РЕЧНИК СОЦИОЛОГИЈЕ САЗНАЊА - SOCIOLOGY OF KNOWLEDGE DICTIONARY

(English translation is available below the text in Serbian)

Када уносите нови појам у речник СС (социологије сазнања) настојте да ваше тумачење обухвати основне варијанте тумачења тог појма код типичних представника структурално-функционалног позитивистичког, интеракционистичкофеноменолошког тумачећег и ново материјалистичког инвертованодијалектичког приступа истраживању друштвеног процеса сазнавања. Било би добро да прво пронађете одговарајуће дефиниције у изворним текстовима и унесете их у РЕЧНИК ЦИТАТА УТЕМЕЉИВАЧА СС .

У рубрику "Концепт" унесите ВЕЛИКИМ СЛОВИМА појам који обрађујете. У рубрику "Кључне речи" унесите синониме, антониме и појмове теоријски повезане са појмом који уносите у речник једну по једну у нови ред, а не одвојено зарезом.

Након уношења резимеа основних типова тумачења одабраног појма својим речима у речник СС, прочитајте садржај одреднице "Консултовани речници и изворна литература" и све напомене уз њу, па у своју напомену додајте библиографске податке о речнику и изворној литератури коју сте ви користили приликом формулисања своје одреднице уколико ваш секундарни или примарни извор још нису поменути овде. Наведите азбучним редом презиме и име аутора или првог уредника уколико их има више, годину издања, тачан назив речника или изворног текста који сте консултовали, назив књиге или часописа у којем је коришћени речник или примарни извор евентуално објављен, назив издавача, место цитираног издања, број томова уколико их има више или часописа у којем/којима је објављен, или електронску адресу издања на интернету.

Пошто исправите евентуалне грешке у прекуцавању цитата, штриклирајте рубрику "овај унос биће аутоматски постављен" уколико то већ није случај и притисните на дугме "сачувајте промене". Тада у "облачић" унесите коментар цитата - своје тумачење цитата односно одређења појма, указивање на евентуалне нејасноће или отворена питања, упућивање на појмове и упоређивање са појмовима повезанима с датим појмом код истог и/или других аутора ...

Молим све учеснике који уносите податке на српском језику да то чините ћириличним писмом како би вашу одреницу и коментар регистровао претраживач подешен на ћирилицу на овом сајту.

When you enter the new concept to the SK (sociology of knowledge) dictionary try to include in your interpretation all basic variants of the interpretation of that concept among the typical representatives of structural-functional positivist, interactive phenomenological interpretative and new materialist inverted dialectical approach to the study of social cognition processes. It would be good to first find the appropriate definitions in the source texts and enter them in the QUOTATION DICTIONARY OF SOCIOLOGY OF KNOWLEDGE CLASSIC AND CONTEMPORARY AUTHORS 
In the section "The concept" enter in CAPITAL LETTERS the concept you are processing. In the section "Keywords" enter synonyms, antonyms and theoretical concepts associated withthe notion that you are entering into the dictionary one by one in line, not just separated by a comma. 

After enteringa summary of basic types of interpretation of the selected concept in your own words to the SK dictionary, read the content of the entry " Consulted dictionaries and primary sources” and all notes thereto, and in your note add bibliographic information about the vocabulary and the primary source literature that you used while formulating your entries, if your secondary or primary sources have not been mentioned yet. Specify in alphabetic order the last name and first name of the author or the first editor if there are more of them, year of publication, the exact name of the dictionary or the primary source text that you consulted, the title of a book or magazine in which the used dictionaryor a primary source might have been published, publisher's name, place of publication of the cited edition, number of volumes if there are more of them or of the journal in which the consulted text was published or URL of the items published on the Internet. 

After you correct any eventual errors in retyping quotes, check section "this entry will be automatically posted" if this is not already the case and press the button "Save Changes". Then in the "cloud” enter your comment of your quotations – your interpretation of citation or concept definition, pointing to possible ambiguity or open-ended questions, pointingo ut to and making the comparison with the concepts associated with the given concept in the texts of the same and / or other authors ... 

I plead with all participants who are entering information in Serbian language, to do this in the Cyrillic script so that your entries and their comments could be registered by the browser, which is set to register Cyrillic on this site.



Browse the glossary using this index

A | B | C | D | E | F | G | H | I | J | K | L | M | N | O | P | Q | R | S | T | U | V | W | X | Y | Z | ALL
Currently sorted First name descending Sort by: Surname | First name change to ascending

Page:  1  2  3  (Next)
  ALL

Picture of Милан Цакић

Милан Цакић

ЕРИХ ФРОМ

ЕРИХ ФРОМ (Erich Fromm, 1900-1980) је био немачко-амерички филозоф, социолог и психоаналитичар. Докторат из социологије је стекао 1922-е код Алфреда Вебера (Alfred Weber). Фром је био веома популаран у широј јавности, пре свега због књига као што су: „Умеће љубави“, „Бекство од слободе“, „Имати или бити“, „Здраво друштво“ и „Анатомија људске деструктивности“. Међутим, он никада није предавао на значајним америчким и европским универзитетима и његов теоријски допринос, пре свега марксизму и психоанализи, није довољно уважен.

Ерих Фром је управо због чињенице да никада није стекао академски углед посебно интересантан из перспективе социологије сазнања. Неки од разлога који су допринели овоме су различити неспоразуми и разлаз за Франкфуртском школом мишљења, неортодоксија у схватању основних поставки марксистичке и психоаналитичке теорије, као и свесно окретање од аналитичности и емпиријске верификације ка указивању на оно што је сматрао лошим у људској цивилизацији и происходећа жеља да се то промени.

Канадски социолог Нејл Меклафлин (Neil McLaughlin) је начинио занимљив покушај да објасни због чега Фромова академска каријера није била плоднија. Он то чини из угла социологије сазнања и коришћењем концепата интелектуалне репутације и митова о настанку у оквиру школа мишљења, тј. идејних покрета.

 

КОНСУЛТОВАНИ ИЗВОРИ:

McLaughlin, Neil (1998) „How to Become a Forgotten Intellectual: Intellectual Movements and the Rise and Fall of Erich Fromm“, Sociological Forum, Vol. 13, No. 2, pp. 215-246.

McLaughlin, Neil (1999), „Origin Myths in the Social Sciences: Fromm, the Frankfurt School and the Emergence of Critical Theory“, The Canadian Journal of Sociology / Cahiers canadiens de sociologie, Vol. 24, No. 1, pp. 109-139.

РЕПУТАЦИЈА

РЕПУТАЦИЈА или интелектуална репутација је концепт у социологији сазнања који се користи приликом истраживања утицаја појединих интелектуалаца, нарочито у савременом добу, тј. од деветнаестог века. Овај концепт се користи када се желе испитати разлози због којих је један мислилац остварио значајан утицај на развој одређених дисциплина и/или науке уопште, али и када се покушава показати због чега неки интелектуалци остају релативно неутицајни у академским круговима.

Постоје два основна модела за приступање проблему репутације.  Први је „идеациони“ (ideational на енглеском језику). Он је укорењен у традиционалним хуманистичким дисциплинама и у историјама науке које се фокусирају на једну дисциплину као целину. Основна карактеристика овог модела објашњења је да он узима инхерентну снагу и стил самих идеја као основне факторе који одређују репутацију интелектуалаца.

Са друге стране, тзв. репутациона (reputational) перспектива је много више социолошка и она покушава да узме у обзир и историјски и културни контекст, дакле социјалне факторе који детерминишу „успех“ мислиоца. Социјална конструкција интелектуалних репутација се разуме кроз испреплетеност  четири основна фактора (који се такође сматрају и различитим, посебним, моделима објашњења): 1) „дух“ времена, тј. интелектуална клима карактеристична за одређену епоху, 2) географски фактори и националне традиције, 3) институционални престиж и 4) личне карактеристике, тј. особине личности.

