Социологија сазнања (Sociology of knowledge)

ПАРАДИГМА ј е “ узорни пример ” ( гр . paradeigma ), образац , форма.

Томас Кун ( Тоmass Kuhn) употребљава појам п. првенствено у ужем значењуконкретног признатог научног постигнућа које у одређеном периоду заједници научникаобезбеђује узор или моделизбора истраживачких проблема и начина њиховог решавања. Попут Коперникове( Copernicus) хелиоцентричне тезе или Њутнових (Newton) Principiaкоји укључују теорију гравитације, п.својим примером преусмерава потоња истраживања у оквиру неке научне дисциплине ипредставља основу за дефинисање формализованим речником кој и усваја заједницанаучника одговарајуће дисциплине п. у ширем значењу или дисциплинарнуматрицу интуитивно апстрахованих оквирних пропозиционих онтолошких уверења оприроди истраживане стварности и законитостима које у њој владају, те процедуралнихепистемолошких уверења о врсти питања које треба поставити да би се истражили битн и аспект и , о истраживачк им процедурама и техникама и о критеријум у процењивања истинитог сазнања које треба применити (Кун,1974: стр.247-8) . Уопштена искуства решавања ових важних научних истраживачкихпроблема изведена из егземплара се преносе кроз непосредне односе припадника одређененаучне заједнице, елиминишу поделу наукена међусобно супротстављене правце и школе која је постојала у „пре-парадигматичкомдобу“ и постају победничка општеприхваћена школа у фази „нормалне“ науке. Кун закључује:"Парадигма је оно што чланови научне заједнице деле и, обратно, једна научназаједница састоји се од људи који деле једну парадигму." (1974:стр.240-3).Припадници научне заједнице усвајају ону парадигму од чије даље стандардизованепримене очекују да ће и у будућности успешније него друге омогућити решавање сроднихнових проблема које научници сматрају важним (Кун, 1974:стр. 53, 58, 279).

У фази "зреле" или "нормалне" науке научнедисциплине и под-дисциплине се институционализују као академска одељења и предметиподучавања, а успешни примери примене заједничких схватања на решавање проблемасе систематизују у уџбеницима. Због догматичног карактера преношења уџбеничког стручногобразовања студентима који се припремају за научни рад, Кун га упоређује с теолошкимобразовањем које такође критички не разматра властите темељне претпоставке(1974: стр. 50-51, 229) Упркос овој крутости, стручно образовање успешно оспособљавабудуће научнике за истраживачке задатаке у фази "нормалне науке": продубљивањеи прецизирање почетних теоријских знања, нагомилавање све поузданијих сазнања иистраживачких искустава кроз успешно решавање "загонетки" путем имитирањаи ширења наговештеног пута до познатог типа решења за које п. гарантује да постојиали га треба тек формулисати у познатим категоријама, развијање прецизнијих техникаи проширивање парадигме на блиске области стварности, али све то у усмеравајућимоквирима заданих претпоставки неупитне дисциплинарне матрице (Кун, 1974: стр.67-76,79-88, 99).

Током фазе „нормалне науке“, међутим, доминантне п. воде властитомпоразу тако што обезбеђују оквир неопходан да се уоче неправилности, "аномалије"или загонетке које у оквирима дате парадигме не могу да се разреше, изазивајућипреиспитивање властитих претпоставки ( Кун, 1974: стр.114). Тек након поновљених неуспеха објашњења неправилности и покушаја да се старапарадигма доведе у привидан склад с неправилностима уз помоћ аd hoc хипотеза ( Кун,1974: стр.128-9), јавља се криза у науци. Криза подстиче трагање за новом п. крознасумичне покушаје примене новог угла посматрања и експериментисања у оквиру вишемеђусобно сукобљених теоријских објашњења као у пред-парадигматичној фази.

На релативну трајност доминантне п. утиче поред институционалнеинерције и неспремност старијих научника да напусте п . којој су биливерни током целокупне своје каријере, упркос појаве “аномалија” које противречењеним предвиђањима и које нису у стању да објасне у њеним оквирима.

