Пребацујем рад са старог сервера (са адресе http://lms.f.bg.ac.rs/mod/forum/discuss.php?d=1818).
Ерих Фром и Франкфуртска школа – од утицајног аутора до академског „аутсајдера“
Увод
Један од основних предмета интересовања и циљева социологије сазнања као дисциплине јесте да објасни везу између научног рада и сазнања са једне и друштва са друге стране. Конкретније, она жели да одговори на питање на који начин чиниоци који нису директно повезани са научним радом могу да утичу на сам научни рад и на развој једне школе мишљења или индивидуалног интелектуалца. Наиме, науку и научни рад често детерминишу фактори који немају много везе са теоретисањем и истраживањем.
Готово је постало опште место тврдити како су мислиоци условљени духом свога времена, те типом друштвених установа и друштвених односа који преовлађују у друштву у датом временском тренутку или периоду. Поред тога, какви ће бити плодови нечијег научног рада и његов утицај зависи и од конкретнијих ствари попут положаја у академској заједници и односа унутар ње, актуелности и популарности одређених идеолошких конструката, па чак и од чланства у одређеним политичким организацијама, односа према владајућим структурама, тема којима се појединац бави у свом научном раду итд.
У овом раду се говори о „паду“ у заборав Ериха Фрома, тј. његовом све мањем утицају у академским круговима од како је напустио Франкфуртску школу, као и чиниоцима који су томе допринели. Иако је писао веома популарне књиге, Фром никада није предавао на највећим америчким и европским универзитетима (McLaughlin, 1998: 223) и његов теоријски допринос, пре свега марксизму и психоанализи, није довољно уважен.
Посебан циљ написа је да се прикаже низ околности и догађаја који су довели до тога да теоријска неортодоксија, вера у човека, оптимизам и хуманистичка оријентација овог мислиоца доведу у незавидан положај у оквиру научне заједнице. У том контексту се говори како о научним, тако и о ваннаучним утицајима, тј. социолошким факторима.
С обзиром на чињеницу да се проблему истраживања прилази холистички, тј. чини се покушај да се он сагледа из што више углова (тако се узимају у обзир и личне особине појединих актера, институционалне карактеристике академских организација, те друштвени односи различитих нивоа општости), тешко је означити приступ који је аутор одабрао као пример једне од посебних сазнајносоциолошких перспектива. Можда је најпрецизније рећи да се користи комбинација интеракционистичке варијанте феноменолошко тумачеће конструктивистичке парадигме са једне, и индивидуалистичко позитивистичке варијанте функционалистичко позитивистичке парадигме са друге. Ова прва преовлађује јер се у раду највише пажње посвећује начину на који су међусобни односи и значења која су актери придавали тим односима утицали на академску каријеру Ериха Фрома, али се не занемарује у потпуности ни општија, институционална реалност која је свакако имала утицаја на друштвене појаве које се желе објаснити у овом напису и која се, ипак, мора посматрати као надиндивидуална (ту се пре свега мисли на удружења психоаналитичара и Нову левицу, али о томе ће бити речи касније).
Фром и Франкфуртска школа
Франкфуртски Институт за друштвена истраживања, познатији као Франкфуртска школа, настао је почетком двадесетих година двадесетог века. Иако је био повезан са Универзитетом у Франкфурту, Универзитетом у Женеви и Колумбија Универзитетом (са ова два потоња утолико јер је седиште Института за време нацистичке Немачке било прво у Женеви, а затим и у Њујорку), Институт никада није финансијски зависио од њих. Разлог томе је материјална потпора коју је обезбеђивао син једног немачког милионера. Ерих Фром се придружио франкфуртском кругу интелектуалаца веома рано и извршио је снажан утицај на њега, који се пре свега огледа у покушају спајања марксистичке и психоаналитичке теорије. Међутим, до 1970-их година он је практично био „избрисан“ из историје ове школе. Наиме, иако су се и Адорно и Маркузе прикључили Институту после Фрома, у случају Адорна са чак 10 година закашњења, каснија реконструкција историје Франкфуртске школе, коју Меклафлин назива „митовима о настанку“, готово да и не помиње Ериха Фрома (McLaughlin, 1999: 110-112).
