Социологија сазнања (Sociology of knowledge)

ФЕНОМЕНОЛОГИЈА је правац мишљења који настоји да појаве (гр.           ) искуства како се оне јављају у свести, опише и разуме, с циљем да у доживљеним садржајима свести открије разлику узмеђу привида и саме по себи јасне истине, јер су ствари "по себи" какве су оне изван и пре појаве у људској свести недоступне људском сазнању.

Hegel, Georg Wilhelm Friedrich (1807: Die Phänomenologie der Geistes ) придаје ф. специфично значење приказивања кретања свести или духа од непосредног супротстављања предмету или природи кроз наивно осетилну извесност, преко самосвести до апсолутног знања, у којој тачки се укида привид да је свест обузета нечим другим, па и појава постаје једнака властитој бити или суштини.

Husserl, Edmund (1859-1938, 1908+: Ideen zu einer reinen Phaenomenologie und phaenomenologische Philosophie) придаје ф. актуално најчешће употребљавано значење методе која описује феномене који су иманентно видљиво дати у интенционалним актима наше свести, враћајући се "к самим стварима", "прочишћујући" појмове и откривајући садржај бити феномена интyитивним путем еидетске редукције и “epohe’”. "Стављајући у заграде" све емпиријско, материјално и небитно и уздржавањем од суђења о стварном постојању емпиријског природног просторно-временског света и божанства, чиста свест се усмерава на ванпросторни и ванвремени смисао (noema). Апсолутна феноменологија тиме се ограђује и од Кантовог трансценденталног субјективитета и постаје метода свих наука, "чиста наука" о битноме, априорном језгру свега свесног живота.

Alfred Schutz је међу првима усмерио пажњу социолога на описивање и разумевање садржаја и облика свакодневних међуличних искустава друштвеног света. Поставио је питање да ли се могу оправдати типологије и класификације друштвеног узајамног деловања као нужни темељи социолошког (са)зна(ва)ња. Berger и Luckman (1966) истражују како људи свакодневну друштвену стварност у којој су рођени и социјализовани узимају “здраво за готово” као објективну, природну и неизбежну. Овакво постварење је последица заборава да су све структуре значења укључујући разне класификације, производ субјективне конструкције самих људи кроз интеракцију а не нешто одвојено и спољашње у односу на њих.

ЕРИХ ФРОМ (Erich Fromm, 1900-1980) је био немачко-амерички филозоф, социолог и психоаналитичар. Докторат из социологије је стекао 1922-е код Алфреда Вебера (Alfred Weber). Фром је био веома популаран у широј јавности, пре свега због књига као што су: „Умеће љубави“, „Бекство од слободе“, „Имати или бити“, „Здраво друштво“ и „Анатомија људске деструктивности“. Међутим, он никада није предавао на значајним америчким и европским универзитетима и његов теоријски допринос, пре свега марксизму и психоанализи, није довољно уважен.

Ерих Фром је управо због чињенице да никада није стекао академски углед посебно интересантан из перспективе социологије сазнања. Неки од разлога који су допринели овоме су различити неспоразуми и разлаз за Франкфуртском школом мишљења, неортодоксија у схватању основних поставки марксистичке и психоаналитичке теорије, као и свесно окретање од аналитичности и емпиријске верификације ка указивању на оно што је сматрао лошим у људској цивилизацији и происходећа жеља да се то промени.

Канадски социолог Нејл Меклафлин (Neil McLaughlin) је начинио занимљив покушај да објасни због чега Фромова академска каријера није била плоднија. Он то чини из угла социологије сазнања и коришћењем концепата интелектуалне репутације и митова о настанку у оквиру школа мишљења, тј. идејних покрета.

КОНСУЛТОВАНИ ИЗВОРИ:

McLaughlin, Neil (1998) „How to Become a Forgotten Intellectual: Intellectual Movements and the Rise and Fall of Erich Fromm“, Sociological Forum, Vol. 13, No. 2, pp. 215-246.

McLaughlin, Neil (1999), „Origin Myths in the Social Sciences: Fromm, the Frankfurt School and the Emergence of Critical Theory“, The Canadian Journal of Sociology / Cahiers canadiens de sociologie, Vol. 24, No. 1, pp. 109-139.