До иновације и промене кохерентне научне традиције преовлађујућегегземпларног приступа решавању општих проблема дисциплине и аномалија, долази поКуну нагло кроз научну револуцију. Бавећи се објашњавањем развоја првенствено природнихнаука, Кун је критиковао дотадашње преовлађујуће гледиште да се наука развија искључивопостепеним нагомилавањем (акумулацијом) све више знања о истраживаној стварности , без губитака. Ставиоје акценат на дисконтинуитет у научном развоју између две фазе „нормалне“ науке , у којима различитецеловите појмовно-теоријско-методолошке замисли или парадигме, одлучујуће усмеравајунаучноистраживачку делатност припадника научне заједнице у оквиру неке науке или уже научне дисциплине.Једно од више међусобно супротстављених понуђених решења за кризу науке побеђујеи служи као основа за изградњу нове општеприхваћене дисциплинарне матрице поштоне само што новим идејним оквиром објашњава већ уочена одступања од претходне п.,него и уводи нове ентитете (кисеоник уместо флогистона) елиминише неке проблемекоји немају више смисла у новом оквиру (нпр. истраживање комбиновања флогистонаприликом сагоревања), нуди нове стандарде процене истраживачких резултата и не изазиваодмах нове аномалије. Побеђена парадигма се губи када дође до потпуне смене парадигми(Кун, 1974: стр. 116-119).

Нова генерација научника образована унутар нове парадигмекоја је преовладала враћа науку у “нормално” или „зрело“ стање разрађивања примене неупитног оквира нове општеприхваће н е дисциплинарнематрице на решавање „загонетки“. Оне који упорно одбијају да пренесу своју лојалностна нову парадигму остали припадници научне заједнице игноришу и искључују из њенеструктуре моћи.

Куну је замерено да међусобно супротстављене парадигме у оквируисте дисциплине сматра међусобно не само инкомпатибилним, него и „несамерљиво“ различитимпогледима на свет. За разлику од позитивиста попут Карнапа ( Carnap), Кунтврди да не постоји неко неутрално заједничко становиште са којег би било могућеда се процени релативна вредност међусобно супротстављених парадигми. Ka рнап наиме сматрада то заједничко становиште представља језик искуствених посматрања на којем бисе могли изразити резултати експеримента или мерења приликом расправе о предностимаи манама различитих кандидата за статус парадигме, усмераване заједничким правилимаи сазнајним вредностима о којима постоји сагласност научника као рационалних професионалаца , независноод садржаја супротстављених парадигми. Кун , напротив , сугерише дасупротстављене парадигме неизбежно говоре једна мимо друге и једна кроз другу уреволуционарним периодима и да су стандарди процене важности проблема и адекватностирешења увек везани за одређену парадигму, а за аксиолошки сукоб о циљевима научногистраживања (истина или само емпиријска адекватност, конзистентност са искуственимподацима или појмовна елеганција, једноставност и лепота, нпр.) нема рационалног методолошког разрешења.

Три су основна извора несамерљивости супротстављених парадигмипо Куну. Један од њих је управо језик. Кун сматра да не треба правити оштру разликуизмеђу теоријског језика и језика посматрања, пошто исти термин, нпр. маса, попримасасвим различито значење у контексту опречних теоријских и искуствених тврдњи дамаса јесте или није константна односно да се маса претвара или не претвара у енергију.Уколико исти термини значе потпуно различите ствари у оквиру различитих парадигми,не може ни да буде правог сукоба и неслагања између њих пошто оне заправо решавајуразличите проблеме и прикупљају различите искуствене податке. Њутновска и Ајнштајновска механика стога нису ривалске теорије, него се просто не могу строго упоредити.

