Председник Сједињених Америчких Држава Френклин Пирс био је на тој функцији у периоду од 1853. до 1857. године. Он је 1854. понудио да држава откупи велики део индијанске земље, док је индијанском народу обећан резерват. Поглавица племена Сијетла одговорио је Пирсу писмом, које садржи неке од најлепших мисли о природи, човековом месту у њој, као и о међусобном односу човека и животне средине.
У издвојеним цитатима сазнајемо, најпре, какав је став чланова индијанског племена Сијетл о односу људи и природе. Потом, њихово виђење доласка "белог човека" и његово опхођење према свету који га окружује. Писмо поглавице завршава се упечатљивим цитатом, који може послужити и као нека врста погледа у будућност, али и као израз немоћи индијанског становништва пред променама на које су "осуђени".
"Део смо земље, и она је део нас. Мирисне траве су нам сестре. Јелен, пастув, велики орао - то су наша браћа. Стеновити врхови, сточни пашњаци, топло понијево тело и човек - све то припада истој породици" (поглавица Сијетл, наведено према: Симоновић Љ., Симоновић Д., 2007:3).
На самом почетку, поглавица јасно ставља до знања председнику то колико његовом племену значи земља на којој живи. Он изражава чуђење и пита се "како се може купити или продати небо или топлина земље" (поглавица Сијетл, наведено према: Симоновић Љ., Симоновић Д., 2007:3)? Након тог питања, још једном наглашава да је "сваки делић те земље свет његовом народу" (поглавица Сијетл, наведено према: Симоновић Љ., Симоновић Д., 2007:3).
Ове речи нам у потпуности помажу да се упознамо са начином размишљања припадника једног индијанског племена средином 19. века. Када поглавица тврди да су природа и човек сједињени или да "сви припадају истиј породици" он заиста тако и мисли, па му је због тога теже да прихвати, за њега незамисливу, понуду председника Пирса.
"Знамо да нас бели човек не разуме. Њему је један део земље исто што и било који други. Он је странац што дође ноћу и одузме земљи све што му треба. Земља му није брат - већ непријатељ. Када је покори, он креће даље. Оставља за собом гробове својих отаца и не пати због тога. Одузима земљу својој деци и није га брига. Гробови његових отаца и земља што му децу роди - остају заборављени. Према мајци земљи и брату небу односи се као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати попут стоке или сјајног накита! Његова ће похлепа уништити земљу и за собом ће оставити пустош" (поглавица Сијетл, наведено према: Симоновић Љ., Симоновић Д., 2007:3).
У наставку, поглавица објашњава по чему се разликују "бели човек" и неко из индијанског племена. Те разлике додатно продубљују јаз између ове две групе, а вероватно најупечатљивија изјава је "да ће човекова похлепа уништити земљу и да ће он за собом оставити пустош" (поглавица Сијтл, наведено према: Симоновић Љ., Симоновић Д., 2007:3).
Овај пример можемо упоредити и са околностима које данас владају у свету. "Иако су богате земље највећи светски потрошачи, еколошка штета коју проузрокује све већа потрошња, има најтежи утицај на сиромашне" (Гиденс, 2007:627). Британски социолог Ентони Гиденс то објашњава чињеницом да "на локалном нивоу, богате групе обично могу да приуште да се иселе са оних подручја у којима има проблема, а да сиромашнима оставе да трпе штетне последице" (Гиденс, 2007:627).
"Не разумем зашто се убија бизон? Зашто се кроте дивљи коњи? Зашто је у дубини шуме толико људског смрада? Зашто је поглед на зелене брегове испрекидан жицама што говоре? Где су? Нема их више. Где је орао? Одлетео. Правом живљењу је крај. Почиње борба за опстанак" (поглавица Сијетл, наведено према: Симоновић Љ., Симоновић Д., 2007:4).
Поглавица Сијетл је за крај оставио једну суморну поруку, која сликовито приказује човеково опхођење према природи. Та "борба за опстанак" траје и дан данас, након више од 150 година, а са порастом становништва проблеми постају све сложенији и тежи за решавање.
Данас, "хемијска постројења, електричне централе, главни путеви, железничке пруге и аеродроми, често су смештени близу сиромашних подручја. На глобалном нивоу, видимо сличан процес на делу: уништавање тла, девастација шума, оскудица воде за пиће, штетни издувни гасови из аутомобила и загађење ваздуха концентрисани су у земљама у развоју. Сиромаштво само појачава ове претње" (Гиденс, 2007:627. 628).
Због свега наведеног, писмо индијанског поглавице племена Сијетла председнику Сједињених Америчких Држава Пирсу из 1854. године, има непроцењив значај за дубље разумевање еколошких проблема. Вредност његових речи се мери чињеницом да, и после толико времена, ово писмо може да се посматра као актуелно. Такође, оно нас учи томе како се воли природа, на који начин се штити животна средина, али нас и упозорава на последице непримереног опхођења према њој.
Литература:
Симоновић Д., Симоновић Љ., Писмо индијанског поглавице племена Сијетла председнику САД Пирсу из 1854. године, "Нови свет је могућ", Ауторско издање, 2007, 3-4
Гиденс Е., Утицај човека на природни свет, Прираштај становништва и еколошка криза, "Социологија", Економски факултет, Београд, 2007, 624-636