Uvod u sociologiju I (Introduction to sociology I)

ПРАКТИЧКО (гр.практикос) се изворно односи на вредносно, етичко, естетско, правно, економско, политичко расуђивање (фронесис) и о људском животном дел(ов)ању у заједници, чија сврха није у њему самом, него изван њега, у примени ради усавршавања живота у полису, грчком граду-држави.

У модерно доба израз практич(к)но означава пре свега нешто корисно, употребљиво за постизање неког циља.

ПРОИЗВОДНЕ СНАГЕ у оквиру “новог” материјализма означавају целину објективних материјалних фактора (техничка оруђа рада ) и субјективних духовних фактора ( организација, знање, свест) од којих зависи способност људи да прерађују и присвајају околну природу као своје анорганско тело, развијајући своје природне способности у дијалектички противречном друштвено-историјском процесу репродукције властитог живота и задовољења својих материјалних и духовних потреба.

ПРОТИВРЕЧНОСТ у логици је однос порицања идентитета између два појма од којих један негира садржај другог, или између два суда који имају исти субјекат и предикат, али се разликују по квантитету и/или квалитету (нпр. универзално-афирмативни и партикуларно негативни, универзално-негативни и партикуларно-афирмативни).

Код Канта логичка п. или антиномија, јесте покушај дефинисања субјекта неког суда као апсолутно независног од искуства и постојећег по себи, независно од било чијег опажања, то јест концепција апсолутног тоталитета услова у којем ствари по себи јесу онакве какве се појављују у научном мишљењу, представља показатељ да је мисао предузела да реши проблем који у принципу превазилази њене моћи. П. подсећа мисао да није у стању да захвати незахватљиво (неограничено), не само зато што је претходно искуство на основу којега је свако уопштавање изведено увек недовршено, него и зато што претходно искуство укључује уопштавања синтетисана у складу са категоријама или схемама мишљења које нису само различите него су директно супротне (идентитет - разлика, слобода – нужност, узрок - последица).

Антиномије би се, дакле, по Канту једино могле елиминисати избацујући из логике читаву једну половину категоријалних схема синтетичког мишљења, прихватајући само једну из пара противречних категорија као легитимну а избацујући другу из употребе као научно средство. Кант показује да не постоји и не може да постоји објективни критеријум за избор коју категорију из поларизованог пара треба да се задржи а која да се одбаци и прогласи за ’субјективну илузију’. О избору између два система мишљења који су подједнако тачно усклађени са универзалним принципом, али и подједнако субјективни, пошто оба поричу објективност супротном принципу, одлучују по Канту арбитрарно индивидуалне преференције.

Хегел је назвао метафизичким начин мишљења који се ослобађа унутрашње п. просто прокламујући на пример да је случајност чисто субјективни појам који одликује непознавање узрока појава, претварајући нужност у једино објективну категоријску схему суђења која признаје фаталну неизбежност било које чињенице.

Хегел резимира традицију дијалектичке логике према којој п. означава конкретно јединство узајамно искључујућих супротности. Од Хегела п. се користи у онтолошком значењу односа два стварна процеса који се међусобно искључују, настоје да један другог пониште, али су истовремено узајамно зависни и међусобно делују у оквиру дијалектичког тоталитета.

Марксисти су закључили да на основу чињенице да сваки објекат представља живу п., да онда и идеје, мисаони искази о објекту који изражавају тај дијалектички тоталитет, морају да буду и сами у изразима субјективне дијалектике као логике мишљења која рефлектује објективну п. Марксисти стога одбацују постулат формалне, метафизичке и еклектичке логике, да мисао која садржи коинциденцију супротности, идентитет противречних детерминација, не може да буде истинита. Излаз из теоријских парадокса и антиномија формалне логике је дијалектичка логика која је у складу са дијалектиком објективне стварности. Објективна стварност се увек развија кроз настајање унутар ње конкретне п. која проналази своје разрешење у порађању нове, више и сложеније форме развоја, али п. остаје и у њој нерешена. Када се изрази у мислима, објективна п. се појављује као п. у детерминацијама појма који одражава почетни ступањ развоја. Ово је једино исправна форма кретања истражујућег мишљења, упркос п. коју садржи. П. у детерминацијама овог типа се не разрешава путем рафинирања појма који одражава дату форму развоја, него кроз даље испитивање стварности, кроз проналажење нове, више форме развоја у којем првобитна п. налази своје стварно, емпиријски утемељено разрешење, али и очување.

