Пре уношења својег питања, прочитајте која су већ постављена па унесите само нова, редоследом којим се кључни појмови или теоретичари појављују у уџбеничкој литератури, како неки не би остали прескочени.Постављајте питања о нејасним формулацијама, непотпуним или нетачним одговорима на већ постављена питања и понудите своје формулације. Због великог броја студената сваки студент може да добије поен само за једно питање или коментар у оквиру исте теме. У загради иза предложене формулације питања и одговора или коментара наведите презиме једног или оба аутора уџбеничког текста, годину издања и страну или стране на којима се налази део текста који сте употребили приликом формулисања својег питања, одговора или коментара, ради лакшег поређења ваше формулације са изворницима приликом дискусије о не/оптималним формулацијама. Користите ћирилично писмо за уношење својих прилога, пошто је претраживач прилагођен на ово писмо.
Предложите питања за колоквијум и кратко одговорите на њих о девијантности 2014
Драге колегинице и колеге, с обзиром на то да почиње недељна тема која се битно разликује од претходне, и по својим карактеристикама је погодна за ваљану социолошку дебату - очекујемо да ће се у оквиру ове теме, првенствено кроз допуне различитих формулација питања и одговора, а у циљу целовитог разумевања проблема - развити динамичнија дискусија него што је то до сада био случај. Зато (и од самог почетка) искористите прилику да ваше јављање представља допринос тој дискусији, пре него да по тексту „механички“ тражите реченице или делове текста на основу којих ћете, без дубљег разумевања, поставити још непостављено питање. То је пракса која је до сада доминирала, а која би, са вашим (социолошким) сазревањем (не заборавите да је 6. тема у питању) - полако требало да постане маргинална! :)
Које су четири врсте веза које спајају људе са друштвом и постовањем закона?
- везаност
-посвећеност
- укљученост
-веровање
Хирчи је сматрао да,уколико су ове везе снажне,онда помажу у одржању државне контроле и конформизма,јер се тада не крше правила. Уколико везе нису такве,већ слабе,тада се јављају преступништво и деликвентност.
(Гиденс, 2005: 223)
Објасните девијантно понашање.
Девијантно понашање је оно понашање које одступа од норми и очекивања неке друштвене скупине, те је за њу недопустиво. Културно је одређено, јер оно понашање које је у неком друштву девијантно, за друго може бити нормално. Оно је и друштвени проблем јер штети појединцима и друштву у целини (Хараламбос:348-9).
Према Клинардовој (Marshall B. Clinard) дефиницији који су облици девијантности?
Злочин- обухвата оне активности које крше законе неке земље и службено се кажњавају.
Деликвенција- односи се на злочиначку активност младих људи.
(Хараламбос:348)
Можда је занимљивије, колегинице Емилија, да дефиницију девијантности дамо кроз поређење са другим појмом. На пример:
Објаснити разлику између девијантног понашања и криминала:
Девијантност и криминал нису синонимни појмови иако се често преклапају. Појам девијантности је много шири од појма криминала-криминал означава понашање којим се крши закон, а многи облици девијантног понашања нису кажњиви законом. Девијантност представља непризнавање датог скупа норми које прихвата већина у некој заједници.
(Гиденс,2003:211)
Које су 2 главне несоциолошке теорије девијантности?
Две главне теорије биле би физиолошка(биолошка) и психолошка.
Физиолошка(биолошка) теорија девијантност објашњава кроз патолошки поремећај личности. Девијантне особе могу бити рођене са недостатком, или га могу развити током живота. Физолошке теорије се осврћу на генетске недостатке, одређену телесну грађу, хромозомски дисбаланс, хемијску неравнотежу итд.
Психолошке теорије објашњавају узрок девијантности као психолошки, а не телесни. Емоционални поремећаји из прошлости утичу на психолошку нервнотежу. Најчешће је то прва социјализација детета.
(Хараламбус: 349-353)
Другачије бих поставила и одговорила на питање колегинице Емилије Пешић
Шта је девијантност?
Девијантност је појам који се не може прецизно дефинисати, а односи се на поступке и радње који нису у складу односно, не поштују норме и осуђују се у неком друштву. Девијантност је релативан појам јер исти поступак у неким културама или раздобљима може бити осуђен, а у другим не. Девијантност се може позитивно санкционисати, односно награђивати, негативно санкционисати - кажњавати или прихватати без награде или казне.
(Хараламбос : 348)
Аномија као узрок злочина према Мертоновом схватању?
Роберт Мертон заснива своју утицајну теорију девијантности на појму аномије. Аномија постоји када нема јасних критеријума према којима се одређује понашање у датој области друштвеног живота. Мертон је прилагодио концепцију о аномији да би је повезао са тензијом којој су изложени појединци када се опште прихваћене норме сукобљавају са друштвеном јавношћу. У америчком друштву, а у извесној мери и у другим индустријализованим друштвима, опште усвојеним вредностима наглашава се материјални успех, а подобна средства за постизање успеха су, како се верује, самодисциплина и велики рад. Та идеја, међутим, није тачна, јер постоје многи који располажу само ограниченим или никаквим могућностима за напредовање. Па ипак, они који нису успели осећају се одбаченим због своје наводне неспособности да остваре материјални напредак. У таквој ситуацији постоји велики притисак да се иде напред на било који начин - законити или незаконити. По Мертоновом мишљењу, преступничко понашање је производ економских неједнакости.
(Хараламбос, 2002: 354,355,356)
Питање би могло да се поставио овако:
Објасни везу између појма ,,аномија" и Мертонове теорије девијантности
Одговор: Аномија (као стање непостојања норми нити вредности које ограничавају понашање у одређеном друштву) је нуспојава друштва у коме је много важније остварити циљ материјалног богатства него то које ћемо средство користити за испуњење тог циља. Како ће људи реаговати на аномију зависи од њиховог положаја у друштвеној структури, те Мертон каже да постоји 5 начина реаговања - конформизам, иновација, ритуализам, повлачење и побуна - ипак, само један од њих није девијантан,конформизам. Дакле, Мертон сматра да у друштву у коме влада аномија постоји много већа шанса да ће људи који не могу да остваре културне циљеве друштва путем институционализованих средстава прибећи девијантном понашању како би постигли те циљеве, тј. да је у друштву у коме влада аномија много већи притисак ка девијантности.
(Гиденс,2003:216; Хараламбос,2002:354-355)
Објаснити биолошку концепцију Чезере Ломброза?