Фром је 1930-е, исте године када је Хоркхајмер наследио Карла Гринберга на месту директора Института, постављен за управника његове Секције за социјалну психологију. Први Фромов пројекат у Институту започео је годину дана раније. У питању је студија „Немачки радници 1929-е – Истраживање, метод и резултати“. Овај рад је одиграо значајну улогу у стварању конфликта између Фрома и осталих чланова најужег круга Франкфуртске школе. Наиме, Хоркхајмер је упорно одбијао да је објави и овај текст је, заслугом једног немачког социолога, на енглеском језику у целини штампан тек 1984-е, четири године после Фромове смрти. Постоје различита мишљења о томе због чега је овај рад представљао толики проблем, а можда најзначајнија претпоставка је да је управо овај рад, односно емпиријско истраживање спроведено у оквиру њега, послужио као основ за каснију веома познату студију Адорна и сарадника „Ауторитарна личност“, што су Адорно и Хоркхајмер касније замаглили (Исто: 115-116), али остаје чињеница да тај догађај означава почетак краја сарадње Фрома и Института.
Без обзира да ли се посматра као узрок или последица овог спора око студије, не могу се порећи ни размирице личне природе које су постојале између Фрома са једне и Адорна и Хоркхајмера са друге стране. Тако је Фром у писму познатој марксистичкој филозофкињи Раји Дунајевскајој из 1976-е написао: „што се Адорна тиче, могу на основу личног знања и читања неких његових радова да кажем како је био надувенко и ’фразоклепац’ без личних убеђења и ичега да каже“ (Исто: 117). Адорно је са, са своје стране, волео Фрома да назива „професионалним Јеврејином“ (Исто: 117). Даље, Фром је у писму Тому Ботомору из 1974-е, говорећи о разлозима због којих Хоркхајмер није желео да објави његову студију (током друге половине тридесетих година, када је Институт био смештен у Сједињеним америчким државама), написао да ја Хоркхајмера делом мотивисала наглашена љубомора према сваком ко је био продуктиван, а делом још наглашенији страх да буде стигматизован као левичар (Исто: 116, нап. 12). Такође, истиче се да је Фром генерално био прилично конзервативна, „старомодна“ особа, као и да је имао „тешку личност“ која свакако није била од помоћи када је требало ухватити се у коштац са сложеним односима унутар модерног академског живота, политичким разликама међу интелектуалцима или унутрашњим борбама између различитих фракција психоаналитичара (McLaughlin, 1998: 224-225).
Још један фактор који је довео до разлаза је Фромов општији теоријски сукоб са Адорном, пре свега око природе психоаналитичке теорије. Наиме, Фром је одбацивао биолошке претпоставке Фројдове теорије, критиковао патријархалну пристрасност његовог схватања родних проблема, доводио у питање универзалност Едиповог комплекса и сматрао да психоанализа мора узимати у обзир резултате историјске социологије и културне антропологије како би избегла замку биологизма (McLaughlin, 1999: 131). Са друге стране, Адорно је 1936-е у једном писму Хоркхајмеру Фрома описао као сентименталног социјалног демократу и анархисту који користи иста лукавства као буржоаски индивидуалисти како би дискредитовао марксизам. Касније је написао да Фромов неофројдизам пробија границе психоаналитичке теорије, јер је превише социолошки и да представља недопустиву ревизију, као и да је његова социологија одвећ индивидуалистичка (Исто: 126).
До коначног прекида сарадње Фрома и Института дошло је поводом неспоразума у вези са материјалним средствима Института. Фром је из финансијских разлога разрешен редовне позиције управника и од њега је тражено да се одрекне свог хонорара због чињенице да већ има приходе од психијатријске праксе. Он је то одбио и, након расправе са Хоркхајмером, 1939-е заувек напушта Институт. Занимљиво је да секундарна литература, тј. готово ниједан од савремених аутора који пишу о Франкфуртској школи и критичкој теорији и користе ову теорију у свом раду не помиње ову размирицу у вези са материјалним средствима Института у текстовима о његовој историји (Исто: 119-120).
Однос према марксизму и фројдизму
Највећи утицај на Фромове идеје су, као што је већ наговештено, извршиле Марксова хуманистичка и Фројдова психоаналитичка теорија. Поред тога, његов рад су усмериле и социолошке концепције Диркема и Макса Вебера1, као и европски егзистенцијализам (McLaughlin, 1999: 233). Што се тиче Макса Вебера, посебно треба нагласити то што је Фром у свој рад инкорпорирао његова размишљања о утицају протестантске етике на настанак и развој капитализма, што је нарочито присутно у „Бекству од слободе“.
