Социологија сазнања (Sociology of knowledge)

ОНТОЛОГИЈА од античких филозофа означава у прву филозофијy која начелно истражује бивствујуће као бивствујуће, бит битка (гр.       = који постоји,       = постојеће, бивствујуће, битак, нем. Sein, фр. Еtre), категорије, структуру, законе бивствовања уопште, света као целине.

ПАРАДИГМА ј е “ узорни пример ” ( гр . paradeigma ), образац , форма.

Томас Кун ( Тоmass Kuhn) употребљава појам п. првенствено у ужем значењуконкретног признатог научног постигнућа које у одређеном периоду заједници научникаобезбеђује узор или моделизбора истраживачких проблема и начина њиховог решавања. Попут Коперникове( Copernicus) хелиоцентричне тезе или Њутнових (Newton) Principiaкоји укључују теорију гравитације, п.својим примером преусмерава потоња истраживања у оквиру неке научне дисциплине ипредставља основу за дефинисање формализованим речником кој и усваја заједницанаучника одговарајуће дисциплине п. у ширем значењу или дисциплинарнуматрицу интуитивно апстрахованих оквирних пропозиционих онтолошких уверења оприроди истраживане стварности и законитостима које у њој владају, те процедуралнихепистемолошких уверења о врсти питања које треба поставити да би се истражили битн и аспект и , о истраживачк им процедурама и техникама и о критеријум у процењивања истинитог сазнања које треба применити (Кун,1974: стр.247-8) . Уопштена искуства решавања ових важних научних истраживачкихпроблема изведена из егземплара се преносе кроз непосредне односе припадника одређененаучне заједнице, елиминишу поделу наукена међусобно супротстављене правце и школе која је постојала у „пре-парадигматичкомдобу“ и постају победничка општеприхваћена школа у фази „нормалне“ науке. Кун закључује:"Парадигма је оно што чланови научне заједнице деле и, обратно, једна научназаједница састоји се од људи који деле једну парадигму." (1974:стр.240-3).Припадници научне заједнице усвајају ону парадигму од чије даље стандардизованепримене очекују да ће и у будућности успешније него друге омогућити решавање сроднихнових проблема које научници сматрају важним (Кун, 1974:стр. 53, 58, 279).

У фази "зреле" или "нормалне" науке научнедисциплине и под-дисциплине се институционализују као академска одељења и предметиподучавања, а успешни примери примене заједничких схватања на решавање проблемасе систематизују у уџбеницима. Због догматичног карактера преношења уџбеничког стручногобразовања студентима који се припремају за научни рад, Кун га упоређује с теолошкимобразовањем које такође критички не разматра властите темељне претпоставке(1974: стр. 50-51, 229) Упркос овој крутости, стручно образовање успешно оспособљавабудуће научнике за истраживачке задатаке у фази "нормалне науке": продубљивањеи прецизирање почетних теоријских знања, нагомилавање све поузданијих сазнања иистраживачких искустава кроз успешно решавање "загонетки" путем имитирањаи ширења наговештеног пута до познатог типа решења за које п. гарантује да постојиали га треба тек формулисати у познатим категоријама, развијање прецизнијих техникаи проширивање парадигме на блиске области стварности, али све то у усмеравајућимоквирима заданих претпоставки неупитне дисциплинарне матрице (Кун, 1974: стр.67-76,79-88, 99).

Током фазе „нормалне науке“, међутим, доминантне п. воде властитомпоразу тако што обезбеђују оквир неопходан да се уоче неправилности, "аномалије"или загонетке које у оквирима дате парадигме не могу да се разреше, изазивајућипреиспитивање властитих претпоставки ( Кун, 1974: стр.114). Тек након поновљених неуспеха објашњења неправилности и покушаја да се старапарадигма доведе у привидан склад с неправилностима уз помоћ аd hoc хипотеза ( Кун,1974: стр.128-9), јавља се криза у науци. Криза подстиче трагање за новом п. крознасумичне покушаје примене новог угла посматрања и експериментисања у оквиру вишемеђусобно сукобљених теоријских објашњења као у пред-парадигматичној фази.

На релативну трајност доминантне п. утиче поред институционалнеинерције и неспремност старијих научника да напусте п . којој су биливерни током целокупне своје каријере, упркос појаве “аномалија” које противречењеним предвиђањима и које нису у стању да објасне у њеним оквирима.