Неке од првих покушаја објашњавања кривичног дела у суштини су били ослоњени на биологију. Италијански криминолог, Чезере Ломброзо, веровао је, у седамдесетим годинама деветнаестог века, да се криминални типови могу препознати по облику лобање. Иако је прихватао да утицај друштва може бити од значаја за криминално понашање, сматрао је да је већина криминалаца биолошки дегенерисана или слабоумна. Ломброзове идеје су касније сасвим дискредитоване, али су се гледишта и даље јављала.
(Хараламбос 2002: 349, 350)
Шта је примарна девијантност према Лемерту?
Почетни чин кршења норми се назива примарна девијантност.У већини случајева, овакве радње се сматрају "безначајним" за самоидентитет неке особе-другим речима долази до процеса у коме се девијантан чин нормализује.Кад нормализација изостане онда се та особа етикетира као криминалац или деликвент.
(Хараламбос,2002:375)
Колегинице Милице, мало бих проширила питање.
Лемертово објашњење девијантности и етикетирања?
Лемерт је развио теорију која се састоји из разлика у примарној и секундарној девијацији. Примарна девијација настаје пре етикетирања, а после девијантних радњи. Ова девијација нема великог дејства ни на појединца, ни на његову околину. У неким случајевима изостаје нормализација и долази до секундарне девијације. У секундарној девијацији долази до етикетирања појединца од стране друштва, које и он прихвата и почиње да доживљава као део свог идентитета. Друштвене реакције на тај начин доводе до настанка девијантности.
(Гиденс, 2003: 218,219),
(Хараламбос, 2002: 375).
Додала бих у одговору да су то девијантни чинови који нису етикетирани, они за које човек није кривично одговарао нити је било ко приметио да их је он извршио, већ ми о њима ништа не знамо. Због тога када истражујемо примарну девијатност ми не можемо имати репрезентативни узорак понашања јер не знамо сва девијантна дела једног човека, већ само она етикетирана.
Шта подразумева теорија етикетирања?
Теорија етикетирања је један од најважнијих приступа у објашњавању криминалитета. Њени заступници не тумаче девијантност као скуп карактеристика појединаца или група, већ као процес интеракције између преступника и оних који то нису. Њихово основно питање је на основу чега се неки људи сматрају девијантним.
(Хараламбос, 218)
На који начин функционалисти тумаче појам друштвене девијантности ?
Иако функционалисти наглашавају важност заједничких норми и вредности (на основу чега би се могло закључити да је девијатност претња друштвеном поретку), они ипак тврде да је она нужна појава, карактеристична за свако друштво и како може имати чак и позитивну функцију. Према Емилу Диркему одређена количина девијантности може бити итекако здрава за друштво јер може довести до извесних позитивних промена. Због тога би читав систем морао бити усресређен на контролу, одржавање равнотеже и степена до ког је девијантност допуштена.. Према Алберту Коену девијантност може деловати и као сигурносни вентил (на пример проституција) или као знак упозорења да одређени део друштвеног организма не функционише.
( Хараламбос, 2002: 353, 354)
Како гласи објашњење деликвенције Давида Матза?
Он сматра да су нетачне тврдње да су девијантне особе посебне и да такве особе имају мало или нимало слободе одлучивања о својим поступцима. Доказао је да мушки деликвенти нису окренути против норми и вредности друштва, чак шта више, окренути су истим нормама као и други припадници друштва.
По Давиду, деликвенти често изражавају осећај кривице и кајања када се суоче са оним што су учинили. Јако је занимљиво и то да већина деликвената не одобравају злочине попут оружаних пљачки, уличних напада, крађе или отмица. Они нису посвећени злочину већ само повремено крше закон.
Којих пет могућих начина реаговања на тензију која постоји између друштвено прихваћених вредности и ограничених средстава за њихово остваривање је разликовао Мертон?
1. конфоррмисти - прихватају и општепризнате вредности и конвенционална средства за њихову реализацију
2. иноватори - придржавају се општеприхваћених вредности али користе неконвенционална средства да до њих дођу
3. ритуалисти - правила поштују ради њих самих, без неког ширег циља
4. категорија оних који се повлаче односи се на људе који истовремено одбацују доминантне вредности и одговарајућа средства за њихово остваривање
5. бунтовници - одбацују и постоеће врредности и средства за њихово остварење, али са јаком жељом да их замене новим и да на тај начин реконструишу друштвени систем.
( Гиденс,2003: 217)
Чиме се бави криминологија?
Криминологија се бави облицима понашања који су кажњиви по кривичном закону.
Криминологе често интересују методе за мерење злочина, кретања стопа криминала и мере усмерене на смањивање криминала у оквирима друштвених заједница.
(Гиденс, 2003: 213)
Која је сличност између феноменолошког приступа и интеракционистичке перспективе?
- Наглашавају важност начина на који се закон спроводи, баве се процесом етикетирања појединаца као девијантних и усресређују се на субјективна стања појединца, а не на структуру друштва у целини.
(Хараламбос,2002,379)
Зашто Гофман (Erving Goffman) сматра да установе за лечење душевних болесника не извршавају посао на адекватан начин?
-Долази до процеса уништавања у току којег болесници пролазе кроз понижавања и деградације личности у циљу да исти прихвате претставу институције о себи. Институција има потребу да уништи индивидуалност болесника и да га дефинише само као члана униформисане масе.
Болесници немају слободу кретања и ретко могу да доносе одлуке што уме да буде врло понижавајуће.
-Када дође време за отпуштање болесника наступају највећи проблеми јер су прихватили дефиницију институције о себи. Многи сматрају да нису способни за живот ван институције у којој су боравили, због тога треба добро да се помуче како би се поново прилагодили животу у спољашњем свету.
Најтрајнија последица је етикета ,,бившег душевног болесника'' против које се избори јако мали број пацијената.
На крају, Гофман долази до закључка да институције више служе за јачање него за смањење девијације.
(Хараламбос,2002,376-377)
Објасните термин Алберта Кохена "деликвентна супкултура".
- Под одређеним утицајем Мертоновог мишљења Кохен даје своју теорију девијантности радничке класе са одређеним примедбама. Његове критике огледају се у следећим примедбама: Кохен сматра да је деликвенција колективна а не индивидуална реакција и Кохен наглашава да је Мертон изузео утилитарни злочин, злочин извршен без материјалне користи. Кохен сматра да млади из нижих слојева друштва не прате матичне циљеве друштва у потрази за успехом него да из својих статусних фрустрација они праве своје вредности и норме у којима могу стећи успех. Из тога проистичу Кохенове критике Мертонове теорије да је њихова деликвенција колективна и логично не тражи циљеве у материјалном већ у статусном успеху.
(Хараламбос, 2002: 357)
Драге колегинице и колеге, ја ћу, по договору, коментарисати она питања која су добар пример адекватних формулација, као и она која су показатељ неких несавладаних замерки које су до сада биле упућиване.