Нејл Меклафлин (Neil McLaughlin) на веома занимљив начин користи репутациону перспективу у изучавању утицаја интелектуалаца у покушају да објасни како је Ерих Фром (Erich Fromm) од веома утицајног научног радника током четрдесетих и педесетих година двадесетог века завршио на маргинама академског живота до почетка седамдесетих година. Меклафлин међутим, тврди да се ни идеациона перспектива не сме занемарити и да овако сложеном проблему треба прићи холистички.

КОНСУЛТОВАНИ ИЗВОРИ:

McLaughlin, Neil (1998) „How to Become a Forgotten Intellectual: Intellectual Movements and the Rise and Fall of Erich Fromm“, Sociological Forum, Vol. 13, No. 2, pp. 215-246.

McLaughlin, Neil (1999), „Origin Myths in the Social Sciences: Fromm, the Frankfurt School and the Emergence of Critical Theory“, The Canadian Journal of Sociology / Cahiers canadiens de sociologie, Vol. 24, No. 1, pp. 109-139.

РЕПУТАЦИЈА II

РЕПУТАЦИЈА или интелектуална репутација може имати много различитих значења у свакодневном животу, тј. неформалном језику. Међутим, у социологији сазнања је ово концепт који се користи приликом истраживања утицаја појединих интелектуалаца, нарочито у савременом добу, тј. од деветнаестог века. Концепт интелектуалне репутације се тако користи када се желе испитати разлози због којих је један мислилац остварио значајан утицај на развој одређених дисциплина и/или науке уопште, али и када се покушава показати због чега неки интелектуалци остају релативно неутицајни у академским круговима. Наравно, то не значи да се појмови репутације и утицаја потпуно преклапају по садржају и обиму, те да се могу сматрати еквивалентним. Наиме, поменута врста утицаја може изостати чак и када постоји одређен степен репутације и обрнуто, али сложени међусобни односи ова два појма неће бити детаљније разматрани у овој одредници.

Постоје два основна модела за приступање проблему репутације.  Први је „идеациони“ (ideational на енглеском језику). Он је укорењен у традиционалним хуманистичким дисциплинама и у историјама науке које се фокусирају на једну дисциплину као целину. Као што му само име сугерише, основна карактеристика овог модела објашњења интелектуалних каријера је да он узима инхерентну снагу и стил самих идеја као основне факторе који одређују репутацију интелектуалаца. Тако би повезаност филозофског система једног аутора, његова кохерентност, затим оригиналност и дубина анализе били отприлике једини разлози због којих треба очекивати успех или неуспех, тј. мањи или већи значај једног мислиоца за развој неке дисциплине. Дакле, овакав приступ занемарује бројне „спољашње“ факторе, тј. све оно што се тиче друштвених односа у најширем смислу те речи.

Са друге стране, тзв. репутациона (reputational) перспектива гледа на проблем знатно шире и може се сматрати да је много више социолошка; она покушава да узме у обзир и историјски и културни контекст, дакле социјалне факторе који детерминишу „успех“ мислиоца. Тако ће као важни чиниоци бити разматрани друштвени слој коме припадају родитељи конкретне особе коју испитујемо, шири социјални миље који преовлађује у датом добу, те повезаност научне институције којој припада са другим утицајним институцијама у свету. Заправо, социјална конструкција интелектуалних репутација се разуме кроз испреплетеност  четири основна фактора (који се такође сматрају и различитим, посебним, моделима објашњења): 1) „дух“ времена, тј. интелектуална клима карактеристична за одређену епоху, 2) географски фактори и националне традиције, 3) институционални престиж и 4) личне карактеристике, тј. особине личности.

Као што је узгред споменуто, ова четири фактора се могу јавити и као посебни модели објашњења интелектуалних каријера појединаца. То значи да се тада само један од поменутих фактора узима у разматрање, док се остали игноришу или одбацују као мање релевантни, односно потпуно неважни за анализу која се жели извести. Наравно, јасно је да такав приступ нужно води редукционизму и да неоправдано изоставља битне факторе. Међутим, такође је јасно да то зависи и од конкретног случаја; другим речима, у одређеним ситуацијама један од поменута четири фактора може да буде убедљиво  најрелевантнији и онда би било оправдано ставити по страни преостала три, али таква одлука се не сме доносити олако, већ мора да буде резултат исцрпног „пред-истраживања“ и што потпуније обавештености истраживача (и овде се јављају проблеми са дефинисањем онога што би било довољно да се назове исцрпном и довољном обавештеношћу, али то је већ друга тема).

Поред пуког набрајања четири фактора који чине основу репутационе перспективе ваља их, међутим, ради бољег разумевања и конкретизовати, тј. делимично операционализовати. Дух времена (climate of the times) се тако разумe уже него што се то обично чини. Наиме, ова синтагма упућује на политичке, историјске и економске факторе који су у блиској вези са идејама, тј. који могу дати или одузети снагу неким идејама у зависности од тога да ли се оне могу уклопити у ове факторе или иду против њих. Тако је тешко замислити да се, на пример, лудистички покрет јави у Вавилону или, мало мање драстично, да идеје екстремног либерализма добију пажњу и стекну бројне следбенике у Чаушесковој социјалистичкој Румунији. Други модел, онај који наглашава географске факторе и националне традиције (geography and national traditions), сугерише да је важно да интелектуалац о коме је реч буде и физички близу главних институција које му  могу обезбедити успех и утицај. Следећи овај модел, лако је претпоставити да није реално очекивати значајан одјек Платонове филозофије међу бушманским заједницама у Африци током 4. века п.н.е.

Наредни модел (institutional prestige) се тиче институционалног престижа (углавном образовне или истраживачке) институције којој субјекат истраживања припада и углавном се упоређује са „хало-ефектом“. Наравно да истраживање спроведено на Стенфорд Универзитету у САД добија већу пажњу него истраживање које хипотетички има исти домет и подједнако убедљиве резултате и закључке, али је спроведено у оквиру, рецимо, Центра за социолошка истраживања Филозофског факултета у Нишу. Важно је запазити да се и на овом и на претходном примеру види да само један од ова четири модела није довољан да се објасни комплексна реалност друштвеног живота, те да треба узимати у обзир више фактора приликом анализе (у примеру са Платоном и бушманима се поред географских морају узети у обзир и култоролошки фактори, док су у одређеном смислу за пример са Центром из Ниша важни и географски чиниоци). Најзад, четврти и последњи модел објашњења обрађује личне особине анализираног интелектуалца (personal characteristics). Овај се модел може сматрати саморазумљивим и уместо навођења још једног примера ваља успут скренути пажњу да овај модел добро показује како је обимно и озбиљно истраживање у друштвеним наукама готово немогуће обавити без интердисциплинарне сарадње (овде се јасно види потреба психолога у састављању нацрта и спровођењу истраживања, али и у анализи података).

Нејл Меклафлин (Neil McLaughlin) на веома занимљив начин користи објашњену репутациону перспективу у изучавању утицаја интелектуалаца у покушају да објасни како је Ерих Фром (Erich Fromm) од веома утицајног научног радника током четрдесетих и педесетих година двадесетог века завршио на маргинама академског живота до почетка седамдесетих година. Овај аутор, међутим, уз тврдњу да се упоредна метода недовољно користи у социологији сазнања, у истом истраживању покушава да овај феномен осветли и користећи се поређењем специфичне ситуације Ериха Фрома  и Жака Дериде (Jacques Derrida). Меклафлин поврх свега тврди и да се ни идеациона перспектива не сме занемарити у анализи, те да овако сложеном проблему треба прићи холистички.

 

КОНСУЛТОВАНИ ИЗВОРИ:

McLaughlin, Neil (1998) „How to Become a Forgotten Intellectual: Intellectual Movements and the Rise and Fall of Erich Fromm“, Sociological Forum, Vol. 13, No. 2, pp. 215-246.

McLaughlin, Neil (1999), „Origin Myths in the Social Sciences: Fromm, the Frankfurt School and the Emergence of Critical Theory“, The Canadian Journal of Sociology / Cahiers canadiens de sociologie, Vol. 24, No. 1, pp. 109-139. 

ФРАНКФУРТСКА ШКОЛА

ФРАНКФУРТСКА ШКОЛА је круг неомарксистичких филозофа и друштвених научника који су били окупљени око Института за друштвена истраживања. Овај Институт је формиран двадесетих година двадесетог века у Франкфурту и био је лабаво повезан са Универзитетом у Франкфурту. Био је, међутим, прилично аутономан јер му је сву финансијску потпору обезбеђивао син једног немачком милионера. Институт се 1933-е, када је Хитлер дошао на власт, преселио у Женеву, да би се 1935-е поново преселио, овога пута у Њујорк у оквиру Колумбија универзитета. Године 1953-е Институт се враћа у Франкфурт.

Из Франкфуртске школе је потекло оно што се данас најчешће назива критичком теоријом друштва. Иако су се чланови и сарадници Франкфуртске школе понекад много разликовали у теоријском смислу, оно што их је на неки начин држало на окупу јесу марксизам и психоанализа, те покушај спајања ове две теорије. Међутим, и овде је било доста неслагања међу појединим припадницима Школе, па постаје очигледно да је уобичајена слика о кохерентној школи мишљења умногоме погрешна.

Поред директне важности за социологију сазнања у форми примене критичке теорије на многе проблеме који спадају у домен ове научне дисциплине, Франкфуртска школа има и једну специфичну сазнајносоциолошку релевантност. Наиме, у оквиру ове школе мишљења је дошло до онога што би се могло назвати класичним примером ревизије али и романтизовања историјата једног покрета, тј. школе мишљења. Тако је допринос Ериха Фрома (Erich Fromm) Франкфуртској школи практично избрисан током шездесетих и седамдесетих година, док се са друге стране Валтер Бенјамин (Walter Benjamin) помиње као члан ове школе иако формално никада није био запослен у Институту. Разлог томе је, делом, сукоб Ериха Фрома са Адорном (Theodor W. Adorno), Хоркхајмером (Max Horkheimer) и Маркузеом (Herbert Marcuse) око суштине марксистичке и психоаналитичке теорије, али и неспоразум са Хоркхајмером и Полоком (Friedrich Pollock) око материјалних средстава Института за друштвена истраживања.

 

КОНСУЛТОВАНИ ИЗВОРИ:

McLaughlin, Neil (1998) „How to Become a Forgotten Intellectual: Intellectual Movements and the Rise and Fall of Erich Fromm“, Sociological Forum, Vol. 13, No. 2, pp. 215-246.

McLaughlin, Neil (1999), „Origin Myths in the Social Sciences: Fromm, the Frankfurt School and the Emergence of Critical Theory“, The Canadian Journal of Sociology / Cahiers canadiens de sociologie, Vol. 24, No. 1, pp. 109-139.

ФРАНКФУРТСКА ШКОЛА II

ФРАНКФУРТСКА ШКОЛА је уобичајено користи да се именује круг неомарксистичких филозофа и друштвених научника који су били окупљени око Института за друштвена истраживања. Овај Институт је формиран двадесетих година двадесетог века у Франкфурту и био је лабаво повезан са Универзитетом у Франкфурту. Био је, међутим, прилично аутономан јер му је сву финансијску потпору обезбеђивао син једног немачком милионера. Институт се 1933-е, када су нацисти дошли на власт, преселио у Женеву, да би се 1935-е поново преселио, овога пута у Њујорк у оквиру Колумбија универзитета. Године 1953-е Институт се враћа у Франкфурт.

Из Франкфуртске школе је потекло оно што се данас најчешће назива критичком теоријом друштва. Овај назив произлази из основних поставки марксизма којих су се сви припадници ове школе мање или више доследно држали, а које у сржи имају свеобухватну критику капиталистичког начина производње као и преовлађујућих образаца савременог друштвеног живота уопште. И управо у контексту критике савременог начина живота до изражаја долази можда најспецифичнија карактеристика Франкфуртске школе – покушај теоријског спајања марксизма и психоанализе.

Дакле, иако су се чланови и сарадници Франкфуртске школе понекад много разликовали у теоријском смислу, оно што их је на неки начин држало на окупу јесу марксизам и психоанализа, те покушај спајања ове две теорије. Међутим, и овде је било доста неслагања међу појединим припадницима Школе, па постаје очигледно да је уобичајена слика о потпуно кохерентној школи мишљења умногоме погрешна. Иначе, често се у писању историје једног идејног покрета намерно занемарују одређени детаљи, док се неке чињенице наглашавају како би се постигла жељена слика, тј. како би се на ефикасан начин изградио „мит о постанку“ школе мишљења о којој је реч.

Из угла социологије сазнања посебно је интересантно какве су ставове имали припадници ове школе мишљења у вези са сазнањем уопште и репродукцијом владајуће идеолошке свести. И док су се на онтолошкој и епистемолошкој равни припадници Франкфуртске школе, будући сви следбеници филозофско-хуманистичких идеја младог Маркса (Karl Marx), углавном слагали, до сукобљених ставова долазило је у вези са практично-политичком димензијом њиховог научног рада. Наиме, Ерих Фром (Erich Fromm) је у каснијим годинама снажно критиковао Нову левицу, сматрајући је детињастом и непотребно радикалном, док је Маркузе (Herbert Marcuse) до краја беспоговорно подржавао овај покрет, сматрајући га истински револуционарним и способним да донесе промену коју онтолошки део марксистичке теорије предвиђа.

У овом контексту је занимљиво поменути и Поперову критику (Karl Popper) марксизма. Наиме, марксизам се, сматра Попер, не може ни сматрати научном теоријом у правом смислу, јер не нуди предвиђања која се могу емпиријски потврдити односно, у складу са његовом теоријом, оповргнути, већ дозвољава да се из њега извуку само пророковања која су истовремено превише општа и без имало објашњавалачке моћи. Такође, тврди он, марксизам оставља простора и за увођење ad hoc теорема и хипотеза које га могу, баш због изостанка могућности извођења конкретних оповргљивих ставова, одбранити од било које критике, без обзира из ког правца она може да долази (Попер, 2002: 336-339).

Поред директне важности за социологију сазнања у форми примене критичке теорије на многе проблеме који спадају у домен ове научне дисциплине, Франкфуртска школа има и једну специфичну сазнајносоциолошку релевантност. Наиме, као што је већ поменуто, у оквиру ове школе мишљења је дошло до онога што би се могло назвати класичним примером ревизије али и романтизовања историјата једног покрета, тј. школе мишљења. Тако је допринос Ериха Фрома Франкфуртској школи практично избрисан током шездесетих и седамдесетих година, док се са друге стране Валтер Бенјамин (Walter Benjamin) помиње као члан ове школе иако формално никада није био запослен у Институту. Разлог томе је, делом, сукоб Ериха Фрома са Адорном (Theodor W. Adorno), Хоркхајмером (Max Horkheimer) и Маркузеом око суштине марксистичке и психоаналитичке теорије, али и неспоразум са Хоркхајмером и Полоком (Friedrich Pollock) око материјалних средстава Института за друштвена истраживања.

