Пребацујем рад са старог сервера (са адресе: http://lms.f.bg.ac.rs/mod/forum/discuss.php?d=1817).
Идеолошке позиције друштвених актера и типични ставови према лустрацији у Србији
Увод
После слома реалног социјализма1 у Европи крајем осамдесетих и почетком деведесетих година двадесетог века јавили су се многи друштвени процеси који су изазивали контроверзе у новонасталим државама/државним уређењима. Један од њих, лустрација, посебно је интересантан за друштвене научнике. Будући инхерентно идеолошки обојена и практично-политички проблематична, ова мера којој су прибегле неке европске постсоцијалистичке државе довела је до бројних „трвења“ у неколико њих, али је, упркос томе, побудила несразмерно мало научног интересовања, што нарочито важи за Србију.
Овај чланак покушава да, након кратког дефинисања појма лустрације, из угла социологије сазнања у ширем смислу (пре свега са позиције интеракционистичке варијанте феноменолошко тумачеће конструктивистичке парадигме) и одређених теорија о лустрацији у ужем, анализира однос релевантних друштвених актера у Србији према овој друштвеној појави, те према доношењу и непримењивању закона о лустрацији (у Србији овај се закон зове Закон о одговорности за кршење људских права).
Посебан циљ написа јесте да понуди класификацију позиција релевантних друштвених актера према лустрацији, и то на два нивоа анализе. Прво, нуди се класификација погледа на свет и дискурса друштвених актера који се на овај или онај начин баве поменутом друштвеном појавом; ово су полазишни ставови за однос према лустрацији. Са друге стране, покушавају се разврстати и исходишта, тј. ставови према лустрацији, те према њеној природи и (не)пожељности. Такође, видеће се колико су полазишни и исходишни ставови чврсто повезани, односно да ли је често да актери у Србији прилазе лустрацији из снажно утемељених и интернализованих идеолошких позиција.
Методолошке напомене
Предмет анализе је, баш као и у случају њеног циља, двојак. Наиме, са једне стране се испитују ставови представника политичких партија у Србији који су директно учествовали у процесу доношења Закона о одговорности за кршење људских права и његовом каснијем коментарисању. У ту сврху се користе Стенографске белешке са Осме седнице првог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије од 27, 28, 29. и 30. маја 2003. године, као и изјаве ових актера масовним медијима. Друго, анализирају се ставови друштвених научника, тј. правника, историчара, социолога, психолога итд, али и новинара и других људи који су активни у јавној сфери. И овде постоје два основна извора података – објављени научни и стручни радови, те изјаве дате масовним медијима.
Временски оквир анализе дефинисан је доношењем поменутог закона. С обзиром да је он предложен и усвојен по хитном поступку током 2003. године, као и да о лустрацији није готово уопште било речи у српском јавном мњењу пре тога, и овај чланак се временски ограничава на период од 2003. до 2014. године. Међутим, анализа ће ићи и ван овог временског и просторног ограничења када буде било умесно и потребно упоредити процес доношења закона о лустрацији и ставове према овој друштвеној појави у Србији са ситуацијом у другим некада социјалистичким државама, које су се лустрацијом углавном бавиле одмах након промене друштвеног уређења, тј. у првој половини деведесетих година двадесетог века.
Типологије које се овде нуде су хипотетичког карактера. То значи да ће бити начињен напор да се оне и емпиријски поткрепе тако што ће аутор овог чланка уврстити и ту тему у нацрт истраживања које спроводи у склопу израде докторске дисертације на тему „Лустрација и употреба прошлости у политичким борбама током постсоцијалистичке трансформације“.
Приликом конструисања класификација које се предлажу у овом раду, користиће се идеално-типски метод у Веберовом смислу. Наиме, и поред извесних сличности и преклапања, постоје главни елементи који недвосмислено одређују сваки тип у обе понуђене класификације и овде је начињен покушај да се они аналитички обухвате. У складу са Веберовим схватањем идеалних типова, поједини елементи се посебно наглашавају како би се добила што потпунија и јаснија представа друштвене појаве.
Проблем дефинисања лустрације
У раду неће бити подробно разматран проблем дефинисања лустрације; аутор је то већ учинио на другом месту (Cakić, 2010: 286-292). Уместо тога ће бити представљен само крајњи резултат, тј. базични елементи дефиниције лустрације до којих се дошло истраживањем најразличитијих извора. Такође, биће наглашене и неке од најчешћих недоумица у вези са покушајем одређивања обима и садржаја појма лустрације.
