Социологија сазнања (Sociology of knowledge)

САЗНАЊЕ или знање је резултат процеса сазнавања, довољно објективно утемељено субјективно уверење компетентног лица у истинитост неког суда или скупа судова , извесност за свакога.

Чим се покуша разрада ове дефиниције постаје јасно да су њени саставни елементи зависни од ширег појмовно-теоријског и методолошког оквира у који смештамо наш покушај њиховог објашњења и разумевања, односно како тумачимо процес сазнавања, објективност, субјективност, уверење, компетентност, истинитост, извесност...

Упоредите размишљање Б. Расела на тему спорности дефинисања знања као уверења које је у сагласности са чињеницама у тексту Tеорија сазнања

Социологија сазнања у ширем смислу означава посебну социолошку дисциплину чији посленици истражују како изван-сазнајне детерминанте, првенствено друштвени чиниоци живота људи као истовремених субјеката и објеката процеса производње или конструкције сазнавања, утичу на појаву, језичку артикулацију, облике, структуру, функције, институционализацију и организацију, развој, значења, вредност и истинитост сазнајних садржаја процеса мишљења, те како резултати овог процеса, преовлађујуће идеје и сазнајни садржаји друштвене и индивидуалне свести у оквиру свих врста културних творевина и делатности људи које се у датом простору и времену сматрају знањем, кроз ширење и примену, утичу на друштвене околности у којима су настали.

С обзиром да су се издиференцирале посебне социолошке дисциплине чији су се посленици специјализовали за испитивање узајамног односа првенствено друштвених околности и идејних садржаја свести у оквиру појединих облика културе и друштвених делатности (религије, морала, науке, образовања, политике, права, привреде, рада, спорта, уметности, масовних комуникација,...), с.с се често схвата у ужем смислу испитивања друштвене условљености погледа на свет разних друштвених групација и идеолошког карактера њиховог сазнања првенствено о друштву и историји.

Током кризних раздобља у развоју друштвеног живота и мишљења људи, бројни теоретичари од антике, преко средњег века до модерног доба у Европи и свету, полазећи од различитих система онтолошких, епистемолошких и практичких уверења , формулисали су на различите начине своја учења о сазнајним темељима сазнајних становишта и образаца мишљења припадника читавих групација људи попут занимања, народа, елита, сталежа, класа... који не могу да се сведу на психолошке факторе опажања, закључивања, емоција и воље појединаца.

(Шири мада не и интегрални текст одреднице "Социологија сазнања" је објавњен у А. Мимица, М. Богдановић, ур. Социолошки речник, Завод за издавање уџбеника, 2007).

Више о настанку, називу, предмету и приступима истраживању проблема социологије сазнања погледајте и допуните на wiki страницама УВОД У СОЦИОЛОГИЈУ САЗНАЊА , ФУНКЦИОНАЛИСТИЧК O -ПОЗИТИВИСТИЧКА ПАРАДИГМА , НОВО-МАТЕРИЈАЛИСТИЧКО ДИЈАЛЕКТИЧКА ПАРАДИГМА , ФЕНОМЕНОЛОШКО -ТУМАЧЕЋА ПАРАДИГМА ...

Sociology of knowledge in the broad sense means a special sociological discipline whose founders and developers investigate how the extra-cognitive determinants, primarily social factors of life of people as the simultaneous subjects and objects of the process of production or construction of cognition, affect the appearance, language articulation, form, structure, function, institutionalization and organization, development, meaning, value and truthfulness of the cognitive content of thinking processes of thinking, and how the results of this process, the prevailing ideas and cognitive features of social and individual consciousness in all sorts of cultural creation and activity of people which are considered in a given space and time as knowledge, through dissemination and application, impact on the social circumstances in which they emerged.

Given that the special sociological disciplines differentiated themselves whose founders and developers specialized for the examination of the mutual relations mainly social circumstances and the ideological content of consciousness within particular forms of culture and social activities (religion, morality, science, education, politics, law, economy, work, sports, arts, mass communication ,...), sociology of knowledge is often understood in the narrow sense of examination of social conditioning of world views of different social groups and of the ideological character of their cognition primarily on society and history.

During the crisis periods in the development of social life and thinking of people, many theorists from antiquity through the Middle Ages to modern times in Europe and the world, starting from different systems of ontological, epistemological and practical beliefs, have formulated in different ways their teachings on the cognitive foundations of cognitive viewpoint and forms of thinking of members of entire groups of people such as occupation, people, elites, stratum, class ... that can not be reduced to psychological factors of perception, reasoning, emotion and will of individuals.

(Broader but also not integral text of the entry "Sociology of knowledge" is published in A. Mimica, M. Bogdanovic, (Eds.) Sociological Dictionary, Institute for the issuance of textbooks, 2007).