 

КОНСУЛТОВАНИ ИЗВОРИ:

McLaughlin, Neil (1998) „How to Become a Forgotten Intellectual: Intellectual Movements and the Rise and Fall of Erich Fromm“, Sociological Forum, Vol. 13, No. 2, pp. 215-246.

McLaughlin, Neil (1999) „Origin Myths in the Social Sciences: Fromm, the Frankfurt School and the Emergence of Critical Theory“, The Canadian Journal of Sociology / Cahiers canadiens de sociologie, Vol. 24, No. 1, pp. 109-139.

Попер, Карл (2002) Претпоставке и побијања, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад.

Picture of Vera Vratuša

Vera Vratuša

ДИЈАЛЕКТИКА DIALECTICS

ДИЈАЛЕКТИКА се код грчких софиста односила на вештину вођења расправе (гр. dialektike tehne ) кроз дијалошко супротстављање мишљења које смешта структурисану целину предмета расправе у контекст опречних гледишта, разоткрива и побија противречности у суду саговорника, аргументовано доказујући властити суд. Антички филозоф Зенон из Елеје (око 490–430 п.н.е.) се тако бавио противречношћу претпоставке о кретању. (Историјат појма д. је обрађен углавном према Ilyenkov, E. 1974).

Од античког филозофа Хераклита из Ефеса (око 535-475. п. н. е.), по коме све постоји и у исто време не постојиу вечитом покрету настајања, мењања, нестајања и обнављања, д. се схвата као обухватно учење о вечитој мени, о борби и идентитету супротности (coincidentia oppositorum) као општој, објективној закономерности настајања, супротстављања и вечног обухватног кретања онтолошке структуре света, историјског склопа свега постојећег и сазнајног процеса.

За разлику од обухватног појма д.. псеудо дијалектика се своди на дуалистичке еклектичке формуле да ’и јединство и разноврсност’,’и идентитет и разлика’ подједнако реално постоје. У псеудодијалектици ’дефиниција појма’ представља вербално фиксирани облик или израз у свести, у идеји, реалне, чулно дате разноврсности. Дијалектички говор о објективном идентитету који постоји изван главе, о природи датог спектра различитих и супротстављених појединачних феномена, у псеудодијалектици се своди на говор о чисто формалном јединству (сличности, чисто спољашњем идентитету) чулно контемплираних, емпиријски датих ствари, изолованих чињеница, формално субсумираних под ’појам’. У псеудодијалектици постаје немогуће да се ’дефиниција појма’ појми као детерминација природе дефинисане ствари. У псеудодијалектици полазна тачка није ’идентитет и јединство’ (природа) феномена, као у дијалектици, него ’разноврсност и плуралност’ изолованих чињеница које наводно постоје изворно потпуно ’независно’ једна од друге, и које су касније само формално уједињене, повезане као неком врстом конца, путем ’јединства појма’ и ’идентитета имена’. Једини резултат псеудодијалектике је идентитет у свести или заправо у имену првобитно хетерогених чињеница и њихово чисто вербално ’јединство’. Заједничке идеје су у оквиру псеудо д. протумачене као специфични облици људског тела, које се грешком узимају као да се ради о форми спољашњих тела.

Холандски филозоф јеврејског порекла Спиноза (1632—1677) је под изразом интуиције заправо описао обухватни онтолошки, историјски и сазнајни појам д., као истинито, рационално, материјалистичко, истовремено сазнавање у атрибуту мишљења реалне природе властитог делања (кретања) мислећег тела, те реалног јединственог идентитета природе датог спектра различитих и супротстављених појединачних феномена у атрибуту екстензије који су предмет делања мислећег тела. Реална разноликост индивидуалних тела исте природе у атрибуту простирања, јесте начин остваривања властите супротности, јединства и идентитета властите природе у атрибуту мишљења. Према Спинозином дијалектичком виђењу решења проблема спознаје, постоје неке идеје које су заједничке свим људима, пошто се сва тела слажу у неким стварима, које морају да буду адекватно, то јест јасно и одређено опажене од стране свих. Људски ум опажа спољња тела као стварно постојећа само преко идеја о стањима властитог тела, али та стања су потпуно објективна, пошто представљају делањe мислећег тела у свету тела, а нису резултат деловања тела на нешто што се од њих разликује по наводној бестелесности. Стога онај који поседује мислеће тело које је властитим делањем поистовећено са многим спољашњим стварима, поседује ум чији је већи део спољашњи.

Код немачког филозофа Канта (1724—1804) д. је начин превазилажења насилне борбе између супротстављених принципа научног мишљења (ума) или детерминација категорија, од којих је сваки развијен у догматски систем који претендује на универзално важење и признање властитог ауторитета кроз стални рат до смрти, а током пролазних примирја претендује на победу. Кант је у д. пронашао нужну форму интелектуалне активности за решавање проблема синтезе универзално важећих теорија. Д. код Канта је рационалан начин за разрешавање сукоба противречних принципа мишљење у оквиру јединственог трећег система утемељеног на правилима или уставу ума, изведенима из критике чистог ума, које би признали сви припадници републике научника. Сукоби мишљења би се разрешавали кроз академску дискусију у форми правног процеса у којем се свака од сукобљених страна придржава истоветног кодекса логичкогдоказивања, призната је и признаје другу страну као подједнако компетентну и одговорну, увек спремна на самокритику и да призна своје грешке и преступе у односу на правила опште логике, трансценденталне логике и металогике.

У настојању да овако нормира међусобне односе теоретичара док воде борбу мишљења, Кант је јасно поставио суштину проблема дијалектике сукобљених тумачења односа мишљења и објективне стварностии. Показао је да је тај проблем нерешив у оквиру метода догматске, формалне логике, која хипостазира једну од супротстављених и подједнако легитимних форми конструисања универзалних и у Кантовом значењу објективних теорија, проглашавајући ону другу за субјективну илузију. Кант сам је закључио да је д. супротстављених детерминација категорија мишљења симптом узалудности сталне тежње научника да разумеју стање ствари изван властитог мишљења и препоручио идеолошким противницима да теже компромису узајамног поштовања

Код Канта д., дакле, не обухвата онтологију. Кант се дуалистички ограничио на дијалектичку синтезу две дуго раздвојене и супротстављене гносеолошке и епистемо лошке традиције. У "Уводу"за Критику чистог ума (1781) се сложио са емпири стима да све наше сазнање почиње са искуством, истовремено додајући у сагласности са рационали стима да из првог става не следи да сво наше сазнање изxoди из искуства. Критички преиспитујући границе сазнајних моћи ума, Кант yводи појам априорних трансцеденталних синтетичких судова који постоје пре искуства и представљају субјективни услов(форму) сазнавања искуствених садржаја. Код Канта је д. само трећи део логике, доктрина о облицима разумевања и ума, у оквиру које је заправо констатовао нерешиве антиномије теоријског сазнавања.

немачки филозоф Фихте (1762 – 1814) је настојао да превазиђе Кантов дуализам смештајући дијалектичку противречност унутар субјекта кроз његову поларизацију (бифуркацију) на несвесни начин постојања (умртвљено органско не-ја) и свесни начин деловања и мишљења (трансцендентално ја креативно, слободно и објективно спознаје властито несвесно не-ја).