Коментар на питање и допуне питања колегинице Емилије Пешић, Марије Којић и Душице Ерић:
Првобитно питање колегинице Пешић, као и преформулисано питање колегинице Којић, постављено је прешироко, јер постоји читав низ дефиниција девијантног понашања па је битно питати објашњење ког аутора се тражи. А будући да сте тако широко поставиле питања, сугерисала бих да погледате и Гиденсову „општу“ дефиницију девијантности, па да евентуално упоредите или сумирате та становишта. Међутим, како је на делу пракса допуњавања, следе похвале. Са прикључењем колегинице Ерић, полако се ближимо прижељкиваним дискусијама.
Коментар на питање колегинице Ирене Минић:
Мислим да сама формулација није најјаснија и да питање треба да буде преформулисано - као упитна реченица, јер овако изгледа као необична изјавна реченица након које се налази знак питања; мада је ово што (претпостављам да :) ) сте хтели да питате, јако битно за нашу тему, и стога има потенцијал да буде добро питање.
Коментар на питање колегинице Милице Вукотић и допуну колегинице Саре Спужић:
Питање колегинице Вукотић је добро јер је конкретно, али у „проширеној“ варијанти - допуном колегинице Спужић, оно јесте комплетније. Међутим, сама форма питања колегинице Спужић није како треба (погледајте коментар на питање колегинице Минић изнад). Похвале за допуњавање, али следи и критика јер је, најпре иницијаторка – колегиница Вукотић - раније прешла на друге ауторе и теме у уџбенику.
Коментар на питања колегиница Теодоре Николић и Јане Ковачевић:
У формулацији првог питања недостаје шта конкретно треба да се објасни (биолошка концепција се може односити на више ствари), док је у другом такође нејасно шта се тачно тражи као одговор јер је питање неодређено.
Коментар на питање колегинице Невене Живановић:
Ово питање је неодређено јер се не зна мишљење ког аутора се тражи, а са друге стране, питање је превише „специфично“ јер се дословно може преписати из уџбеника, и њиме се не може показати дубље разумевање проблематике. Покушајте да постављате питања која траже веће разумевање прочитаног.
Коментар на питање колегинице Теодоре Петковић:
Ово је пример доброг питања, конкретно је и јасно, и показује да се тексту приступа са разумевањем.
Има, такође, и питања која су готово дословно преписана из текста (колегинице Кокоруш, Ракић и Ђурић), и ту бих сугерисала доста слободније формулације.
Остала питања су углавном добра, и ту је реч о оним колегама и колегиницама који су и до сада били активни и чија су питања била похваљена као пример добрих формулација (или су уз моје сугестије доста унапредили садашње формулације), наставите тако!
Додала бих још да, ако се сложите, прихватимо српскe преводe – Алберт Коен (Albert Kohen), Дејвид Маца (David Matza), Хараламбос (Haralambos); такође, не заборављајте да наведете извор (изоставила је колегиница Јевтић).
Рекла бих и да сте раније прешли на нове појмове и ауторе, па убудуће то избегавајте да неки појмови и аутори не би били прескочени, и да бисмо избегли хаотичност ако се пак неко одједном врати на ту ранију проблематику.
До наредне дискусије,
Велики поздрав за све!
Како марксистичке теорије гледају на појам друштвене девијантности ?
Марксисти сматрају да друштвом владају власници средстава за производњу.Капиталисти одржавају своју моћ помоћу надградње-идеологије ,интелектуалаца,образовног система ,закона итд.Како је надградња директно условљена материјалном базом(производних снага и односа),она одређује шта је девијантно у неком друштву а шта не ,наравно у интересу власника средстава за производњу као привилеговане друштвене групе.
Мајкл Хараламбос,мартин Холборн-"Социологија"-теме и перспективе,стр.381.,Голден маркетинг ,Загреб.2002.
За колегиницин одговор би адекватније питање било: Који су разлози због којих је Кохен критиковао Мертона? или Које су разлике између Мертоновог и Кохеновог становишта о девијантности?
А одговор на колегиницино питање би гласио: Деликвентна супкултура јесте култура којој прибегавају људи који пате од статусне фрустрације. Фрустрирани због тога што су им путеви ка успеху закрчени, они одбацују матичну културу и изокрећу њене норме и вредности, прилагођавајући их својим могућностима за остварење истих.
Какво значење има појам аномије по Емилу Диркему?
Диркем каже да се аномија јавља када нема јасних стандарда којима се одређује понашање у датој области друштвеног живота.У тим условима се јавља осећај бесциљности и очаја,па је сходно томе аномија један од друштвених фактора који утиче на склоност ка самоубиству.
(Е.Гиденс 2003:216)
Koлегинице Јована, мислим да бисмо могли да додамо и "Појам аномије по Мертоновом виђењу", како бисмо употпунили питање?
Мертон је прилагодио идеју о аномији да би указао на притиске којима су појединци изложени када се прихваћене норме не подударају са друштвеном стварношћу. На пример, у индустријализованим друштвима прихваћеним вредностима се сматра материјални успех, а средство за постизање успеха би био напоран рад, што значи да људи који напорно раде могу остварити тај успех без обзира на почетну позицију. У стварности видимо да није тако и да многима који се налазе у неповољном положају није омогућен напредак и усавршавање. Девијантност је нуспродукт економских неједнакости.
(Гиденс, 2003:216)
На који начин се одвија процес дефинисања делинквенције према америчком етнометодологу Цикурелу (Aaron V. Cicourel) и шта му замерају критичари?
Арон Цикурел сматра да је процес дефинисања младе особе као делинкевнта сложен и да укључује мноштво интеракција утемељених на значењима која усвајају учесници.
У првој фази полиција зауставља појединца да би га саслушала, а та одлука се темељи на значењима која је полиција усвојила о томе шта је "чудно", "необично", "сумњиво" или "лоше". Већа је вероватноћа да ће особа бити ухапшена уколико се уклапа у слику коју надлежни имају о "типичном делинквенту". Цикурел је установио блиску везу између друштвене класе и делинквенције, а истиче да је већа шанса да ће младић или девојка бити оптужени ако долазе из разорене породице, имају "лош однос" према ауторитету, припадају некој етничкој групи, слаби су у школи или долазе из породице са ниским примањима.
Критичари попут Тејлора, Волтона и Јанга тврде да Цикурел није објаснио како та значења настају. На пример, он није показао зашто полиција сматра да "типични делинквент" потиче из породице са ниским примањима, као ни то ко има моћу друштву и како поседовање моћи може утицати на дефиницију злочина и девијантности.
(Хараламбос, 2002: 379,380)
Објаснити теорију " научене девијантности " Едвина Х. Садерленда?
