сами поставите, приступите узајамном оцењивању и самооцењивању недељних саопштења у оквиру исте недељне теме и у оквиру других недељних тема које вас занимају, у циљу што темељитије припреме за полагање коликвијума, писање семинарског рада и његове одбране на испиту.
Као неко ко је добио исту тему и нашао се у истој ситуацији, знам да није било једноставно, те морам да констатујем да је колегиница Живковић по мом мишљењу одлично одговорила на тему. Посебно ми се у овом обавештењу допада препричана и лепо објашњена прича из текста, аутора Малиновског, која говори о реакцији околине и њеној дволичности у очувању утемељених вредности једног друштва.
По мом мишљењу рад колегинице Марије је добар, излагање је у потпуности јасно и колегиница се потрудила да нам што боље појасни цитате који су по њој најбитнији. Оцена:10
Сложила бих се колегама.Било је занимљиво читати ово саопштење.Допада ми се што се колегиница се потрудила да нам што боље приближи тему.Оцена је 10.
Колегиница Живковић је на врло добар начин одговорила на питање о различитим концептима девијантности, За сваку похвалу је и што је окачила два видео клипа тако да мислим да је 10 оцена коју заслужује.
Поштоване колеге и колегинице, захваљујем Вам се на коментарима и оценама које сте ми овде дали. Веома ми је драго што сам Вас заинтересовала и приближила Вам овај Бекеров концепт девијантности, што ми је и био основни циљ.
Поштована професорка, хвала Вам на коментару који ми је помогао да сагледам предности и недостакте у овом мом недељном саопштењу. Покушаћу да исправим недостатке тако што ћу овде изнети закључак.
По мом мишљењу, Бекерова интеракционистичка теорија нам омогућава да променимо угао гледања и размишљања који имамо када је упитању девијантност и девијантна особа. Она нам говори да ствари морамо посматрати у свој својој целости тј да употребимо социолошку имагинацију. Веома револуционарно је то што се кривица не сваљује само на девијанта већ и на друштву које га је као таквог изнедрило. Појединац не постаје девијант "преко ноћи". На његово девијантно понашање делује пре свега друштво које га не само као таквог дефинише већ и утиче на његово понашање путем медија, образовања, шанси које му не/даје да се оствари као личност. Због тога сматрам да је Бекерова теорија девијантности веома значајна и вредна што се тиче ове проблематике.