Немачки филозоф Шелинг, заинтересованији за природне науке од Фихтеа, настоји да превазиђе Кантов дуализам смештајући дијалектичку противречност унутар објекта. Формулисао је на дијалектички начин објективни закон еволуције првобитно неиздиференциране природне целине из ниже (механичке) у вишу (органску) фазу кроз процес бифуркације природних механичких, хемијских, електромагнетских, органских и антрополошких својстава и способности, те синтетичког обухватања директно супротног својства у односу на својство или детерминацију ниже фазе у свакој вишој фази. Открића француског хемичара Лавоазијеа (1743-1794), италијанског физичара Волте (1745 – 1827), енглеског хемичара и физичара Фарад еја (1791- 1867) у области алотропске модификације гасова и електромагн етских поља, Шелинг сагледава као остваривање предвиђања дијалектичког закона еволуције природе кроз поларизацију . Критичари Шелинга истичу да се пре може рећи да је формулишући овај закон, Шелинг заправо резимирао начин мишљења који је већ био иманентно потребан и примењиван у теоријској природној науци.

Шелинг је назвао своје тумачење дијалектичке поларизације свега постојећег филозофијом идентитета и ако је сам негирао могућност синтетичког обједињавања два узајамно неповезана и супротстављена система појмова и две дијаметрално супротно усмерене сфере сазнавања. Један од њих је систем који демонстрира како се субјективно преображава у објективно посредством субјективних детерминација и форми људског свесног делања Ега. Овај смер истраживањаје домен трансценденталне филозофије, логике и епистемологије, који полази од трансценденталних форми људског мишљења као од чињенице, и прочишћује се од свих објективних импликација у чисто субјективном принципу универзалног и нужног сазнања. Други систем демонстрира како се објективни свет преображава у субјективни посредством универзалних објективних детерминација природе изван и пре појаве људске свести, не-Ја, објекта, очишћеног од свега субјективног што у сазнање природе уноси људско свесно и вољно делање. Овај смер истраживања је домен природне филозофије односно теоријске природне науке од механике преко хемије и биологије до антропологије. Пошто је, међутим, претпоставка сваког појмовног мишљења и сазнања, постојање примарног идентитета субјективног и објективног света, Шелинг је приписао песничко-уметничкој естетској интуицији способност да доживи повезаност и примарни идентитет са спознаваним предметом (природом). Спону између света у свести и света изван свести претставља истоветан закон према којем оба света функционишу. Овај закон се једино може искусити у самом чину стварања, у моменту прелаза супротности једне у другу, у моменту сазнања које преображава један свет А у други не-А и обратно. Мада представља премису сваког појма, овај идентитет свести и природе се не може ни описати ни појмовно рационално дефинисати без кршења принципа противречности, за који је Шелинг сматрао попут Канта да је услов саме могућности појмовног мишљења. Чин сазнања идентитета по Шелингу се стога увек дешава као скок ирационалне интуиције, поетичког захватања апсолутне идејеи истине које се не може ни проучити ни подучавати.

Д. код Шелинга , дакле, такође остаје дуалистичка теорија развоја научног сазнања, схема или закон производне, активне субјективне способности људи да стварно разумеју и промене свет слика и научних појмова, али потпуно одвојена од логике као система правила мишљења уопште.

Немачки филозоф Хегел (1770 - 1831) је направио корак у правцу обједињавајућег схватања дијалектике кроз дијалектичку реформу саме логике да би од ње начинио средство свесног изражавања чињенице преображавања супротности света ствари и света мисли једне удругу, чињенице њиховог идентитета, која се у оквиру метода формалне логике не може разрешити, а у интуицији се појављује као алогична и саморазумевајућа. Д. је према Хегелу форма или метод мишљења који укључује процес како разјашњења противречности тако и њиховог конкретног разрешења у оквиру више и дубље фазе рационалног разумевања истог предмета, на путу даљег истраживања суштине материја, током развоја науке, инжењерства, моралности и свих сфера делања мишљења које је назвао ’објективни дух’.

Код Хегела, који је на објективно идеалистички начин идентификовао мишљење и биће претпоставком о саморазвоју и унутрашњој самодиференцијацији апсолутног духа од опредмећења и отуђења у природи до враћања самом себи кроз тријаду теза-антитеза-синтеза, д. претходи збиљи, замењује формалну логику и постаје апсолутна логичка метода спознаје тоталитета која "није спољна форма, већ душа и појам садржаја".

Хегел је у оквиру својег система објективно идеалистичке дијалектике преобразио сваку емпиријску стварност у спољашње отеловљење безличног апсолутног ума, апсолутне форме или силе у складу са којом се десио чин божанског стварања стварног света и стварног човека као пуких секундарно изведених и створених деривата. Уместо да су људи субјекти властитих универзалних снага и способности, код Хегела су ова људска моћ делања, њена средства и њени производи, отуђени од људи и појављује се као субјекат, персонификован у обичајима, роби, новцу, капиталу, држави, закону, религији и тд, који диктира споља људима средства и форме њихов ог властитог класно подељеног делања , као некој врсти робова или оруђа која говоре. Хегелова објективно идеалистичка д. апсолутне идеје, на овај начин је постала пука илустрација једне од нужних фаза само-диференцијације апсолута, узајамногпрелажења дијалектичких логичких категорија (попут квантитета и квалитета) једне у другу . Д . је стога у оквиру Хегеловог објективно идеалистичког система постала ингениозна апологетика за све што постоји. Својом априорношћу онемогућује отвореност према било којем принципијелно новом резултату мисаоног истраживања, позивајући се на слоган „тим горе по чињенице“ уколико се оне не уклапају у априродни систем.

За немачког филозофа, правника, историчара, политичког економисту, социолога , новинара и револуционарног активисту Маркса (1818- 1883) Хегелова "негација негације" представља спекулативан израз кретања класне предисторије човечанства која још није стварна историја људи који су овладали властитом друштвеном репродукцијом живота (Економско филозофски рукописи , 1844), већ се одвија људима иза леђа, контраинтенционално. У Писму Ј. Б. Швајцеруи од 24. јануара1865 Маркс пише: "Тајна научне дијалектике зависи од разумевања економских категорија као теоријских израза историјских односа производње који одговарају одређеном ступњу развоја материјалне производње". У Поговору за друго издање првог тома Капитала, залаже се за "обртање тумбе" , преокретање рационалне језгре општих закона самокретања процеса развоја свега постојећег. Ради се заправо о инверзију инверзије субјекта и објекта која постоји у оквиру језгра Хегелове апсолутне објективно идеалистичке д. Дијалектичка законитост прожимања, јединства и борбе супротности, скоковитог прелажење квантитетау квалитет, негације негације или унутрашњег одређујућег ограничења, код Хегела по Марксу "дуби на глави" унутар мистификоване љуштуре. "За Хегела је процес мишљења, који он под именом идеје претвара чак у самостални субјект, демијург стварности која сачињава само његову вањску појаву. Код мене је идејни свет , напротив, само материјални свет пренет и прерађен у човековој глави". Преокренута дијалектика код Маркса представља научну рефлексију противречног кретања историјских односа производње и производних снага у кретању појмова критике политичке економије. Начин истраживања подразумева овладавање материјом, анализирање различитих обилика развоја и изналажење њиховог унутрашњег споја. Начин излагања по изналажењу „унутрашњег споја“ треба да буде дедуктиван макар изгледало као да се ради о априорној конструкцији. Целовита или конкретна дефиниција апстрактног појма „унутрашњег споја“, наиме, може да се пружи једино дијалектичким развијањем дијалектичке логике саме ствари. Језгро дијалектике као логике мишљења које следи логику развоја саме стварности јесте закон јединства или коинциденције супротности која иде до њиховог идентитета.

