Film u nastavi

Sjajan projekt. Zapravo, omogućava marginalizovanim čalnovima društva, u ovom slučaju azilantima, da se uključe i "zarade" svoj bicikl. U ovom dokumentarnom filmu oni iznose svoje životne priče. Za njih je ovaj projekat veoma značajan, osećaju se slobodno i sigurno na svom biciklu. Radom u radionici, koja služi za popravku starih bicikli, obezbeđuju sredstva za hranu a bicikl dobijaju na poklon. Biciklom mogu da se prevezu do posla, biblioteke i svuda gde žele. Za njih, bicikl nije samo prevozno sredstvo, već nada za bolje sutra. Osećaj slobode i jedinstva duha i tela, dok voze bicikl, je neprocenjiv!

Tek sad imam mogužnost da učestvujem u diskusiji, bile su neke smetnje izgleda. 

Slažem se sa koleginicom, zaista divan projekat koji otvara mnogo mogućnosti, naročito za marginalizovane osobe. Tako odbacivani, biciklom se uključuju u svakodnevni život, osećaju se korisnim i prihvaćenim, koliko god je to moguće. Sa druge strane, ovo ima i odličnu ekološku i donatorsku crtu. Film je dirljiv i inspirativan i naveo me je na razmišljanje kako bi to bilo kod nas da se uvede ili neki projekat tog tipa. 

Jovana Dunđerović

Ovo je video o velikoj priči. Priči koja ima veliki preokret u ljudskim sudbinama, i o čovekovoj prirodi. Dokazu da uvek ima nade za boljim i kvalitetnijim životom i novim počecima. Počecima koji mogu ostvariti njihove snove, i tome da je suština u malim stvarima, slobodi pokreta i uzdizanjem iz pepela. Svako treba da se okrene oko sebe i zaboravljene stvari iz najdubljih podruma izglanca i pruzi im jos jednu šansu da zasijaju. Gledano iz drugog ugla, ideja lokalnih momaka da sa drustvenog, socijalnog i ekoloskog aspekta doprinesu lokalnoj zajednici budi ideju o pokretu i borbi za nasu bolju zajednicu i budućnost.

Ovi bicikli ne samo da povezuju nove vlasnike sa starim, već nove vlasnike povezuju sa samostalnom budućnošću i novim vratima mogućnosti. Sve započinje upotrebom onoga što već imamo, nastavlja se osnaživanjem ljudi i vraćanjem naše veze u zajedništvo. Svako od nas može dati svoj doprinos zajednici, a naše jedinstvene veštine su savršen način za to. Zajedno možemo promeniti svet na bolje!

U svemu bih se složio s kolegama i koleginicima i glupo je da dodajem bilo šta afirmativno, jer bi se svodilo na već rečeno. Dodao bih samo i da pokazuje vrednost malih, lokalnih inicijativa, s realnim ciljevima i realistično postavljenim očekivanjima.

Iako je poenta filma u prikazivanju jednog konkretnog rešenja konkretnih ljudskih problema, izostaju kritička zapažanja o globalnim i lokalnim politikama, koje su i dovele  do nesreće tih ljudi. Pored toga, izostaje i jasno vidljiva poruka da su bicikli za doseljenike - tražioce azila, tek minimum minimuma. Teško je poverovati u priču da je čoveku, koji je prevalio toliki put i preživeo takve muke i siromaštvo, bicikl sredstvo za "a life changing experience". U tom smislu, priča deluje donekle neuverljivo. Jednostavnije rečeno, fali samo nekoliko, prema establišmentu kritički intoniranih, rečenica i par eksplicitnih apela i urgiranja, u smislu dalje materijalne podrške navedenim ljudima. Ne kažem da bi ta država trebalo svakom tražiocu azila da obezbedi posao u "City"-ju i Jaguar SUV, ali, svakako da jedan bicikl neće rešiti osnovne materijalne probleme, osim ako namera nije da, jednoga dana, postanu dostavljači hrane, što imamo prilike da vidimo na našim ulicama. Nameće se i forsiranje nekakve "skromnosti" tih ljudi iz Somalije i Avganistana, koji su, eto, presrećni što su dobili bicikl i "malo im je potrebno", osećaju se kao da lete, dok voze bicikl i tome slično. To, na nivou naracije, zvuči naivno a i predstavlja te ljude u ružnom svetlu. Bilo bi realnije da smo čuli da bi voleo da se vozi u otvorenom kabrioletu, ali, do tada, i bicikl će da posluži. Slažem se da ima pasioniranih biciklista i da je vožnja biciklom lepa, ali ovde je poenta u socijalnoj tematici a ne o nekome ko je, između raznih mogućnosti, izabrao da se vozi biciklom po prirodi.

No, nezavisno od toga, mislim da bi film mogao da ima odličnu primenu na časovima građanskog vaspitanja. Međutim, mogao bi i na časovima filozofije, kad je reč o razumevanju novih izazova u savremenom svetu i ideja, koje prate nove izazove.

Dragi svi, najzad da vam se priključujem i na forumu nakon otklanjanja tehničkih problema koje sam imala.

O osnovnoj poruci filma već ste svi dali mnogo dobrih komentara sa kojima sam saglasna. Na sve njih, dodala bih nekoliko zapažanja. Iako je kratak, film je slojevit i ima više dimenzija:

- afirmativnu dimenziju - koja ima za cilj da predstavi i promoviše "The Bristol Bike Project"

- dokumentarno-informativnu dimenziju - koja se ogleda u svedočenju pokretača "The Bristol Bike Project-a" o ciljevima i aktivnostima sprovedenim u okviru ovog projekta, ali i u svedočenjima dvojice azilanata iz Somalije i Avganistana o životu u svojim matičnim zemljama i o perspektivama života u zemlji-domaćinu nakon ulaska u projekat "The Bristol Bike"

- "psihološku dimenziju" - koja ima za cilj da deluje na psihu ljudi i da izazove osećaj empatije prema migrantima. Ovu dimenziju filma otvaraju potresna svedočenja dvojice migranata o preživljenim strahotama u svojim rodnim mestima i ispoljena osećanja čeznje za rodnim mestom i mirnim porodičnim životom. Značajnu ulogu u fokusiranju pažnje gledalaca na opisane segmente filma ima i muzika u filmu koju u trenucima svedočenja migranata odlikuju ozbiljni, duboki tonovi koji izazivaju osećaj jeze. 

Što se tiče same ideje projekta, složila bih se sa kolegama da se, nakon odgledanog filma, stiče utisak da bicikla koju dobijaju pojednici iz marginalizovanih grupa koji učestvuju u Projektu nije samo samo puko prevozno sredstvo, već za te pojedince predstavlja i slobodu kretanja. Dodala bih da, osim toga, ona za njih znači i mogućnost socijalne inkluzije u društvo, jer im omogućava dolazak do važnih institucija i ostvarivanje makar najelementarnijih socijalnih kontakata sa ljudima koji tamo rade. To svakako nije dovoljno za uključivanje pojedinaca u normalne društvene tokove i stvaranje osećaja prihvaćenosti u društvu, ali predstavlja neki osnovi preduslov za dalju socijalizaciju, pogotovo ako se naslućuje, iako nije nigde eksplicitno prikazano, da je reč o pojedincima koji žive daleko od gradskog jezgra, u gradu u kome je gotovo nemoguće funkcionisati bez prevoza.