Творац ове идеје Е.Х. Садерленд је један од првих писаца који су сматрали да се девијантност стиче кроз интеракцију са онима који су преступници. Научена девијантност спада у интеракционистичке теорије и заснива се на повезаности криминала са "диференцијалним удруживањем". Ова идеја подразумева да у друштву у којем постоји мноштво субкултура, нека друштвена окружења подстичу незаконите делатности, док друга то не чине, те да појединци постају деликвенти долажењем у контакт са људима који су носиоци норми криминалног понашања.
(Е. Гиденс, 2003 : 218)
До којих закључака долази Вилијам Чемблис (William Chambliss) након свог истраживања о злочину и владајућим класама?
Вилијам Чемблис долази до четири битна закључка:
1.Они који воде организовани злочин не припадају нижим слојевима друштва, већ врло често припадају политичкој и економској „елити“.
Чемблис наглашава да се полиција углавном фокусира на ниже слојеве друштва. Међутим, током свог истраживања, он проналази доказе који указују на то да су разни пословни људи, па и политичке вође, учествовале у организованом злочину.
2.Корист од злочина нема мањина већ читава владајућа класа.
Од злочина не профитирају одређени појединци већ читава владајућа класа јер се новац, стечен на незаконит начин, после користи за финансирање легалних послова.
3.Неопходно је постојање корупције у полоцијским и судским органима.
4.Злочини почињени од стране владајуће класе неће бити кажњени.
У „зачарани круг организованог злочина“ неопходно је укључити полицијске и судске службенике како би злочин уопште могао да се изврши. Управо због поменуте корупције, владајућа класа неће бити кажњена за почињене злочине. Дакле, „правда је ствар договора."
(Хараламбос, 2002 : 383-384)
На који начин Волтер Б. Милер објашњава настанак супкултуре ниже класе, за коју сматра да је одговорна за настанак злочина, и шта сврстава у главна подручија њених интреса?
Милер је тврдио да се супкултура ниже класе, пре свега, темељи на одређеним жаришним, односно главним подручијима интреса, који се генерацијски преносе. Малолетници усвајају одређени модел понашања, који се темељи на главним подручијима интреса као што су: "чврстина" (акценат је на "мушком" понашању, које боји насилно и често физичко обрачунавање с околином), "лукавост" (способност да се други надмудре, односо преваре), "узбуђење" (трагање за напетошћу, што укључује бег у алкохол или коцкање и друго), све у циљу интеграције у друштво у којем се налазе. Како одрастају, они не стичу образовање, односно не бивају довољно квалификовани за послове који не захтевају пуко механичко и рутинско обављање, те настављају модел понашања који су усвојили у младости, као извесну форму бега од стварности.
(Хараламбос, 2002:359)
Зашто је по Диркему друштву потребан и злочин и казна?
Емил Диркем сматра да су друштвене промене и еволуција друштвеног поретка изазване девијантним понашањем појединаца. Ти појединци су, по Диркему, обично генији који су испред свог врмена или бунтовници, па чак и терористи. Тиме је наглашено да је одређен степен девијантности и преступништва у друштву пожељан како би друштво напредовало.
Са друге стране, казна, било институционална или друштвена, је такође корисна, јер кад је не би било, степен девијантности и криминала би био абнормално велик и тиме би кочио друштвени напредак. Тиме синтеза злочина, у смислу покретачке снаге друштва, и казне, као контроле, постаје неизбежна за здраво и функционално друштво.
(Хараламбос, 2002: 353, 354)
Шта по Едвину Садерленду, представља криминал белих оковратника?
Криминал белих оковратника представља криминал богатијих слојева друштва - утаја пореза, незаконита продаја, проневера, малверзације са хартијама од вредности и у промету некретнина (Ентони Гиденс, 2007: 241).
На који начин теорија контроле објашњава настанак злочина?
Теорија контроле тврди да злочин настаје као последица неравнотеже између импулсивног понашања које води ка криминалној активности, и друштвених или физичких контрола које одвраћају од таквог понашања.
Ова теорија је мање заинтересована за побуде појединаца у извршењу кривичног дела, већ пре претпоставља да људи делују рационално и да би свако, ако му се укаже прилика, починио неко преступничко дело.
(Гиденс, 2007: 223)
Објаснити повезаност теорије сломљеног прозора (Вилсон и Келинг) и одржавања реда уз нулту толеранцију?
Терорија сломљеног прозора указује на непосредну везу између нереда и активног криминала (пр. ако је на згради поломљен прозор и нико не реагује на то, односно нико га не поправља, то шаље поруку преступницима да никог није брига и да могу даље чине преступе, типа графита). Да би се овако нешто спречило, као надоградња ове теорије се јавља одржавање реда уз нулту толеранцију. Овде је акценат стављен на непрестани процес одржавања реда зарад покушаја сузбијања тежих кривичних дела, али ове мере су првенствено усмерене на лакша кривична дела и мање преступе.
(Гиденс, 2005: 224)
Мислим да одговор колеге Јокића о теорији етикетирања треба допунити да би он више указао на важност етикетирања које оно има у животу људи. Овако бих ја одговорила на питање:
-Хауард Бекер сматра да друштво одређује девијантност тј. да различита друштва имају другачије схватање о томе шта је девијантно а шта није. Од тога зависи да ли ће се етикета применити или не, али не само од тога већ и од других фактора - где, када, како и ко је тај чин извршио. Једном када је етикетиран појединац, оно постаје његов главни статус који баца сенку на друге статусе које он има. Та етикета утиче на њега јер га тако виде остали чланови друштва па и он сам себе тако доживљава. Пошто не може да оствари нормалан живот због те етикете он се још више одаје свом пороку који му постаје једини начин да преживи. Обично постаје припадник девијантне супкултуре због тога што га она подржава и прихвата. Етикете које друштвене контроле дају одређеним девијантним особама постају њихова главна обележја којих се они још више држе како би истакли своју особеност( Џок Јанг и истраживање о хипијима).
Да не би дошло до забуне, литература коју је колега навео је уствари из Гиденса а не из Хараламбоса.
(Хараламбос, 2002: 373-374)
Објасните суштинске разлике између криминолошких теорија новог марксизма и новог левог реализма.
Марксисти објашњавају криминална дела кроз супротности у друштву или сукоб класа. Коен је, на пример, сматрао да млади људи, незадовољни сопственим друштвеним положајем и немоћни да се супротставе систему вредности који заступа средња класа, оснивају поткултуре које им служе као средство вокализације свог отпора према устаљеним вредностима. Овакви елементи нових криминолошких теорија одговарају идеалистичком схватању криминала као бунта против устаљеног поретка и неправде.