До иновације и промене кохерентне научне традиције преовлађујућегегземпларног приступа решавању општих проблема дисциплине и аномалија, долази поКуну нагло кроз научну револуцију. Бавећи се објашњавањем развоја првенствено природнихнаука, Кун је критиковао дотадашње преовлађујуће гледиште да се наука развија искључивопостепеним нагомилавањем (акумулацијом) све више знања о истраживаној стварности , без губитака. Ставиоје акценат на дисконтинуитет у научном развоју између две фазе „нормалне“ науке , у којима различитецеловите појмовно-теоријско-методолошке замисли или парадигме, одлучујуће усмеравајунаучноистраживачку делатност припадника научне заједнице у оквиру неке науке или уже научне дисциплине.Једно од више међусобно супротстављених понуђених решења за кризу науке побеђујеи служи као основа за изградњу нове општеприхваћене дисциплинарне матрице поштоне само што новим идејним оквиром објашњава већ уочена одступања од претходне п.,него и уводи нове ентитете (кисеоник уместо флогистона) елиминише неке проблемекоји немају више смисла у новом оквиру (нпр. истраживање комбиновања флогистонаприликом сагоревања), нуди нове стандарде процене истраживачких резултата и не изазиваодмах нове аномалије. Побеђена парадигма се губи када дође до потпуне смене парадигми(Кун, 1974: стр. 116-119).

Нова генерација научника образована унутар нове парадигмекоја је преовладала враћа науку у “нормално” или „зрело“ стање разрађивања примене неупитног оквира нове општеприхваће н е дисциплинарнематрице на решавање „загонетки“. Оне који упорно одбијају да пренесу своју лојалностна нову парадигму остали припадници научне заједнице игноришу и искључују из њенеструктуре моћи.

Куну је замерено да међусобно супротстављене парадигме у оквируисте дисциплине сматра међусобно не само инкомпатибилним, него и „несамерљиво“ различитимпогледима на свет. За разлику од позитивиста попут Карнапа ( Carnap), Кунтврди да не постоји неко неутрално заједничко становиште са којег би било могућеда се процени релативна вредност међусобно супротстављених парадигми. Ka рнап наиме сматрада то заједничко становиште представља језик искуствених посматрања на којем бисе могли изразити резултати експеримента или мерења приликом расправе о предностимаи манама различитих кандидата за статус парадигме, усмераване заједничким правилимаи сазнајним вредностима о којима постоји сагласност научника као рационалних професионалаца , независноод садржаја супротстављених парадигми. Кун , напротив , сугерише дасупротстављене парадигме неизбежно говоре једна мимо друге и једна кроз другу уреволуционарним периодима и да су стандарди процене важности проблема и адекватностирешења увек везани за одређену парадигму, а за аксиолошки сукоб о циљевима научногистраживања (истина или само емпиријска адекватност, конзистентност са искуственимподацима или појмовна елеганција, једноставност и лепота, нпр.) нема рационалног методолошког разрешења.

Три су основна извора несамерљивости супротстављених парадигмипо Куну. Један од њих је управо језик. Кун сматра да не треба правити оштру разликуизмеђу теоријског језика и језика посматрања, пошто исти термин, нпр. маса, попримасасвим различито значење у контексту опречних теоријских и искуствених тврдњи дамаса јесте или није константна односно да се маса претвара или не претвара у енергију.Уколико исти термини значе потпуно различите ствари у оквиру различитих парадигми,не може ни да буде правог сукоба и неслагања између њих пошто оне заправо решавајуразличите проблеме и прикупљају различите искуствене податке. Њутновска и Ајнштајновска механика стога нису ривалске теорије, него се просто не могу строго упоредити.

Главни извор несамерљивости парадигми пре и после научне револуцијепо Куну су различите сазнајне вредности у њиховој основи. Кун наглашава да различитепарадигме на различит начин дефинишу шта је сам кључни проблем који треба разрешити,који су искуствени подаци релевантни за решавање тог проблема, начин на који ихтреба прикупити и анализирати, па стога и стандарде или критеријуме за процену штапредставља „тачно“ разрешење проблема. По Куну не постоји „виши“ или „дубљи“ стандардна који бисмо могли да се позовемо приликом одлучивања између две парадигме коједефинишу различите проблеме као значајне и различита решења као адекватна, независнеод сазнајних вредности и стандарда које дефинишу саме супротстављене парадигме.Било би погрешно, међутим, закључити да парадигматски појмовно теоријски, методолошкии аксиолошки оквири циркуларно сами себе оправдавају, пошто се у том случају аномалијеу фази кризе науке не би ни могле да појаве, а њихово разрешење не би могао да будеглавни разлог за прихватање нове парадигме и напуштање старе у фази нормалне науке.

Трећи извор несамерљивости парадигми је искуство, пошто научниципосле смене доминантне парадигме мењају свој целовити поглед на свет и перципирајусвет на потпуно другачији начин, као да „живе у различитим световима“. У крајњојлинији би се метафорички могло да каже даистовремено са променом појмовно теоријског и методолошког оквира перципирања света,мења се и сам свет. Кун међутим не изводи крајњи закључак да свет конституише начинна који га ми поимамо.

Куну је највише замерено зато што упоређује научне револуцијеса политичким и религиозним уместо да се задржи на рационалној реконструкције садржајаи коначних резултата историје науке изостављајућисве "ирационално". Приказујући смену парадигми првенствено као борбу групанаучника који их заступају, користећи се при томе убеђивањем па и силом ако је неопходно,за придобијање односно "преобраћање" нових присталица у недостатку довољнихискуствених и логичких доказа за супротстављене сазнајне вредности шта важи каоприхватљиво научно објашњење, Кун доводи у питање рационалностнаучног прегнућа. Сам Кун не изводи радикалан закључак да је наука ирационална,али тврди да разлоге које људи наводе да би оправдали своје преферирање једне парадигмеу односу на другу, није могуће кодификовати у облику неутралног алгоритма или правила„научног метода“ који би објективно и коначно одредио која је парадигма боља.

Лари Лаудан међутимистиче да недовољна детерминација („undetermination“) имплицира епистемички релативизам и ирационалниизбор између супротстављених сазнајних вредности парадигми само на кратак рок (Laudan, 1984: 31-32) .На дуги рок, међутим, долази време када рационално неслагање на највишем аксиолошкомнивоу постаје недозвољиво уколико се поштују фиксна правила „опсервационе тачности“или достигнута теоријска сазнања о емпиријскимчињеницама на нижем нивоу хијерархије рационалног научног правдања . На дуги рок хијерархијски модел правдања замењује ретикулисани(мрежаст). У ретукулационистичком моделу различити елементи и нивои парадигме (теорија,метод, вредности) ограничавају али не детерминишу остале нивое, у великом степенусу међусобно независни и не варирају увек истовремено. Ово омогућава да се парадигмемењају полагано и постепено, а не само путем изненадне „конверзије“ и симултане„смене целовитих погледа на свет“, тако што се реалистичност прокламованих циљеваиспитује и о њима преговара фиксирањем било теорије о чињеницама или метода прикупљањаи тумачења чињеница. „Пошто теорије, методологије и аксиологије стоје заједно унекој врсти оправдавајуће тријаде, можемо да користимо оне доктрине о којима постојисагласност за разрешавање преосталих области о којима се не слажемо“ (84). Чињеницада нам научне револуције изгледају као нагле смене целовитих погледа на свет, јестеилузија сваког погледа у назад који има тенденцију да умањи видљивост постепених и секвенцијалних промена елеменататријаде на микро-нивоу (78). Ово је кохерентистички приступ вредновању сазнајнихциљева путем одржавања хармоније између раздвојивих елемената парадигматске тријаде.Ландау је, међутим, умерени релативиста попут Куна, у мери у којој заједно тврдеда научни „прогрес“ може да се процењује једино у односу на конкретан скуп заједничкихсазнајних циљева, па дискусија о њима често не може да се дефинитивно закључи рационалнимсредствима, него не-рационалним, контингентним факторима попут динамике друштвенемоћи у научној заједници. Лаудан једино указује да су у оквиру природних наука чешћипримери постизања дефинитивне и релативно брзе сагласности.

Лаудан конкретно сугерише да је могуће рационално проценитисупротстављене сазнајне вредности или циљеве науке користећи два механизма. Првинастоји да покаже да недостаје слагање између теорија и циљева, претпостављајућида су наше најбоље теорије истините и закључујући да су у том случају експлицитноприхваћени циљеви дате дисциплине утопијски или неоствариви. „Утопијске“ стратегијеукључују демонстрабилни утопијанизам (тежња да се апсолутни доказ општих теоријапостигне преко ограничене искуствене евиденције), семантички утопијанизам (циљевису непрецизно дефинисани па је нејасно шта би важило као успех у њиховом постизању,као на пример елегантност) и епистемички утопијанизам (немогућност да се понудикритеријум који би нам омогућио да одредимо да ли смо постигли циљ или не, нпр.истина). Други механизам процењивања супротстављених сазнајних вредности настојида покаже да недостаје слагање између метода и циљева, претпостављајући да је актуалнаметодолошка пракса дате дисциплине фиксна. Прва варијанта другог метода је закључивањеда актуелне теорије и методе не могу да постигну експлицитно прихваћене циљеве дисциплине.На пример, циљеви Беконове индукције да теоријеморају да буду докажљиве путем индукције из евиденције која се може посматрати ида објашњавајуће теорије не смеју да спекулишу о ономе што се не може посматрати,оба су одбачена пошто је научна пракса наметала потребу прилагођавања експлицитноприхваћених циљева науке и усвајање хипотетичко-дедуктивног постулата о неопажљивом. Друга варијанта другог метода усклађивања методаи циљева је закључивање да су сви покушаји постизања циљева били неуспешни (на пример,да се објашњавајућа и предвиђајућа теорија ослања само на кинематичке особине материјекао што су угаони параметри простора-времена, независно од динамичких параметарасиле и електромиографских параметара неуромускуларне масе).

Кун би могао да одговори Ландау да је постепена промена немогућаувек када су 1) кључни заједнички стандарди амбивалентни, тако да их научници начелноприхватају, али их тумаче и примењују на различит начин (на пример једноставност,обухватност, тачност, способност објашњавања); 2) заједничка правила колективнонеконзистентна и придаје им се различита тежина па доводе до неконзистентних закључака;3) примењени различити стандарди тако да се теоријска неслагања не могу дефинитивноразрешити; и 4) вредновања значаја проблема различита.

ПОЗИТИВИЗАМ је епистемолошко становиште формулисано средином XIX века које у систематској и системичкој научно истраживачкој делатности полази од описивања и класификовања споља видљивих општих одлика тзв. позитивних, искуствено датих, стварних, сигурних, тачних, одређених и непобитних чињеница. Заговорници п. претендују да на темељу описа објективне стварности као такве, наводно без примеса субјективне интерпретације, заснују математички формализивоне закључке о установљеним просторно-временским односима повезаности између чулних појава уноса и исхода неког системског процеса, који се могу искуствено проверити експерименталним путем као у природним наукама, изостављајући метафизичке спекулације о “првим узроцима” који се не могу опазити и непосредно мерити. По методолошком холизму, инсистирању на особеној стварности друштвене целине несводивој на збир саставних елемената, позитивизам Огиста Конта (Comte, Auguste) се разликује од позитивизма заговорника методолошког индивидуализма, какав су заступали шкотски филозоф и економиста Џон Стјуарт Мил (Mill, John Stuart, 1806-1873) и његови старији сународник Џон Лок (Locke, John, 1632-1704), филозоф и теоретичар индивидуалистичке варијанте теорије друштвеног уговора. Без обзира на ову разлику, заједничко Конту, Милу и Локу, је позитивистичко уверење да је задатак науке о друштву да кроз примену природно научних квантитативних метода проучава и сазнаје опште правилности у друштву и примени та сазнања за побољшавање људског живота у друштвy. Док Мил изричито настоји у својим текстовима да теоријски утемељи логику индуктивне методе позитивног научног закључивања, Конт често прећутно у својим текстовима примењује дедуктивно закључивање.

Позитивисти оспоравају научну вредност »метафизичком« апстрактно дедуктивном приступу апсолутном сазнању натчулних и зато неспознатљивих, наводно бесмислених преднаучних питања о смислу, суштини, првом узроку. Позитивисти одбацују и интроспекцију као ирелевантну. пошто тврде да спољашње силе извана одређују људско понашање као предвидив, конзистентан и аутоматски одговор на подражаје спољашњих чиниоца, најћешће испод прага свести и без придавања значења. Поједини позитивисти попут Карла Попера (Popper), међутим, увиђају да је чулно опажање и описивање усмеравано општим или »метафизичким« претпоставкама које се не могу дефинитивно потврдити индуктивним опажањима али се могу оповрћи (фалсификовати) проналажењем негативних случајева који одступају од прецизних предвиђања дедукованих из почетних хипотеза (Логика научног открића, 1959).

ПРАГМАТИЗАМ је филозофски правац према којем је практично дел(ова)ње (гр.       ) корисно за одржање и успех, главни критеријум за просуђивање истинитости теорија и регулатор људског мишљења и деловања.