ПРОЦЕС је ток (лат. processus), пут, начин и поредак којим неšто настаје, постоји или се мења, резултат или исход друштвених, међусобних односа појединаца и група који друштвено делују, често независно од и супротно њиховим свесним пројектима.

ПСИХИЧКО је душевно (гр. психикос), субјективно, доживљено у свести људске индивидуе. као лични одраз физикално-физиолошких околности и одлика  објективне стварности или унутрашњих расположења.

РЕАЛИЗАМ је онтолошко и логичко-епистемолошко уверење да општи појмови (лат. universalia) који представљају заједничка својства многих ствари које припадају истој врсти, уместо да означавају само једну специфичну ствар, стварно (лат. realis) постоје независно од видљивог стварног света, односно да видљива и невидљива својства ствари стварног света која општи помови означавају и представљају, стварно (лат. realis) постоје независно од наших појмовних схема и језичке праксе.

Највећи утицај на присталице идеалистичког реализма до данас врши учење грчког филозофа Платона (429-347 п.н.е.) да трансцедентан свет идеја независно постоји изнад и пре ствари, и представља узрок и узор ствари. Према средњовековном теолошком преводу Платоновог реализма, опште постоји као идеја у божјем уму пре појединачних ствари.

Реалисти материјалистичке оријентације нагласак стављају на објективно постојање стварности онтолошки потпуно независне од човекове свести, појмовних схема, језичке праксе, уверења. Према реалистима материјалистичке оријентације постоје обједињујући структурални облици одношења, груписања и организовања деловања елемената друштва независно од воље појединих припадника друштва, који заправо узрокују њихову вољу, мада се не могу непосредно посматрати. Свест активно реконструише слике које шаљу чула одражавајући посматрани свет као део радне активности, рефлектује у свести и активно ствара и мења стварност.

Заговорници „природног реализма“ одбацују ове „метафизичке“ расправе о томе шта је стварно стварно и залажу се за то да напросто узимамо наше речи здраво за готово.

Заговорници р. у науци сматрају да је циљ науке односно чланова научне заједнице као целине (за разлику од мотива појединачних научника) да формулишe истините теорије које семантички буквално (а не метафорички у значењу које се разликује од онога које се појављује прво на површини) адекватно описују и објашњавају свет какав и јесте онтолошки објективно постојећи видљиви и невидљиви свет стварно, изван и независноод свести истраживача. Епистемолошки услов прихватања тако конструисане научне теорије као успешне јесте да постоји уверење, утемељено на рационалном свакодневном и научном закључивању, да је најбоље објашњење опажене операционе и феноменалне успешности предвиђања неког теоријског објашњења, као и његове кореспонденције са видљивим али и невидљивим аспектима стварности, управо то да је теорија истинита. На пример, научни реалиста наглашава да изузетан успех свих теорија које користе невидљиви појам атома, говори да атоми доиста постоје. То уверење о истинитости теорије је увек непотпуно и привремено, у сталном процесу сазнавања, док не буде оповргнуто опажањима и квантитативним мерењима непосредног чулног искуства, која одговарајућа теорија не може да успешно објасни. Свака нова теорија која може да објасни оно што претходна није могла, прогресивно и узастопно доводи нас корак ближе никада потпуно достижном идеалу потпуне истине о видљивој и невидљивој стварности.