РЕПУТАЦИЈА или интелектуална репутација је концепт у социологији сазнања који се користи приликом истраживања утицаја појединих интелектуалаца, нарочито у савременом добу, тј. од деветнаестог века. Овај концепт се користи када се желе испитати разлози због којих је један мислилац остварио значајан утицај на развој одређених дисциплина и/или науке уопште, али и када се покушава показати због чега неки интелектуалци остају релативно неутицајни у академским круговима.

Постоје два основна модела за приступање проблему репутације.  Први је „идеациони“ (ideational на енглеском језику). Он је укорењен у традиционалним хуманистичким дисциплинама и у историјама науке које се фокусирају на једну дисциплину као целину. Основна карактеристика овог модела објашњења је да он узима инхерентну снагу и стил самих идеја као основне факторе који одређују репутацију интелектуалаца.

Са друге стране, тзв. репутациона (reputational) перспектива је много више социолошка и она покушава да узме у обзир и историјски и културни контекст, дакле социјалне факторе који детерминишу „успех“ мислиоца. Социјална конструкција интелектуалних репутација се разуме кроз испреплетеност  четири основна фактора (који се такође сматрају и различитим, посебним, моделима објашњења): 1) „дух“ времена, тј. интелектуална клима карактеристична за одређену епоху, 2) географски фактори и националне традиције, 3) институционални престиж и 4) личне карактеристике, тј. особине личности.

Нејл Меклафлин (Neil McLaughlin) на веома занимљив начин користи репутациону перспективу у изучавању утицаја интелектуалаца у покушају да објасни како је Ерих Фром (Erich Fromm) од веома утицајног научног радника током четрдесетих и педесетих година двадесетог века завршио на маргинама академског живота до почетка седамдесетих година. Меклафлин међутим, тврди да се ни идеациона перспектива не сме занемарити и да овако сложеном проблему треба прићи холистички.

КОНСУЛТОВАНИ ИЗВОРИ:

McLaughlin, Neil (1998) „How to Become a Forgotten Intellectual: Intellectual Movements and the Rise and Fall of Erich Fromm“, Sociological Forum, Vol. 13, No. 2, pp. 215-246.

McLaughlin, Neil (1999), „Origin Myths in the Social Sciences: Fromm, the Frankfurt School and the Emergence of Critical Theory“, The Canadian Journal of Sociology / Cahiers canadiens de sociologie, Vol. 24, No. 1, pp. 109-139.

РЕПУТАЦИЈА или интелектуална репутација може имати много различитих значења у свакодневном животу, тј. неформалном језику. Међутим, у социологији сазнања је ово концепт који се користи приликом истраживања утицаја појединих интелектуалаца, нарочито у савременом добу, тј. од деветнаестог века. Концепт интелектуалне репутације се тако користи када се желе испитати разлози због којих је један мислилац остварио значајан утицај на развој одређених дисциплина и/или науке уопште, али и када се покушава показати због чега неки интелектуалци остају релативно неутицајни у академским круговима. Наравно, то не значи да се појмови репутације и утицаја потпуно преклапају по садржају и обиму, те да се могу сматрати еквивалентним. Наиме, поменута врста утицаја може изостати чак и када постоји одређен степен репутације и обрнуто, али сложени међусобни односи ова два појма неће бити детаљније разматрани у овој одредници.

Постоје два основна модела за приступање проблему репутације.  Први је „идеациони“ (ideational на енглеском језику). Он је укорењен у традиционалним хуманистичким дисциплинама и у историјама науке које се фокусирају на једну дисциплину као целину. Као што му само име сугерише, основна карактеристика овог модела објашњења интелектуалних каријера је да он узима инхерентну снагу и стил самих идеја као основне факторе који одређују репутацију интелектуалаца. Тако би повезаност филозофског система једног аутора, његова кохерентност, затим оригиналност и дубина анализе били отприлике једини разлози због којих треба очекивати успех или неуспех, тј. мањи или већи значај једног мислиоца за развој неке дисциплине. Дакле, овакав приступ занемарује бројне „спољашње“ факторе, тј. све оно што се тиче друштвених односа у најширем смислу те речи.