Главни извор несамерљивости парадигми пре и после научне револуцијепо Куну су различите сазнајне вредности у њиховој основи. Кун наглашава да различитепарадигме на различит начин дефинишу шта је сам кључни проблем који треба разрешити,који су искуствени подаци релевантни за решавање тог проблема, начин на који ихтреба прикупити и анализирати, па стога и стандарде или критеријуме за процену штапредставља „тачно“ разрешење проблема. По Куну не постоји „виши“ или „дубљи“ стандардна који бисмо могли да се позовемо приликом одлучивања између две парадигме коједефинишу различите проблеме као значајне и различита решења као адекватна, независнеод сазнајних вредности и стандарда које дефинишу саме супротстављене парадигме.Било би погрешно, међутим, закључити да парадигматски појмовно теоријски, методолошкии аксиолошки оквири циркуларно сами себе оправдавају, пошто се у том случају аномалијеу фази кризе науке не би ни могле да појаве, а њихово разрешење не би могао да будеглавни разлог за прихватање нове парадигме и напуштање старе у фази нормалне науке.

Трећи извор несамерљивости парадигми је искуство, пошто научниципосле смене доминантне парадигме мењају свој целовити поглед на свет и перципирајусвет на потпуно другачији начин, као да „живе у различитим световима“. У крајњојлинији би се метафорички могло да каже даистовремено са променом појмовно теоријског и методолошког оквира перципирања света,мења се и сам свет. Кун међутим не изводи крајњи закључак да свет конституише начинна који га ми поимамо.

Куну је највише замерено зато што упоређује научне револуцијеса политичким и религиозним уместо да се задржи на рационалној реконструкције садржајаи коначних резултата историје науке изостављајућисве "ирационално". Приказујући смену парадигми првенствено као борбу групанаучника који их заступају, користећи се при томе убеђивањем па и силом ако је неопходно,за придобијање односно "преобраћање" нових присталица у недостатку довољнихискуствених и логичких доказа за супротстављене сазнајне вредности шта важи каоприхватљиво научно објашњење, Кун доводи у питање рационалностнаучног прегнућа. Сам Кун не изводи радикалан закључак да је наука ирационална,али тврди да разлоге које људи наводе да би оправдали своје преферирање једне парадигмеу односу на другу, није могуће кодификовати у облику неутралног алгоритма или правила„научног метода“ који би објективно и коначно одредио која је парадигма боља.

Лари Лаудан међутимистиче да недовољна детерминација („undetermination“) имплицира епистемички релативизам и ирационалниизбор између супротстављених сазнајних вредности парадигми само на кратак рок (Laudan, 1984: 31-32) .На дуги рок, међутим, долази време када рационално неслагање на највишем аксиолошкомнивоу постаје недозвољиво уколико се поштују фиксна правила „опсервационе тачности“или достигнута теоријска сазнања о емпиријскимчињеницама на нижем нивоу хијерархије рационалног научног правдања . На дуги рок хијерархијски модел правдања замењује ретикулисани(мрежаст). У ретукулационистичком моделу различити елементи и нивои парадигме (теорија,метод, вредности) ограничавају али не детерминишу остале нивое, у великом степенусу међусобно независни и не варирају увек истовремено. Ово омогућава да се парадигмемењају полагано и постепено, а не само путем изненадне „конверзије“ и симултане„смене целовитих погледа на свет“, тако што се реалистичност прокламованих циљеваиспитује и о њима преговара фиксирањем било теорије о чињеницама или метода прикупљањаи тумачења чињеница. „Пошто теорије, методологије и аксиологије стоје заједно унекој врсти оправдавајуће тријаде, можемо да користимо оне доктрине о којима постојисагласност за разрешавање преосталих области о којима се не слажемо“ (84). Чињеницада нам научне револуције изгледају као нагле смене целовитих погледа на свет, јестеилузија сваког погледа у назад који има тенденцију да умањи видљивост постепених и секвенцијалних промена елеменататријаде на микро-нивоу (78). Ово је кохерентистички приступ вредновању сазнајнихциљева путем одржавања хармоније између раздвојивих елемената парадигматске тријаде.Ландау је, међутим, умерени релативиста попут Куна, у мери у којој заједно тврдеда научни „прогрес“ може да се процењује једино у односу на конкретан скуп заједничкихсазнајних циљева, па дискусија о њима често не може да се дефинитивно закључи рационалнимсредствима, него не-рационалним, контингентним факторима попут динамике друштвенемоћи у научној заједници. Лаудан једино указује да су у оквиру природних наука чешћипримери постизања дефинитивне и релативно брзе сагласности.