Док марксисти заступају идеалистичко појмљење криминала, нови леви релисти указују на стварне проблеме и уочљив пораст криминалних делатности, те да се жртве не смеју занемарити при проучавању природе криминала. Поткултуре које су створене око криминала у сиромашним срединама уистину јесу резултат пропале политике очувања реда и отуђености заједница, али се не треба инсистирати на апстрактном објашњавању ових појава, већ предложити решење у виду прилагођавања закона потребама заједнице.
(Гиденс, 2003 : 222-223)
Објаснити правац Нови леви реализам.
Појавио се осамдесетих година прошлог века поклањајући пажњу жртвама криминала, које пружају јаснију слику о размерама злодела него што то чини статистика. Присталице овог правца истичу да је број жртава највећи у деловима градова где се стапа сиромаштво и маргинализација, и према томе предлажу елементарно одржавање реда где би полиција највећи део времена проводила истраживајући кривична дела и тако била одговорна према својим суграђанима. Једина конструктивна критика упућена на рачун овог правца јесте та да је потребно истражити и мотиве које поједнице гоне на злочин.
Одговор на питање колеге Пеђе Гњатића:
Питање је добро у садржинском смислу, једино, што се форме тиче, мислим да је прикладније питати рецимо како се „објашњава“ појам, а не „како марксистичке теорије гледају на појам девијантности“. Такође, овде не морате за извор да наводите све податке, довољан је аутор, година и страна на којој се налазе Ваше питање и одговор.
Одговор на питање колеге Богдана Ђорђевића:
Ово је пример доброг питања, питање је формулисано јасно, и одговор је такође добар; можда је, са делом питања који се односи на критику становишта, питање преобимно за колоквијум, али се свакако увидом у овај сегмент употпуњује слика о становишту о којем је реч.
Питања колегинице Јоване Јелић и колеге Нинослава Гајића су у формалном смислу у реду, али се у својим одговорима сувише ослањате на формулације из књиге (оне су заправо преписане), па вас молим да за касније то избегавате.
Одговор на питање колеге Антонија Тот:
Ово је такође добро питање јер се, поред тога што је јасно формулисано, односи на поређење два становишта и то је пракса која се тражи на овим вежбама.
Одговор на коментар колегинице Марије Живковић:
Одлична иницијатива колегинице, ово је један од начина да се постигне циљ наше вежбе - да се у што већој мери овлада кључним појмовима!
(Колегиница Вања Илић није навела извор одакле преузима питање.)
Као и на крају сваке недељне теме, следи кратак резиме. Генерално узев, мислим да смо доста узнапредовали са формулацијама питања, без обзира на то што нисам прокоментарисала свако питање. Напоменула сам већ да нећу коментарисати сва ваша питања и одговоре, већ само поједине примере добрих питања и она која то нису, како би се на њима уочило, односно потврдило шта се од вас тражи, а шта би на другој страни требало да избегавате. Мада је, за ову недељну тему, било више примера формулација добрих питања. Но, ова тема остаје и даље отворена, и сви су слободни да се јаве да допуне сва питања и одговоре, чак и оне примере окарактерисане као „добре“, ако сматрате да неки појам, тема или теорија није у потпуности објашњена.
До наредне дискусије,
Велики поздрав за све!
Према Бекеровом испитивању, какве последице јавно етикетирање особе као девијанта оставља на њу саму?
Етикета карактерише појединца као посебну врсту особе. Она тада постаје главни статус, јер преовладава над статусима које је појединац до тада поседовао. Пример: ако се особи додели етикета криминалца, обично она засени његове остале животне улоге, као што су родитељска, улога пријатеља, радника, итд. Људи сада почињу да се опходе и понашају према њему у складу са том етикетом. А као производ свега тога, и сама особа ће често о себи размишљати на начин на који га и други виде.
(Хараламбос, 2002: 373, 374)
Због чега је критикована Мертонова теорија?
Због тога што он не објашњава ко у друштву доноси законе и ко од њих има корист, он подразумева да у друштву постоји вредносни консензус и да људи скрећу са правог пута због стуктуралног притиска, преувеличава злочин радничке класе и занемарује злочин средње класе, не објашњава како то да су неки људи жртве аномије а ипак се не окрећу девијантности и он својом теоријом не објашњава политичке мотиве злочина.
(Хараламбос, Социологија, стр. 355,356)
Како се могу дефинисати психолошка тумачења тј"абнормална душевна стања" ?
Психолошке теорије кривичног дела доводе у везу девијантно понашање са појединачним људима ,а не са друштвом у целини.Психолошка гледишта заснивају се на посебним типовима личности.Психопатске личности су повучени у себе,они који поступају имулсивно и ретко имају осећај кривице.
(Е.Гиденс:2007,214-215)
Какво је виђење девијантности према Клауарду и Олину?
Клауард и Олин допуњују Мертоново објашњење девијантности кроз структуру легитимне могућности, разрађивањем идеје о структури нелегитимне могућности. Говорећи о радничкој класи, истичу да шанса за успех варира не само у оквирима легитимне могућности, већ и нелегитимне. У зависности од подручја, Клауард и Олин разликују три могуће реакције на ову ситуацију: "криминалну супкултуру", "конфликтну супкултуру" и "супкултуру повлачења". Нелегитимна структура је мање или више развијена, те од тога зависи и склоност ка девијантном понашању, услед смањене могућности за успех.
(Хараламбос, 2002:358)
Допунила бих питање колегинице Софије о виђењу девијантности од стране Ричарда А. Клауарда и Лојда Е. Олина.
- Клауард и Олин допуњују и разрађују Мертонову теорију о томе како девијантност не потиче из "патолошке личности", већ да је изузезтно битан фактор управо структура друштва и његова култура. Он полази од вредносног консензуса - тј. мишљења да сви припадници друштва имају исте вредности, а с обзиром да се различити припадници друштва налазе на различитим положајима (нпр. разлика класног положаја) немају сви исту могућност за остваривање тих вредности легитимним начинима. (нижи друштвени слојеви више су погодни девијантности). Девијантност објашњава у смислу структуре легитимне моћи. Клауард и Олин дају допуну ове теорије, сматрајући да управо као што варира шанса за успех легитимним средствима, варира шанса за успех и нелегитимним средствима. Они се слажу са Мертоном да је јачи притисак према девијантности за припаднике радничке класе јер имају мање шансе за успех легитимним циљевима. Они наводе 3 различите реакције на такву ситуацију:
1.) Криминалну супкултуру - везана је за уходан образац организованог злочина одраслих, односно имају могућности успона у професионалној криминалној хијерархији
2.) Конфликтну супкултуру - развија се у подручјима где малолетници немају приступ организованом криминалу. Ту се обично развијају банде које исказују своје постојање у насиљу (као израз исказивања фрустрације, као и средство стицања угледа у оквирима њихове супкултуре).