Научни реализам се развио великим делом као реакција на емпиризам и позитивизам, али и на конструктивизам.

Критичари научног р. користе песимистичку индукцију тврдећи да је историја науке пуна теорија које су некада сматране за емпиријски успешне, али се сада верује да су погрешне, као и да у оквиру емпиријски успешних теорија нема доказа да њихове невидљиве претпоставке доиста постоје. Научни реалисти одговарају да треба очекивати замену посебних реалистичких теорија бољима с обзиром на прогресивни карактер научног сазнања. Они додају да када дође до замене старе теорије новом, напуштају се само они неопажљиви аспекти који су сувишни. Нпр. теорија специјалне релативности Алберта Ајнштајна (Еinstein) је показала да појам етра ништа не доприноси успеху теорија механике и електромагнетизма, па је стога испуштен, али невидљиви појам атома није избачен него је поново укључен у нову теорију.

И социјални конструктивисти критикују научни реализам тврдећи да наводно не може да објасни брзе промене у научном сазнању за време научних револуција и да је сам емпиријски успех теорије и сам део конструкције. Научни реалисти одговарају да је приликом најуочљивијег примера научне револуције XX века са развојем квантне механике, доминантна филозофија науке био логички позитивизам, као и да алтернативно Бeмово (Bohm) реалистичко тумачење није довело до револуционарног раскида са класичном физиком.

Примедбу о недовољној детерминацији, да исте опажене податке могу да објасне различите теорије (нпр. да су фосили диносауруса само спретна превара), научни реалисти оповргавају указујући да су најчешће захтеви за прихватање теоријског објашњења података тако тешки да су научници срећни уколико пронађу макар једну теорију која им удовољава. Научни реалисти такође одбацују прећутну претпоставку примедбе о недовољној детерминацији да можемо да знамо само оно што смо непосредно осмотрили и подсећају да поред емпиријске адекватности за прихватање неке теорије постоје и други критеријуми као што је јасност и краткоћа.

Критички реализам је настао као реакција на критике научног реализма. Према заговорницима критичког реализма неки од наших чулних података, пре свега они који се односе на примарне квалитете, могу и доиста и представљају тачно спољашње објекте, својства и догађаје, док чулни подаци о секундарним квалитетима и опажајне илузије, не представљају било који спољашњи објекат, својство или догађај. Критички реализам дакле подржава становиште да постоји објективно спознатљива стварност независна од наше свести, истовремено признајући активну улогу перцепције и претходног сазнања у процесу сазнавања. Самим говором о чулним подацима и представљању, критички реализам усваја теорије перцепције и истине као тачног представљања.

Бхаскар је развио и специјалну филозофију хуманистичких наука које је назвао критичким натурализмом. Мада тврди да је трансцендентални реалистички модел науке подједнако применљив и на истраживање физичког и друштвеног света, критички натурализам наглашава потребу да се трагање за механизмима који производе друштвене догађаје прилагоди увиду да су они у далеко вишем степену у стању тока и мењања него што је то случај са генеративним механизмима у физичком свету. Бхаскар посебно наглашава да људску делатност омогућавају друштвене структуре које са своје стране захтевају репродукцију одређених делатности-предуслова, као и да индивидуе које настањују ове друштвене структуре јесу у стању да свесно рефлектују о и мењају делатности које их производе, а то је пракса коју делимично омогућава друштвено научно истраживање. Ове тезе Бхаскар је развио у књизи Дијалектика: пулс слободе.

РЕФЛЕКСИЈА је процес мисаоног преусмеравања или одбијања ( лат . reflexio ) пажње са објекта сазнавања на однос субјекта сазнавања према њему , раз(ум)ско освртање на процес мисаоног одражавања или реконструкције стварности , то јест свесни процес сазнавања процеса сазнавања, (са)зна(ва)ње о (са)зна(ва)њу.