У овом тексту Александар Југовић покушава да протумачи утицај медија на село, сагледавајући и шири, глобални контекст, али и ужи, микро-социолошки контекст. Такође покушава да направи корелацију између утицаја медија на свакодневни живот становника села и девијантног понашања и моралне панике која се производи на селу, претежно посматрајући Србију.
Прво радио, онда телевизор, а сада интернет, играју главну улогу не само у разоноди већ и одрастању, формирању личности и мишљења, идеала, процесу глобализације и урбанизације свакодневног живота људи са села. Реченица која можда најбоље описује овај феномен би била: „Телевизор као централни медиј савременог друштва је у већини српских села већ одавно постао „члан домаћинства““(Југовић, 2008:42).
Убрзо постаје јасно зашто су медији толико круцијални у друштву када схватимо да „најважније интересне, политичке или финансијске групе покушавају да ставе под контролу медије...“ (Југовић, 2008:42). У то можемо да се уверимо кроз бројне примере који су се дешавали не само кроз историју (време Милошевића и лупање о шерпе током дневника на РТС-у) већ и у данашње време (Путинова апсолутна контрола над руским медијима чиме одржава слику моћи и „злог запада“; али и цензура за коју се верује да се тренутно спроводи у Србији о чему сведоче разне афере).
Према Југовићу телевизор има позитивне аспекте, као што је боља интеграција породице, подстакнута комуникација и негативне као што је раздор међу члановима због контроле над програмом, лоша комуникација и изолација чланова (Југовић, 2008:43). Такође постоје индиције да се на селу више конзумира медијски садржај из више разлога, првенствено због „маргинализације већине сеоских средина у погледу културних садржаја“ (Југовић, 2008:43), те телевизор постаје „прозор у свет“, али и због „правилности да што су породице социјално депривираније и изолованије ТВ програм се више гледа“ (Југовић, 2008:44).
Велики утицај медија може се нарочито приметити на генерацијама које су одрасле 90-их и 2000-их година. Након распада Југославије главне телевизијске личности су звезде турбо-фолк сцене чији је начин живота често до детаља експониран на телевизији а нарочито у таблоидима, и несумњиво је да велики део деце који одраста уз такве медије поприма начине одевања, понашања и циљеве као своји идоли са телевизије. То се може проверити кроз истраживање на које се Југовић позива у свом раду. То истраживање спровео је А. Павићевић и утврдио је, између осталог, како „постоји велика стереотипизација модела полних улога и несклад између виђења „реалног“ и „идеалног“ партнера“ (Југовић, 2008:42). Још један забрињавајући податак је то да младићи често тврде како им лепота није „на првом месту“ а као „идеал савремене женске лепоте издвајају америчку глумицу Памелу Андерсон: типични медијски производ холивудске концепције женске сексуалности“ (Југовић, 2008:44).
Како би разумели зашто медији утичу на друштвене девијације на селу, али и у свету уопште, Југовић је по тезама навео тежњу медијског садржаја да приказује деинтимизацију, сензацију, спорт, секс, драматизацију, банализацију, стереотипизацију и многе друге штетне садржаје, који су од свих најалармантнији насиље и „продаја људског бола“. Многа истраживања спроведена у Америци показују у скоро прецизним бројкама податке колико симулираних убистава и злочина просечно дете види на телевизији у животу (Југовић, 2008:45, 46).
Југовић је у свом раду поделио две врсте утицаја медија на девијантно понашање. Прво гледајући макро-социјални план, по коме види широко распрострањену апатију у јавности, легитимизацију насиља, анксиозност, културу страха и идеолошку хегемонију. Друго посматрајући микро-социјални план нарочито на развоју деце што сведочи овај цитат: „Проблем изложености деце раног узраста садржајима насиља јесте у томе што деца од три године не праве разлику између стварности и маште, док деца од 6–10 година верују да је већина ствари које виде у ТВ програмима истинита“ (Југовић, 2008:48). То нужно доводи до тога да деца имају дугорочне последице у понашању, агресивнија су, десензитизовани су, смањен им је осећај емпатије и појачава им се страх. Те последице могу бити краткорочне и дугорочне али свакако доводе до повећања агресивности и непријатељских предрасуда о околини и људима као и мање развијено просоцијално понашање.
Наравно када се прича о утицају медија на девијантно понашање не сме се изоставити утицај других фактора на повећање девијантности код особа, као прво склопа личности и одређених околности одрастања и формирања личности невезаних за медије. Али ако постоји предиспозиција за антисоцијално понашање, у томе ће утицај на особу бити већи (Југовић, 2008:49). Такође треба узети у обзир и остале социјалне, културне и економске факторе. Околности у којима је Србија могу се тумачити помоћу Мертонове теорије девијантности по којој се огроман пораст криминала у посткомунистичким земљама може приписати шоку прелаза на слободно тржиште где је наглашена важност надметању и индивидуалном успеху (Хараламбос, 2002: 356).
Како би анализирао медијску слику српског села, Југовић уводи феномен моралне панике, појма који је уведен у социологију још 70-их година. Медији битно учествују у ширењу моралне панике али нису њен узрок већ, како каже Југовић: „Морална паника се јавља у ситуацијама друштвених трансформација, превирања, моралних криза и потребама за новим облицима регулације друштвеног живота“ (Југовић, 2008:50).
Стенли Коен, социолог који уводи појам моралне панике, тврди како она има пет кључних елемената и јавља се када се истакне нека претња темељним друштвеним вредностима, и самом друштвеном поретку. Када се јави та претња медији је сензационалистички преносе, користећи генерализације и „бруталан речник“ на основу чега велика већина популације ствара свој први утисак и тумачење догађаја. То се зове медијско пописивање. Као последица тога „у јавности се ствара „нервоза“ која се усмерава ка институцијама социјалне контроле“ (Југовић, 2008:53). Затим следи реакција тих институција, које покушавају да реше ситуацију повезивањем са осталим институцијама, одлучним изјавама у медијима и иновирањем нових метода. След ових догађаја може да резултира у друштвеним променама или једноставном стишавању панике.
Ерих Гуд и Бен-Јахуд су развили три теорије корена моралне панике; паника широких маса због угрожених вредности; панике конструисане деловањем моћних друштвених група ради одржања друштвеног положаја; и паника коју су изазвале интересне групе. Пример панике поводом одржања Параде поноса у Београду могао би се сврстати у панику конструисану од стране интересних или моћних група које имају велики положај у нашем друштву, а то су Српска православна црква и проминентне политичке личности. Стварајући ту панику ове групације показују жељу да одрже владајући традиционални и патријархални систем вредности у друштву.
Када се деси неки злочин на селу, као што је убиство, у медијима постоји тенденција да се село окарактерише као друштевно девијантна средина, али са друге стране у разним телевизијским програмима село је приказано кроз хумор. Југовић је приказ села у медијима срочио на овај начин: „У нашој средини ова слика се доминантно позиционира на три прилично поједностављена конструкта: село се приказује између „питомости“, мелодрамског хумора и деструктивности/девијантности“ (Југовић, 2008:50).
Литература:
Југовић, Александар: Морална паника и друштвене девијације на селу, Социјална мисао, Београд, 2008, вол.15, бр.3
Хараламбос, М: Социологија, Теме и перспективе, Голден Маркетинг, Загреб, 2002.