У Предговору за друго издање првог тома Капитала Маркс резимира своје схватање д. на следећи начин: "У свом мистифицираном облику д. је постала немачка мода јер се чинило да она глорификује постојеће стање. У свом рационалном облику она изазива љутњу и ужасавање буржоазије и њених доктринарних заступника јер у позитивно разумевање постојећег стања уноси уједно и разумевање његове негације његове нужне пропасти, јер сваки настали облик схвата у току кретања, дакле и у његовој пролазној страни, јер се ни према чему не односи са страхопоштовањем и јер је у својој суштини критичка и револуционарна".

Немачки филозоф, политички економиста, социолог, новинар, предузетник по наслеђу и револуционар, главни Марксов сарадник и саборац Енгелс (1820-1895) дефинише д. као науку о општим законима кретања и развоја природе, људског друштва и мишљења. Критикован је да је својим инсистирањем на дијалектици природе као објективном процесу еволуције узајамно повезаног материјалног света кроз превладавање (укидање и очување) супротности независно од свести људи, утицао на појаву механицистичке варијанте материјалистичког тумачења људског сазнања као пуког одраза објективних односа у стварности. Истини за вољу Енгелс је као револуционар имао слуха за повратно дејство свести на делање људи и кроз њега на мењање не само околне природе него пре свега привидно природних закона историјског развоја људског друштва.

Руски правник, филозоф, политички економиста, социолог, публициста, професионални револуционар и државник Лењин (1870-1924) , у својим раним списима је дефинисао д. као “Ништа више ни мање од метода социологије, који види друштво као живи организам, у сталном развоју (а не као нешто механички спојено и тако дозвољавајући све врсте арбитрарних комбинација различитих друштвених елемената). . . ” (Пријатељи народа, 1894). Након студирања Хегела крајем 1914, заузео је више активистичко становиште у Филозофским свескама. Д. више није само еволуција, него превратничка пракса, која води од делања до рефлексије и од рефлексије до преображавалачког деловања.

Активистичко-хуманистичка оријентација у оквиру Марксизма инсистира на дијалектици праксе, потенцијално стваралачке људске делатности мењања света и самог себе, која афирмише свесно дел(ов)ање појединаца и група на одступање и ослобађање од слепе нужности, као критерију истине и истини самој.


ЕМПИРИЗАМ

ЕМПИРИЗАМ је гносеолошки правац чији заговорници (нпр. Џон Лок, John Lock) целокупно (са)зна(ва)ње и његову ваљаност изводе из чулног искуства (гр. ) и заснивају га са мање или више скепсе (нпр. Дејвид Хјум, David Hume) на индуктивном комбиновању чулних података прикупљених посматрањем чињеница и експериментисањем.

ЕПИСТЕМОЛОГИЈА


ЕПИСТЕМОЛОГИЈА је од Канта под-дисциплина гносеологије, теорија сазнања (гр. epistеmе) која испитује унутрашње субјективне услове и границе рационалног и емпиријског научног сазна(ва)ња односно операције мисаоне конструкције модела спољашњег објективног света.

У последњој трећини XIX века ширење филзофске школе неокантовства је допринело званичном успостављању епистемологије или теорије сазнања уопште те научног сазнања посебно, као посебне области универзитетских филозофских истраживања. Међу припадницима различитих струја неокантовства (Rickert, Wundt, Cassirer, Windelband, Cohen, Natorp, Schuppe, Vaihinger), према мишљењу руског неокантовца А. И. Введе́нский-а, постоји сагласност да је епистемологија или теорија сазнања, испитивање услова путем којих неспорно постојеће сазнање постаје могуће, као и успостављање граница у складу са овим условима до којих може да се прошири било које сазнање, али иза које границе се отвара сфера подједнако недокажљивих мишљења. Главни задатак епистемологије је дакле да успостави 'границе сазнатљивогсазнања' које принципијелно не могу да буду превазиђене без обзира на ниво развоја сазнајних способности и техника научног истраживања људског рода. Преко ове границе принципијелно спознатљивог, налази се према уверењу неокантоваца сфера принципијелно неспознатљивог, прекограничног, 'трансцеденталног'. Услед вечне и непроменљиве органске природе људских психо-физиолошких механизама кроз чију се призму преламају сви спољашњи утицаји, испада према неокантовцима да је принципијелно неспознатљив управо стварни свет изван људске свести какав је он по себи пре појављивања у свести.

Епистемологија у неокантовској традицији је дакле наука чији заговорници а приори усвајају тезу да људско сазнање није сазнање спољашњег света који постоји изван свести, него да се своди на процес уређивања, организације и систематизације чињеница 'унутрашњег искуства' субјекта сазнавања. Другим речима неокантовска епистемологија је супротстављена онтологији. Њен је задатак да докаже да 'унутрашњи услови' сазнања, психо-физиолошка стања људског организма која настају у људској свести током процеса сазнавања, само изгледају као да представљају суму спољашњих чињеница, мада су апсолутно различита и независна од утицаја 'спољашњих услова', стања спољашњег света, који има властите објективне законе постојања и кретања. Неокантовци стога сваки покушај да се постојеће сазнање протумачи као разумевање околоног света проглашавају недозвољивом 'онтологизацијом' чисто субјективних форми делања, илузорним придавањем детерминација 'стварима по себи' или свету изван свести од стране субјекта. Неокантовска епистемологија је дакле усмерена против идеје о самој могућности позитивног научног разумевања околног света у оквиру физике, хемије,биологије, политичке економије, историје и тако даље. 'Научни поглед на свет' је према неокантовцима апсурд, бесмислица, пошто читава скупина природних и друштвених наука ништа не зна о свету изван свести и о њему ни не говори. Под пежоративним изразом 'онтологија' или 'метафизика' неокантовци заправо одбацују сваку претензију физичара, хемичара, биолога, полит-економиста, историчара, да закони које су открили имају објективно значење у материјалистичком смислу овог израза. Према неокантовцима, поглед на свет принципијелно не може да буде научан због саме природе мишљења израженог у синтетичким априроним категоријама. Поглед на свет по њима представља скуп различитих подједнако легитимних погледа на свет у којем људи живе, делују и мисле, а наука није у стању да их све обједини у тело повезане, уједињене и непротивречне слике света без да западне у за њу нерешиве противречности у детерминацијама аналитичких судова.

Људи по кантовцима једино могу да надокнаде органску неспособност својег интелекта да повеже изоловане фрагменте погледа на свет у највише јединство сазнања уз помоћ неке ненаучне схеме синтезе која није ограничена врховним принципима формалне логике, него почива на принципима ирационалне ћуди, симпатије, вере у различита мишљења, догме које су научно подједнако недокажљиве и неоповргљиве.

Кантовска теорија сазнања својом ограничавајућом дефиницијом граница сазнања и науке, оставља изван домена науке кључне проблеме погледа на свет и проглашава их ’трансценденталним’ у односу на логичко мишљење и стицање теоријског научног сазнања. Ово искључивање чини нужном везу између научног истраживања и вере у одређени поглед на свет.

Под заставом кантовски протумачене епистемологије ’савременог начина мишљења’, индуктивног, идеалистичког и агностичког, Еduard Bernstein, Conrad Schmidt и други "ревизионисти" у оквиру Друге Интернационале, по оцени утемељивача треће, Комунистичке интернационале, појавили су се у социјалистичком покрету са захтевом да се уједини ’ригорозно научно мишљење’ (какво по ревизионистима није марксизам због обухватања 'магловите' хегелијанске дијалектике) и ’етичке вредности’, недокажљиву и неоповргљиву веру у трансценденталне постулате ’добра’, ’свести’, ’љубави за ближње’ и целокупне ’људске расе’ без изузетка и тд. и т сл.