Неки аутори лустрацију сматрају значајним, али не и нужним делом ширег процеса декомунизације (о дефинисању декомунизације и смештању лустрације у овај контекст видети: Czarnota, 2009: 310, Appel, 2005: 380, и Farley, Green, 2002-2003: 1), а неки једном од мера транзиционе правде (о транзиционој правди и њеном односу са лустрацијом видети: Horne, Levi, 2003: 4, Freeman, 2007, Johnson, 2005 и Hejner, 2003: 26). Међутим, постоји одређени консензус да је лустрација један од видова „суочавања са прошлошћу“ (dealing with the past или coming in terms with the past на енглеском, Vergangenheitsbewältigung на немачком језику) и то такав вид који се односи на постсоцијалистичку трансформацију2 друштава.
Лустрација је, дакле, део ширег процеса суочавања са наслеђем које је једно друштво понело из прошлости и представља проверавање, „снимање“ (screening, vetting) појединаца који претендују на неки јавни положај или га већ заузимању. Иначе, термини vetting и лустрација се често употребљавају као синоними и нема радова у коме је однос појмова ветинга и лустрације систематично преиспитан. Ветинг је вредносно неутралнији појам, у смислу да се може користити и за означавање, на пример, провере формалне исправности пријава неких кандидата за посао или нешто друго (правилно попуњени обрасци и достављена сва потребна документација), као и стручности и радног искуства. Лустрација је, са друге стране, снажно идеолошки обојен и често политички мотивисан процес. Може се закључити да је лустрација посебна врста ветинга која се односи на постсоцијалистичка друштва и која, у складу са конкретним законима, одређеним особама забрањује учествовање у јавном животу (тј. заузимање прецизираних друштвених положаја на одређено време, најчешће пет или десет година).
Како би се њено значење приближило јавности, лустрација се у Србији често упоређивала са црвеним картоном у фудбалу (Milosavljević, 2006; Trkulja, 2003), али то поређење није потпуно тачно. Наиме, с обзиром на то да се лустрационе мере изричу због догађаја из прошлости, а не попут црвеног картона у фудбалу одмах након направљеног прекршаја, прецизније је лустрацију упоредити са забраном играња одређеном спортисти на неко време због неспортског понашања које је судија из било ког разлога пропустио да санкционише док је утакмица трајала, али је уочено накнадним прегледавањем снимка меча и процењено као намерно.
Идеолошке позиције друштвених актера укључених у процес лустрације
Као што је већ речено, лустрација није побудила много интересовања код друштвених научника да се систематски баве њеним проучавањем. Штавише, лустрација је изазвала и мало пажње опште јавности, па се тако може наћи веома ограничен број новинских написа и јавних наступа у вези са овом темом и утолико је посао социолошке анализе лустрације каква се жели извести у овом раду тежи. Пре свега, долази до значајних потешкоћа приликом првог корака – покушаја идентификовања друштвених актера који су укључени у процес доношења закона о лустрацији и његово касније мање или више доследно примењивање. Међутим, сваки посматрач дешавања у вези са лустрацијом у Србији може приметити да се њоме пре свега баве особе које припадају једној од следеће четири категорије друштвених актера: 1) представници политичких партија (пре свих народни посланици), 2) новинари и њихова удружења, 3) представници невладиних организација и 4) друштвени научници (социолози, правници, политиколози, историчари итд.).
Заправо, мора се разјаснити да се „процес“ лустрације у правом смислу никада није ни десио у Србији, јерЗакон о одговорности за кршење људских права, иако усвојен 2003, никада није примењен (прописано трајање од 10 година је истекло, дакле, 2013.). Због тога се под процесом лустрације у овом раду подразумева процес скупштинске расправе и јавних наступа пре изгласавања Закона, само изгласавање, као и они јавни наступи, написи и скупштинске иницијативе који су се десили након доношења Закона.
Аутор овог текста нема амбицију да идеолошке позиције друштвених актера који су укључени у процес лустрације класификује исцрпно и према прецизно утврђеном критеријуму. Наиме, подела која се овде предлаже је више ad hoc природе и послужиће, што је већ поменуто, као једна од помоћних хипотеза у току емпиријског истраживања у оквиру израде докторске дисертације. Дакле, позиције које друштвени актери укључени у процес лустрације могу заузимати се деле на четири групе овде назване на следећи начин: 1) политичари „Европљани“, 2) политичари „алтернативци“, 3) борци с прошлошћу и 4) националисти релативизатори. Прва и трећа, те друга и четврта група се донекле поклапају, али су раздвојене према типу друштвених положаја које припадајући им актери заузимају.