3.) Аналзирају Мартонову реакцију повлачења у оквиру структуре легитимне и нелегитимне шансе. Сматрају да се малолетници из ниже класе стварају супкултуру повлачења јер нису успели ни у легитимним нити у нелегитимним структурама, осећајући се као двоструки губитници.
(Хараламбос, 2002: 354, 355, 358, 359)
- Објасни тумачење криминалних типова Чезара Ломброза.
Чезар Ломброз је сматрао да се криминални типови могу препознати по одређеним анатомским карактеристикама. Он је проучавао изглед и физичке карактеристике криминалаца и закључио да оне одражавају црте које су се задржале из ранијих фаза еволуције човека.
Признавао је да друшто може вршити утицај на развој криминалног понашања. Ипак, већину криминаца је сматрао слабоумним и да збох тога што се нису у потпуности развили као лјудска бића, они се понашају на начин који није у скалду са друштвеним нормама.
Зашто су биолошка и психолошка тумачења кривичних дела по својој природи позитивистичка?
Обе теорије полазе од становишта да је девијантност знак нечег лошег у појединцу, а не у друштву- психолошко тумачење се заснива на посебним типовима и карактеристичним цртама личности, а према биолошком тумачењу извор криминала су урођене особине појединца. Како позитивизам заступа мишљење да се научне методе могу применити на изучавање друштва, тако је мишљење ових теорија да се емпиријским истраживањима могу утврдити тачни узроци криминала и на основу тога дати предлози како да се искорени, односно како "лечити" те узроке.
(Гиденс, 2007: 215)
Нисам сигурна да ли је ово питање требало да напишем у коментару на питање колегинице Маје Тодоровић, али ево га:
Које су сличности, а које разлике између физиолошких и психолошких теорија девијантности?
Сличности: 1. девијантну особу сматрају другачијом од људи уопштено
2. самим тим је сматрају абнормалном
3. сматрају да абнормалност чини ту особу предиспонираном за девијантност
Разлике: Психолошке теорије сматрају да је девијантност болест духа, а физиолошке да је телесни поремећај.
(Хараламбос,2002:351)
Шта представља израз "морална паника"?
То је израз који су,првобитно социолози користили да би описали одређене реакције под утицајем медија према некој одређеној групи или облику понашања.И управо "морална паника" настаје када се медији баве конкретним питањима која се тичу неких одређених друштвених нереда(пр.криминал,претерано конзумирање дроге младих људи,итд.).
(Гиденс,2007:220)
Чему служе санкције и које врсте санкција постоје?
Санкције служе томе да се појединац или група награди или казни у зависноси од тога да ли крши или поштује одређене друштвене норме. Постоје позитивне санкције које служе као награда за поштовање норми и негативне које су казна за кршење одређених друштвених норми.
Такође, санкције могу бити формалне и неформалне.
Формалне санкције су прописане законом и примењују их посебна тела или агенције који обезбеђују да се одређени скуп норми поштује. У модерним друштвима главни облици формалних санкција су затвори и судови.
Неформалне санкције нису прописане законом, већ представљају осуду околине због кршења одређених норми.
(Гиденс, 2007: 213).
Најзад, са „заокруживањем“ дискусије на овој недељној теми, заокружујемо први тематски блок. Како сам у и последњем обраћању у оквиру ове теме навела, већином сте усвојили досадашње сугестије и на прави начин покушали да одговорите на постављене захтеве. Стога ћу овде прокоментарисати „одступајуће“ примере, и упутити на изванредне допуне предлога формулација питања, те недовољно јасних или непотпуних одговора које је изнела колегиница Цуканић.
Питање колегинице Миловановић садржи до сада честу грешку – будући да се доста ослања на текст из уџбеника, ономе ко треба да одговори на то питање, неће бити јасно шта би тачно требало да одговори, тим пре што се у формулацији питања не наводи о ком аутору је ту реч. Зато наредни пут, нека уследи формулација која тражи веће разумевање прочитане материје.
Колегинице Јурић, имајући у виду да је питање о санкцијама било постављено у оквиру прве недељне теме (када смо обрађивали кључне социолошке појмове), уколико сте желели да се задржите на проблематици друштвених санкција, требало је питање више да „прилагодите“ овој недељној теми, с обзиром на то да је у овој форми питање већ виђено.
Колегиница Кукуриди није се укључила у постојећу дискусију о Ломброзовом тумачењу криминалних типова, а питање колеге Јовановића није постављено како треба (не постоји најјаснија логичка веза између формулације питања и онога што наведено као одговор).
Колегинице Крстић, Павловић, Живковић и Ћетковић, својим предлозима су допуниле дебату о појединим проблемима или су неке теме додатно разјасниле, а колегиница Цуканић је на одличан начин допринела уобличавању дискусије о овој недељној теми, смањујући обим и мог задужења да скрећем пажњу на непотпуне предлоге и исправљам их! :) Зато обратите пажњу на коментаре колегинице Цуканић на овој недељној теми, помоћи ће вам да боље разумете овонедељну проблематику.
До наредних дискусија,
Поздрав за све!
Поштована Селена,
У складу с Вашом препоруком да се питања постављају и на иновативније начине од класичног питање - одговор (нпр. допуном неке тврдње, супротстављањем тачне тврдње нетачној итд.), а имајући у виду питања која су колеге и колегинице поставили, да ли је пожељна формулација питања у којој се, нпр., наводи неколико тврдњи које се односе на одређеног социолога, а тражи се да се он/она препозна? Попут:
Препознати о ком је социологу реч на основу одлика његовог/њеног социолошког становишта:
-структурална теорија
-аномија
-пет начина реаговања на циљеве успеха
одговор: ______________________ (Роберт К. Мертон)
*Напомена: недовољно сам развила питање и можда нисам навела најадекватније тврдње, на чему бих свакако порадила уколико је оваква формулација питања уопште добродошла - волела бих да чујем како Ваше, тако и мишљење својих колега (уколико ико поново погледа ову тему, будући да је званично затварање дискусије било 27. новембра, иако се продужило и наредних неколико дана).
Унапред хвала!
Поштована Селена,
Да ли би овако формулисано питање било прилагођеније овој теми?
Да ли и на који начин санкције утичу на сузбијање деликвенције и криминалног понашања?
Санкције имају важну улогу у сузбијању деликвенције и криминалног понашања. Захваљујући санкцијама појединац ће имати свест о томе која му казна предстоји уколико прекрши неку од законом прописаних норми. Уколико санкције не би постојале непоштовање норми би вероватно било распрострањеније јер се за кршење друштвених норми не би сносиле никакве последице.
