Ризици су одувек представљали и представљају део човековог свакодневног живота и компоненту његове свести, била она индивидуална или групна, рационална или имагинарна, вредносна или објективна. Проблем, дакле, није у томе што човек живи у знаку ризика, већ што се ризици (природни, економски, социјални и посебно технолошки) све више повећавају и у својим последицама, латентним и манифестним, бивају све опаснији. Све израженије последице напретка уверавају човека данашњице да он практично живи на “вулкану цивилизације”, односно у технолошки помахниталој цивилизацији, чији врхунски производи могу да служе разарању самог смисла те цивилизације. Глобализацијом животних и производних процеса, истовремено се глобализују и ризици, што само значи дистрибуцију ризика, тачније дистрибуцију проблематичних последица технолошког развоја. Последице напретка науке, технике и индустријског развоја су заправо сума ризика и хазарда, чији се домети не могу до краја предвидети. Синтагмом ризично друштво или друштво ризика се изражава страх и неизвесност пред будућношћу, као и слика те будућности. Са огромним напретком расли су и ризици и потенцијали људског самоуништења.
Потенцијали за самоугрожавање цивилизације-аргументација у пет теза (Бек, 1986: 35, 36):
1. Код ризика се пре свега мисли на радиоактивност која потпуно измиче човековим опажајним способностима.
2. Расподелом и растом ризика настају социјални положаји угрожености. Они у одређеној мери следе неједнакост положаја слојева и класа. Међутим, они садрже ефекат бумеранга, који разара класни образац. Чак ни богати нису поштеђени. Ово су опасности не само по здравље, већ по легитимност, посед и профит.
3. Ризици модернизације су big business. Глад се може утолити, потребе се могу задовољити, али ризици цивилизације су буре потреба без дна.
4. У класним и сталешким положајима биће детерминише свест, док у опасностима свест детерминише биће.
5. У јавним расправама у вези са дефинисањем ризика не ради се само о секундарним проблемима здравља природе и човека, већ и о социјалним, економским и политичким споредним ефектима ових споредних ефеката: колапси тржишта, обезвређење капитала, бирократске контроле одлука предузећа, отварање нових тржишта, огромни трошкови, судски поступци, губитак угледа. Оно што настаје јесте политички потенцијал катастрофа. За заштиту од катастрофа и њихово савладавање потребна је реорганизација моћи и власти.
Ефекат бумеранга (Бек, 1986: 55, 56):
Ризик, као што наводи Бек, постаје глобални друштвени изазов. Уместо расподеле добара унутар неког конкретног друштва, све више долази до расподеле ризика. У тој светској расподели ризика посебно лоше пролазе економски неразвијене земље и разне маргиналне групе у оквиру развијених друштава. То не значи да су и економски развијене земље као и привилеговане групе у њима потпуно заштићене од ризика. Ризици временом погађају и оне који су их створили или од њих профитирали. У том смислу Бек закључује да сва савремена друштва обележава једно опште објективно заједништво глобалног положаја угрожености.
Од солидарности услед беде до солидарности из страха (Бек, 1986: 72, 73):
Бек сматра да је процес модернизације довео до прелаза из класног у ризично друштво. Док је у класном друштву идеал једнакост, у ризичном друштву је то сигурност. Покретачка снага класног друштва је реченица: “Ја сам гладан”, а ризичног друштва је: “Ја се плашим”. У ризичном друштву настаје солидарност из страха, која постаје политичка снага.
Када каже ризично друштво, Бек подразумева друштво на вишем нивоу модерности, у којем производњу добара систематски прати друштвена производња ризика. Управо зато је представа линеарног раста рационалности превазиђена, застарела и зато је погрешна. То је и разлог због којег је феномен животне средине постао и битан социолошки проблем јер је социологија наука о друштву, а употреба техничких средстава је у производњи довела до угрожавања живота и друштва. Еколошки проблеми нису више проблеми окружења, већ су, у својој генези и последицама, потпуно друштвени проблеми, проблеми људи, њихове историје, њиховог односа према свету и стварности, њиховог економског, културног и политичког начина живљења.
На крају 20. века природа је друштво, а друштво је природа. Онај ко данас још говори о природи као не-друштву, говори о категоријама неког другог века, које више не дотичу нашу стварност.
Литература:
Бек, У, Ризично друштво: О логици расподеле добара и расподеле ризика, 1986, 31-75