Политичари „Европљани“ су сви они који су активни у политичким партијама које се залажу за улазак Србије у Европску унију (ЕУ). Дакле, овде се не мисли на пуке чланове тих партија, већ на функционере, оне који заузимају неке функције било на локалном, било на републичком или покрајинском нивоу. Наравно, прва ствар која се уочава када се говори о овом типу идеолошких позиција јесте чињеница да припадање њему није фиксирано у времену. Тако се одмах поставља питање шта чинити са партијама које су најпре биле против уласка Србије у ЕУ, да би касније у свом постојању потпуно преокренуле свој став по овом питању. Социјалистичка партија Србије (СПС) је најбољи пример за то. Српска напредна странка (СНС) се такође донекле може посматрати на овај начин. Наиме, иако је ова странка од почетка свог постојања у програму имала улазак Србије у ЕУ као свој циљ, огромна већина њених чланова је ипак дошла из Српске радикалне странке (СРС), која се одувек противила прикључењу Унији.
Како би се разрешила ова потешкоћа, у раду се прибегава ограничавању анализе на одређене тренутке у времену, који се онда посматрају као фиксиране, замрзнуте ситуације, без обазирања на динамичну компоненту политичког живота. Другим речима, уколико се усвоји општа структуралистичка терминологија, анализа која се овде изводи је искључиво синхронијска по карактеру, уз занемаривање дијахронијских слојева друштвеног живота. Сама ова чињеница да политичке партије могу толико драстично да мењају своја уверења снажно сугерише да је веза између идеолошких позиција и ставова према лустрацији, која се покушава истражити у овом раду, у најбољем случају веома слаба. Међутим, треба се чувати исхитрених закључака.
Друга група идеолошких позиција је означена као политички „алтернативци“. Припадници ове групе су они политички активни актери који припадају странкама које се противе уласку Србије у ЕУ. Термин „алтернативци“ је извучен из познатог слогана „Европа нема алтернативу“. Дакле, овде спадају сви они политички актери, тј. партије које сматрају да улазак Србије у Европску унију итекако има алтернативу, те да држава треба или да остане војно и политички неутрална, као што то предлаже програм Демократске странке Србије (ДСС) или да оснажи везе са неким другим државама или транснационалним организацијама (као што су Русија, Кина, Индија, Покрет несврстаних итд.).
Иако у овој групи идеолошких позиција има много разуђености и међусобних разлика међу актерима, постоји довољно широка и снажна сличност по питању програма за који се залажу и по питању међународне политике коју према њиховом мишљењу Србија треба да прихвати, те је оправдано све ове актере сврстати у једну групу.
Трећа група, борци с прошлошћу, се углавном поклапа с оним делом српског јавног живота који се често означава термином „друга Србија“. Дакле, у питању су невладине организације (или удружења грађана, како их српски закон још увек назива) које су окренуте Западу како у смислу вредности за које се залажу (неолиберализам, људска права, плурализам, грађанско друштво, учешће грађана у процесима доношења одлука итд.), тако и у смислу зависности од донација. Ова група идеолошких позиција је названа борци с прошлошћу, јер готово све организације о којима је реч не желе да „гурну ствари под тепих“, нарочито уколико се ради о дешавањима током деведесетих година двадесетог века и одговорности државе Србије и појединаца за та дешавања.
Главна разлика ове и четврте групе, националиста релативизатора, огледа се управо у ставу према недавној ратној прошлости и идеологији која је тада доминирала. Наиме, националисти релативизатори јесте група која се састоји од бројних организација (које, узгред, нису увек у потпуности легалне) чија је срж релативизовање одговорности српске стране у ратовима из деведесетих и последично скретање пажње на злочине почињене на другим странама, тј. према српском народу. Не мора се посебно наглашавати да је ово „скидање“ одговорности са српског народа као колектива и са појединаца са српске стране који су осумњичени или оптужени за ратне злочине нераскидиво повезано са национализмом; отуда и име за ову групу идеолошких позиција. Не мора се истицати ни чињеница да припадници треће групе деле став у вези са жељеном спољном политиком Србије са припадницима прве групе, док се ставови припадника из друге и четврте групе такође готово потпуно поклапају по том питању.
