Социологија сазнања (Sociology of knowledge)

ИСТИНА (гр.        , лат. veritas, фр. verité, шп. verdad, ру. правда, енг. truth, нем. Wahrheit) је вредност чије значење присталице разних епистемолошких схватања различито одређују. Реалистички емпиристи дефинишу и. као својство оног суда сазнаватеља који је у кореспондицији са стварношћу о којој сазнаватељ суди, а та реалност ”објективно” јесте онаква каква јесте ”по себи” независно од сазнаватеља. За рационалисте критеријум и. је кохеренција. Релативисти сматраjу да је и. консензуална конструкција више субјективних мишљења постигнута кроз њихову интеракцију. За дијалектичаре и. неке појаве је процес њеног настајања из прошлог у садашње и будуће стање њене структуре кроз праксу трансформације њених противречних могућности.

КОНСУЛТОВАНИ РЕЧНИЦИ

Bailly, A., Dictionnaire Grec - Français, Hachette, Paris

Gaffiot, Felix, 1934: Dictionnaire illustre Latin - Français, Hachette, Paris

Лукић, Д. Радомир и остали редактори, Социолошки лексикон, 1982, Савремена Администрација, Београд

Michie, Jonathan, уредник, 2001, Reader's Guide to the Social Sciences, t. I, II, Fitzroy Dearborn Publishers, London, Chicago

ИЗВОРНА ЛИТЕРАТУРА:

Adorno, Theodor W. 1979: Negativna dijalektika, BIGZ, Beograd

Beck , Ulrich (1992), „ Modern Society a s a Risk Society “ , Nico Stehr, Richard V. Ericson (eds), The Culture and Power of Knowledge, de Gruyter,Berlin and New York:199-214

Berger , Peter L. , Luckmann , Thomas (1966), The Social Construction of Reality: A Treatise in the Sociology of Knowledge, London: Allen Lane, The Penguin Press

Bloor. David, 1976: Knowledge and Social Imagery , Routledge,

Bloor, David, 1990: „Строги програм социологије спознаје“, Културни радник , No. 2, 11-34.

Брдар, Милан, 2005: Узалудан позив – социологија знања између идеологије и саморефлексије , Beograd .

Comte, A.: изводи из Курс позитивне филозофије, Систем позитивне политике (1832-1842, 1851-1854)1987: у А. Фиаменго, Saint-Simon i Auguste Comte , Напријед, Загреб

Dilthey, W: „Доживљавање и аутобиографија“, „Разумијевање других особа и њихових животних манифестација“, „Категорије живота“, Изградња историјског света у духовним наукама, БИГЗ, Београд 1980: 253-305.

Durkheim, E.: (1912)1982: " Социологија религије и теорија сазнања ", " Закључак ", у Елементарни облици религијског живота , Просвета , Београд , 3-22(, 377-406)

Fuko, M, 1969/1999: Археологија знања , Плато, Београд

Фројд, С. 1970: Тумачење снова , Матица српска, Нови Сад, т.1, 101-167

Garfinkel, H., 1967: Studies in Ethnomethodology. Englewood Cliffs, NJ: Prentice- Hall, 1967, pp. 38-44, 75.

Хабермас, Јурген, 1975: "Саморефлексија као наука", Сазнање и интерес, Нолит, Београд

Хусерл, Е., 1976: Прилог феноменологији интерсубјективности, ЦКДСО, Загреб

Ilyenkov,E. 1974 Dialectical Logic – essays on itsHistory and Theory. Moskow: Progress Publishers

Jerusalem, W. , 1909, “Die Soziologie des Erkennens ”, Zukunft , 15. 05, 236-246

Nietzsche, F., 1990: "О 'добру' и 'злу'..." , Генеалогија морала , Графос, Београд, 17-50

Кант, И., 2003: "О шематизму чистих појмова разума", Критика чистог ума, Дерета, Београд

Laudan,L: 1984: Science and Values – The Aims of Science and Their Role in a Scientific Debate, Berkeley, London: University of California Press

Marx, K., Engels, F. . (1845-46)1974: Немачка идеологија (о схватању историје и прозводњи свести), у Дела, ИМРП, Београд, т.6, 35-46

