Драга Јелена,
Хвала много на подстицајним питањима, тј. предлозима за даље размишљање.
Мало је тешко замислити ситуацију у којој је Фром остао део ове школе, пре свега због тога што је од почетка одбијао да прихвати теоријску ортодоксију. Сама Франкфурста школа не може баш да се означи као идејно конзервативна, али се ипак јесу држали неких постулата марксизма и фројдизма без много критичности (што је посебно занимљиво јер се происходећа теорија назива "критичка теорија" :) ). Претпостављам да би у том случају и Фромова "критичка оштрица" мисли мало "отупела", а највероватније би био више усмерен ка емприријским истраживањима. Свакако да би поред Адорна био главни у чувеној студији о ауторитарној личности. Сама Франкфуртска школа би се вероватно знатно мање променила, тј. снага групе би вероватно "сомила отпор" појединца, баш као што многе теорије о динамици живота друштвених група углавном сугеришу.
Што се другог дела тиче, често се каже да су велики мислиоци утицали много на своје следбенике, али још више на противнике. То се лако види на на примеру Маркса. Или Фројда. Тако је једно од најзначајних дела у социологији уопште (Веберова "Протестантска етика и дух капитализма") у основи и пре свега реакција на и покушај да се оповргне главна марксистичка теза да економска база пресудно обликује духовну надградњу тако што ће се показати да религија, као духовни слој друштвеног живота, може да одређује ток економског развоја. Ја сам волим да кажем како Платон није без разлога писао своја дела у форми дијалога. Просто је на тај начин најлакше и најелегантније издвојити потенцијалне контра-аргументе и одговорити на њих.
Дакле, склон сам да верујем како супротстављеност у мишљењима има далеко већи и плоднији потенцијал за развој идеја, али морам да се ограничим и да додам како то може да чини све док не пређе у антагонизам, јер онда ratio слаби и уступа место другим деловима људске личности.
Радујем се наставку дискусије на ову и друге теме на испиту.
Срдачно,
Милан