ЕСЕЈ ЗА ЗАВРШНИ ИСПИТ

 
 
Picture of Милан Цакић
Критика идеологије и „критика“ идеологије
by Милан Цакић - Thursday, December 25, 2014, 5:49 PM
 

Идеологија може различито да се разуме. Једно схватање је Манхајмово, које грубо речено тврди како је идеологија све оно што се користи како би се један друштвени систем одржао. То може бити маркетинг, пропаганда, утицаји на образовни систем, па чак и суво физичко насиље (ако се појам идеологије схвати веома широко, разуме се). Можда за највеће критичаре идеологије важе „ортодоксни“ марксисти, пратећи углавном ставове самог Маркса изнете у Немачкој идеологији. Ту он примењује своју теорију капиталистичког друштва и, шире, концепт смена друштвено-економских формација. Дакле, идеологија је најпре покушај обезбеђивања легитимитета (па и легалитета) владајућим производним односима.

Један замишљени крути критичар идеологије у горе објашњеном смислу би лустрацији као друштвеној појави пришао из марксистичке теорије и, природно, имао би изразито негативан став према парламентарној демократији коју би схватао као једно од главних оруђа очувања система, тј. унутрешњег и намерног репродуковања образаца економске производње и происходећих друштвених односа. Уколико замислимо да је наш критичар веома крут, он не би ни разматрао овај феномем пажљиво, већ би за њега рекао да је, на пример, добар показатељ декаденције и изврнутости до којих нужно долази у капитализму у коме се морају примењивати слична „лукавства“ како би се прикрила истина, а то је да су друштвени односи нужно експлоататорски. Наиме, постоји мали број власника средстава за производњу који искоришћава већину која је принуђена да изнајмљује себе као радну снагу. Наравно, у том процесу се мањина још више богати, јер само радници могу да створе вишак вредности.

У овом контексту би наш критичар идеологије лустрацију могао да разуме као намерну манипулацији како би се радницима скренула пажња са инхерентно нефер природе постојећих друштвених односа. Такође, као што је већ поменуто, могао би и је дискредитује као пуки симптом веома болесног система који се бори за живот.

Уколико, међутим, имамо посла са неким ко јесте критичар идеологије, али је ипак нешто отворенији и умеренији, он би покушао да темељније сагледа проблем лустрације и њеног места у сложеном друштвено-политичком контексту пада социјализма у Европи крајем двадесетог века. Ту би свакако биле разматране разлике између држава које су примениле ову меру или то покушале да учине. Дакле, овакав критичар би се мање трудио да по сваку цену задржи, одбрани и примени теоријски правац коме припада.

Што се тиче самог приступа који сам примењивао у изучавању лустрације, тј. интеракционистичке варијанте феноменолошко тумачеће конструктивистичке парадигме, замишљени критичар идеологије би најпре имао проблем са онтолошким и гносеолошким претпоставкама овог приступа у социлогији сазнања. Наиме, аргументисао би он, појединци, па ни интеракције између њих, немају никакву моћ у детерминисању друштвених односа, већ се све то дешава дејством над-индивидуалног слоја друштвеног живота, тј. тренутно преовлађујућих производних снага и производних односа (тако Маркс тврди да је и владајућа класа заробљена у систему подједнако као потчињена). Слично је и са (не)могућношћу сазнавања реалности друштвеног живота, тј. онога што се крије испод свих слојева идеологије: људи су, пре свега због ограниченог приступа информацијама, у немогућности да виде читаву слику и тако разумеју шта се заправо дешава.

Највећа разлика у два приступа би, ипак, била у разумевању сврхе бављења науком уопште, па и овом темом. Дакле, марксистички настројен критичар идеологије би инсистирао на томе да свако знање, наслеђено или стечено, мора да се користи у „револуционарне сврхе“.

Са друге стране, критичар идеологије о коме је овде реч би имао великих потешкоћа да непристрасно приступи истраживању академског развоја Ериха Фрома. Пре свега, Фром је, иако свакако марксиста, избегавао да користи круту база-надградња „формулу“ и више се везивао за ране хуманистичке идеје Маркса. Даље, Фром је такође био против револуционарних преврата који скоро неизбежно укључују насиље. Он се, уместо тога, залагао за постепено „просветљење“ широких слојева друштва и последичне не превише нагле промене у друштвеном животу. Дакле, Фром није био против прагматизма у бављењу научним радом, али критичар идеологије се не би могао сагласити са Фромом ни по овом питању.

У сваком случају, можда је уместо закључка умесно подсетити на постојање догматизма у науци и скренути пажњу на неоправданост оваквих ставова. Друштвене науке су веома различите у односу на природне, пре свега због тога што у њима постоји интерперсонална сагласност и „убедљивост“ аргумената уместо експеримента и неумољиве физичке реалности који обарају или чувају теорије у природним наукама. Због тога је „отвореност“ и спремност да се застареле теорије и парадигме одбаце када постоји довољно разлога веома важна и осигурава да друштвене науке такође напредују. Уосталом, и Диркем (у предговору за књигу „О подели друштвеног рада“) и Вебер (у тексту „Наука као позив“) су били свесни да ће сваки научни рад, па тако и социолошки, ма колико био снажан и пружао добра објашњења у тренутку настанка и касније примене, једном свакако да застари.

Picture of Vera Vratuša
Re: Критика идеологије и „критика“ идеологије
by Vera Vratuša - Thursday, December 25, 2014, 6:58 PM
 

Нема ли конкретније могућности повезивања класно специфичног интереса за теорију и праксу лустрације од уџбеничког карикирања критике идеологије? Није ли и Вебер покушавао да пронаће класно специфичне интересе у позадини појединих светских религија, а Диркем друштвене узроке класних борби у "принудним" облицима поделе рада? 

Picture of Милан Цакић
Re: Критика идеологије и „критика“ идеологије
by Милан Цакић - Thursday, December 25, 2014, 7:04 PM
 

Ја сам буквално схватио оно "крути критичар идеологије", па је стога одређена доза карикирања била неопходна. просто сам тако замислио овај мислени експеримент и покушао да до крајњих консеквенци изведем такав догматични став, као и да у закључку укажем на негативне стране тога.

Што се тиче питања у вези са Вебером, овде је ипак поменут у другом контексту, нисам сматрао да је посебно важно улазити у детаље у вези са његовом теоријом и разликама у односу на марксизам, а слично важи и за Диркема. Сама Диркемова теорија је занимљива у овом контексту јер наглашава другачији сегмент друштвеног живота од марксиста, односно сматра га главним у обликовању целокупног друштва.