Mannheim, K, 1922: Die Strukturanalyse der Erkenntnistheorie, Berlin

Mannheim, К . (1929)1968: " Социологија знања ", " Идеологија и утопија " у Идеологија и утопија , Нолит , Београд , 45-88, 213-252

Merton , R.: 1937: „The Sociologу of K n o w ledge“ , Isis, vol. 2, issue 3, Nov. 493-503

Милић, Војин, 1986: Социологија сазнања, Веселин Маслеша, Сарајево

Pareto, V. ()1970: "Selections from The Mind and Society" у Curtis, J. E., & Petras J. W., eds., The Sociology of knowledge: A reader . New York : Praeger Publishers,(131-)133 -160

Popper, К., (1962)1993: "Социологија сазнања", ("Пророчка филозофијa...) "Чињенице, норме и истина..."у Отворено друштво и његови непријатељи , БИГЗ, Београд, т.2, 255-268, (269-309), 461-493

Scheler, Max, 1921: „ Die positivistische Geschichtsphilosophie des Wissens und die Aufgaben einer Sociologie der Erkenntnis “, K ö lner Vierteljahreshefte f ü r Sozialwissenschaften , No .1, 22-31

Scheler, Max, 1924: “ Das Probleme einer Soziologie des Wissens ”, Versuche zu einer Soziologie des Wissens , Duncker & Humbolt , M ü nchen & Leipzig , 3-146

Schutz. A. , (1932/2004): Der sinnhafte Aufbau der sozialen Welt: : eine Einleitung in die verstehende Soziologie , Hrsg. von Richard Grathoff , UVK-Verl.-Ges, Konstanz

Searl, John Roy, 1969: Speech Acts, Cambridge UP

Smith, Dorothy E. , 1990: “Women's Experience as a Critique of Sociology”, The Conceptual Practices of Power: A Feminist Sociology of Knowledge, Boston: Northeastern University Press, 11-28,207

Sorokin, P. A., 1937—41 / 1970: Social and cultural dynamics, I-IV, Boston, MA: Porter Sargent Publishers

Vico, Giambattista, /1982: Начела нове знаности , Загреб

Вратуша, Вера, 2006: „ Социолошко сазнајни приступ социологији сазнања”,

Weber , M ., ()1969: "Типови рационалности", "Религија и друштвени статус", ("Друштвена психологија светских религија"), у Parsons , T . et all ,: "Теорије о друштву, Вук Караџић, Београд, т.II, 1009-1010, (1078-1100), 1307-1323

Зимел, 1976: “Дру ш твеност”, Лукић, Р. , Формализам у социологији, Напријед, Загреб , 260-276

Znaniecki, 1940: Т he Social Role of the Man og Knowledge , New York

МАТЕРИЈАЛИЗАМ је онтолошко и логичко- епистемолошко схватање да је апсолутни узрок свега што постоји материја, да материја има универзално објективну стварност у смислу законите везе узајамног одношења тоталитета истоврсних материјалних феномена обједињених у компоновању целине материје.

Карл Маркс је у Тезама о Фојербаху критиковао „стари“ материјализам као становиште и идејни израз грађанског друштва појединачних, апстрактних,изолованих индивидуа отуђених класном поделом рада: "Главни је недостатак свега досадашњег материјализма ( укључујући и Фојербахов), што предмет, стварност, осјетилност схвата само у облику објекта или опажања , а не као осјетилну људску дјелатност, праксу , не субјективно. Стога је дјелатну страну, насупрот материјализму, апстрактно извео идеализам, који наравно не зна за стварну, осјетилну делатност као такву. Фојербах жели осјетилне објекте који су заиста различити од објеката мисли; али саму људску дјелатност он не схваћа као предметну дјелатност."( http://www.marxists.org/srpshrva/archive/marks/1845/misc/teze-fojerbah.htm)

„Стари“ м. познаје и признаје само ону врсту апстрактне нужности која теоријско- методолошки раздваја објекат и субјекат као две супротстављене и независне супстанције. Механицистички м. стога не успева да се одвоји од пуког случаја приликом објашњавања развоја мислећег људског мозга или чудесне коинциденција која је могла и да се не догоди, мада је нужно детерминисана корак по корак тамо где се догоди. „Стари“ м. представља само обрнути идеализам: уместо од илузорних субјективних психолошких апстракција безтелесног мишљења духа и тела без мисли које идеализам спиритуалистички спекулативно спаја у стварну чињеницу мислећег тела мозга, „стари“ м. полази од апстракције наводно непосредно дате, одувек и заувек постојеће чињенице јединства и недељивости материјалног чулног органа мозга или ока који су структурално и функционално прилагођени да врше делатност мишљења и виђења усмерене на спољашње објекте, на оно друго, објективну стварност, а не на себе саме. Са становишта „старог“ м. материјални чулни органи не би могли да мисле нити виде уколико би органски темељи и услови њихове делатности постали објекат те делатности. Потпуно заокупљени делатношћу мишљења или виђења спољашњих предмета, материјални чулни органи према „старом“ материјализму природно себе губе, заборављају и поричу властиту делатност у својим објектима. Из тога настаје илузија о дуализму и потпуној независности свега телесног и чулног, укључујући органе мозга и вида,од мишљења.

Монистички м. Спинозе превладава дуализам механичког м. сагледавајући простирање и мишљење као два својства исте супстанције, мислећег тела. Монистички материјализам сагледава дијалектичку нужност да материја из себе, као само-развијајућегстварног тоталитета или органског агрегата чије су све компоненте у узајамном односу као припадници исте врсте не на основу поседовања неког идентичног више или мање случајног својства, него на основу јединства законите генезе од заједничког претка, развије све своје атрибуте укључујући мишљење. Када би дошло до истребљења мислећих тела на земљи, природа би морала на неком другом месту и другом времену да поново произведе своју највишу креацију пошто се ни једно витално својство природе не може да изгуби, уверени су заговорници монистичког м. Тиме што мишљење не одвајају од материје и не супротставља ју материји као ’дух’, заговорници монистичког м. наговештавају могућност да се у објекту препозна преображавалачка делатност субјекта.

Заговорници монистичког м. су се међутим такође зауставили на становишту контемплације (интуиције) природе и нису успели да у потпуности појме чулни свет као тоталитет животне чулне делатности друштвених индивидуа од којих је тај свет састављен, односно да сагледају објекат контемплације као производ заједничког људског рада кроз историју. Другим речима, ’стари’ материјализам, како дуалистички тако и монистички, сагледава субјекта сазнања као пасивну детерминисану страну у односу са објектом. Људи су апстраховани из комбинације друштвених односа и производнихснага и преображени у изоловане појединце. Однос људи са објектом или укупним окружењем, је у „старом“ м. тиме протумачен као однос појединца са свиме осталим што постоји изван појединачног мозга и независно од његове воље и свести.

Маркс стаје на становиште „новог материјализма“ као становиште историјског и дијалектичког процеса успостављања подруштвљеног човечанства индивидуа које развијају људску могућност обједињавања управљачких и извршилачких радних функција и свесног овладавања властитом друштвено-историјском праксом репродукције властитог живота. Са овог становишта постаје јасно и разговетно да изван воље и свести људи која се формира у процесу међусобног друштвеног одношења и одношења размене материје са околним анорганским телом, не постоји природа ’по себи’ која претходи људској делатности. Природа коју људски род може да контемплира је увек већ хуманизована природа, целокупно друштвено историјско окружење света ствари које је створио људски рад и систем односа између људи развијен током противречног радног процеса друштвено-историјске производње материјалног живота и форми људског узајамног деловања.

Заговорници „новог“ м. истовремено историзују и дијалектизују „стари“ (дуалистички и монистички) материјализам, и материјализују „стари“ (субективни и објективни) идеализам, поимајући људски род као особени део природе који је производ противречног процеса друштвеног рада сукцесивних генерација људи који у том процесу активно преображавају како спољашњи свет тако и себе саме, у оквирима историјско дијалектичких односа постојања природе као настајуће целине кроз све преображаје у времену и простору.

Заговорници „новог“ м. се усредсређују на испитивање како промене начина организације материјалне производње и репродукције живота утичу на промене начина мишљења људи који заузимају супротстављена места у класној подели рада и како те промене начина мишљења повратно делују на преображај затечене, током целокупне класне „предисторије“ противречне, комбинације производних односа и друштвених материјалних и духовних производних снага људског рода .