More about the origin, name, subject matter and approaches to research problems of the sociology of knowledge, see and ammen d o n the wiki pages Introduction to Sociology of knowledge, Functionalist-positivist paradigm, New-materialist dialectic paradigm, Phenomenological interpreting paradigm...

Социологија сазнања у ширем смислу означава посебну социолошку дисциплину чији посленици истражују како изван-сазнајне детерминанте, првенствено друштвени чиниоци живота људи као истовремених субјеката и објеката процеса производње или конструкције сазнавања, утичу на појаву, језичку артикулацију, облике, структуру, функције, институционализацију и организацију, развој, значења, вредност и истинитост сазнајних садржаја процеса мишљења, те како резултати овог процеса, преовлађујуће идеје и сазнајни садржаји друштвене и индивидуалне свести у оквиру свих врста културних творевина и делатности људи које се у датом простору и времену сматрају знањем, кроз ширење и примену, утичу на друштвене околности у којима су настали.

С обзиром да су се издиференцирале посебне социолошке дисциплине чији су се посленици специјализовали за испитивање узајамног односа првенствено друштвених околности и идејних садржаја свести у оквиру појединих облика културе и друштвених делатности (религије, морала, науке, образовања, политике, права, привреде, рада, спорта, уметности, масовних комуникација,...), с.с се често схвата у ужем смислу испитивања друштвене условљености погледа на свет разних друштвених групација и идеолошког карактера њиховог сазнања првенствено о друштву и историји.

Током кризних раздобља у развоју друштвеног живота и мишљења људи, бројни теоретичари од антике, преко средњег века до модерног доба у Европи и свету, полазећи од различитих система онтолошких, епистемолошких и практичких уверења , формулисали су на различите начине своја учења о сазнајним темељима сазнајних становишта и образаца мишљења припадника читавих групација људи попут занимања, народа, елита, сталежа, класа... који не могу да се сведу на психолошке факторе опажања, закључивања, емоција и воље појединаца.

(Шири мада не и интегрални текст одреднице "Социологија сазнања" је објавњен у А. Мимица, М. Богдановић, ур. Социолошки речник, Завод за издавање уџбеника, 2007).

Више о настанку, називу, предмету и парадигматским приступима истраживању проблема социологије сазнања погледајте и допуните нa страницама форума  Увод у социологију сазнања - Introduction to sociology of knowledge , Функционалистичко-позитивистичка парадигма - две варијанте , Ново-материјалистички преокренута дијалектичка парадигма, Феноменолошко-тумачећа парадигма ...

Sociology of knowledge in the broad sense means a special sociological discipline whose founders and developers investigate how the extra-cognitive determinants, primarily social factors of life of people as the simultaneous subjects and objects of the process of production or construction of cognition, affect the appearance, language articulation, form, structure, function, institutionalization and organization, development, meaning, value and truthfulness of the cognitive content of thinking processes of thinking, and how the results of this process, the prevailing ideas and cognitive features of social and individual consciousness in all sorts of cultural creation and activity of people which are considered in a given space and time as knowledge, through dissemination and application, impact on the social circumstances in which they emerged.

Given that the special sociological disciplines differentiated themselves whose founders and developers specialized for the examination of the mutual relations mainly social circumstances and the ideological content of consciousness within particular forms of culture and social activities (religion, morality, science, education, politics, law, economy, work, sports, arts, mass communication ,...), sociology of knowledge is often understood in the narrow sense of examination of social conditioning of world views of different social groups and of the ideological character of their cognition primarily on society and history.

During the crisis periods in the development of social life and thinking of people, many theorists from antiquity through the Middle Ages to modern times in Europe and the world, starting from different systems of ontological, epistemological and practical beliefs, have formulated in different ways their teachings on the cognitive foundations of cognitive viewpoint and forms of thinking of members of entire groups of people such as occupation, people, elites, stratum, class ... that can not be reduced to psychological factors of perception, reasoning, emotion and will of individuals.

(Broader but also not integral text of the entry "Sociology of knowledge" is published in A. Mimica, M. Bogdanovic, (Eds.) Sociological Dictionary, Institute for the issuance of textbooks, 2007).

More about the origin, name, subject matter and approaches to research problems of the sociology of knowledge, see and ammen d on the pagеs of the forum Introduction to sociology of knowledge, Functionalist - positivist paradigm, two variants, New-materialistically inverted dialectical paradigm, Phenomenological-interpretative paradigm...

ФЕНОМЕНОЛОГИЈА је правац мишљења који настоји да појаве (гр.           ) искуства како се оне јављају у свести, опише и разуме, с циљем да у доживљеним садржајима свести открије разлику узмеђу привида и саме по себи јасне истине, јер су ствари "по себи" какве су оне изван и пре појаве у људској свести недоступне људском сазнању.

Hegel, Georg Wilhelm Friedrich (1807: Die Phänomenologie der Geistes ) придаје ф. специфично значење приказивања кретања свести или духа од непосредног супротстављања предмету или природи кроз наивно осетилну извесност, преко самосвести до апсолутног знања, у којој тачки се укида привид да је свест обузета нечим другим, па и појава постаје једнака властитој бити или суштини.

Husserl, Edmund (1859-1938, 1908+: Ideen zu einer reinen Phaenomenologie und phaenomenologische Philosophie) придаје ф. актуално најчешће употребљавано значење методе која описује феномене који су иманентно видљиво дати у интенционалним актима наше свести, враћајући се "к самим стварима", "прочишћујући" појмове и откривајући садржај бити феномена интyитивним путем еидетске редукције и “epohe’”. "Стављајући у заграде" све емпиријско, материјално и небитно и уздржавањем од суђења о стварном постојању емпиријског природног просторно-временског света и божанства, чиста свест се усмерава на ванпросторни и ванвремени смисао (noema). Апсолутна феноменологија тиме се ограђује и од Кантовог трансценденталног субјективитета и постаје метода свих наука, "чиста наука" о битноме, априорном језгру свега свесног живота.

Alfred Schutz је међу првима усмерио пажњу социолога на описивање и разумевање садржаја и облика свакодневних међуличних искустава друштвеног света. Поставио је питање да ли се могу оправдати типологије и класификације друштвеног узајамног деловања као нужни темељи социолошког (са)зна(ва)ња. Berger и Luckman (1966) истражују како људи свакодневну друштвену стварност у којој су рођени и социјализовани узимају “здраво за готово” као објективну, природну и неизбежну. Овакво постварење је последица заборава да су све структуре значења укључујући разне класификације, производ субјективне конструкције самих људи кроз интеракцију а не нешто одвојено и спољашње у односу на њих.

ФРАНКФУРТСКА ШКОЛА је круг неомарксистичких филозофа и друштвених научника који су били окупљени око Института за друштвена истраживања. Овај Институт је формиран двадесетих година двадесетог века у Франкфурту и био је лабаво повезан са Универзитетом у Франкфурту. Био је, међутим, прилично аутономан јер му је сву финансијску потпору обезбеђивао син једног немачком милионера. Институт се 1933-е, када је Хитлер дошао на власт, преселио у Женеву, да би се 1935-е поново преселио, овога пута у Њујорк у оквиру Колумбија универзитета. Године 1953-е Институт се враћа у Франкфурт.

Из Франкфуртске школе је потекло оно што се данас најчешће назива критичком теоријом друштва. Иако су се чланови и сарадници Франкфуртске школе понекад много разликовали у теоријском смислу, оно што их је на неки начин држало на окупу јесу марксизам и психоанализа, те покушај спајања ове две теорије. Међутим, и овде је било доста неслагања међу појединим припадницима Школе, па постаје очигледно да је уобичајена слика о кохерентној школи мишљења умногоме погрешна.

Поред директне важности за социологију сазнања у форми примене критичке теорије на многе проблеме који спадају у домен ове научне дисциплине, Франкфуртска школа има и једну специфичну сазнајносоциолошку релевантност. Наиме, у оквиру ове школе мишљења је дошло до онога што би се могло назвати класичним примером ревизије али и романтизовања историјата једног покрета, тј. школе мишљења. Тако је допринос Ериха Фрома (Erich Fromm) Франкфуртској школи практично избрисан током шездесетих и седамдесетих година, док се са друге стране Валтер Бенјамин (Walter Benjamin) помиње као члан ове школе иако формално никада није био запослен у Институту. Разлог томе је, делом, сукоб Ериха Фрома са Адорном (Theodor W. Adorno), Хоркхајмером (Max Horkheimer) и Маркузеом (Herbert Marcuse) око суштине марксистичке и психоаналитичке теорије, али и неспоразум са Хоркхајмером и Полоком (Friedrich Pollock) око материјалних средстава Института за друштвена истраживања.

КОНСУЛТОВАНИ ИЗВОРИ:

McLaughlin, Neil (1998) „How to Become a Forgotten Intellectual: Intellectual Movements and the Rise and Fall of Erich Fromm“, Sociological Forum, Vol. 13, No. 2, pp. 215-246.

McLaughlin, Neil (1999), „Origin Myths in the Social Sciences: Fromm, the Frankfurt School and the Emergence of Critical Theory“, The Canadian Journal of Sociology / Cahiers canadiens de sociologie, Vol. 24, No. 1, pp. 109-139.

ФРАНКФУРТСКА ШКОЛА је уобичајено користи да се именује круг неомарксистичких филозофа и друштвених научника који су били окупљени око Института за друштвена истраживања. Овај Институт је формиран двадесетих година двадесетог века у Франкфурту и био је лабаво повезан са Универзитетом у Франкфурту. Био је, међутим, прилично аутономан јер му је сву финансијску потпору обезбеђивао син једног немачком милионера. Институт се 1933-е, када су нацисти дошли на власт, преселио у Женеву, да би се 1935-е поново преселио, овога пута у Њујорк у оквиру Колумбија универзитета. Године 1953-е Институт се враћа у Франкфурт.

Из Франкфуртске школе је потекло оно што се данас најчешће назива критичком теоријом друштва. Овај назив произлази из основних поставки марксизма којих су се сви припадници ове школе мање или више доследно држали, а које у сржи имају свеобухватну критику капиталистичког начина производње као и преовлађујућих образаца савременог друштвеног живота уопште. И управо у контексту критике савременог начина живота до изражаја долази можда најспецифичнија карактеристика Франкфуртске школе – покушај теоријског спајања марксизма и психоанализе.

Дакле, иако су се чланови и сарадници Франкфуртске школе понекад много разликовали у теоријском смислу, оно што их је на неки начин држало на окупу јесу марксизам и психоанализа, те покушај спајања ове две теорије. Међутим, и овде је било доста неслагања међу појединим припадницима Школе, па постаје очигледно да је уобичајена слика о потпуно кохерентној школи мишљења умногоме погрешна. Иначе, често се у писању историје једног идејног покрета намерно занемарују одређени детаљи, док се неке чињенице наглашавају како би се постигла жељена слика, тј. како би се на ефикасан начин изградио „мит о постанку“ школе мишљења о којој је реч.

Из угла социологије сазнања посебно је интересантно какве су ставове имали припадници ове школе мишљења у вези са сазнањем уопште и репродукцијом владајуће идеолошке свести. И док су се на онтолошкој и епистемолошкој равни припадници Франкфуртске школе, будући сви следбеници филозофско-хуманистичких идеја младог Маркса (Karl Marx), углавном слагали, до сукобљених ставова долазило је у вези са практично-политичком димензијом њиховог научног рада. Наиме, Ерих Фром (Erich Fromm) је у каснијим годинама снажно критиковао Нову левицу, сматрајући је детињастом и непотребно радикалном, док је Маркузе (Herbert Marcuse) до краја беспоговорно подржавао овај покрет, сматрајући га истински револуционарним и способним да донесе промену коју онтолошки део марксистичке теорије предвиђа.

У овом контексту је занимљиво поменути и Поперову критику (Karl Popper) марксизма. Наиме, марксизам се, сматра Попер, не може ни сматрати научном теоријом у правом смислу, јер не нуди предвиђања која се могу емпиријски потврдити односно, у складу са његовом теоријом, оповргнути, већ дозвољава да се из њега извуку само пророковања која су истовремено превише општа и без имало објашњавалачке моћи. Такође, тврди он, марксизам оставља простора и за увођење ad hoc теорема и хипотеза које га могу, баш због изостанка могућности извођења конкретних оповргљивих ставова, одбранити од било које критике, без обзира из ког правца она може да долази (Попер, 2002: 336-339).

Поред директне важности за социологију сазнања у форми примене критичке теорије на многе проблеме који спадају у домен ове научне дисциплине, Франкфуртска школа има и једну специфичну сазнајносоциолошку релевантност. Наиме, као што је већ поменуто, у оквиру ове школе мишљења је дошло до онога што би се могло назвати класичним примером ревизије али и романтизовања историјата једног покрета, тј. школе мишљења. Тако је допринос Ериха Фрома Франкфуртској школи практично избрисан током шездесетих и седамдесетих година, док се са друге стране Валтер Бенјамин (Walter Benjamin) помиње као члан ове школе иако формално никада није био запослен у Институту. Разлог томе је, делом, сукоб Ериха Фрома са Адорном (Theodor W. Adorno), Хоркхајмером (Max Horkheimer) и Маркузеом око суштине марксистичке и психоаналитичке теорије, али и неспоразум са Хоркхајмером и Полоком (Friedrich Pollock) око материјалних средстава Института за друштвена истраживања.

КОНСУЛТОВАНИ ИЗВОРИ:

McLaughlin, Neil (1998) „How to Become a Forgotten Intellectual: Intellectual Movements and the Rise and Fall of Erich Fromm“, Sociological Forum, Vol. 13, No. 2, pp. 215-246.

McLaughlin, Neil (1999) „Origin Myths in the Social Sciences: Fromm, the Frankfurt School and the Emergence of Critical Theory“, The Canadian Journal of Sociology / Cahiers canadiens de sociologie, Vol. 24, No. 1, pp. 109-139.

Попер, Карл (2002) Претпоставке и побијања, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад.