Uvod u sociologiju I (Introduction to sociology I)

ТЕОРИЈА (гр. theoria) у античко доба значи умно гледање, посматрање, зрење, дакле чисто мисаоно, духовно, идеално дел(ов)ање повезивања смислених садржаја, испитивање чисте форме вечног непроменљивог бића по себи које је заједничко свему што јесте. Ова тежња сазнавању ради сазнавања ван времених истина, насупрот пракси, независна је од корисности и употребе емпиријски уопштених представа на произвођење промена у простору и времену за остваривање одређених циљева, па зато претпоставља доколицу.

Израз т. се у модерно доба најчешће употребљава у значењу кохерентног система општих судова или постулата, у случају научне теорије искуствено проверених или начелно проверљивих закона и правилности, који служи за описивање заједничких особина, разврставање прикупљених података, конструисање објашњења и разумевање односа узроковања или узајамног условљавања између појава одабраних за истраживање.

За присталице дијалектичког начина мишљења, т. је процес сталног разрешавања проблема унутрашњих противречности истраживане стварности које проблематизује испитивање емпиријских чињеница самих. Емпиристичка политичка економија није могла да разреши антиномију коју уочава свако истраживање робно-новчане циркулације. ’Окрени и обрни како ко хоће, резултат остаје исти. Ако се размењују еквиваленти, тада се не ствара вишак вредности, а ако се размењују не-еквиваленти, и даље се не ствара вишак вредности. Циркулација, размена роба, не ствара вредност. Стога капитал није могао да настане из циркулације, као што није могао да настане ни изван размене. Стога капитал мора да истовремено настаје у сфери циркулације и изван сфере циркулације. Овај начин постављања проблема није пуко реторичко средство, него представља суштину дијалектичке методе развијања теорије који следи развој стварног објекта истраживања. Решење питања одговара његовом постављању. Проблем који настаје у мишљењу у форми противречности у детерминацијама може једино да се разреши уколико теоретичар и стварни власник новца јесте ’довољно срећан да пронађе негде у сфери циркулације, на тржишту, робу чија употребна вредност има особено својство да представља извор вредности, робу чији је стварни садржај процес којим је рад отелотворен и којим је стога створена вредност.'

Постојање више различитих теорија о истим појавама сугерише да свака теорија наглашава други аспект сложених проблема те да теорије треба критички схватати и користити као претпоставке које усмеравају истраживање и процес сазнавања а не као обухватно, неупитно и коначно знање.