(Гиденс, 2007: 213).
Како би се појмови идеолошког мишљења и колективног идентитета могли објаснити кроз делинквентну супкултуру Алберта К. Коена?
-Према Алберту К. Коену, делинквентна супкултура представља колективну реакцију у коју се удружују припадници ниже радничке класе, тј., како се наводи (Хараламбос, 2002: 357), „дечаци из ниже радничке класе“, а чије су вредности не само различите, већ и супротне илити преокренуте вредности матичне културе. Како је делинквентна супкултура колективна, а не индивидуална реакција, јасно је да колективни идентитет игра посебно важну улогу у делању делинквентних супкултура - осећање припадности групи, дељења заједничких вредности, а свакако и позитивна награда као исход делања у складу са вредностима ове супкултуре подстичу на такво делање, јер оно доноси осећања задовољства, интегрисаности и угледа како појединцу у оквиру супкултуре, тако и свим припадницима дотичне. Идеолошко мишљење је очекиван, чак подразумеван доминантан облик мишљења у делинквентној супкултури - идеолошко мишљење оличава, манифестује осећање колективног идентитета; оно је главно обележје, „пропусница“ за улаз у делинквентну супкултуру и њен сопствени израз, супротан изразу матичне културе.
(Хараламбос, 2002: 357)
У делу "Нова криминологија", преузевши неке од елемената марксистичке мисли, како Тејлор, Волтон и Јанг виде девијантност? У чему се огледају разлике појма девијантности ових аутора у поређењу са другим социолошким теоријама и физиолошким теоријама?
- Ови аутори верују да се девијантност, као облик понашања намерно и свесно бира и да је чак често политички обојена. Према овим ауторима преступничко понашање не "одређују" чиниоци као што су биологија, личне особине, аномија или етикете већ појединци пре активно учествују у преступничком понашању.
(Гиденс:2003: 221)
П : Које мишељење о абнормалним душевним стањима је заступао Ханс Ајзек ?
О : Абнормална душевна стања Ханс Ајзек је сматрао наследним чиме је објашњавао неретке склоности ка злочинима код појединца али и проблеме истог у процесима социјализације.
(Гиденс,2007:2015)
Колегинице Симонида, проширила бих Ваше питање и одговор и на то којој врсти тумачења припада тумачење Ханса Ајзенка. Дакле, тумачење Ханса Ајзенка спада у психолошка тумачења, која су покушавала да објасне криминална понашања приписујући криминалним личностима одређена абнормална душевна стања. Неки су наводили да злочине чине психопатске личности. Психолошка тумачења, као и биолошка тумачења полазе од тога да је узрок девијантног понашања у појединцу,а не у друштву и када би се утврдили узроци злочина, могли би и да се излече, због овога су оба тумачења позитивистичка. Психолошка тумачења су, ипак критикована, јер приписују одређене карактерне црти свим криминалцима, а нису сву криминалци, нити сви злочини исти.
( Гиденс, 2007: 214,215)
Како малолетничку деликвенцију објашњавају Р. Клауард и Л. Олин?
Они се слажу са ставом Алберта Коена да су дечаци који потичу из радничке класе категорија која је најсклонија деликвенцији. Међутим, унутар те категорије највећем ризику су, по њиховом мишљењу, изложени они дечаци који су усвојили вредности средње класе и који теже остварењу циљева које припадност тој класи омогућава. Када своје циљеве нису у стању да остваре на легалан начин услед незадовољства окрећу се деликвентним активностима.
(Гиденс, 2007:217)
Волела бих да предложим дригачију формулацију питања колеге Нинослава Гајића:
Шта је теорија контроле и ко јој је главни представник?
Теорија контроле сматра да злочин настаје као последица неравнотеже између импулсивног понашања које води ка криминалној активности, и друштвених или физичких контрола које нас одвраћају од таквог понашања.
Тревис Хирчи је један од главних представника ове теорије. Он је тврдио да су људи у суштини себична бића у којима се одвија борба, да ли да почине или не почине криминалну радњу, само зато што гледају сопствене користи или ризике.
Добар пример за то би био нека свакодневна ситуација, у којој се свако повремено нађе. Ако каснимо на неко место где никако не бисмо смели и где је сваки минут од пресудног значаја, први прелаз улице, на коме је црвено, ће нам бити искупење да га пређемо истог тренутка. Можда ће нам проћи кроз главу потенцијално појављивање полицајца који ће нам наплатити казну или да дођемо у блиски сусрет са аутомобилом, али већина нас ће се само погледати око себе и, када се уверимо да нема ни једног ни другог, прећи улицу и заборавити на цео догађај. Ни у једном тренутку нећемо осетити кривицу што смо прекршили правила саобраћаја.
(Гиденс, 2007:223)
Које су главне критике марксистичке перспективе о девијантности?
Са једне стране, феминистички социолози сматрају да ова перспектива нема правих доказа да поткрепи своју теорију о класним неједнакостима, исто као што и пренебрегававају чињеницу како патријархат утиче на систем правосуђа и функционисање целе надоградње.
Друга критика је та што марксисти сматрају да би злочин нестао доласком капитализма, а сасвим супротни су докази комунизам у Совјетском Савезу и источноевропским земљама где до искорењавања злочина није дошло.
Трећа критика, коју наводи Стивен Џоунс, је то да је у неким земљама које су прихватиле капитализам стопа злочина веома ниска, као нпр у Швајцарској
Сматра се, такође, да су неки марксисти веома поједноставили цео концепт расподеле моћи у друштвима капитала. Не мора значити да ће владајућа класа увек имати монопол моћи. Стивен Џоунс каже да и дела капиталиста могу бити криминализована, као пр. одавање послових тајни. што показује да ни закони нису увек прилагођени капиталистима.
"Лијеви реалисти" тврде да марксисти пренаглашавају корпорацијски злочин у односу на остале. Они дају доказе да пљачке и други насилни злочини доносе више штете него што се помиње у марксистичкој теорији. По њима, та теорија иде у једном правцу и не нуди никакав начин решавања злочина.
Из многих критичких перспектива развили су се неки неомарксистички приступи, док су остале критичке перспективе већином радикалне, као нпр феминистички приступи.
Како препознати психопатску личност?
Психопатске личности јесу људи који су повучени у себе, без икаквих осећања, они који поступају импулсивно и ретко имају осећај кривице. Неке психопате уживају у насиљу ради самог насиља. Појединци са психопатским особинама заиста понекад почине тешке злочине.
(Гиденс,2007:215)
Допунио бих одговор колегинице Милене Драгишић мишљењем да постоје још многе особине и разлози помоћу којих можемо утврдити да је неко психопата. Издвојио бих следеће карактеристике психопата: недостатак узбуђења у свим областима живота, неверност, недостатак одговорности, који би се могао упоредити са ретком појавом осећаја кривице, као и један од главних покретача промена у људском мозгу по многим психолозима, а то је нека или више траума из детињства.
Ко је изучавао појаву проширења "контроле" преступничког понашања и до каквог резултата је дошао?
Лесли Вилкинс је био заинтересован за појаву проширења "контроле" преступничког понашања и интеграције идентинтета у свакодневни живот појединца. Сматрао је да је исход целог процеса управо још учесталије девијантно понашање. Свако понашање које се сматра непожељним и неприхватљивим је раширеније, а људи који су "обележени" девијантним се противе променама, чак и више него раније.
( Гиденс. Е, 2007 : 220 )
Шта је нови леви реализам?
- Нови правац у криминологију у оквиру теорије друштвених сукоба, који је настао прилагођавањем нео-марксистичких идеја. Нови леви реализам сматра да је заиста дошло до пораста броја кривичних дела, и истовремено је скрено пажњу на жртве криминала.
(Гиденс: 2007,222,223)
Који је пример девијантне субкултуре у Великој Британији?
Култ Хари Кришне, који се из Индије појавио у Великој Британији 60-их година 20. века, Е.Гиденс наводи као пример девијантне субкултуре. Култ сведочи о томе да појам девијантности (преступништва) може да се примени и на понашање група, а не само појединаца. То су религиозне групе чија су уверења и начин живота другачији од онога у шта већина људи у Британији верује. Једно од главних порука култа је била да у ,,стању непрестане опијености човек може открити вечно блаженство" ако се придржава учења које је индијанац Прабхупада приповедао и била је управљена нарочито на младе уживаоце дрога. Иако су становишта припадника тог култа изгледала ексцентрично, велики број људи је на њих гледало благонаклоно када се култ проширио и постао познат призор на улицама широм Велике Британије када су његови припадници играли и певали на улицама, отварали своје ресторане и пропагирали пролазницима своју веру. Данас има мало припадника култа Хари Кришне, али су они доста лако успели да преживе и у оквирима ширег друштва.
(Е.Гиденс, 2007: 212)
Да ли су појмови девијантност и криминал синонимни? Објаснити.
- ова два појма нису синонимни. Појам девијантности много је шири од појма криминала, који се односи само на оно неконформистичко понашање које ке кажњиво законом, док са друге стране, многи облици девијантног понашања нису кажњиви по закону.
Које су,по Албету Коену,две могуће функције девијантности?
1.Девијантност може да делује као сигурносни вентил,који осигурава безазлено изражавање незадовољства.
2.Неки девијантни поступци упозоравају да одређени делови друштва лоше функционишу,и тако скрећу пажњу на проблем и утичу на доношење мера које ће га решити.
Коен такође сматра да постоје облици девијантности који су природан одговор на поједине околности.
Шта је италијански криминолог Чезаре Ломброзо проучавао?
Пре свега, сматрао је да се криминални типови могу препознати по одређеним анатомским карактеристикама. Проучавао је изглед и физичке карактеристике криминалаца као што су облик лобање или чела, висина вилице и дужина руку. Закључио је да оне одражавају црте које су се задржале из ранијих фаза еволуције човека. Већину криминалаца је сматрао биолошки дегенерисаним или слабоумним, али је и признавао да и друштво може имати утицај на развој криминалног понашања. Ломброзове идеје су потпуно одбачене мада се и даље предлажу слична гледишта у оквиру биолошких тумачења.
(Гиденс, 2003: 214)
Ако већина социјалних радника карактерише децу која припадају средњој класи као болеснике,а децу радничке класе као деликвенте,да ли социјални радник који се одупире томе и често не гледа у којој класи припада то дете,већ објективно сагледа да ли је деликвент или не,да ли се тај социјални радник и сам сматра деликвентом?
-Ако би се деликвенцијом сматрало све оно што одступа од норме, а он увелико одступа од норме јер не поступа као своје колеге у сличним ситуацијама. Битан је контекст, ако се гледа из угла закона он није деликвент,али ако се гледа из угла његових колега јесте.И у том кругу људи добиће "етикету" и ако није урадио ништа погрешно.
(Хараламбос,2002:373-380)
Које су основне карактеристике тзв. политике нулте толеранције?
Нулта толеранција усмерена је на ситне злочине и облике неприлагођеног понашања попут вандализма, беспосличарења, мољакања новца и пијанства на јавноме месту. Сматра се да полицијско кажњавање девијантности ниског нивоа позитивно смањује озбиљнији злочин. Ова политика била је уведена у великим градовима широм САД-а, након успеха који је имала у Њујорку. Након што је Полицијска управа Њујорка проширила своја овлашћења како би поново успоставила ред у подземној железници, она је исто урадила и на њујоршким улицама, те је прогонила просјаке, бескућнике итд. Не само да се смањила стопа уобичајених злочина (попут уличне крађе нпр.), него је и стопа убистава пала на најнижи вековни ниво.
Гиденс 2007, стр.2014
Упореди Полаково виђење женских криминалаца и виђење Франсис Хајденсон?
Полак сматра да су жене пре склоне томе да почине криминално дело у свом приватном окружењу (у свом домаћинству) него у јавности, и да су жене по својој природи лукаве и због тога изузетно веште у томе да сакрију преступ које су учиниле. Сматрао је да се према женским преступницима поступа попустљивије јер полицијски службеници (који су мушкарци) настоје да се према њима понашају "каваљерски" и да се женама много мање осуди затворска казна него мушкарцима. Док Франсис Хајденсон истражује како појам "женствености" утиче на искуства жена у систему правосуђа. Франсис сматра да се према женама које одступају од норме женскости поступа много суровије јер онда тиме не само што крше закон него и исмејава "пристојно" женско понашање. Наводи дупле стандарде које постоје, не само у друштву, него и у оквиру система правосуђа.
(Гиденс, 2007:235-236)
Са чиме Ћезаре Ломброзо повезује девијантно понашање?
Ломброзо је међу првима нашао везу изнеђу биолошког, односно физиолошког аспекта човека и његовог девијантног понашања. Он је тврдио да постоје низ генетских својстава који се могу уочити код криминалца. Он је то повезао такође са физиономијом те је криминалцима придао одређени изглед (изражене коштане структуре лица, велике уши, велике шаке..). Додатна, каснија истраживања нису пронашла ниједну везу између овог што је Ломброзо тврдио да је детерминишући фактор.
Харалабос, 2002: 350