Са друге стране, тзв. репутациона (reputational) перспектива гледа на проблем знатно шире и може се сматрати да је много више социолошка; она покушава да узме у обзир и историјски и културни контекст, дакле социјалне факторе који детерминишу „успех“ мислиоца. Тако ће као важни чиниоци бити разматрани друштвени слој коме припадају родитељи конкретне особе коју испитујемо, шири социјални миље који преовлађује у датом добу, те повезаност научне институције којој припада са другим утицајним институцијама у свету. Заправо, социјална конструкција интелектуалних репутација се разуме кроз испреплетеност  четири основна фактора (који се такође сматрају и различитим, посебним, моделима објашњења): 1) „дух“ времена, тј. интелектуална клима карактеристична за одређену епоху, 2) географски фактори и националне традиције, 3) институционални престиж и 4) личне карактеристике, тј. особине личности.

Као што је узгред споменуто, ова четири фактора се могу јавити и као посебни модели објашњења интелектуалних каријера појединаца. То значи да се тада само један од поменутих фактора узима у разматрање, док се остали игноришу или одбацују као мање релевантни, односно потпуно неважни за анализу која се жели извести. Наравно, јасно је да такав приступ нужно води редукционизму и да неоправдано изоставља битне факторе. Међутим, такође је јасно да то зависи и од конкретног случаја; другим речима, у одређеним ситуацијама један од поменута четири фактора може да буде убедљиво  најрелевантнији и онда би било оправдано ставити по страни преостала три, али таква одлука се не сме доносити олако, већ мора да буде резултат исцрпног „пред-истраживања“ и што потпуније обавештености истраживача (и овде се јављају проблеми са дефинисањем онога што би било довољно да се назове исцрпном и довољном обавештеношћу, али то је већ друга тема).

Поред пуког набрајања четири фактора који чине основу репутационе перспективе ваља их, међутим, ради бољег разумевања и конкретизовати, тј. делимично операционализовати. Дух времена (climate of the times) се тако разумe уже него што се то обично чини. Наиме, ова синтагма упућује на политичке, историјске и економске факторе који су у блиској вези са идејама, тј. који могу дати или одузети снагу неким идејама у зависности од тога да ли се оне могу уклопити у ове факторе или иду против њих. Тако је тешко замислити да се, на пример, лудистички покрет јави у Вавилону или, мало мање драстично, да идеје екстремног либерализма добију пажњу и стекну бројне следбенике у Чаушесковој социјалистичкој Румунији. Други модел, онај који наглашава географске факторе и националне традиције (geography and national traditions), сугерише да је важно да интелектуалац о коме је реч буде и физички близу главних институција које му  могу обезбедити успех и утицај. Следећи овај модел, лако је претпоставити да није реално очекивати значајан одјек Платонове филозофије међу бушманским заједницама у Африци током 4. века п.н.е.

Наредни модел (institutional prestige) се тиче институционалног престижа (углавном образовне или истраживачке) институције којој субјекат истраживања припада и углавном се упоређује са „хало-ефектом“. Наравно да истраживање спроведено на Стенфорд Универзитету у САД добија већу пажњу него истраживање које хипотетички има исти домет и подједнако убедљиве резултате и закључке, али је спроведено у оквиру, рецимо, Центра за социолошка истраживања Филозофског факултета у Нишу. Важно је запазити да се и на овом и на претходном примеру види да само један од ова четири модела није довољан да се објасни комплексна реалност друштвеног живота, те да треба узимати у обзир више фактора приликом анализе (у примеру са Платоном и бушманима се поред географских морају узети у обзир и култоролошки фактори, док су у одређеном смислу за пример са Центром из Ниша важни и географски чиниоци). Најзад, четврти и последњи модел објашњења обрађује личне особине анализираног интелектуалца (personal characteristics). Овај се модел може сматрати саморазумљивим и уместо навођења још једног примера ваља успут скренути пажњу да овај модел добро показује како је обимно и озбиљно истраживање у друштвеним наукама готово немогуће обавити без интердисциплинарне сарадње (овде се јасно види потреба психолога у састављању нацрта и спровођењу истраживања, али и у анализи података).