ПРАКТИЧКО (гр.         ) се изворно односи на вредносно, етичко, естетско, правно, економско, политичко расуђивање (фронесис)и о људском животном дел(ов)ању у заједници, чија сврха није у њему самом, него изван њега, у примени ради усавршавања живота у полису, грчком граду-држави. У модерно доба израз практич(к)но означава пре свега нешто корисно, употребљиво за постизање неког циља.

РАЦИОНАЛИЗАМ је гносеолошки правац чији заговорници издвајају раз(ум) (лат. intellectus и ratio) као главни извор истинитог нужног и општег сазна(ва)ња о стварности. Рационалисти препоручују примену раз(ум)а у процесу сазнавања и решавања свих теоријских и практичних дилема које се постављају на нивоу који се налази испод, изнад или изван раз(ум)а. Нагласак је на употреби дедуктивног извођења закључака, у преиспитивању догми и ирационалних страсти, и/или на избору индуктивног организовања и схватања емпиријских података. Догматски рационализам се поуздаје у апсолутну спознајну моћ разума на темељу урођених идеја независних од искуства, критички рационализам преиспитује границе властитих сазнајних моћи раз(ума) и утемељује их у трансцеденталним синтетичким судовима а приори, а дискурзивни р. у универзализујућим тенденцијама логичке структуре језика и нормативним процедурама интерсубјективне комуникације.

ФЕНОМЕНОЛОГИЈА је правац мишљења који настоји да појаве (гр.           ) искуства како се оне јављају у свести, опише и разуме, с циљем да у доживљеним садржајима свести открије разлику узмеђу привида и саме по себи јасне истине, јер су ствари "по себи" какве су оне изван и пре појаве у људској свести недоступне људском сазнању.

Hegel, Georg Wilhelm Friedrich (1807: Die Phänomenologie der Geistes ) придаје ф. специфично значење приказивања кретања свести или духа од непосредног супротстављања предмету или природи кроз наивно осетилну извесност, преко самосвести до апсолутног знања, у којој тачки се укида привид да је свест обузета нечим другим, па и појава постаје једнака властитој бити или суштини.

Husserl, Edmund (1859-1938, 1908+: Ideen zu einer reinen Phaenomenologie und phaenomenologische Philosophie) придаје ф. актуално најчешће употребљавано значење методе која описује феномене који су иманентно видљиво дати у интенционалним актима наше свести, враћајући се "к самим стварима", "прочишћујући" појмове и откривајући садржај бити феномена интyитивним путем еидетске редукције и “epohe’”. "Стављајући у заграде" све емпиријско, материјално и небитно и уздржавањем од суђења о стварном постојању емпиријског природног просторно-временског света и божанства, чиста свест се усмерава на ванпросторни и ванвремени смисао (noema). Апсолутна феноменологија тиме се ограђује и од Кантовог трансценденталног субјективитета и постаје метода свих наука, "чиста наука" о битноме, априорном језгру свега свесног живота.

Alfred Schutz је међу првима усмерио пажњу социолога на описивање и разумевање садржаја и облика свакодневних међуличних искустава друштвеног света. Поставио је питање да ли се могу оправдати типологије и класификације друштвеног узајамног деловања као нужни темељи социолошког (са)зна(ва)ња. Berger и Luckman (1966) истражују како људи свакодневну друштвену стварност у којој су рођени и социјализовани узимају “здраво за готово” као објективну, природну и неизбежну. Овакво постварење је последица заборава да су све структуре значења укључујући разне класификације, производ субјективне конструкције самих људи кроз интеракцију а не нешто одвојено и спољашње у односу на њих.

Социологија сазнања у ширем смислу означава посебну социолошку дисциплину чији посленици истражују како изван-сазнајне детерминанте, првенствено друштвени чиниоци живота људи као истовремених субјеката и објеката процеса производње или конструкције сазнавања, утичу на појаву, језичку артикулацију, облике, структуру, функције, институционализацију и организацију, развој, значења, вредност и истинитост сазнајних садржаја процеса мишљења, те како резултати овог процеса, преовлађујуће идеје и сазнајни садржаји друштвене и индивидуалне свести у оквиру свих врста културних творевина и делатности људи које се у датом простору и времену сматрају знањем, кроз ширење и примену, утичу на друштвене околности у којима су настали.

С обзиром да су се издиференцирале посебне социолошке дисциплине чији су се посленици специјализовали за испитивање узајамног односа првенствено друштвених околности и идејних садржаја свести у оквиру појединих облика културе и друштвених делатности (религије, морала, науке, образовања, политике, права, привреде, рада, спорта, уметности, масовних комуникација,...), с.с се често схвата у ужем смислу испитивања друштвене условљености погледа на свет разних друштвених групација и идеолошког карактера њиховог сазнања првенствено о друштву и историји.

Током кризних раздобља у развоју друштвеног живота и мишљења људи, бројни теоретичари од антике, преко средњег века до модерног доба у Европи и свету, полазећи од различитих система онтолошких, епистемолошких и практичких уверења , формулисали су на различите начине своја учења о сазнајним темељима сазнајних становишта и образаца мишљења припадника читавих групација људи попут занимања, народа, елита, сталежа, класа... који не могу да се сведу на психолошке факторе опажања, закључивања, емоција и воље појединаца.

(Шири мада не и интегрални текст одреднице "Социологија сазнања" је објавњен у А. Мимица, М. Богдановић, ур. Социолошки речник, Завод за издавање уџбеника, 2007).

Више о настанку, називу, предмету и приступима истраживању проблема социологије сазнања погледајте и допуните на wiki страницама УВОД У СОЦИОЛОГИЈУ САЗНАЊА , ФУНКЦИОНАЛИСТИЧК O -ПОЗИТИВИСТИЧКА ПАРАДИГМА , НОВО-МАТЕРИЈАЛИСТИЧКО ДИЈАЛЕКТИЧКА ПАРАДИГМА , ФЕНОМЕНОЛОШКО -ТУМАЧЕЋА ПАРАДИГМА ...

Sociology of knowledge in the broad sense means a special sociological discipline whose founders and developers investigate how the extra-cognitive determinants, primarily social factors of life of people as the simultaneous subjects and objects of the process of production or construction of cognition, affect the appearance, language articulation, form, structure, function, institutionalization and organization, development, meaning, value and truthfulness of the cognitive content of thinking processes of thinking, and how the results of this process, the prevailing ideas and cognitive features of social and individual consciousness in all sorts of cultural creation and activity of people which are considered in a given space and time as knowledge, through dissemination and application, impact on the social circumstances in which they emerged.

Given that the special sociological disciplines differentiated themselves whose founders and developers specialized for the examination of the mutual relations mainly social circumstances and the ideological content of consciousness within particular forms of culture and social activities (religion, morality, science, education, politics, law, economy, work, sports, arts, mass communication ,...), sociology of knowledge is often understood in the narrow sense of examination of social conditioning of world views of different social groups and of the ideological character of their cognition primarily on society and history.

During the crisis periods in the development of social life and thinking of people, many theorists from antiquity through the Middle Ages to modern times in Europe and the world, starting from different systems of ontological, epistemological and practical beliefs, have formulated in different ways their teachings on the cognitive foundations of cognitive viewpoint and forms of thinking of members of entire groups of people such as occupation, people, elites, stratum, class ... that can not be reduced to psychological factors of perception, reasoning, emotion and will of individuals.

(Broader but also not integral text of the entry "Sociology of knowledge" is published in A. Mimica, M. Bogdanovic, (Eds.) Sociological Dictionary, Institute for the issuance of textbooks, 2007).

More about the origin, name, subject matter and approaches to research problems of the sociology of knowledge, see and ammen d o n the wiki pages Introduction to Sociology of knowledge, Functionalist-positivist paradigm, New-materialist dialectic paradigm, Phenomenological interpreting paradigm...

САЗНАВАЊЕ је психички процес и способност живих организама да стекну (са)знања неопходна за самоодржање и самопроизвођење . С. је мисаоно дел(ов)ање вођено мотивом откривања истине или практичне користи.

Емпиризам, рационализам, ирационализам, догматизам, скептицизам, реализам, идеализам, позитивизам, критицизам, феноменализам, дијалектика дају различите, често супротне и ређе синтетичке одговоре на питање о изворима и пореклу, могућностима, ваљаности и предмету с.

ПРОИЗВОДНЕ СНАГЕ у оквиру “новог” материјализма означавају целину објективних материјалних фактора (техничка оруђа рада ) и субјективних духовних фактора ( организација, знање, свест) од којих зависи способност људи да прерађују и присвајају околну природу као своје анорганско тело, развијајући своје природне способности у дијалектички противречном друштвено-историјском процесу репродукције властитог живота и задовољења својих материјалних и духовних потреба.