Према мишљењу лењинистичких критичара неокантовских ревизиониста, штету радничком покрету није нанело пуко пропагирање ’виших’етичких вредности, савесности, одговорности и љубави насупрот злу њиховог недостатка. Штету је нанело преоријентисање теоријског научног мишљења самог на социјал демократску стратегију научног истраживања која одвлачи од трагања за теоријским научним решењима стварних проблема модерног времена. Кантовска теорија сазнања је наиме по лењиновским критичарима неокантоваца, одвратила теоријско мишљење од анализе материјалних, производних односа између људи који представљају темељ целокупне пирамиде друштвених односа, преусмеравајући га на разрађивање ’етичких’ конструкција политичких мера које се могу морално протумачити, Берђајевљевску социјалну психологију и друге 'занимљиве ствари без користи за раднички покрет'.

Илијенков на следећи начин описује друштвено историјске околности када је Лењин интервенисао у епистемолошке спорове: ’ Оријентисање теоријског мишљења не на логику Капитала него на морално-фиктивно критиковање секундарних, изведених дефеката капиталистичког система на његовим секундарним, суперструктурним спратовима, довело је до тога да одлучујући, доминантни тренд новог,империјалистичког ступња у развоју капитализма, промакне пажњи теоретичара Друге интернационале. Ово се није десило због недостатка њиховог талента, него због ситно-буржаске класне оријентације и погрешног епистемолошког становишта’.

Ово је директно довело до Теорије капиталистичке економије Карла Ренера, "библије социјалистичке деснице", која је својим методом мишљења и логиком истраживања непосредно повезана са вулгарном позитивистичком епистемологијом емпиристичко-индуктивистичке варијанте: ’Марксов Капитал написан у времену које је веома удаљено од нас, користећи потпуно други начин мишљења и излагања који до краја нису разрађени, са сваком новом деценијом која протекне повећава тешкоће читалаца...Стил писања немачких филозофа нам је постао стран. Маркс долази из филозофског доба. Наука данас више не напредује дедуктивно(не само у истраживању него ни у излагању), него индуктивно; она полази од експериментално утврђених чињеница, систематизује их и тако ступњевито долази до нивоа апстрактних појмова. У добу које је навикло да на овај начин мисли и чита, први део Марксовог главног дела представља напросто несавладљиву тешкоћу.’

Повратак Канту је према Лењину представљао израз страха идеолошких представника буржоазије од превратничких друштвених перспектива које је отворила Хегелова апсолутно идеалистичка и панлогистичка али дијалектичка теорија сазнања и научне свести, коју је само требало ново материјалистички преокренути. Хегел је први увео праксу, остваривање и спољашње откривање циљева ’духа’ у чулним објектима, у логички процес као критеријум истине у току проверавања резултата кроз непосредни контакт са ’стварима по себи’. Увођењем праксе у логику Хегел је поистоветио логику са теоријом сазнања. Лењин је посебно нагласио улогу праксе као теста или критеријума објективности људског сазнања и као прелаза на објективну или апсолутну истину по Хегелу. Појављивањем у облику практичног чина, мишљење укључује ствари изван свести у своје кретање, тако да су и ’ствари по себи’ подређене диктатима мислећих људи и послушно се крећу и мењају према законима и схемама које диктира људско мишљење. На овај начин, не креће се само ’дух’ према схемама дијалектичке логике, него и свет ’ствари по себи’. На овај начин дијалектичка логика се показује и као теорија сазнања самих ствари а не само теорија само - сазнања духа.

ИДЕАЛИЗАМ (IDEALISM)

ИДЕАЛИЗАМ је онтолошко и логичко-епистемолошко схватање да је апсолутни узрок свега што постоји идеја, дух, свест, да је спољни свет само идеална претстава и мисаона конструкција субјекта или само облик објективног испољавања или опредмећења духа у материјалној природи.

Хегелово схватање свих резултата људског практичког делања и производа људског рада, историјских догађаја и њихових последица као отелотворења неке идеје, представља дијалектичко јединство супротности субјективног (Фихте) и објективног (Шелинг) и. као чистог или ’апсолутног’ и. Хегелов апсолутни и. не садржи било какав одговор на питање одакле потиче мишљење које је схваћено као универзална креативна способност која се необјашњено уздигла из отуђења у природи до самосвести само код људи. Другим речима, Хегелов апсолутни и. не повезује процес уздизање апсолутне идеје са системом одређених услова који су обликовани независно од људи. Апсолутни и. претвара мишљење као делање које се дешава у глави у облику унутрашњег говора, у почетну тачку за разумевање свих појава културе, како духовне тако и материјалне. На овај начин, сви историјски догађаји, друштвене, економске и политичке структуре, целокупни свет производа људског рада и целокупна историја, бивају протумачени као процес који се дешава на основу моћи мишљења. У Науци логике д. процес од оспољења (отуђења) или објектификације креативине енергије мишљења до инверзног овладавања плодовима властитог рада кроз разотуђење (дезобјектификацију), почиње са речју и завршава свој круг са речју.

Хегелов апсолутни и. по Иљенкову (1974) није плод религиозно оријентисане маште, него представља некритички опис стварног стања ствари, на тлу којега професионални теоретичар, уски специјалиста менталног рада, делује то јест мисли. Форме Хегелове филозофије су стога практички неизбежне илузије (чак су и практички корисне) које ментални радници неизбежно ствара у својем раду. ове илузије потхрањују објективни положај менталног рада у друштву и одражава тај положај. То је сазнање стечено у облику појмова непосредно током процеса школовања, у облику вербалних знаковних израза, који представљају за менталног радника почетну тачку његове посебне делатности, као и крај, посебни циљ, његову стварну ’ентелехију’. Хегелов апсолутни идеализам је некритички опис стварног процеса производње и акумулације сазнања у облику теорије репродукције грађанског друштва у оквиру политичке економије, која узима за полазну тачку својег објашњења једну тачно уочену али несхваћену чињеницу. Та тачна а несхваћена чињеница је да новац, који се појављује у форми кретања као капитал, као полазна тачка и циљ целокупног цикличног процеса враћања себи, открива мистериозну, окултну способност за само-експанзију и само-развој. Ова чињеница када се остави необјашњеном, постаје мистериозна и окултирана тако да јој се приписује особина која у ствари припада потпуно другом процесу који се изражава (’одражава’) у њеној форми.

Само је Марксов и Енгелсов филозофски ситем после Хегела био у стању да користи Хегелов дијалектички апсолутни и. као ’оруђе критике’, пошто је усвојио становиште револуционарног, критичког става према објективним условима који потхрањују илузије идеализма. Ти објективни услови који потхрањују илузије апсолутног и других облика и., јесте ситуација отуђења (алијенације) стварних, делатних способности људи код већине појединаца, ситуација у којој све универзалне друштвене снаге то јесте способности делања друштвеног човека, изгледају као силе независне од већине појединаца које њима доминирају као спољашња нужност, као силе које монополски контролишу више или мање уске групе, стратуми и класе у друштву.

Лењин резимира своје одређење и. као начин мишљења који користи скупину премиса да дође до закључка без узимања у обзир контекста. Идеје не падају са неба него су створене у одређеним околностима и могу се проверити и уколико су истините спровести у пракси такође само с обзиром на контекст из којега потичу и у којем се остварују.