Сто педесет година након Маркса и даље важи Марксово упозорење да све што зна јесте да он сам није „марксиста“. Другим речима, не само осамнаестовековни и деветнаестовековни „стари“ материјализам механицистички протумачене физике и математике, него и двадесетовековни и потоњи механицистички протумачени „дијамат“ (догматизовани дијалектички и историјски материјализам ), објекат посматрају статички, пасивно проматралачки. Маркс сам није никада употребио израз историјски и дијалекгтички материјализам, него израз нови материјализам, да би га разликовао од механичког и статичног, контемплативног материјализма . Догматизовани„дијамат“ механицистички раздваја поједине сфере људске друштвено-историјске делатности и издваја техницистички схваћене економске факторе из противречног сплета конкретно-историјских производних односа и материјалних и духовних производних снага, као једино и једносмерно детерминишуће чиниоце обликовања остатка друштва.

Због честог нагласка на истраживање фактора сукоба и дезинтеграције затеченог унутар себе противречног друштвеног поретка , теоретичаре „ново“ материјалистичке оријентације често критикују да пропагирају радикалну идеологију оправдавања револуционарног насиља у служби коренитог мењања постојеђег друштвеног поретка .

ОНТОЛОГИЈА од античких филозофа означава у прву филозофијy која начелно истражује бивствујуће као бивствујуће, бит битка (гр.       = који постоји,       = постојеће, бивствујуће, битак, нем. Sein, фр. Еtre), категорије, структуру, законе бивствовања уопште, света као целине.

ПАРАДИГМА ј е “ узорни пример ” ( гр . paradeigma ), образац , форма.

Томас Кун ( Тоmass Kuhn) употребљава појам п. првенствено у ужем значењуконкретног признатог научног постигнућа које у одређеном периоду заједници научникаобезбеђује узор или моделизбора истраживачких проблема и начина њиховог решавања. Попут Коперникове( Copernicus) хелиоцентричне тезе или Њутнових (Newton) Principiaкоји укључују теорију гравитације, п.својим примером преусмерава потоња истраживања у оквиру неке научне дисциплине ипредставља основу за дефинисање формализованим речником кој и усваја заједницанаучника одговарајуће дисциплине п. у ширем значењу или дисциплинарнуматрицу интуитивно апстрахованих оквирних пропозиционих онтолошких уверења оприроди истраживане стварности и законитостима које у њој владају, те процедуралнихепистемолошких уверења о врсти питања које треба поставити да би се истражили битн и аспект и , о истраживачк им процедурама и техникама и о критеријум у процењивања истинитог сазнања које треба применити (Кун,1974: стр.247-8) . Уопштена искуства решавања ових важних научних истраживачкихпроблема изведена из егземплара се преносе кроз непосредне односе припадника одређененаучне заједнице, елиминишу поделу наукена међусобно супротстављене правце и школе која је постојала у „пре-парадигматичкомдобу“ и постају победничка општеприхваћена школа у фази „нормалне“ науке. Кун закључује:"Парадигма је оно што чланови научне заједнице деле и, обратно, једна научназаједница састоји се од људи који деле једну парадигму." (1974:стр.240-3).Припадници научне заједнице усвајају ону парадигму од чије даље стандардизованепримене очекују да ће и у будућности успешније него друге омогућити решавање сроднихнових проблема које научници сматрају важним (Кун, 1974:стр. 53, 58, 279).

У фази "зреле" или "нормалне" науке научнедисциплине и под-дисциплине се институционализују као академска одељења и предметиподучавања, а успешни примери примене заједничких схватања на решавање проблемасе систематизују у уџбеницима. Због догматичног карактера преношења уџбеничког стручногобразовања студентима који се припремају за научни рад, Кун га упоређује с теолошкимобразовањем које такође критички не разматра властите темељне претпоставке(1974: стр. 50-51, 229) Упркос овој крутости, стручно образовање успешно оспособљавабудуће научнике за истраживачке задатаке у фази "нормалне науке": продубљивањеи прецизирање почетних теоријских знања, нагомилавање све поузданијих сазнања иистраживачких искустава кроз успешно решавање "загонетки" путем имитирањаи ширења наговештеног пута до познатог типа решења за које п. гарантује да постојиали га треба тек формулисати у познатим категоријама, развијање прецизнијих техникаи проширивање парадигме на блиске области стварности, али све то у усмеравајућимоквирима заданих претпоставки неупитне дисциплинарне матрице (Кун, 1974: стр.67-76,79-88, 99).

Током фазе „нормалне науке“, међутим, доминантне п. воде властитомпоразу тако што обезбеђују оквир неопходан да се уоче неправилности, "аномалије"или загонетке које у оквирима дате парадигме не могу да се разреше, изазивајућипреиспитивање властитих претпоставки ( Кун, 1974: стр.114). Тек након поновљених неуспеха објашњења неправилности и покушаја да се старапарадигма доведе у привидан склад с неправилностима уз помоћ аd hoc хипотеза ( Кун,1974: стр.128-9), јавља се криза у науци. Криза подстиче трагање за новом п. крознасумичне покушаје примене новог угла посматрања и експериментисања у оквиру вишемеђусобно сукобљених теоријских објашњења као у пред-парадигматичној фази.

На релативну трајност доминантне п. утиче поред институционалнеинерције и неспремност старијих научника да напусте п . којој су биливерни током целокупне своје каријере, упркос појаве “аномалија” које противречењеним предвиђањима и које нису у стању да објасне у њеним оквирима.

До иновације и промене кохерентне научне традиције преовлађујућегегземпларног приступа решавању општих проблема дисциплине и аномалија, долази поКуну нагло кроз научну револуцију. Бавећи се објашњавањем развоја првенствено природнихнаука, Кун је критиковао дотадашње преовлађујуће гледиште да се наука развија искључивопостепеним нагомилавањем (акумулацијом) све више знања о истраживаној стварности , без губитака. Ставиоје акценат на дисконтинуитет у научном развоју између две фазе „нормалне“ науке , у којима различитецеловите појмовно-теоријско-методолошке замисли или парадигме, одлучујуће усмеравајунаучноистраживачку делатност припадника научне заједнице у оквиру неке науке или уже научне дисциплине.Једно од више међусобно супротстављених понуђених решења за кризу науке побеђујеи служи као основа за изградњу нове општеприхваћене дисциплинарне матрице поштоне само што новим идејним оквиром објашњава већ уочена одступања од претходне п.,него и уводи нове ентитете (кисеоник уместо флогистона) елиминише неке проблемекоји немају више смисла у новом оквиру (нпр. истраживање комбиновања флогистонаприликом сагоревања), нуди нове стандарде процене истраживачких резултата и не изазиваодмах нове аномалије. Побеђена парадигма се губи када дође до потпуне смене парадигми(Кун, 1974: стр. 116-119).

Нова генерација научника образована унутар нове парадигмекоја је преовладала враћа науку у “нормално” или „зрело“ стање разрађивања примене неупитног оквира нове општеприхваће н е дисциплинарнематрице на решавање „загонетки“. Оне који упорно одбијају да пренесу своју лојалностна нову парадигму остали припадници научне заједнице игноришу и искључују из њенеструктуре моћи.

Куну је замерено да међусобно супротстављене парадигме у оквируисте дисциплине сматра међусобно не само инкомпатибилним, него и „несамерљиво“ различитимпогледима на свет. За разлику од позитивиста попут Карнапа ( Carnap), Кунтврди да не постоји неко неутрално заједничко становиште са којег би било могућеда се процени релативна вредност међусобно супротстављених парадигми. Ka рнап наиме сматрада то заједничко становиште представља језик искуствених посматрања на којем бисе могли изразити резултати експеримента или мерења приликом расправе о предностимаи манама различитих кандидата за статус парадигме, усмераване заједничким правилимаи сазнајним вредностима о којима постоји сагласност научника као рационалних професионалаца , независноод садржаја супротстављених парадигми. Кун , напротив , сугерише дасупротстављене парадигме неизбежно говоре једна мимо друге и једна кроз другу уреволуционарним периодима и да су стандарди процене важности проблема и адекватностирешења увек везани за одређену парадигму, а за аксиолошки сукоб о циљевима научногистраживања (истина или само емпиријска адекватност, конзистентност са искуственимподацима или појмовна елеганција, једноставност и лепота, нпр.) нема рационалног методолошког разрешења.

Три су основна извора несамерљивости супротстављених парадигмипо Куну. Један од њих је управо језик. Кун сматра да не треба правити оштру разликуизмеђу теоријског језика и језика посматрања, пошто исти термин, нпр. маса, попримасасвим различито значење у контексту опречних теоријских и искуствених тврдњи дамаса јесте или није константна односно да се маса претвара или не претвара у енергију.Уколико исти термини значе потпуно различите ствари у оквиру различитих парадигми,не може ни да буде правог сукоба и неслагања између њих пошто оне заправо решавајуразличите проблеме и прикупљају различите искуствене податке. Њутновска и Ајнштајновска механика стога нису ривалске теорије, него се просто не могу строго упоредити.

Главни извор несамерљивости парадигми пре и после научне револуцијепо Куну су различите сазнајне вредности у њиховој основи. Кун наглашава да различитепарадигме на различит начин дефинишу шта је сам кључни проблем који треба разрешити,који су искуствени подаци релевантни за решавање тог проблема, начин на који ихтреба прикупити и анализирати, па стога и стандарде или критеријуме за процену штапредставља „тачно“ разрешење проблема. По Куну не постоји „виши“ или „дубљи“ стандардна који бисмо могли да се позовемо приликом одлучивања између две парадигме коједефинишу различите проблеме као значајне и различита решења као адекватна, независнеод сазнајних вредности и стандарда које дефинишу саме супротстављене парадигме.Било би погрешно, међутим, закључити да парадигматски појмовно теоријски, методолошкии аксиолошки оквири циркуларно сами себе оправдавају, пошто се у том случају аномалијеу фази кризе науке не би ни могле да појаве, а њихово разрешење не би могао да будеглавни разлог за прихватање нове парадигме и напуштање старе у фази нормалне науке.

Трећи извор несамерљивости парадигми је искуство, пошто научниципосле смене доминантне парадигме мењају свој целовити поглед на свет и перципирајусвет на потпуно другачији начин, као да „живе у различитим световима“. У крајњојлинији би се метафорички могло да каже даистовремено са променом појмовно теоријског и методолошког оквира перципирања света,мења се и сам свет. Кун међутим не изводи крајњи закључак да свет конституише начинна који га ми поимамо.

Куну је највише замерено зато што упоређује научне револуцијеса политичким и религиозним уместо да се задржи на рационалној реконструкције садржајаи коначних резултата историје науке изостављајућисве "ирационално". Приказујући смену парадигми првенствено као борбу групанаучника који их заступају, користећи се при томе убеђивањем па и силом ако је неопходно,за придобијање односно "преобраћање" нових присталица у недостатку довољнихискуствених и логичких доказа за супротстављене сазнајне вредности шта важи каоприхватљиво научно објашњење, Кун доводи у питање рационалностнаучног прегнућа. Сам Кун не изводи радикалан закључак да је наука ирационална,али тврди да разлоге које људи наводе да би оправдали своје преферирање једне парадигмеу односу на другу, није могуће кодификовати у облику неутралног алгоритма или правила„научног метода“ који би објективно и коначно одредио која је парадигма боља.

Лари Лаудан међутимистиче да недовољна детерминација („undetermination“) имплицира епистемички релативизам и ирационалниизбор између супротстављених сазнајних вредности парадигми само на кратак рок (Laudan, 1984: 31-32) .На дуги рок, међутим, долази време када рационално неслагање на највишем аксиолошкомнивоу постаје недозвољиво уколико се поштују фиксна правила „опсервационе тачности“или достигнута теоријска сазнања о емпиријскимчињеницама на нижем нивоу хијерархије рационалног научног правдања . На дуги рок хијерархијски модел правдања замењује ретикулисани(мрежаст). У ретукулационистичком моделу различити елементи и нивои парадигме (теорија,метод, вредности) ограничавају али не детерминишу остале нивое, у великом степенусу међусобно независни и не варирају увек истовремено. Ово омогућава да се парадигмемењају полагано и постепено, а не само путем изненадне „конверзије“ и симултане„смене целовитих погледа на свет“, тако што се реалистичност прокламованих циљеваиспитује и о њима преговара фиксирањем било теорије о чињеницама или метода прикупљањаи тумачења чињеница. „Пошто теорије, методологије и аксиологије стоје заједно унекој врсти оправдавајуће тријаде, можемо да користимо оне доктрине о којима постојисагласност за разрешавање преосталих области о којима се не слажемо“ (84). Чињеницада нам научне револуције изгледају као нагле смене целовитих погледа на свет, јестеилузија сваког погледа у назад који има тенденцију да умањи видљивост постепених и секвенцијалних промена елеменататријаде на микро-нивоу (78). Ово је кохерентистички приступ вредновању сазнајнихциљева путем одржавања хармоније између раздвојивих елемената парадигматске тријаде.Ландау је, међутим, умерени релативиста попут Куна, у мери у којој заједно тврдеда научни „прогрес“ може да се процењује једино у односу на конкретан скуп заједничкихсазнајних циљева, па дискусија о њима често не може да се дефинитивно закључи рационалнимсредствима, него не-рационалним, контингентним факторима попут динамике друштвенемоћи у научној заједници. Лаудан једино указује да су у оквиру природних наука чешћипримери постизања дефинитивне и релативно брзе сагласности.

Лаудан конкретно сугерише да је могуће рационално проценитисупротстављене сазнајне вредности или циљеве науке користећи два механизма. Првинастоји да покаже да недостаје слагање између теорија и циљева, претпостављајућида су наше најбоље теорије истините и закључујући да су у том случају експлицитноприхваћени циљеви дате дисциплине утопијски или неоствариви. „Утопијске“ стратегијеукључују демонстрабилни утопијанизам (тежња да се апсолутни доказ општих теоријапостигне преко ограничене искуствене евиденције), семантички утопијанизам (циљевису непрецизно дефинисани па је нејасно шта би важило као успех у њиховом постизању,као на пример елегантност) и епистемички утопијанизам (немогућност да се понудикритеријум који би нам омогућио да одредимо да ли смо постигли циљ или не, нпр.истина). Други механизам процењивања супротстављених сазнајних вредности настојида покаже да недостаје слагање између метода и циљева, претпостављајући да је актуалнаметодолошка пракса дате дисциплине фиксна. Прва варијанта другог метода је закључивањеда актуелне теорије и методе не могу да постигну експлицитно прихваћене циљеве дисциплине.На пример, циљеви Беконове индукције да теоријеморају да буду докажљиве путем индукције из евиденције која се може посматрати ида објашњавајуће теорије не смеју да спекулишу о ономе што се не може посматрати,оба су одбачена пошто је научна пракса наметала потребу прилагођавања експлицитноприхваћених циљева науке и усвајање хипотетичко-дедуктивног постулата о неопажљивом. Друга варијанта другог метода усклађивања методаи циљева је закључивање да су сви покушаји постизања циљева били неуспешни (на пример,да се објашњавајућа и предвиђајућа теорија ослања само на кинематичке особине материјекао што су угаони параметри простора-времена, независно од динамичких параметарасиле и електромиографских параметара неуромускуларне масе).

Кун би могао да одговори Ландау да је постепена промена немогућаувек када су 1) кључни заједнички стандарди амбивалентни, тако да их научници начелноприхватају, али их тумаче и примењују на различит начин (на пример једноставност,обухватност, тачност, способност објашњавања); 2) заједничка правила колективнонеконзистентна и придаје им се различита тежина па доводе до неконзистентних закључака;3) примењени различити стандарди тако да се теоријска неслагања не могу дефинитивноразрешити; и 4) вредновања значаја проблема различита.

ПОЗИТИВИЗАМ је епистемолошко становиште формулисано средином XIX века које у систематској и системичкој научно истраживачкој делатности полази од описивања и класификовања споља видљивих општих одлика тзв. позитивних, искуствено датих, стварних, сигурних, тачних, одређених и непобитних чињеница. Заговорници п. претендују да на темељу описа објективне стварности као такве, наводно без примеса субјективне интерпретације, заснују математички формализивоне закључке о установљеним просторно-временским односима повезаности између чулних појава уноса и исхода неког системског процеса, који се могу искуствено проверити експерименталним путем као у природним наукама, изостављајући метафизичке спекулације о “првим узроцима” који се не могу опазити и непосредно мерити. По методолошком холизму, инсистирању на особеној стварности друштвене целине несводивој на збир саставних елемената, позитивизам Огиста Конта (Comte, Auguste) се разликује од позитивизма заговорника методолошког индивидуализма, какав су заступали шкотски филозоф и економиста Џон Стјуарт Мил (Mill, John Stuart, 1806-1873) и његови старији сународник Џон Лок (Locke, John, 1632-1704), филозоф и теоретичар индивидуалистичке варијанте теорије друштвеног уговора. Без обзира на ову разлику, заједничко Конту, Милу и Локу, је позитивистичко уверење да је задатак науке о друштву да кроз примену природно научних квантитативних метода проучава и сазнаје опште правилности у друштву и примени та сазнања за побољшавање људског живота у друштвy. Док Мил изричито настоји у својим текстовима да теоријски утемељи логику индуктивне методе позитивног научног закључивања, Конт често прећутно у својим текстовима примењује дедуктивно закључивање.

Позитивисти оспоравају научну вредност »метафизичком« апстрактно дедуктивном приступу апсолутном сазнању натчулних и зато неспознатљивих, наводно бесмислених преднаучних питања о смислу, суштини, првом узроку. Позитивисти одбацују и интроспекцију као ирелевантну. пошто тврде да спољашње силе извана одређују људско понашање као предвидив, конзистентан и аутоматски одговор на подражаје спољашњих чиниоца, најћешће испод прага свести и без придавања значења. Поједини позитивисти попут Карла Попера (Popper), међутим, увиђају да је чулно опажање и описивање усмеравано општим или »метафизичким« претпоставкама које се не могу дефинитивно потврдити индуктивним опажањима али се могу оповрћи (фалсификовати) проналажењем негативних случајева који одступају од прецизних предвиђања дедукованих из почетних хипотеза (Логика научног открића, 1959).

ПРАГМАТИЗАМ је филозофски правац према којем је практично дел(ова)ње (гр.       ) корисно за одржање и успех, главни критеријум за просуђивање истинитости теорија и регулатор људског мишљења и деловања.

ПРАКТИЧКО (гр.         ) се изворно односи на вредносно, етичко, естетско, правно, економско, политичко расуђивање (фронесис)и о људском животном дел(ов)ању у заједници, чија сврха није у њему самом, него изван њега, у примени ради усавршавања живота у полису, грчком граду-држави. У модерно доба израз практич(к)но означава пре свега нешто корисно, употребљиво за постизање неког циља.

ПРОИЗВОДНЕ СНАГЕ у оквиру “новог” материјализма означавају целину објективних материјалних фактора (техничка оруђа рада ) и субјективних духовних фактора ( организација, знање, свест) од којих зависи способност људи да прерађују и присвајају околну природу као своје анорганско тело, развијајући своје природне способности у дијалектички противречном друштвено-историјском процесу репродукције властитог живота и задовољења својих материјалних и духовних потреба.

РАЦИОНАЛИЗАМ је гносеолошки правац чији заговорници издвајају раз(ум) (лат. intellectus и ratio) као главни извор истинитог нужног и општег сазна(ва)ња о стварности. Рационалисти препоручују примену раз(ум)а у процесу сазнавања и решавања свих теоријских и практичних дилема које се постављају на нивоу који се налази испод, изнад или изван раз(ум)а. Нагласак је на употреби дедуктивног извођења закључака, у преиспитивању догми и ирационалних страсти, и/или на избору индуктивног организовања и схватања емпиријских података. Догматски рационализам се поуздаје у апсолутну спознајну моћ разума на темељу урођених идеја независних од искуства, критички рационализам преиспитује границе властитих сазнајних моћи раз(ума) и утемељује их у трансцеденталним синтетичким судовима а приори, а дискурзивни р. у универзализујућим тенденцијама логичке структуре језика и нормативним процедурама интерсубјективне комуникације.