Лаудан конкретно сугерише да је могуће рационално проценитисупротстављене сазнајне вредности или циљеве науке користећи два механизма. Првинастоји да покаже да недостаје слагање између теорија и циљева, претпостављајућида су наше најбоље теорије истините и закључујући да су у том случају експлицитноприхваћени циљеви дате дисциплине утопијски или неоствариви. „Утопијске“ стратегијеукључују демонстрабилни утопијанизам (тежња да се апсолутни доказ општих теоријапостигне преко ограничене искуствене евиденције), семантички утопијанизам (циљевису непрецизно дефинисани па је нејасно шта би важило као успех у њиховом постизању,као на пример елегантност) и епистемички утопијанизам (немогућност да се понудикритеријум који би нам омогућио да одредимо да ли смо постигли циљ или не, нпр.истина). Други механизам процењивања супротстављених сазнајних вредности настојида покаже да недостаје слагање између метода и циљева, претпостављајући да је актуалнаметодолошка пракса дате дисциплине фиксна. Прва варијанта другог метода је закључивањеда актуелне теорије и методе не могу да постигну експлицитно прихваћене циљеве дисциплине.На пример, циљеви Беконове индукције да теоријеморају да буду докажљиве путем индукције из евиденције која се може посматрати ида објашњавајуће теорије не смеју да спекулишу о ономе што се не може посматрати,оба су одбачена пошто је научна пракса наметала потребу прилагођавања експлицитноприхваћених циљева науке и усвајање хипотетичко-дедуктивног постулата о неопажљивом. Друга варијанта другог метода усклађивања методаи циљева је закључивање да су сви покушаји постизања циљева били неуспешни (на пример,да се објашњавајућа и предвиђајућа теорија ослања само на кинематичке особине материјекао што су угаони параметри простора-времена, независно од динамичких параметарасиле и електромиографских параметара неуромускуларне масе).

Кун би могао да одговори Ландау да је постепена промена немогућаувек када су 1) кључни заједнички стандарди амбивалентни, тако да их научници начелноприхватају, али их тумаче и примењују на различит начин (на пример једноставност,обухватност, тачност, способност објашњавања); 2) заједничка правила колективнонеконзистентна и придаје им се различита тежина па доводе до неконзистентних закључака;3) примењени различити стандарди тако да се теоријска неслагања не могу дефинитивноразрешити; и 4) вредновања значаја проблема различита.

ПОЗИТИВИЗАМ је епистемолошко становиште формулисано средином XIX века које у систематској и системичкој научно истраживачкој делатности полази од описивања и класификовања споља видљивих општих одлика тзв. позитивних, искуствено датих, стварних, сигурних, тачних, одређених и непобитних чињеница. Заговорници п. претендују да на темељу описа објективне стварности као такве, наводно без примеса субјективне интерпретације, заснују математички формализивоне закључке о установљеним просторно-временским односима повезаности између чулних појава уноса и исхода неког системског процеса, који се могу искуствено проверити експерименталним путем као у природним наукама, изостављајући метафизичке спекулације о “првим узроцима” који се не могу опазити и непосредно мерити. По методолошком холизму, инсистирању на особеној стварности друштвене целине несводивој на збир саставних елемената, позитивизам Огиста Конта (Comte, Auguste) се разликује од позитивизма заговорника методолошког индивидуализма, какав су заступали шкотски филозоф и економиста Џон Стјуарт Мил (Mill, John Stuart, 1806-1873) и његови старији сународник Џон Лок (Locke, John, 1632-1704), филозоф и теоретичар индивидуалистичке варијанте теорије друштвеног уговора. Без обзира на ову разлику, заједничко Конту, Милу и Локу, је позитивистичко уверење да је задатак науке о друштву да кроз примену природно научних квантитативних метода проучава и сазнаје опште правилности у друштву и примени та сазнања за побољшавање људског живота у друштвy. Док Мил изричито настоји у својим текстовима да теоријски утемељи логику индуктивне методе позитивног научног закључивања, Конт често прећутно у својим текстовима примењује дедуктивно закључивање.