ИДЕОЛОГИЈА

ИДЕОЛОГИЈА је кованица коју је сачинио Дести де Траси (Destutt de Tracy) да би јединственим термином означио нову “науку о идејама” (гр. idea + logoz) у тексту о способности мишљења објављеном 1806, седам година након револуције у Француској. Термин и. је увео у употребу у општем и вредносно неутралном значењу егзактне науке која истражује чулно порекло идеја, открива законитости изражавања и комбиновања идеја у људско сазнање о објективном свету, објашњава однос идеја, воље и морала и раздваја истинито, поуздано и јасно знање, од грешака, предрасуда и мистификација. Заједно са групом просветитељски настројених филозофа, економиста и политичара који су себе назвали идеолозима, де Траси је увео у употребу термин и. и у посебном, позитивно вреднованом значењу примене научних сазнања у формулисању правила добре организације друштва и политичког дел(ов)ања у циљу остваривања планираних програма побољшања живота чланова једног друштва и одговарајуће националне државе.

Током разлаза с “идеолозима”, Наполеон Бонапарта (1769-1821) је увео у употребу термин и. у негативном и дискредитујућем значењу скупа ненаучних и илузорних доктрина и политичких програма. Мада је у време Директоријума (1795-99) подржао институционализацију науке о идејама као службене доктрине с великим утицајем на етатистичку, емпиристичку и либералну реформу образовног система, Наполеон се око 1804 окренуо против учења “идеолога”. Проценио је да њихова растућа критичност према његовим монархистичким амбицијама и промењеном односу према цркви може да подрије легитимност његове ауторитарне власти. Прозвао их је “метафизичарима и фанатицима” који су себе сами овластили да дедукују из чистог разума, онако како га они тумаче, апстрактно хуманистичке спекулације како треба усрећити људе реформисањем друштва и државе, без конкретног познавања историјског искуства и одлика људи какви они јесу. До данас политичари често употребљавају термин и. у овом негативно конотираном посебном значењу, као средство критике и дисквалификације система идеја политичких противника.

Огист Конт (Auguste Comte), аутор кованице социологија, превео је средином XIXв елементе Наполеонове критике и. у методолошки принцип позитивног научног истраживања: спекулација и машта треба да буду подређене посматрању.

Емил Диркем (Émile Durkheim), заслужан за институционализацију социологије у Француској крајем XIXв, иманентно је критиковао Конта због недоследности у примени позитивистичке критике и., када је Конт сам на идеолошки начин претворио своје идеје о развоју човечанства у предмет истраживања, уместо да је дефинисао и истражио неки стварни предмет истраживања, полазећи од посматрања споља видљивих одлика самих друштвених чињеница.

Карл Маркс (Carl Marx) и Фридрих Енгелс (Friedrich Engels), утемељивачи “нове” или историјско материјалистичке и дијалектичке теорије и методе критике и., допринели су да у друштвеним наукама преовлада употреба термина и. у негативно вреднованом значењу лажне, привидно аутономне, активне, одређујуће, универзалне и откривајуће, а заправо зависне, пасивне, одређене, партикуларно заинтересоване и прикривајуће свести о свету која служи за правдање очувања или промене затечених друштвених односа. Њихову негативну дефиницију и. одликује теза да изокренута и изокрећућа идеолошка свест не представља првенствено илузију, грешку или свесну лаж, него законито искривљени израз унутрашњим структуралним противречностима искривљеног света. Корен ове двоструке изокренутости они проналазе у отуђеној и само-отуђујућој класној подели рада. Механизам репродукције идеолошких облика свести је најмање прозиран у условима новцем и тржиштем посредованих и постварених односа привидно једнаке размене, а заправо израбљивања лично слободних али економски зависних приватних власника робе радне снаге од стране приватних власника услова друштвеног процеса производње такође претворених у робу. Припадници владајућих класа и њихови идеолошки представници, који у датој историјској епоси држе монопол на умни и управљачки рад и контролишу услове репродукције живота, структурално су условљени да виде и описују као само-производеће, универзално вредне и вечно важеће управо оне историјски настале односе и замисли организације производње који омогућују репродукцију њихових привилегија. Припадници друштвених класа који су сведени на извршилачки рад, структурално су условљени да фаталистички прихвате и. владајуће класе и доминантне односе као неминовност, или да стварају властита имагинарна решења за стварне друштвене противречности, док нису у могућности, због недовољно развијених производних снага, укључујући недовољну властиту организованост и класну свест, да противречност између друштвеног карактера производње и приватног присвајања вишка неплаћеног рада разреше у стварности. Идеолошки садржаји правне, политичке, религиозне, уметничке или филозофске идејне “надградње”, по уверењу класика марксизма, не могу да буду превазиђени само кроз теоријску критику, него и кроз револуционарну праксу радикалног преображавања “основе” друштва или економских услова репродукције тоталитета материјалног и духовног живота).

Карл Манхајм (Karl Mannheim) је у свом утемељивачком раду из социологије сазнања Идеологија и утопија психологистичку и посебну употребу израза идеологија која доводи у везу оспоравана гледишта противника са њеним или његовим посебним интересима, квалификујући их као нетачне или чак као намерне лажи. Манхајм уводи тотални појам идеологије према којем је свако историјско мишљење једино могуће са становишта неког конкретног друштвеног положаја који мислиоц заузима у својем животу. Кроз функционалну анализу Манхајм доводи у везу све несвесне или подсвесне али објективно постојеће разлике у погледима на свет ((Weltanschaungs) различитих друштвених група, са структуралним разликама у стварним друштвеним условима егзистенције ових групација, нарочито друштвених класа. Како идеологија (у специфичном значењу конзервативног погледа на свет владајуће класе) тако и утопија (радикални поглед на свет подрећене класе) представљају по Манхајму идеологије у значењу друштвено условљених “перспектива”. Обе треба проценити из угла постојања повезаности и подударања између њих и конкретног историјског времена и места (Standortsgebundenhait der Denkens).

Релационистичка тврдња да је свака идеја условљена одговарајућом друштвеном ситуацијом дате друштвене групе или класе, подразумева да је васколико друштвено мишљење идеолошки обојено. Чак и тврдња која би имала научну претензију представљала би само прикривену класно условљену тврдњу. Критика идеологије не би била могућа као научан подухват - критика би и сама увек била укорењена у некој посебној перспективи. Ни једна и. не би могла да буде објективна и ни једна идеологија не би могла да буде објективнија од неке друге.

Не желећи да прихвати неке од ових импликација релативистичког становишта, Манхајм је покушао да идентификује потенцијалног друштвеног носиоца научног проучавања идеја. Манхајм је пронашао таквог делатника (агента у англосаксонској литератури) у “слободно лебдећој” интелигенцији. Пригрљујући тотализујућу оријентацију и настојећи да се одвоји од субјективних становишта и пристрасности, она сукцесивно синтетизује аспекте различитих истина које су све у функцији различите друштвене ситуације, у динамичке слике увек променљиве друштвене стварности. Манхајм је допринео трагању за научним утемељењем истраживања идеја у специфичним истраживачким и комуникативним процедурама.

Најслабија тачка Манхајмовог покушаја да избегне екстремене релативистичке импликације тоталног појма и. је његова замисао креативне интелигенције као безкласне друштвене групе, као да она не поседује место које се може идентификовати у хијерархијској класној подели рада с којим су повезани одговарајући посебни друштвени интереси. До данас траје расправа истраживача друштва да ли разне теорије о друштву представљају научна објашњења или супротстављене класне и. Заговорници прве тезе обично у властитом истраживачком раду нагињу неисторијском и објективистичком позитивизму и натурализму, а друге, релативистичком и субјективистичком историзму, феноменологији и херменеутици. (детаљније у Vera Vratuša(-Žunjić), 2001: “Ideology, sociology, The Readers Guide to Social Sciences, Michie, Jonathan ed., Fitzroy Dearborn, UK, , t.I, 771-774.


Page:  1  2  3  (Next)
  ALL