Типични ставови према лустрацији и идеолошке позиције актера
Након што су објашњене идеолошке позиције које друштвени актери укључени у процес лустрације у Србији могу заузимати, такође ће бити наведени и образложени ставови према лустрацији које актери могу прихватити. Ова друга класификација врши се на основу основног критеријума да ли су друштвени актери за лустрацију или против ње. Подела се даље проширује разлозима за позитиван, односно негативан став према овој мери. Дакле, групе актера се према ставу према лустрацији деле на: 1) демократске заговорнике, 2) моралне заговорнике, 3) процедуралне противнике и 4) принципијелне противнике.
Демократски заговорници припадају групи која се залаже за спровођење лустрације у Србији уз навођење аргумената који се претежно тичу пожељности демократизације српског друштва. Наиме, тврде припадници ове групе, након пада Милошевића српско друштво се нашло на путу изградње демократских институција, тј. трансформације у плуралистички политички систем. На том путу би припадници претходног режима за које се докаже да су учествовали у кршењу људских права, са својим социјалним капиталом и одређеном количином моћи која произлази из њега, свакако представљали сметњу. Другим речима, претходни чланови владајуће класе би се опирали смени система како би очували своје позиције моћи. Овај аргумент се често користио и у другим државама у којима се спроведена лустрација, попут Чешке и Пољске (видети о томе у: Cakić, 2010: 296-300).
Поред позивања на јачање „крхких демократских институција“, ови заговорници лустрације се такође често позивају на значај јачања поверења грађана у државне структуре, пре свих у Парламент и Владу. У том смислу би лустрација била од користи јер би уклонила из политичког живота друштвене групе и појединце који су код већине грађана изгубили легитимитет. Свакако, демократски заговорници се декларативно залажу за такво извођење лустрације које би било фер и које не би угрожавало људска права оних који су процесом обухваћени. Они се у том смислу понекад позивају на Резолуцију 1096 Савета Европе о мерама за уклањање наслеђа бивших комунистичких тоталитарних система (Resolution 1096 on measures to dismantle the heritage of former communist totalitarian systems) из 1996, чији се параграфи 11, 12, 13, 14 и 15 (укупно их има 16) баве управо лустрацијом. Наиме, ова Резолуција наглашава два критеријума који обезбеђују компатибилност закона о лустрацији са „демократском државом под владавином права“: прво, кривица је индивидуална, па се лустрациони закони морају примењивати на појединце; друго, право на одбрану, претпоставка невиности и право на жалбу морају бити гарантовани.Према овој Резолуцији, дакле, никада не смеју бити дозвољени освета, као ни политичка или социјална злоупотреба на основу процеса које прописују лустрациони закони (Resolution 1096, 1996).
Друга група актера су морални заговорници лустрације. Они такође наводе аргументе у вези са обезбеђивањем неометане демократизације, али као важније наводе потребу да се српско друштво суочи са прошлошћу и да симболички раскрсти са кршењима људских права која су се дешавала у прошлости, тј. од марта 1976. Наиме, Закон о одговорности за кршење људских права у Члану број 4 постулира: „Одредбе овог закона примењују се на сва кршења људских права извршена после 23. III 1976. године, као дана ступања на снагу Међународног пакта о грађанским и политичким правима, под условима одређеним овим законом“ (Закон..., 2003: 2).
У складу са оваквим ставом према лустрацији, она се мора применити како би друштво доживело неку врсту катарзе и кренуло у даљи развој без непотребног терета. Тако је Иван Андрић из Грађанског савеза Србије (ГСС), странке која је предложила Закон, у скупштинској расправи рекао: „[Б]ез јасног суочавања са прошлошћу, будућност ове земље неће постојати“ (Стенографске белешке..., 2003: 234). Са друге стране, Бојан Пајтић из Демократске странке (ДС) каже: „[О]но што је нама јако важно и зашто је овај закон више превенција, много, много више превенција него санкција, онај ко се опредељује против овог закона тај у старту пристаје да могу да се понове времена (...) у којима би природно било затварање политичких неистомишљеника“ (Исто: 245). Такође, Љубиша Кесић (ГСС) вели „да је циљ овог закона да он гледа у садашњост и у будућност и да највећи број лустрационог проверавања има да прођу носиоци садашње власти“ (Исто: 254).
Процедуралним противницима лустрације се у овом раду сматрају сви они који су, без обзира на њихову мотивацију да то учине, изнели мишљење да српски Закон о одговорности за кршење људских права има бројне формално-правне недостатке, те да га је бесмислено усвојити и примењивати (ово је, иначе, најчешће коришћен аргумент против лустрације у Србији). Тако су припадници ове групе актера тврдили да је Закон неуставан, да је неспојив са српским законодавством, селективан, ретроактиван и да укида претпоставку невиности. Ово се све могу сматрати аргументима који долазе са позиција либералне демократије и владавине права и занимљиво је да су њима прибегавали припадници (бар у начелу) лево оријентисаних странака – СПС-а и Социјалистичке народне странке, што се десило и у Пољској (Calhoun, 2002: 502). То је још једна ствар коју треба имати на уму касније у тексту, тј. када се расправља о вези између идеолошких позиција и ставова према лустрацији.
Најзад, принципијелни противници лустрације се противе самој идеји лустрације, указујући при томе на њен политички карактер. Жарко Обрадовић (СПС) тврди како је „реч о пар еxцелленце политичком закону (...) са циљем да се представници опозиције спрече да учествују у изборима и јавном животу“ (Стенографске белешке..., 2003: 235). У истом смислу, Вјерица Радета из СРС-а каже да је у питању „политички закон чијом применом би се максимално кршила људска права и слободе и који би значио политички прогон политичких неистомишљеника“ (Исто: 312).
Други принципијелни аргумент против закона о лустрацији указује да има много важнијих проблема и да се покушава скренути пажња са њих. Према мишљењу Гордане Поп-Лазић (СРС) „круцијални проблеми у овој држави остају ван овог парламента и не представљају никакав предмет наше дискусије“ (Исто: 246). Такође, Србољуб Живановић (СРС) пита: „[К]ако да вршите лустрацију због кршења људских права у Србији када милион људи хода незапослено, гладно и на ивици егзистенције“ (Исто: 317). Било је и других аргумената са истом овом нотом; наиме, према речима Радета Бајића (СПС): „[Ј]едноставно, ово је на неки нови, перфиднији начин увођење морално-политичке подобности у савремени живот“ (Исто: 267).
Након што су објашњене класификације идеолошких позиција друштвених актера укључених у процес лустрације са једне и ставова према лустрацији са друге стране, може се приступити испитивању веза између њих. Другим речима, биће начињен покушај да се испита да ли су одређене врсте идеолошких позиција чврсто повезане са конкретним ставовима према лустрацији, што се очекује уколико актери прилазе овој мери доследно, тј. у складу са ширим убеђењима. Први група случајева која се може издвојити је када такве повезаности има, и то се уочава пре свега код политичара „Европљана“ и код бораца с прошлошћу. Наиме, ови први су углавном за спровођење лустрације у Србији и готово искључиво се представљају као демократски заговорници. Дакле, припадници ове групе идеолошких позиција се позивају на потребу јачања демократских институција и поверења грађана у ове институције, а све путем уклањања представника Милошевићевог режима. Даље, и још израженије, борци с прошлошћу веома доследно инсистирају на суочавању с кршењима људских права из прошлости и иступају као морални заговорници лустрације.
Са друге стране, постоје случајеви у којима се одређена веза очекује, али она изостаје. Тако политичари „Европљани“ пропуштају да се покажу као процедурални противници лустрације, што треба очекивати уколико се има на уму да они наступају у политичком животу са позиција идеологије либералне демократије. Такође, националисти релативизатори се не јављају у улози моралних заговорника, а то би било у складу са њиховим прокламованим циљевима у вези са прижељкиваним развојем српске државе и високим моралним стандардима које носиоци власти треба да испуне. Најзад, политичари „алтернативци“ се у јавности представљају као друштвене групе које се неупитно залажу за развој демократског система у Србији, али и поред тога никада не делују као демократски заговорници лустрације.
Још једна могућа ситуација је када се веза између идеолошких позиција и ставова према лустрацији јавља упркос супротним теоријским очекивањима.3 Један пример за то је када се националисти релативизатори јављају као принципијелни противници лустрације. Модел оваквог деловања јесте поређење лустрације са чисткама из доба социјализма и оптуживање предлагача и подржаваоца лустрације за покушај спровођења оваквих репресивних мера. Међутим, најважнији пример за овакву ситуацију је иступање политичара „алтернативаца“ као процедуралних противника лустрације. Већ је речено да је то најчешћи начин противљења лустрацији у Србији, а и не само у Србији. Дакле, представници тих партија (који би, иначе, били први на које би се Закон односио и које би проверавао) се не обазиру ни на шта друго осим на стриктно формалне недостатке Закона, тј. процедуре коју он прописује. На крају, не изненађује ни чињеница да политичари „Европљани“ који су некада припадали групи политичара „алтернативаца“ (пре свега се мисли на СПС) наступају као како процедурални, тако и принципијелни противници лустрације. Тако је председник СПС-а Ивица Дачић 2007. године, када је тадашњи новоизабрани председник Народне скупштине Републике Србије Оливер Дулић (ДС) најавио почетак примене Закона о одговорности за кршење људских права, изјавио: „[Т]о је сулуд закон а свакоме ко је починио кривично дело треба да се суди пред редовним судовима“4.
Закључак
На крају ваља сумирати резултате извршене анализе и извести закључке. Иако има извесних поклапања између идеолошких позиција друштвених актера и њихових ставова према лустрацији, то поклапање се може посматрати као одступање од правила да таквог поклапања нема. Дакле, друштвени актери не прилазе лустрацији са чврстих идеолошких позиција и чини се да свој став према овој мери много чешће изводе из тренутних парцијалних интереса, пре свега интереса политичке борбе, него што имају доследан став према лустрацији који би произлазио из њихових убеђења.
Уколико се, дакле, лустрација жели лоцирати на равни право-етика-политика, онда је јасно да је она представљана као пре свега правна и етичка мера, али је пракса показала да ове две димензије бледе у поређењу са њеном политичком употребом, тј. инструментализацијом лустрације у сврху промоције парцијалних друштвених интереса. Конкретно речено, противљење лустрацији је у Србији углавном израз страха од те мере, тј. од губљења могућности учествовања у политичком животу и самим тим губљења моћи, док је залагање за лустрацију најчешће последица жеље да се дискредитују политички противници.
Већина теорија о лустрацији сугерише да долазак партије која је наследила некадашњу комунистичку партију на власт умногоме ограничава спровођење лустрације у датој држави. Важење Закона о одговорности за кршење људских права је истекло средином 2013. године, али се у скупштинској процедури налази Предлог закона који би, уколико буде стављен на гласање и изгласан, продужио важење Закона до 2023. године. Међутим, чини се да је то у овом тренутку и оваквом контексту, са СПС-ом у власти и многим другим факторима који указују да је лустрација на маргинама политичког живота у Србији, мало вероватно и да лустрација никада неће бити примењена у Србији.
Белешке
1 У Западној литератури (англосаксонској једнако колико и континенталној), као и међу многим писцима из бивших социјалистичких држава уобичајено је да се користи термин „комунизам“. То је неоправдано, јер ниједна држава реалног социјализма није у свом називу имала тај термин, нити је за друштво говорила да је комунистичко. Партије се јесу углавном називале комунистичким, али су земље биле социјалистичке републике (Verderi, 2005: 10, нап. 2). Јасно је и због чега је таква пракса чврсто укорењена међу западним писцима – реч је, макар једним делом, о утицају идеолошких конструкција наметаних још од периода макартизма. Иако се Хладни рат одавно завршио, присутна је „интелектуална инерција“. Реч комунизам углавном и даље има негативни призвук и често се, у оквиру идеологије неолиберализма, „комунизам“ неоправдано изједначава са нацизмом и фашизмом. Та идеологија, наиме, све ове системе сматра „тоталитаристичким“ и подједнако лошим (Berend, 2001: 80-81; видети и Kuljić, 2002: нарочито 375-401).
2 Устаљена пракса међу страним (а и домаћим) ауторима је да се употребљава термин „транзиција“. Овде се уместо тога се говори о трансформацији. Разлог за такву одлуку је чињеница да појам „транзиција“ има фиксирано значење и прогресивистичку, па чак и есхатолошку димензију јер упућује на једноставан и известан прелаз из социјализма у капитализам, док трансформација подразумева друштвене процесе и промене чији је исход неизвестан. Уколико сада и није спорно да су све земље европског социјализма постале капиталистичке, не може се порицати да постоје различите врсте капитализма, па је то још један разлог за избегавање употребе тог појма. Управо се из тих разлога неки наши социолози залажу за употребљавање појма трансформације (Lazić (прир.), 2000: 8; Gredelj, 2000: 172, нап. 5), док се, када је реч о Србији деведесетих година прошлог века, говори о „блокираној трансформацији“ (видети о овом појму: Lazić, Cvejić, 2004).
3 Проблем теоријског објашњења лустрације није обрађен у овом раду због недостатка простора и због тога што је аутор то учинио у другом раду (видети о томе у: Cakić, 2010: 292-294).
4 Видети: http://www.blic.rs/Vesti/Politika/4945/DSS-radikali-i-SPS-protiv-lustracije, приступљено 08. 12. 2014.
Литература
Appel, Hilary (2005) „Anti-Communist Justice and Founding the Post-Communist Order: Lustration and Restitution in Central Europe“, East European Politics and Societies, Vol. 19, No. 3, pp. 379–405.
Berend, Ivan (2001) Centralna i Istočna Evropa, 1944-1993, Podgorica: CID.
Cakić, Milan (2010) „Lustracija u Evropi i Srbiji: motivacija za donošenje zakona o lustraciji i njihove društvene funkcije“, Sociologija, Vol. 52, Br. 3, str. 285-306.
Calhoun, Noel (2002) „The Ideological Dilemma of Lustration in Poland“, East European Politics and Societies, Vol. 16, No. 2, pp. 494-520.
Czarnota, Adam (2009) „Lustration, Decommunisation and the Rule of Law“, Hague Journal on the Rule of Law, 1, pp. 307-336.
Farley, Gail R. and William Green (2002-2003) „Lustration, Decommunization, and European Union Enlargement 2004“, Winter Quarter, California State University, San Bernardino, CA.
Freeman, Mark (2007) „Šta je tranziciona pravda?“, u Forum za tranzicionu pravdu, Beograd: Fond za humanitarno pravo.
Gredelj, Stjepan (2000) „Vrednosno utemeljenje blokirane transformacije srpskog društva“, u Mladen Lazić (prir.) Račji hod: Srbija u transformacijskim procesima, Beograd: Filip Višnjić, str. 171-236.
Hejner, Prisila (2003) Neizrecive istine, Beograd: Samizdat B92.
Horne, Cynthia M. and Margaret Levi (2003) Does Lustration Promote Trustworthy Governance? An Exploration of the Experience of Central and Eastern Europe, Paper Prepared for Trust and Honesty Project, Budapest Collegium, преузето са: http://faculty.washington.edu/mlevi/papers/Lustration.pdf, приступљено: 22. 06. 2009.
Johnson, Barnabas D. (2005) Lustration in Transitional-Justice Context, Paper Delivered on 5 May 2005 at the Harvard Ukrainian Research Institute, преузето са: http://www.jurlandia.org/lustration.htm, приступљено: 06. 12. 2014.
Kuljić, Todor (2002) Prevladavanje prošlosti: uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava.
Lazić, Mladen (prir.) (2000) Račji hod: Srbija u transformacijskim procesima, Beograd: Filip Višnjić.
Lazić, Mladen i Slobodan Cvejić (2004) „Promene društvene strukture u Srbiji: slučaj blokirane post-socijalističke transfomacije“, u Anđelka Milić (ur.), Društvena transformacija i strategije društvenih grupa, Beograd: ISI FF, str. 39-70.
Milosavljević, Bogoljub (2006) „Zakonsko pročišćavanje“, Pravda u tranziciji, broj 7, decembar 2006. преузето са: http://www.pravdautranziciji.com/pages/article.php?id=1468, приступљено: 28. 06. 2009.
Resolution 1096 (1996) on measures to dismantle the heritage of former communist totalitarian systems, Council of Europe, преузето са: http://assembly.coe.int/main.asp?Link=/documents/adoptedtext/ta96/eres1096.htm, приступљено: 07. 12. 2014.
Стенографске белешке (2003) Осма седница првог редовног заседања 27, 28, 29. и 30. мај 2003. године, Београд: Народна скупштина Републике Србије.
Trkulja, Jovica (2003) „Uvodne napomene“, Hereticus, br. 2003-2, преузето са: http://www.hereticus.org/arhiva/2003-2, приступљено: 06. 12. 2014.
Verderi, Ketrin (2005) Šta je bio socijalizam i šta dolazi posle njega?, Beograd: Fabrika knjiga.
Закон о одговорности за кршење људских права (2003), преузето са: http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/lat/pdf/predlozi_zakona/2068-13Lat.pdf, приступљено: 07. 12. 2014.