Позитивисти оспоравају научну вредност »метафизичком« апстрактно дедуктивном приступу апсолутном сазнању натчулних и зато неспознатљивих, наводно бесмислених преднаучних питања о смислу, суштини, првом узроку. Позитивисти одбацују и интроспекцију као ирелевантну. пошто тврде да спољашње силе извана одређују људско понашање као предвидив, конзистентан и аутоматски одговор на подражаје спољашњих чиниоца, најћешће испод прага свести и без придавања значења. Поједини позитивисти попут Карла Попера (Popper), међутим, увиђају да је чулно опажање и описивање усмеравано општим или »метафизичким« претпоставкама које се не могу дефинитивно потврдити индуктивним опажањима али се могу оповрћи (фалсификовати) проналажењем негативних случајева који одступају од прецизних предвиђања дедукованих из почетних хипотеза (Логика научног открића, 1959).

ПРОИЗВОДНЕ СНАГЕ у оквиру “новог” материјализма означавају целину објективних материјалних фактора (техничка оруђа рада ) и субјективних духовних фактора ( организација, знање, свест) од којих зависи способност људи да прерађују и присвајају околну природу као своје анорганско тело, развијајући своје природне способности у дијалектички противречном друштвено-историјском процесу репродукције властитог живота и задовољења својих материјалних и духовних потреба.

РЕПУТАЦИЈА или интелектуална репутација је концепт у социологији сазнања који се користи приликом истраживања утицаја појединих интелектуалаца, нарочито у савременом добу, тј. од деветнаестог века. Овај концепт се користи када се желе испитати разлози због којих је један мислилац остварио значајан утицај на развој одређених дисциплина и/или науке уопште, али и када се покушава показати због чега неки интелектуалци остају релативно неутицајни у академским круговима.

Постоје два основна модела за приступање проблему репутације.  Први је „идеациони“ (ideational на енглеском језику). Он је укорењен у традиционалним хуманистичким дисциплинама и у историјама науке које се фокусирају на једну дисциплину као целину. Основна карактеристика овог модела објашњења је да он узима инхерентну снагу и стил самих идеја као основне факторе који одређују репутацију интелектуалаца.

Са друге стране, тзв. репутациона (reputational) перспектива је много више социолошка и она покушава да узме у обзир и историјски и културни контекст, дакле социјалне факторе који детерминишу „успех“ мислиоца. Социјална конструкција интелектуалних репутација се разуме кроз испреплетеност  четири основна фактора (који се такође сматрају и различитим, посебним, моделима објашњења): 1) „дух“ времена, тј. интелектуална клима карактеристична за одређену епоху, 2) географски фактори и националне традиције, 3) институционални престиж и 4) личне карактеристике, тј. особине личности.

Нејл Меклафлин (Neil McLaughlin) на веома занимљив начин користи репутациону перспективу у изучавању утицаја интелектуалаца у покушају да објасни како је Ерих Фром (Erich Fromm) од веома утицајног научног радника током четрдесетих и педесетих година двадесетог века завршио на маргинама академског живота до почетка седамдесетих година. Меклафлин међутим, тврди да се ни идеациона перспектива не сме занемарити и да овако сложеном проблему треба прићи холистички.

КОНСУЛТОВАНИ ИЗВОРИ:

McLaughlin, Neil (1998) „How to Become a Forgotten Intellectual: Intellectual Movements and the Rise and Fall of Erich Fromm“, Sociological Forum, Vol. 13, No. 2, pp. 215-246.

McLaughlin, Neil (1999), „Origin Myths in the Social Sciences: Fromm, the Frankfurt School and the Emergence of Critical Theory“, The Canadian Journal of Sociology / Cahiers canadiens de sociologie, Vol. 24, No. 1, pp. 109-139.

РЕПУТАЦИЈА или интелектуална репутација може имати много различитих значења у свакодневном животу, тј. неформалном језику. Међутим, у социологији сазнања је ово концепт који се користи приликом истраживања утицаја појединих интелектуалаца, нарочито у савременом добу, тј. од деветнаестог века. Концепт интелектуалне репутације се тако користи када се желе испитати разлози због којих је један мислилац остварио значајан утицај на развој одређених дисциплина и/или науке уопште, али и када се покушава показати због чега неки интелектуалци остају релативно неутицајни у академским круговима. Наравно, то не значи да се појмови репутације и утицаја потпуно преклапају по садржају и обиму, те да се могу сматрати еквивалентним. Наиме, поменута врста утицаја може изостати чак и када постоји одређен степен репутације и обрнуто, али сложени међусобни односи ова два појма неће бити детаљније разматрани у овој одредници.

Постоје два основна модела за приступање проблему репутације.  Први је „идеациони“ (ideational на енглеском језику). Он је укорењен у традиционалним хуманистичким дисциплинама и у историјама науке које се фокусирају на једну дисциплину као целину. Као што му само име сугерише, основна карактеристика овог модела објашњења интелектуалних каријера је да он узима инхерентну снагу и стил самих идеја као основне факторе који одређују репутацију интелектуалаца. Тако би повезаност филозофског система једног аутора, његова кохерентност, затим оригиналност и дубина анализе били отприлике једини разлози због којих треба очекивати успех или неуспех, тј. мањи или већи значај једног мислиоца за развој неке дисциплине. Дакле, овакав приступ занемарује бројне „спољашње“ факторе, тј. све оно што се тиче друштвених односа у најширем смислу те речи.

Са друге стране, тзв. репутациона (reputational) перспектива гледа на проблем знатно шире и може се сматрати да је много више социолошка; она покушава да узме у обзир и историјски и културни контекст, дакле социјалне факторе који детерминишу „успех“ мислиоца. Тако ће као важни чиниоци бити разматрани друштвени слој коме припадају родитељи конкретне особе коју испитујемо, шири социјални миље који преовлађује у датом добу, те повезаност научне институције којој припада са другим утицајним институцијама у свету. Заправо, социјална конструкција интелектуалних репутација се разуме кроз испреплетеност  четири основна фактора (који се такође сматрају и различитим, посебним, моделима објашњења): 1) „дух“ времена, тј. интелектуална клима карактеристична за одређену епоху, 2) географски фактори и националне традиције, 3) институционални престиж и 4) личне карактеристике, тј. особине личности.

Као што је узгред споменуто, ова четири фактора се могу јавити и као посебни модели објашњења интелектуалних каријера појединаца. То значи да се тада само један од поменутих фактора узима у разматрање, док се остали игноришу или одбацују као мање релевантни, односно потпуно неважни за анализу која се жели извести. Наравно, јасно је да такав приступ нужно води редукционизму и да неоправдано изоставља битне факторе. Међутим, такође је јасно да то зависи и од конкретног случаја; другим речима, у одређеним ситуацијама један од поменута четири фактора може да буде убедљиво  најрелевантнији и онда би било оправдано ставити по страни преостала три, али таква одлука се не сме доносити олако, већ мора да буде резултат исцрпног „пред-истраживања“ и што потпуније обавештености истраживача (и овде се јављају проблеми са дефинисањем онога што би било довољно да се назове исцрпном и довољном обавештеношћу, али то је већ друга тема).

Поред пуког набрајања четири фактора који чине основу репутационе перспективе ваља их, међутим, ради бољег разумевања и конкретизовати, тј. делимично операционализовати. Дух времена (climate of the times) се тако разумe уже него што се то обично чини. Наиме, ова синтагма упућује на политичке, историјске и економске факторе који су у блиској вези са идејама, тј. који могу дати или одузети снагу неким идејама у зависности од тога да ли се оне могу уклопити у ове факторе или иду против њих. Тако је тешко замислити да се, на пример, лудистички покрет јави у Вавилону или, мало мање драстично, да идеје екстремног либерализма добију пажњу и стекну бројне следбенике у Чаушесковој социјалистичкој Румунији. Други модел, онај који наглашава географске факторе и националне традиције (geography and national traditions), сугерише да је важно да интелектуалац о коме је реч буде и физички близу главних институција које му  могу обезбедити успех и утицај. Следећи овај модел, лако је претпоставити да није реално очекивати значајан одјек Платонове филозофије међу бушманским заједницама у Африци током 4. века п.н.е.

Наредни модел (institutional prestige) се тиче институционалног престижа (углавном образовне или истраживачке) институције којој субјекат истраживања припада и углавном се упоређује са „хало-ефектом“. Наравно да истраживање спроведено на Стенфорд Универзитету у САД добија већу пажњу него истраживање које хипотетички има исти домет и подједнако убедљиве резултате и закључке, али је спроведено у оквиру, рецимо, Центра за социолошка истраживања Филозофског факултета у Нишу. Важно је запазити да се и на овом и на претходном примеру види да само један од ова четири модела није довољан да се објасни комплексна реалност друштвеног живота, те да треба узимати у обзир више фактора приликом анализе (у примеру са Платоном и бушманима се поред географских морају узети у обзир и култоролошки фактори, док су у одређеном смислу за пример са Центром из Ниша важни и географски чиниоци). Најзад, четврти и последњи модел објашњења обрађује личне особине анализираног интелектуалца (personal characteristics). Овај се модел може сматрати саморазумљивим и уместо навођења још једног примера ваља успут скренути пажњу да овај модел добро показује како је обимно и озбиљно истраживање у друштвеним наукама готово немогуће обавити без интердисциплинарне сарадње (овде се јасно види потреба психолога у састављању нацрта и спровођењу истраживања, али и у анализи података).

Нејл Меклафлин (Neil McLaughlin) на веома занимљив начин користи објашњену репутациону перспективу у изучавању утицаја интелектуалаца у покушају да објасни како је Ерих Фром (Erich Fromm) од веома утицајног научног радника током четрдесетих и педесетих година двадесетог века завршио на маргинама академског живота до почетка седамдесетих година. Овај аутор, међутим, уз тврдњу да се упоредна метода недовољно користи у социологији сазнања, у истом истраживању покушава да овај феномен осветли и користећи се поређењем специфичне ситуације Ериха Фрома  и Жака Дериде (Jacques Derrida). Меклафлин поврх свега тврди и да се ни идеациона перспектива не сме занемарити у анализи, те да овако сложеном проблему треба прићи холистички.

КОНСУЛТОВАНИ ИЗВОРИ:

McLaughlin, Neil (1998) „How to Become a Forgotten Intellectual: Intellectual Movements and the Rise and Fall of Erich Fromm“, Sociological Forum, Vol. 13, No. 2, pp. 215-246.

McLaughlin, Neil (1999), „Origin Myths in the Social Sciences: Fromm, the Frankfurt School and the Emergence of Critical Theory“, The Canadian Journal of Sociology / Cahiers canadiens de sociologie, Vol. 24, No. 1, pp. 109-139. 

РЕФЛЕКСИЈА је процес мисаоног преусмеравања или одбијања ( лат . reflexio ) пажње са објекта сазнавања на однос субјекта сазнавања према њему , раз(ум)ско освртање на процес мисаоног одражавања или реконструкције стварности , то јест свесни процес сазнавања процеса сазнавања, (са)зна(ва)ње о (са)зна(ва)њу.

САЗНАВАЊЕ је психички процес и способност живих организама да стекну (са)знања неопходна за самоодржање и самопроизвођење . С. је мисаоно дел(ов)ање вођено мотивом откривања истине или практичне користи.

Емпиризам, рационализам, ирационализам, догматизам, скептицизам, реализам, идеализам, позитивизам, критицизам, феноменализам, дијалектика дају различите, често супротне и ређе синтетичке одговоре на питање о изворима и пореклу, могућностима, ваљаности и предмету с.