Социологија сазнања
Јелена Јоксимовић, бр. индекса 4П 12-009
Испит
(Мисаони експеримент: Како би критичари идеологије истраживали псеудоактивност)
Како би слободнолебдећи интелектуалац истраживао псеудоактивност, или зашто ја нисам слободнолебдећи интелектуалац
Увод
Псеудоактивности сазнавања из угла социоконструктивизма можемо омеђити сљедећим критеријумима: повезивање свакодневних и научних знања, социо-културна релевантност активности, и ментална ангажованост као кључни критеријум. Ове кључне одреднице по којима се може препознати да ли је нека активност заиста активност сазнавања или је више површног (али не нужно бихејвиоралног карактера) указују на то да активност сазнавања јесте активност ко-конструисања знања (Јоксимовић, 2014). Ипак, уколико би се са неутралне позиције, такозваног „слободнолебдећег интелектуалца„ посматрала активност сазнавања, неколико кључних одредница биле би другачије. У овом раду описано је како би припадник теоријског правца критке идеологије (за потребе рада назван по Манхајмовом прототипу) Слободнолебдећи Интелектуалац критиковао, а затим како би истраживао природу појма псеудоактивност сазнавања.
Критика псеудоактивности
Наиме, најприје одређење да је активност сазнавања превасходно ментална активност, било би доведено у питањеод стране Слободнолебдећег Интелектуалца због бројних аутора који назначавају да је то можда нужан, али свакако не довољан услов за сазнавање (то би чак рекао и сам Дјуи). Надаље, питање социо-културне релевантности активности сазнавања у други план поставља генерализацију или релевантност активности сазнавања у ширем друштвеном контексту. Дакле легитимно је поставити питање која је улога активности сазнавања уколико она не даје допринос и ширем, а не само локалном контексту (важност ове критике посебно је интензивна у данашњем свијету који је под снажним утицајем глобализације). И трећи критеријум, повезивање свакодневних и научних знања такође би био повод за критику Слободнолебдећег Интелектуалца, јер зар и у самом социо-конструктивизму није једнозначно шта би било научно знање, односно колико објективним, детерминисаним и коначним можемо сматрати оно што зовемо тековинама науке. Дакле, свакодневна искуства, или свакодневни појмови користиће као полазиште у активности сазнавања, но да ли можемо тврдити да је активност сазнавања таква да је нужно њено повезивање у већ постојећи систем научних знања, наиме, како онда долазимо до нових сазнања (опет, овдје би и сам Пијаже имао примједбу). На крају, Слободнолебдећи Интелектуалац поставио би и питање процесне природе сазнајне активности, наиме уколико посматрамо социо-конструктивистички, сама активност сазнавања је процес и у ком тренутку је онда оправдано рећи да је активност такорећи „јалова“ или псеудоактивност, зато што одређена сазнајна активност у различитим фазама свог развоја може постати смислена и релевантна, у другим фазама може губити наизглед та својства, али као дио шире цјелине поново постати стварна, а не псеудоактивност.
Дакле, критичар идеологије или Слободномислећи Интелектуалац би социо-конструктивистичком дефинисању псеудоактивности, а комплементарно томе и саме активности сазнавања замјерио:
- Контрадикторност у односу на само теоријско полазиште и критеријуме дефинисања (да ли је довољно да активност буде само мисаона, како повући јасне критеријуме за повезивање научних и свакодневних појмова и како обезбиједити објективан статус научних појмова или сазнања и коначно зашто у новом контексту који је све мање локалан, обезбиједити социо-културну релевантност активности сазнавања).
- У односу на методолошку проблематику истраживања псеудоактивности уколико је узмемо као процесну и у том смислу нејасно дефинисаних крајњих граница цјелине.
- У односу на сврху активности сазнавања и однсосу те сврхе према дефинисању псеудоактивности како би то учинили социо-конструктивисти. Наиме, и у првој ставци код теоријске контрадикторности критеријума помиње се употребљивост активности у ширем друштвеном контексту, но питање вриједносног оквира се мора поставити када се суди о псеудоактивирајућој природи неке активности. Што ће за социо-конструктивисте опет представљати проблем, наиме, како одредити да ли је активност „проглашена“ за псеудоактивност на основу различитости у вриједносном полазишту? И шта уколико активност сазнавања са другог вриједнсог полазишта има значајно већи потенцијал?
Уколико не на овај начин и на овим теоријским средствима, а онда како би се могла анализирати псеудоактивност?
Слободнолебдећи Интелектуалац даје много разлога за опрез при дефинисању и истраживању псеудоактивности. Дакле, важно је узети у обзир да је потенцијал активности сазнавања једини критеријум по ком се активност може окарактерисати као псеудоактивност или сл. А онда се „коппља ломе“ управо око дефиниције тог сазнајног потенцијала. Да ли је нужно предефинисати сазнајни потенцијал и онда истраживати активност засновану на том полазишту, или је адекватније поставити жељени резултат или ефекат активности сазнавања и на основу степена постигнутости тих ефеката одређивати псеудоактивирајућу природу активности у различитим тренуцима и у односу на цјелину сазнајне ситуације. Наравно, вјерујем да би Слободнолебдећи Интелектуалац посматрао псеудоактивност и као степеновану (у различитим нивоима псеудоактивирајуће природе) и да би се ти нивои могли одредити на основу бројних критеријума који се могу деривирати из горе наведене критике.
Закључак
Активност сазнавања посматрано из било које теоријске парадигме веома је флуидна и неухватљива, критика Слободнолебдећег Интелектуалца упозорава зато на опасности које проситичу из процјењивања активности сазнавања у поједноставњеној дихотомији псеудоактивност наспрам стварна активност сазнавања.
Кориштена референца:
Јоксимовић, Ј., 2014. Доступно на: http://moodle2.f.bg.ac.rs/mod/forum/discuss.php?d=174