Међутим, Фром је био мултидисциплинарно оријентисан и склон одбацивању сваке теоријске ортодоксије, тако да је довео у питање неке од основних поставки ових теорија. Често наглашавајући да се у анализи друштвених збивања морају узети у обзир и социолошки и психолошки фактори, он се супротставио Диркемовом нападу на психологију (McLaughlin, 1998: 223).2 Када је о марксизму реч, Фром је прихватио антрополошко-хуманистичке идеје младог Маркса о отуђењу и људској ситуацији уопште, а одбацио круто материјалистичко тумачење историје. На тај начин је створио себи „непријатеље“ међу бројним марксистичким мислиоцима као и у покрету Нове левице. Иначе, док је Маркузе у својим радовима стално бранио Нову левицу и контракултурне назоре које је заступала, Фром је сматрао да је њен контракултурни радикализам детињаст па чак и деструктиван (Исто: 225). О Фромовој ревизији психоанализе и реакцији Адорна је већ било речи; у овом контексту треба поменути и Маркузеа, који је сматрао да неофројдизам нужно води теоријском упрошћавању и политичком конформизму (McLaughlin, 1998: 226; видети такође: Rickert, 1986). Међутим, највећи отпор Фомовој ревизији Фројдових ставова долази управо са психоаналитичарских института и удружења која су наликовала (а и данас понегде наликују) сектама и нису допуштала ни наговештај теоријске „јереси“ (McLaughlin, 1998: 233).
Прекид сарадње и добрих односа са Адорном и Хоркхајмером крајем 1930-их, а касније и са Маркузеом, одбацивање од стране левичарских активиста, те жестоке критике које су упућивала удружења психоаналитичара – све су то ствари које су довеле до својеврсног парадокса. Наиме, Фромов теоријски рад, као и његов интегритет уопште, трпели су најснажније и најупорније критике управо из пера и јавних наступа оних утицајних појединаца и институција који би по теоријском и идеолошком усмерењу требало да му буду највећи „савезници“. Додатној одбојности код чланова Франкфуртске школе допринели су велика популарност његових дела, једноставан језик којим је писао, као и оптимизам у вези са еманципаторским потенцијалом људских бића и могућношћу остварења новог (здравијег и хуманијег) друштва (Brennen, 1997: 14). Због свега тога чак ни оним интелектуалцима који су били под Фромовим утицајем из социолошких разлога није било у интересу да промовишу његове идеје и бране их од бројних критика (McLaughlin, 1998: 237).
Фром аналитичар и Фром романтичар
У овом делу рада ће бити обрађен још један аспект Фромове мисли који је утицао да он умногоме остане изван mainstream академских кругова. Мајкл Макоби, Фромов студент и касније сарадник, пише о две стране његовог дела, два Фромова „гласа“ – аналитичком и пророчком, напомињући да се они понекад мешају. Фром аналитичар је био експлоративан и скептичан, узимао је у обзир емпиријске податке и био опрезан приликом извођења генерализација; са друге стране, Фром пророк је стварност супротстављао не чињеничкој евиденцији, већ „идеалу духовног развитка“ и осуђивао је оно што је сматрао да су негативне друштвене појаве пре него их анализирао (Maccoby, 1995: 74).
На пример, завршавајући своју анализу нацизма у књизи „Бекство од слободе“, Фром није могао елиминисати свој пророчки „глас“. Дошавши до става да је нацизам задовољавао емоционалне потребе већине немачког народа, он се пита да ли та чињеница гарантује све већу стабилност нацизма у будућности.3 Одговор је негативан: „[F]unkcija jedne autoritarne ideologije i prakse može se usporediti s funkcijom neurotičnih simptoma. Ti simptomi proizilaze iz nepodnošljivih psiholoških uslova, a istovremeno daju rešenje na osnovu koga se može živeti. Pa ipak, oni ne predstavljaju rešenje koje vodi sreći ili razvitku ličnosti. Oni ne menjaju uslove koji iznuđuju to neurotično rešenje. (...) Autoritarni sistemi ne mogu da unište osnovne uslove koji doprinose traganju za slobodom; a ne mogu ni da iskorene traganje za slobodom, koje iz tih uslova proizilazi“, пише Фром (Fromm, 1989: 165).
Фромовом раду се неретко замера и што своје анализе не заснива на емпиријским подацима. Међутим, није потпуно исправно рећи да је он у суштини био неемпиријски оријентисан. Да је Фром био посвећен подвргавању критичке теорије емпиријској провери показује постојање већ поменутог истраживања о радничкој класи у Немачкој из 1929-е, као и студија „Социјални карактер у једном мексичком селу“, коју је урадио заједно са Макобијем (видети о томе: McLaughlin, 1999: 133, нап. 40). Заправо, Фром је сматрао да је главни задатак друштвене науке да теоријски објасни људска друштва и да су генерализације које се на том путу морају изводити вредне ризика, јер је алтернатива – атеоријско гомилање података, тј. „квантофренија“ (Питирим Сорокин) – неприхватљива (McLaughlin, 1996: 245).
Међутим, неки аспекти критике Фромових дела јесу оправдани. Тако су Ричард Хамилтон и Рандал Колинс у праву када кажу како је Фром погрешио тврдећи да је централна социолошка разлика између Протестантске и Католичке цркве доктринарне природе, те да је та разлика одговорна за чињеницу да су протестанти били подложнији нацизму. Уместо тога, ова два аутора су показала како је за ту несразмеру одговорна разлика у организацији између две цркве (наведено према: McLaughlin, 1996: 253). Такође, Хамилтон доводи у питање и Фромову тезу да је нацизам своје упориште пре свега нашао у нижој средњој класи (Исто: 252-253). Критике су упућиване и у вези са употребљавањем термина као што су „људска природа“ и „модерни човек“ (Kariel, 1957: 650). Поред склоности ка генерализацијама, Фрому се (не потпуно без разлога) приписује и тенденција ка романтичарском тумачењу историје, нарочито Средњег века (McLaughlin, 1996: 259, нап. 22). Свакако да је овај дуализам између аналитичарског и романтичарског приступа у Фромом делу, поред осталог, допринео да он упркос великој популарности неких његових дела код шире јавности и појединих интелектуалаца остане на маргинама академске заједнице.
Закључак
Ерих Фром је, дакле, имао ту несрећу да се горко растане са најближим сарадницима и институцијом која је касније стекла немерљив академски углед и која је била у стању да и њему обезбеди исто. Са друге стране, због своје критичности према крутим теоријским конструктима удаљио је од себе и марксисте и фројдисте, који би по природи ствари требало да буду његови блиски сарадници у годинама након што је напустио Институт за друштвена истраживања. Најзад, због непоправљивог нагињања ка хуманизму, повременог свесног жртвовања аналитичности зарад прилике да укаже на оно што је сматрао лошим у људској цивилизацији и одређених особина његове личности, Фром је и дефинитивно утабао себи стазу која се знатно разилазила са надолазећом парадигмом дехуманизујућег постмодернизма и постшездесетосмашком Новом левицом и тако у једном смислу (п)остао оно што би великан сазнајносоциолошке мисли Карл Манхајм назвао слободнолебдећим интелектуалцем.
Ни у ком случају се не може порећи да је Ерих Фром, пре свега поменутом спорном студијом, значајно утицао на ране активности Франкфуртске школе, а самим тим и на правац у коме ће се она даље развијати и у коме ће градити свој идентитет и своју репутацију. У овом раду су приказани неки од разлога због којих је овај његов утицај гурнут у страну од стране самих припадника најужег „језгра“ Франкфуртске школе, али и од каснијих хроничара ове школе мишљења, као и због којих је изостало шире признање академске заједнице. Наравно, процес који је овде делимично описан је изузетно сложен и не може се обухватити једном кратком студијом, али аутор овог текста се нада да је скицирао главне разлоге Фромове релативне академске непопуларности и да ће он послужити за нека даља и обухватнија истраживања.
Белешке
1 У овом контетксту свакако треба поменути и Алфреда Вебера, под чијим је менторством Фром стекао докторат из социологије.
2 Овакав Диркемов став је, са своје стране, потпуно разумљив када се узме у обзир да је Диркем покушавао да институционализује социологију и покаже како она има посебно поље проучавања и особен приступ и методе, што је неопходно како би једна дисциплина у настајању стекла равноправан статус са другим наукама.
3 Важно је напоменути да је књига први пут објављена 1941-е године.
Литература
Brennen, Bonnie (1997) „Erich Fromm: From Social Unconscious to Class Consciousness“, Communication and Class, Vol. 4, No. 1, pp. 1-18.
Fromm, Erich (1989) Bekstvo od slobode, Naprijed, Zagreb.
Kariel, Henry S. (1957) „The Normative Pattern of Erich Fromm's Escape from Freedom“, The Journal of Politics, Vol. 19, No. 4, pp. 640-654.
Maccoby, Michael (1995) „The Two Voices of Erich Fromm: The Prophetic and the Analytic“, Society, Vol. 32, No. 5, pp. 72-82.
McLaughlin, Neil (1996) „Nazism, Nationalism, and the Sociology of Emotions: Escape from Freedom Revisited“, Sociological Theory, Vol. 14, No. 3, pp. 241-261.
McLaughlin, Neil (1998) „How to Become a Forgotten Intellectual: Intellectual Movements and the Rise and Fall of Erich Fromm“, Sociological Forum, Vol. 13, No. 2, pp. 215-246.
McLaughlin, Neil (1999), „ Origin Myths in the Social Sciences: Fromm, the Frankfurt School and the Emergence of Critical Theory“, The Canadian Journal of Sociology / Cahiers canadiens de sociologie, Vol. 24, No. 1, pp. 109-139.
Rickert, John (1986), „The Fromm-Marcuse Debate Revisited“, Theory and Society, Vol. 15, No. 3, pp. 351-400.