Нејл Меклафлин (Neil McLaughlin) на веома занимљив начин користи објашњену репутациону перспективу у изучавању утицаја интелектуалаца у покушају да објасни како је Ерих Фром (Erich Fromm) од веома утицајног научног радника током четрдесетих и педесетих година двадесетог века завршио на маргинама академског живота до почетка седамдесетих година. Овај аутор, међутим, уз тврдњу да се упоредна метода недовољно користи у социологији сазнања, у истом истраживању покушава да овај феномен осветли и користећи се поређењем специфичне ситуације Ериха Фрома  и Жака Дериде (Jacques Derrida). Меклафлин поврх свега тврди и да се ни идеациона перспектива не сме занемарити у анализи, те да овако сложеном проблему треба прићи холистички.

КОНСУЛТОВАНИ ИЗВОРИ:

McLaughlin, Neil (1998) „How to Become a Forgotten Intellectual: Intellectual Movements and the Rise and Fall of Erich Fromm“, Sociological Forum, Vol. 13, No. 2, pp. 215-246.

McLaughlin, Neil (1999), „Origin Myths in the Social Sciences: Fromm, the Frankfurt School and the Emergence of Critical Theory“, The Canadian Journal of Sociology / Cahiers canadiens de sociologie, Vol. 24, No. 1, pp. 109-139. 

ФРАНКФУРТСКА ШКОЛА је круг неомарксистичких филозофа и друштвених научника који су били окупљени око Института за друштвена истраживања. Овај Институт је формиран двадесетих година двадесетог века у Франкфурту и био је лабаво повезан са Универзитетом у Франкфурту. Био је, међутим, прилично аутономан јер му је сву финансијску потпору обезбеђивао син једног немачком милионера. Институт се 1933-е, када је Хитлер дошао на власт, преселио у Женеву, да би се 1935-е поново преселио, овога пута у Њујорк у оквиру Колумбија универзитета. Године 1953-е Институт се враћа у Франкфурт.

Из Франкфуртске школе је потекло оно што се данас најчешће назива критичком теоријом друштва. Иако су се чланови и сарадници Франкфуртске школе понекад много разликовали у теоријском смислу, оно што их је на неки начин држало на окупу јесу марксизам и психоанализа, те покушај спајања ове две теорије. Међутим, и овде је било доста неслагања међу појединим припадницима Школе, па постаје очигледно да је уобичајена слика о кохерентној школи мишљења умногоме погрешна.

Поред директне важности за социологију сазнања у форми примене критичке теорије на многе проблеме који спадају у домен ове научне дисциплине, Франкфуртска школа има и једну специфичну сазнајносоциолошку релевантност. Наиме, у оквиру ове школе мишљења је дошло до онога што би се могло назвати класичним примером ревизије али и романтизовања историјата једног покрета, тј. школе мишљења. Тако је допринос Ериха Фрома (Erich Fromm) Франкфуртској школи практично избрисан током шездесетих и седамдесетих година, док се са друге стране Валтер Бенјамин (Walter Benjamin) помиње као члан ове школе иако формално никада није био запослен у Институту. Разлог томе је, делом, сукоб Ериха Фрома са Адорном (Theodor W. Adorno), Хоркхајмером (Max Horkheimer) и Маркузеом (Herbert Marcuse) око суштине марксистичке и психоаналитичке теорије, али и неспоразум са Хоркхајмером и Полоком (Friedrich Pollock) око материјалних средстава Института за друштвена истраживања.

КОНСУЛТОВАНИ ИЗВОРИ:

McLaughlin, Neil (1998) „How to Become a Forgotten Intellectual: Intellectual Movements and the Rise and Fall of Erich Fromm“, Sociological Forum, Vol. 13, No. 2, pp. 215-246.

McLaughlin, Neil (1999), „Origin Myths in the Social Sciences: Fromm, the Frankfurt School and the Emergence of Critical Theory“, The Canadian Journal of Sociology / Cahiers canadiens de sociologie, Vol. 24, No. 1, pp. 109-139.

ФРАНКФУРТСКА ШКОЛА је уобичајено користи да се именује круг неомарксистичких филозофа и друштвених научника који су били окупљени око Института за друштвена истраживања. Овај Институт је формиран двадесетих година двадесетог века у Франкфурту и био је лабаво повезан са Универзитетом у Франкфурту. Био је, међутим, прилично аутономан јер му је сву финансијску потпору обезбеђивао син једног немачком милионера. Институт се 1933-е, када су нацисти дошли на власт, преселио у Женеву, да би се 1935-е поново преселио, овога пута у Њујорк у оквиру Колумбија универзитета. Године 1953-е Институт се враћа у Франкфурт.

Из Франкфуртске школе је потекло оно што се данас најчешће назива критичком теоријом друштва. Овај назив произлази из основних поставки марксизма којих су се сви припадници ове школе мање или више доследно држали, а које у сржи имају свеобухватну критику капиталистичког начина производње као и преовлађујућих образаца савременог друштвеног живота уопште. И управо у контексту критике савременог начина живота до изражаја долази можда најспецифичнија карактеристика Франкфуртске школе – покушај теоријског спајања марксизма и психоанализе.

Дакле, иако су се чланови и сарадници Франкфуртске школе понекад много разликовали у теоријском смислу, оно што их је на неки начин држало на окупу јесу марксизам и психоанализа, те покушај спајања ове две теорије. Међутим, и овде је било доста неслагања међу појединим припадницима Школе, па постаје очигледно да је уобичајена слика о потпуно кохерентној школи мишљења умногоме погрешна. Иначе, често се у писању историје једног идејног покрета намерно занемарују одређени детаљи, док се неке чињенице наглашавају како би се постигла жељена слика, тј. како би се на ефикасан начин изградио „мит о постанку“ школе мишљења о којој је реч.

Из угла социологије сазнања посебно је интересантно какве су ставове имали припадници ове школе мишљења у вези са сазнањем уопште и репродукцијом владајуће идеолошке свести. И док су се на онтолошкој и епистемолошкој равни припадници Франкфуртске школе, будући сви следбеници филозофско-хуманистичких идеја младог Маркса (Karl Marx), углавном слагали, до сукобљених ставова долазило је у вези са практично-политичком димензијом њиховог научног рада. Наиме, Ерих Фром (Erich Fromm) је у каснијим годинама снажно критиковао Нову левицу, сматрајући је детињастом и непотребно радикалном, док је Маркузе (Herbert Marcuse) до краја беспоговорно подржавао овај покрет, сматрајући га истински револуционарним и способним да донесе промену коју онтолошки део марксистичке теорије предвиђа.

У овом контексту је занимљиво поменути и Поперову критику (Karl Popper) марксизма. Наиме, марксизам се, сматра Попер, не може ни сматрати научном теоријом у правом смислу, јер не нуди предвиђања која се могу емпиријски потврдити односно, у складу са његовом теоријом, оповргнути, већ дозвољава да се из њега извуку само пророковања која су истовремено превише општа и без имало објашњавалачке моћи. Такође, тврди он, марксизам оставља простора и за увођење ad hoc теорема и хипотеза које га могу, баш због изостанка могућности извођења конкретних оповргљивих ставова, одбранити од било које критике, без обзира из ког правца она може да долази (Попер, 2002: 336-339).

Поред директне важности за социологију сазнања у форми примене критичке теорије на многе проблеме који спадају у домен ове научне дисциплине, Франкфуртска школа има и једну специфичну сазнајносоциолошку релевантност. Наиме, као што је већ поменуто, у оквиру ове школе мишљења је дошло до онога што би се могло назвати класичним примером ревизије али и романтизовања историјата једног покрета, тј. школе мишљења. Тако је допринос Ериха Фрома Франкфуртској школи практично избрисан током шездесетих и седамдесетих година, док се са друге стране Валтер Бенјамин (Walter Benjamin) помиње као члан ове школе иако формално никада није био запослен у Институту. Разлог томе је, делом, сукоб Ериха Фрома са Адорном (Theodor W. Adorno), Хоркхајмером (Max Horkheimer) и Маркузеом око суштине марксистичке и психоаналитичке теорије, али и неспоразум са Хоркхајмером и Полоком (Friedrich Pollock) око материјалних средстава Института за друштвена истраживања.

КОНСУЛТОВАНИ ИЗВОРИ:

McLaughlin, Neil (1998) „How to Become a Forgotten Intellectual: Intellectual Movements and the Rise and Fall of Erich Fromm“, Sociological Forum, Vol. 13, No. 2, pp. 215-246.

McLaughlin, Neil (1999) „Origin Myths in the Social Sciences: Fromm, the Frankfurt School and the Emergence of Critical Theory“, The Canadian Journal of Sociology / Cahiers canadiens de sociologie, Vol. 24, No. 1, pp. 109-139.

Попер, Карл (2002) Претпоставке и побијања, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад.