Uvod u sociologiju I (Introduction to sociology I)

А ПОСТЕРИОР је од антике оно што је касније “за нас” (гр. hysterion), на пример, закључивање о узроку на основу познате последице.

Од доба просветитељства емпиристи a. употребљаваjу у епистемолошком значењу чулног индуктивног сазнања које потиче из искуства.

У политичкој економији тржишна конкуренција приватних произвођача и власника разних роба а. или накнадно регулише циклус производње .

A POSTERIOR is from the antiquity that which is later for us (g. hysterion), for example, concluding about the cause on the foundation of the known consequences.

From the time of Enlightenment empiricists  use a. in the epistemological meaning  of the sensual inductive cognition derived from the experience.

In political economy market competition of private producers and owners of different merchandises only a. or subsequently regulates the production cycle.

А ПРИОРИ је код Аристотела оно што је раније (гр. proteron) “по себи”.или природи, на пример стварни узрок неке последице.

Од доба просветитељства међу рационалистима овај израз се употребљава у значењу нужног и општеважећег сазнања које потиче пре и независно од искуства, на основу увида ума или рационалног закључивања из чистих појмова.

У критици политичке економије план слободно удружених произвођача и потрошача а. или претходно регулише сваки циклус производње и коригује га кроз искуства стечена у претходном циклусу самоуправног одлучивања о процесима репродукције друштвеног живота.

АЛТЕРНАТИВА у логици означава опредељивање за један од два појма у предикату дисјунктивног суда који један други искључују.

АНАЛОГИЈА је сличност, истоврсност, сагласност у појединачним и посебним особинама и односима.

АНАТОМИЈА је наука о грађи организама биљака, животиња и људи која долази до својих спознаја путем сецирања (гр. anatomia) њихових мртвих телеса

АПОДИКТИЧАН у логици је неоповргљивим излагањем доказан (гр. apodeiktikoz суд у којем је веза субјекта и објекта исказана као нужна.

АПСОЛУТАН је ослобођен (лат. аb-solutus) од свих односа, обавеза, услова, ограничења, зависности, чист, по себи и за себе потпун, савршен, вечан, непроменљив, свемогућ. У теологији означава својства бога а у филозофији својства првог узрока, пра-форме, закона и узора свега што постоји пролазно, зависно, ограничено, релативно.

АРХЕТИП је према Платону праслика, праоблик, праузор (гр. arhaioz + typoz) које све у стварности одражава и према чијем узору је настало.

АТОМ у античкој филозофији јесте недељива (гр. atomon), вечна, ненастала, неуништива, невидљива честица свега постојећег, најситнија до које се може доћи деобом материје.

У нововековној хемији и физици је задржан термин а. мада је напуштена кључна идеја о његовој недељивости. 

У друштвеним наукама а. се користи као корен у глаголској именици или придеву за означавања процеса упоједињавања, изолације и одсуства организовања између појединачних припадника разних друштвених групација.

АУТОНОМИЈА је законодавство (гр. nomoz) које произлази из самог себе (гр. auto), покоравање властитим, самопостављеним, од спољашњег ауторитета независним нормама.

БИРОКРАТИЈА је сложеница која дословно преведена значи владавину (гр. kratein) канцеларијских чиновника или писара који седе за столом (фр. bureau).

Макс Вебер је конструисао идеални тип бирократије као особену врсту организације система друштвених односа у свим сферама људског политичког, привредног и културног међусобног дел(ов)ања. Одликују је ју хијерархијско функционисање, безличност односа, регулисаност утврђеним нормама. Захваљујући овим својствима, б. је по Веберу основни инструмент рационализације модерног друштва. Б. је супериоран тип организације ако се оцењује са циљно рационалног и техничког становишта прецизности и прорачунљивости резултата. Ове формалне предности су резултат одстрањивања личног момента из односа и подређивања свакога некој објективно дефинисаној процедури и сврси.

Критичари реално постојећег социјализма б. поистовећују са новом владајућом класом или са партијско – државном фракцијом старе владајуће класе управљача утемељене у монополу на управљачке функције у класној подели рада.

БИТАК у онтологији означава присуство у сваком бићу или бивствујућем, неограниченог, општег, безсадржајног, неодређеног и неодредљивог “јесте” (гр. einai, лат. еssе), за разлику од небитка што “није”. Б. подарује бићу бићевитост или бивствујућевитост и видљивост, а сам биткује или бивствује тако да истовремено “ништи” као Ништа.

БОГАТСТВО у социолошким истраживањима представља једну од основних димензија друштвеног положаја, поред моћи и угледа. Теоретичари функционалистичке оријентације под б. подразумевају пре свега ствари, материјална и духовна добра или ресурсе који су у датим друштвима дефинисани као ретки, вредни и стога пожељни да буду поседовани.

Теоретичари новоматеријалистички преокренуте дијалектичке оријентације под б. подразумевају првенствено друштвени својински однос између људи поводом неједнаког приступа стварима неопходним за репродукцију друштвеног живота.

ВРЕДНОСТ према психолозима емоција представља доживљај осећања угодности, према психолозима волунтаристима представља доживљај жеље, а према социјалним психолозима и социолозима вредности представљају опште идеје припадника неког друштва о пожељном циљу, току и резултатима људског узајамног деловања приликом задовољавања предуслова биолошког опстанка, друштвене репродукције и културног развоја, које подржавају и правдају из вредности изведене друштвене норме. Према социолозима функционалистичке оријентације сагласност о вредностима је услов интеграције издиференцираних елемената друштвеног систем и његове репродукције. Према социолозима марксистичке оријентације, доминантне вредности  у класно подењеном друштву представљају идеолошко средство доминације владајуће класе над подчињеном класом ради смањивња трошкова наметања властитих партикуларних интереса путем физичке принуде.

Према истористима в. немају објективно постојање него субјективно иреално важење, а људи својим чиновима руковођеним в. стварају у збиљи добра у којима су остварене вредности или културу. Према феноменолозима и вредносни доживљаји су попут мисаоних чинова усмерени на одређену предметност и доживљавају се с истом сигурношћу евиденције као спознајни чинови, дакле имају одлике апсолутног и општег важења.

Економско  одређење вредности као користи која се може добити из неког добра или услуге и реч која је бележи, подједнако су стари као и тржишни односи. Грчку реч axia и немачку реч Wеrt су затекли најпознатији класични политички економисти од Петија, преко Адама Смита до Рикарда. Сваки сељак или трговац свих времена су користили реч вредност за све што може да буде купљено или продано, све што нешто кошта или нешто вреди. Да су теоретичари покушали да израде појам вредности уопште полазећи од правила чисто формално и номиналистички оријентисане логике која и даље препоручује научницима да апстрахују оно што је слично и што сваки појединачни објекат поседује, никада им то не би успело. Општа употреба одговарајуће речи већ је одавно обавила овај посао и објединила у изразу ’вредност’, тако да би теоретичари могли само да уведу ред у изразе које користи сваки продавац или купац, педантно набрајајући својстава оних феномена којима је реч ’вредност’ супротна, па би се читава делатност свела на разјашњавање домена применљивости датог израза. Теоретичари су кроз историју мишљења постављали на сасвим други начин питање изградње општег појма вредности, тако да је одговор на њега могао да буде појам то јест свест о стварној општости.

Још грчки филозоф Аристотел је својим разматрањима вредности у Никомаховој етици подстакао како каснија субјективна, идеалистичка и номиналистичка одређења појма вредности преко корисности за појединца, тако и објективна, материјалистичка и реалистичка тумачења општег садржаја и значења вредности преко трајања времена рада.

Први енглески утемељивач политичке економије као науке производње, размене, расподеле и акумулације богатства, Sir William Petty (1623-1687), дошао је спонтано до општег појма вредности не помињући уопште реч вредност, резонујући овако: ’Уколико човек може да донесе у Лондон унцу сребра из земље у Перуу за исто време за које може да произведе бушел кукуруза, онда је једно природна цена другога.’ Да се ради о конкретно општем појму вредности говори чињеница да овако формулисана изражава и одражава истовремено како конкретан стварни феномен дат у искуству у форми партикуларитета између других партикуларитета, тако и оно универзално које представља вредност уопште.

Пошто су већ спонтано формирали општи појам вредности у значењу општег односа самерљивости две робе, класични политички економисти су накнадно покушали да га ’потврде’ и ’оправдају’ у складу са канонима апстрактне формалне логике анализирајући партикуларне, конкретно историјске варијације или форме општег појма вредности као што су капитал и профит. Овај покушај потврђивања не само што није успео него је директно водио у противречности, парадоксе и антиномије.

Маркс је показао да је узрок упадања у ћорсокак теоријских парадокса и антиномија у које је запала политичка економија Рикарда (1772-1823) и његових ученика, њихово строго придржавање формално логичке замисли апстрактно општег које искључује дијалектичку противречност из узајамног односа општег појма вредности са његовим партикуларним, индивидуалним манифестацијама. Излаз из овог ћорсокака, Маркс је видео у усвајању и примени принципа оне логике мишљења која је у складу са предметом мишљења и сама дијалектичка, приликом покушаја изградње конкретно општег појма вредности који освешћује однос дијалектичког унутрашњег јединства супротности између општег и индивидуалног.

Противречности Рикардове радне теорије вредности уочили су и Малтус (1766-1834), Сисмонди (1773-1842), Прудон, али само Маркс (1818-1883) је разјаснио стварну природу ових противречности. Погледајмо то на примеру антиномије између закона вредности и закона просечне профитне стопе. Према Рикарду живи људски рад је једини извор и супстанција вредности. У настојању да теоријски изрази профит преко радне теорије вредности као део нове вредности створен новим живим радом, Рикардо је упао у логичку противречност. Очигледна је наиме емпиријска чињеница да квантитет профита није одређен квантитетом живог рада утрошеног на његову производњу и не зависи од величине оног дела који је издат на најамнине. Рикардо је формулисао закон према којем просечна профитна стопа зависи од квантитета капитала као целине. У противречности са законом радне вредности профит је према овом закону утолико виши што је мање живог рада утрошено током његове производње. Упркос узајамном искључивању два закона, оба детерминишу исти објекат, профит. Пошто је познавао само Локовску формалну логику Рикардо није био у стању да оправда општи закон радне вредности као непосредно опште емпиријско правило под које све чињенице као што је просечни профит могу да се директно подведу без противречности. Творац радне теорије вредности која је у складу са објектом, трезвено је и чак цинично изразио стварно стање ствари и у теорији просечне профитне стопе, без обзира што је тиме запао у логичку противречност, сматрајући ову околност доказом слабости и непотпуности радне теорије вредности.

Када су Рикардови наследници попут Џејмса Мила (1773-1836), престали да дају приоритет кореспонденцији теорије и објекта, него слагању теоријских детерминација са захтевима конзистентности формалне логике, радна теорија вредности је почела да се дезинтегрише. Емпиристички настројени следбеници су настојали да разреше противречност између општег закона радне вредности и његовог даљег развоја у конкретним околностима у облику закона просечне профитне стопе, на основу схоластичког дедуковања емпиријских феномена и директног подвођења конкретног под апстрактно, на основу формалног редефинисања општег закона тако да се емпиријски опште може фромално апстраховати и директно подвести под нову формулацију, то јест путем вербалне фикције. Други начин је да се унутрашња противречност објекта изрази као спољашња противречност две ствари, од којих је свака унутар себе непротивречна, у различитим односима и у различито време.

На крају су политички економисти потпуно напустили радну теорију вредности као принципијелно настојање да се сви одвојени феномени разумеју као нужни елементи исте опште супстанце, живог људског рада, завршавајући у крутом емпиризму. Пошто нису били у стању да објасне профит без противречности из радне теорије вредности, констатовали су просто да у стварности профит потиче не само из живог рада него и из многих других фактора као што су земља, машине, потражња и многе друге. Вулгарни економисти су формално преобразили теорију у емпиријски еклектицизам троједине формуле: ’Капитал – камата; земља – рента; рад – надница’ (слично у социологији, одређење друштвеног положаја, моћ, богатство, углед).

Према економистима утилитаристима вредност неког предмета се утврђује на тржишту на пресеку укрштања потражње на основу субјективне процене корисности додатне јединице датог производа или услуге, с једне стране, и понуде на основу трошкова и обима производње одговарајуцег добра и услуге. с друге.

Маркс је показао да однос узајамно искључујуће противречности између апстрактног закона радне вредности и конкретног закона просечне профитне стопе као емпиријске форме властитог манифестовања, представља стварну, нужну, унутрашњу противречност стварног објекта коју треба разрешити на стваран начин, откривајући посредујуће везе између њих. У првом тому Капитала Маркс је показао да вишак вредности представља искључиво производ оног дела капитала који је потрошен на наднице и конвертован у живи рад, то јест, варијабилни капитал. У трећем тому, међутим, наилазимо на став: ’Ма како се то десило, исход је да вишак вредности настаје истовремено из свих делова инвестираног капитала’. Између два противречна става Маркс је развио читав систем повезујућих карика, али је очувао однос узајамно искључујуће противречности који забрањује формална логика. Вулгарни економисти су славодобитно изјавили да Маркс није испунио своје обећање да ће разрешити антиномију радне теорије вредности. Опстанак противречности између општег закона радне вредности и његове властите посебне емпиријске манифестације просечне профитне стопе, напротив, показује да се овде не ради о логичким антиномијама субјективног мишљења, него о стварним противречностима у објекту, које је Рикардо тачно изразио али није разумео. Маркс је ове стварне противречности сублатед посредовао кроз систем све дубљих и конкретнијих теоријских појмова. Другим речима, стварне противречности су очуване али су изгубиле карактер логичких противречности, пошто су преображене у унутрашње противречне моменте или манифестације конкретно универзалног појма вредности у оквиру односа економске стварности робног друштва. У овоме нема ничега изненађујућег, с обзиром да сваки конкретни развојни систем укључује противречности као принцип својег само-кретања и као облик у којем се развој одвија.

Маркс је разрадио општу детерминацију или закон вредности током анализе примера његовог конкретног манифестовања у историјски првом облику, који је зато теоријски и логички најједноставнији. Маркс полази од анализе директне размене, трампе робе за робу без посредовања новца. Он дакле строго апстрахује све друге индивидуалне форме вредности које се касније развијају на темељу опште форме вредности у оквиру натуралне размене, као што су профит, рента, камата, новац, капитал, и тако даље. Непосредно је јасно да се такво уздизање партикуларног до општег какво је извео Маркс анализирајући искључиво трампу, принципијелно разликује од чина формалне апстракције онога што је заједничко свим партикуларним елементима целине. Особености једноставне робне форме, које је специфично разликују од профита, ренте, камате и других појединачних форми вредности, у Марксовој анализи нису одбачене као нешто несуштинско, него је напротив њихово теоријско изражавање коинцидирало са одређењем вредности у њеној општој форми. Рикардово решење проблема универзалног дефинисања вредности и његова апстракција су остали непотпуни и формални зато што је с једне стране пропустио да апстрахује или стави у заграде профит и друге развијене форме вредности док је анализирао вредност у њеној општој форми, а с друге стране зато што јесте апстраховао особености директне робне размене. Опште је на овај начин потпуно изоловано од партикуларног и престало је да буде теоријски израз вредности уопште.

На овом месту је важно истаћи да ни у оквиру Хегелове објективно идеалистичке дијалектичке замисли трансформације унутрашњих супротности једне у другу, не би било места за уздизање партикуларне форме оранизације односа људи и њихових производа у општу форму разменске вредности, пошто она једносмерно привилегује отуђење идеалистички протумачене опште форме у партикуларну. Историја економских тржишних односа, међутим, потврђује да вредност уопште није увек била општа форма организације производње. Она је постала општа, али врло дуго је остала истовремено партикуларни однос који се дешава с времена на време између људи и ствари у производњи. Само је капитализам учинио вредност уопште (робну форму производа) општом формом узајамних односа компонената производње. Овакав прелаз индивидуалног и изузетног одступања од правила у општу форму одношења, није изузетак него пре правило у историји.

Вредност се у процесу директне размене роба манифестује, открива или изражава само тако што једна роба игра улогу релативне вредности (на пример платно у односу на својег власника) а друга, њој супротстављена, игра улогу еквивалента (на пример капут другог власника у односу на власника платна). За логичке формалисте и емпиристе ни једна роба не може у истом односу размене и времену да се истовремено појави у обе поларно супротне и узајамно искључујуће економске форме изражавања вредности. Маркс је напротив привидно спољашњу противречност између две ствари које су унутар себе непротивречне, појмио као унутрашњу коинциденцију узајамно искључујућих детерминација у самом објекту. Само на површини феномена и из једностраног апстрактног угла једног од власника роба у размени, изгледа као да је свака од две робе само у једној од две апстрактне, једностране форме откривања вредности, па функционише као релативна вредност у једном односу а као еквивалентна вредност у другом односу. Маркс упозорава да се у размени вредност не ствара, тако да у оквиру размене вредност остаје мистериозна, теоријски још не изражена суштина сваке од ове две економске форме појављивања вредности, као и да се вредност не може поистоветити ни са једном од њих нити свести на њихово једноставно механичко јединство. Са конкретног становишта власника капута на пример, однос размене се показује из супротног угла односно капут има форму релативне вредности а платно има форму еквивалента. Оно заједничко робама које се размењује, треће, лежи дубље и чини да у стварности не постоје два различита односа, него један конкретни објективни узајамни однос два власника робе. У овом односу размене када се заврши, свака од две робе узајамно повезане у њему, истовремено узима обе економске форме откривања вредности по себи, истовремено узајамно мерећи властиту релативну вредност и узајамно служећи као материјал за мерење и изражавање вредности друге робе. Другим речима, у истом односу размене свака роба узајамно претпоставља да је еквивалентна форма вредности остварена у другој роби, управо у форми у којој друга роба више не може да буде зато што се налази у релативној форми. У случају да се две робе узајамно не препознају и не признају једна другу као еквиваленти, размена се просто не дешава. Ако пак до размене дође, то значи да су две поларне форме вредности заправо комбиноване у свакој од две робе које се размењују. Конкретно испитивање ствари оповргава резултате до којих се долази путем апстрактног, једностраног приступа, показујући да је такав приступ неистинит. Истина конкретне робне размене је у томе да је однос остварен у тој размени сасвим немогућ из апстрактног једностраног угла.

У форми противречности релативне и еквивалентне вредности се открива такође апсолутни садржај сваке од роба унутрашња скривена противречност између њихове употребне вредности и (разменске) вредности. Емпириста метафизичар увек настоји да сведе унутрашњи противречан однос на спољашњу противречност ’у разним односима’ и у ’разно време’, негирајући објективност унутрашње противречности. За њега је противречност унутар једног односа показатељ апстрактности знања, мешања различитих нивоа апстракције и сл, а спољашња противречност је за емпиристу метафизичара синоним за конкретност знања. За Маркса, напротив, показатељ једностраности и површности сазнања је представљање једног објекта у мисли без унутрашње противречности, то јест препознавање само спољашње противречности. Најзначајније је препознавање унутрашње противречности између употребне и прометне вредности радне снаге, јединствене робе једине способне да на основу апсолутног и релативног продужења времена и интенѕитета њене употребе, произведе вишак вредности изнад своје прометне вредности или друштвено просечно потребног радног времена за властиту репродукцију као робе.

ГЛОБАЛИЗАМ са додатком предметака анти-, алтер- и сл., представља позитивно или негативно вреднујући заинтересовани став (идеологија) према процесу и пројекту глобализације.

ГЛОБАЛИЗАЦИЈА је противречан објективан процес мењања друштвених односа, институција и организација путем њиховог ширења диљем земљине кугле преко граница националних држава, који резултира из сучељавања друштвених носилаца разних субјективних пројеката конзервирања, реформисања или коренитог преображавања затеченог историјски специфичног облика организовања друштвених односа репродукције живота у планетарним размерама, зависно од друштвено структурисаног интереса појединаца и великих друштвених група да очувају, унутарсистемски поправе или укину затечени доминантни облик репродукције односа израбљивања, тлачења и биолошког угрожавања изведених из класне поделе рада, зависно од тога да ли им њихове улоге и места у датом систему друштвених односа омогућавају да задовоље своје материјалне и духовне потребе или не.

ГЛОБАЛНОСТ је планетарни обухват и домет друштвених односа, институција и организација.

ГРУПА или скупина људи, основни конструктивни елеменат друштва. Према интеракционистима и номиналистима инсипирисаним Максом Вебером, г. је онај затворени друштвени однос скупине појединца који међусобно делују на основу заједничких очекивања у погледу узајамног понашање, помоћу правила ограничавају пријем нових чланова, и међу којима одређени појединци (старешина, вођа, управни апарат и сл.) имају задатак да очувају поредак.( Wебер, М., 1976, 33).

Жорж Гурвич (Gurvitch, G., 1963) је заједно са другим реалистима дефинисао групу као реално постојећу, непосредно видљиву колективну и структурисану друштвену целину утемељену на трајним и делатним заједничким ставовима, понашањима и циљу који треба да оствари, тежећи кохезији свих својих манифестација друштвености. Поред начина приступа (отворене, условне, затворене групе), навео је и бројне друге критеријуме њиховог класификовања као што су: функција (једнофункционалне, вишефункционалне, супрафункционалне), трајање (привремене, трајне, перманентне), начин формирања (фактичке, добровољне, наметнуте), итд.

Амерички социолог Чарлс Кули се највише бавио примарним по својој величини малим групама попут породице којима појединац припада природно и трајно, у којима су односи блиски, лицем у лице и мало су специјализовани(Cooleu, Ch., 1864-1929, 1902). За његовог субародника Едварда Шилса примарне групе су све оне које су неформалне, за разлику од секундарних група које су институционализоване (Shils, H.E., 1910-1995, 1950)

ДЕЛАЊЕ, ДЕЛОВАЊЕ (лат, аctus, енгл. аction) је динамички,процесуални, функционални аспект настајања, постојања и нестајања (мењања) предмета.

Филозофи свих оријентација истичу особеност д. предмета који имају способност да мисле у односу на предмете који ову способност немају. Мислеће тело живих, стварних љ уди (или других сличних бића ако таква још постоје у космосу), најсавршенији производ јединствене супстанције целине природе, за разлику од тела које не мисли, универзално активно конструише облик властитог кретања у простору у складу са обликом (конфигурацијом или положајем) другог мислећег или немислећег тела, координишући облик властитог кретања и властито универзално делање са обликом било којег другогтела. Тело које не мисли , укључујући механички аутомат, својом унутрашњом конструкцијом унапред је прилагођено да обавља ограничени обим делања померања у простору можда и ефикасније од људи, али управо због тога није у стању да учини све остало.Тело које не мисли стога или ремети облик других тела с којима се некоординисано судара, или само бива поремећено и разбијено.

По Максу Веберу, заговорнику разумевајућег приступа у социологији, д. је свако оно поступање или пропуст чињења којима онај који делује придаје неко значење.Овде су истовремено употребљени израз делање и деловање за превод немачке речи Тätogleit да би се поред значења вршења некаквог делања,чињења и израђивања, истовремено сугерисало и значење вршења усмереног утицаја.

Друштвено дел(ов)ање је по Веберу оно поступање код којег се значење које му придају сами делатници (аgents у англосаксонској литератури) односи према поступању других делатника и чији се ток оријентише према тумачењу значења поступања тих других.

Парсонс је у свом америчком преводу Вебера дефинисао друштвено дел(ов)ање (social action) као однос појединца према одређеној ситуацији којој придаје смисао изабирући циљеве или културно дефинисане вредносне обрасце реаговања. Парсонс је увео синтагму референтни оквир дел(ов)ања (аction frame of reference) да би означио особени систем појмова примерен за истраживање и говор о људском друштвеном дел(ов)ању, за разлику од физичких догађаја и биолошког понашања који немају значење.

Делање је за Маркса и ново материјалистичке преокренуте дијалектичаре процес сталне, континуиране негације постојећих чулно опажљивих форми ствари и постојећих система односа, њихово превазилажење и укидање у нове форме. Ови процеси се дешавају у след унутрашњих противречности опажљивих форми. Ове унутрашње противречности су немачки идеалистички филозофи изразили у форми универзалног идеалног дијалектичко-логичког обрасца: теза – антитеза – синтеза . За ново матеоријалитичке преокренуте дијалектичаре, стварни узор и темељ идеалних форми и логичких дефиниција, јесу универзалне форме и облици објективног дел(ов)ања друштвених људи међусобно и на природу у себи и око себе . Људи не делују на природу спољ а, него се суочавају са природом усеби и око себе као једна од њених властитих снага, тако да је њихово деловање стално повезано и посредовано објективним природним законима. Људи користе механичке, физичке и хемијске одлике ствари као средства вршења деловања над другим стварима и њиховог подређивања својим циљевима. На овај начин природа постаје оруђе делања друштвених људи, којим људи допуњавају своје властите телесне органе. У овој употреби природе као анорганског тела људи је тајна универзалности људског делања, а није последица деловања трансценденталног ума у људима. „Универзалност људи се јавља у пракси управо у универзалности која чини целокупну природу анорганским телом – како у мери у којој је природа 1) њихово непосредно средство за живот и 2) материјал, објекат и инструмент њиховог животног делања.“

ДИЈАЛЕКТИКА се код грчких софиста односила на вештину вођења расправе (гр. dialektike tehne ) кроз дијалошко супротстављање мишљења које смешта структурисану целину предмета расправе у контекст опречних гледишта, разоткрива и побија противречности у суду саговорника, аргументовано доказујући властити суд. Антички филозоф Зенон из Елеје (око 490–430 п.н.е.) се тако бавио противречношћу претпоставке о кретању. (Историјат појма д. је обрађен углавном према Ilyenkov, E. 1974).

Од античког филозофа Хераклита из Ефеса (око 535-475. п. н. е.), по коме све постоји и у исто време не постојиу вечитом покрету настајања, мењања, нестајања и обнављања, д. се схвата као обухватно учење о вечитој мени, о борби и идентитету супротности (coincidentia oppositorum) као општој, објективној закономерности настајања, супротстављања и вечног обухватног кретања онтолошке структуре света, историјског склопа свега постојећег и сазнајног процеса.

За разлику од обухватног појма д.. псеудо дијалектика се своди на дуалистичке еклектичке формуле да ’и јединство и разноврсност’,’и идентитет и разлика’ подједнако реално постоје. У псеудодијалектици ’дефиниција појма’ представља вербално фиксирани облик или израз у свести, у идеји, реалне, чулно дате разноврсности. Дијалектички говор о објективном идентитету који постоји изван главе, о природи датог спектра различитих и супротстављених појединачних феномена, у псеудодијалектици се своди на говор о чисто формалном јединству (сличности, чисто спољашњем идентитету) чулно контемплираних, емпиријски датих ствари, изолованих чињеница, формално субсумираних под ’појам’. У псеудодијалектици постаје немогуће да се ’дефиниција појма’ појми као детерминација природе дефинисане ствари. У псеудодијалектици полазна тачка није ’идентитет и јединство’ (природа) феномена, као у дијалектици, него ’разноврсност и плуралност’ изолованих чињеница које наводно постоје изворно потпуно ’независно’ једна од друге, и које су касније само формално уједињене, повезане као неком врстом конца, путем ’јединства појма’ и ’идентитета имена’. Једини резултат псеудодијалектике је идентитет у свести или заправо у имену првобитно хетерогених чињеница и њихово чисто вербално ’јединство’. Заједничке идеје су у оквиру псеудо д. протумачене као специфични облици људског тела, које се грешком узимају као да се ради о форми спољашњих тела.

Холандски филозоф јеврејског порекла Спиноза (1632—1677) је под изразом интуиције заправо описао обухватни онтолошки, историјски и сазнајни појам д., као истинито, рационално, материјалистичко, истовремено сазнавање у атрибуту мишљења реалне природе властитог делања (кретања) мислећег тела, те реалног јединственог идентитета природе датог спектра различитих и супротстављених појединачних феномена у атрибуту екстензије који су предмет делања мислећег тела. Реална разноликост индивидуалних тела исте природе у атрибуту простирања, јесте начин остваривања властите супротности, јединства и идентитета властите природе у атрибуту мишљења. Према Спинозином дијалектичком виђењу решења проблема спознаје, постоје неке идеје које су заједничке свим људима, пошто се сва тела слажу у неким стварима, које морају да буду адекватно, то јест јасно и одређено опажене од стране свих. Људски ум опажа спољња тела као стварно постојећа само преко идеја о стањима властитог тела, али та стања су потпуно објективна, пошто представљају делањe мислећег тела у свету тела, а нису резултат деловања тела на нешто што се од њих разликује по наводној бестелесности. Стога онај који поседује мислеће тело које је властитим делањем поистовећено са многим спољашњим стварима, поседује ум чији је већи део спољашњи.

Код немачког филозофа Канта (1724—1804) д. је начин превазилажења насилне борбе између супротстављених принципа научног мишљења (ума) или детерминација категорија, од којих је сваки развијен у догматски систем који претендује на универзално важење и признање властитог ауторитета кроз стални рат до смрти, а током пролазних примирја претендује на победу. Кант је у д. пронашао нужну форму интелектуалне активности за решавање проблема синтезе универзално важећих теорија. Д. код Канта је рационалан начин за разрешавање сукоба противречних принципа мишљење у оквиру јединственог трећег система утемељеног на правилима или уставу ума, изведенима из критике чистог ума, које би признали сви припадници републике научника. Сукоби мишљења би се разрешавали кроз академску дискусију у форми правног процеса у којем се свака од сукобљених страна придржава истоветног кодекса логичкогдоказивања, призната је и признаје другу страну као подједнако компетентну и одговорну, увек спремна на самокритику и да призна своје грешке и преступе у односу на правила опште логике, трансценденталне логике и металогике.

У настојању да овако нормира међусобне односе теоретичара док воде борбу мишљења, Кант је јасно поставио суштину проблема дијалектике сукобљених тумачења односа мишљења и објективне стварностии. Показао је да је тај проблем нерешив у оквиру метода догматске, формалне логике, која хипостазира једну од супротстављених и подједнако легитимних форми конструисања универзалних и у Кантовом значењу објективних теорија, проглашавајући ону другу за субјективну илузију. Кант сам је закључио да је д. супротстављених детерминација категорија мишљења симптом узалудности сталне тежње научника да разумеју стање ствари изван властитог мишљења и препоручио идеолошким противницима да теже компромису узајамног поштовања

Код Канта д., дакле, не обухвата онтологију. Кант се дуалистички ограничио на дијалектичку синтезу две дуго раздвојене и супротстављене гносеолошке и епистемо лошке традиције. У "Уводу"за Критику чистог ума (1781) се сложио са емпири стима да све наше сазнање почиње са искуством, истовремено додајући у сагласности са рационали стима да из првог става не следи да сво наше сазнање изxoди из искуства. Критички преиспитујући границе сазнајних моћи ума, Кант yводи појам априорних трансцеденталних синтетичких судова који постоје пре искуства и представљају субјективни услов(форму) сазнавања искуствених садржаја. Код Канта је д. само трећи део логике, доктрина о облицима разумевања и ума, у оквиру које је заправо констатовао нерешиве антиномије теоријског сазнавања.

немачки филозоф Фихте (1762 – 1814) је настојао да превазиђе Кантов дуализам смештајући дијалектичку противречност унутар субјекта кроз његову поларизацију (бифуркацију) на несвесни начин постојања (умртвљено органско не-ја) и свесни начин деловања и мишљења (трансцендентално ја креативно, слободно и објективно спознаје властито несвесно не-ја).

Немачки филозоф Шелинг, заинтересованији за природне науке од Фихтеа, настоји да превазиђе Кантов дуализам смештајући дијалектичку противречност унутар објекта. Формулисао је на дијалектички начин објективни закон еволуције првобитно неиздиференциране природне целине из ниже (механичке) у вишу (органску) фазу кроз процес бифуркације природних механичких, хемијских, електромагнетских, органских и антрополошких својстава и способности, те синтетичког обухватања директно супротног својства у односу на својство или детерминацију ниже фазе у свакој вишој фази. Открића француског хемичара Лавоазијеа (1743-1794), италијанског физичара Волте (1745 – 1827), енглеског хемичара и физичара Фарад еја (1791- 1867) у области алотропске модификације гасова и електромагн етских поља, Шелинг сагледава као остваривање предвиђања дијалектичког закона еволуције природе кроз поларизацију . Критичари Шелинга истичу да се пре може рећи да је формулишући овај закон, Шелинг заправо резимирао начин мишљења који је већ био иманентно потребан и примењиван у теоријској природној науци.

Шелинг је назвао своје тумачење дијалектичке поларизације свега постојећег филозофијом идентитета и ако је сам негирао могућност синтетичког обједињавања два узајамно неповезана и супротстављена система појмова и две дијаметрално супротно усмерене сфере сазнавања. Један од њих је систем који демонстрира како се субјективно преображава у објективно посредством субјективних детерминација и форми људског свесног делања Ега. Овај смер истраживањаје домен трансценденталне филозофије, логике и епистемологије, који полази од трансценденталних форми људског мишљења као од чињенице, и прочишћује се од свих објективних импликација у чисто субјективном принципу универзалног и нужног сазнања. Други систем демонстрира како се објективни свет преображава у субјективни посредством универзалних објективних детерминација природе изван и пре појаве људске свести, не-Ја, објекта, очишћеног од свега субјективног што у сазнање природе уноси људско свесно и вољно делање. Овај смер истраживања је домен природне филозофије односно теоријске природне науке од механике преко хемије и биологије до антропологије. Пошто је, међутим, претпоставка сваког појмовног мишљења и сазнања, постојање примарног идентитета субјективног и објективног света, Шелинг је приписао песничко-уметничкој естетској интуицији способност да доживи повезаност и примарни идентитет са спознаваним предметом (природом). Спону између света у свести и света изван свести претставља истоветан закон према којем оба света функционишу. Овај закон се једино може искусити у самом чину стварања, у моменту прелаза супротности једне у другу, у моменту сазнања које преображава један свет А у други не-А и обратно. Мада представља премису сваког појма, овај идентитет свести и природе се не може ни описати ни појмовно рационално дефинисати без кршења принципа противречности, за који је Шелинг сматрао попут Канта да је услов саме могућности појмовног мишљења. Чин сазнања идентитета по Шелингу се стога увек дешава као скок ирационалне интуиције, поетичког захватања апсолутне идејеи истине које се не може ни проучити ни подучавати.

Д. код Шелинга , дакле, такође остаје дуалистичка теорија развоја научног сазнања, схема или закон производне, активне субјективне способности људи да стварно разумеју и промене свет слика и научних појмова, али потпуно одвојена од логике као система правила мишљења уопште.

Немачки филозоф Хегел (1770 - 1831) је направио корак у правцу обједињавајућег схватања дијалектике кроз дијалектичку реформу саме логике да би од ње начинио средство свесног изражавања чињенице преображавања супротности света ствари и света мисли једне удругу, чињенице њиховог идентитета, која се у оквиру метода формалне логике не може разрешити, а у интуицији се појављује као алогична и саморазумевајућа. Д. је према Хегелу форма или метод мишљења који укључује процес како разјашњења противречности тако и њиховог конкретног разрешења у оквиру више и дубље фазе рационалног разумевања истог предмета, на путу даљег истраживања суштине материја, током развоја науке, инжењерства, моралности и свих сфера делања мишљења које је назвао ’објективни дух’.

Код Хегела, који је на објективно идеалистички начин идентификовао мишљење и биће претпоставком о саморазвоју и унутрашњој самодиференцијацији апсолутног духа од опредмећења и отуђења у природи до враћања самом себи кроз тријаду теза-антитеза-синтеза, д. претходи збиљи, замењује формалну логику и постаје апсолутна логичка метода спознаје тоталитета која "није спољна форма, већ душа и појам садржаја".

Хегел је у оквиру својег система објективно идеалистичке дијалектике преобразио сваку емпиријску стварност у спољашње отеловљење безличног апсолутног ума, апсолутне форме или силе у складу са којом се десио чин божанског стварања стварног света и стварног човека као пуких секундарно изведених и створених деривата. Уместо да су људи субјекти властитих универзалних снага и способности, код Хегела су ова људска моћ делања, њена средства и њени производи, отуђени од људи и појављује се као субјекат, персонификован у обичајима, роби, новцу, капиталу, држави, закону, религији и тд, који диктира споља људима средства и форме њихов ог властитог класно подељеног делања , као некој врсти робова или оруђа која говоре. Хегелова објективно идеалистичка д. апсолутне идеје, на овај начин је постала пука илустрација једне од нужних фаза само-диференцијације апсолута, узајамногпрелажења дијалектичких логичких категорија (попут квантитета и квалитета) једне у другу . Д . је стога у оквиру Хегеловог објективно идеалистичког система постала ингениозна апологетика за све што постоји. Својом априорношћу онемогућује отвореност према било којем принципијелно новом резултату мисаоног истраживања, позивајући се на слоган „тим горе по чињенице“ уколико се оне не уклапају у априродни систем.

За немачког филозофа, правника, историчара, политичког економисту, социолога , новинара и револуционарног активисту Маркса (1818- 1883) Хегелова "негација негације" представља спекулативан израз кретања класне предисторије човечанства која још није стварна историја људи који су овладали властитом друштвеном репродукцијом живота (Економско филозофски рукописи , 1844), већ се одвија људима иза леђа, контраинтенционално. У Писму Ј. Б. Швајцеруи од 24. јануара1865 Маркс пише: "Тајна научне дијалектике зависи од разумевања економских категорија као теоријских израза историјских односа производње који одговарају одређеном ступњу развоја материјалне производње". У „Поговору“ за друго издање првог тома Капитала, залаже се за "обртање тумбе" , преокретање рационалне језгре општих закона самокретања процеса развоја свега постојећег. Ради се заправо о инверзију инверзије субјекта и објекта која постоји у оквиру језгра Хегелове апсолутне објективно идеалистичке д. Дијалектичка законитост прожимања, јединства и борбе супротности, скоковитог прелажење квантитетау квалитет, негације негације или унутрашњег одређујућег ограничења, код Хегела по Марксу "дуби на глави" унутар мистификоване љуштуре. "За Хегела је процес мишљења, који он под именом идеје претвара чак у самостални субјект, демијург стварности која сачињава само његову вањску појаву. Код мене је идејни свет , напротив, само материјални свет пренет и прерађен у човековој глави". Преокренута дијалектика код Маркса представља научну рефлексију противречног кретања историјских односа производње и производних снага у кретању појмова критике политичке економије. Начин истраживања подразумева овладавање материјом, анализирање различитих обилика развоја и изналажење њиховог унутрашњег споја. Начин излагања по изналажењу „унутрашњег споја“ треба да буде дедуктиван макар изгледало као да се ради о априорној конструкцији. Целовита или конкретна дефиниција апстрактног појма „унутрашњег споја“, наиме, може да се пружи једино дијалектичким развијањем дијалектичке логике саме ствари. Језгро дијалектике као логике мишљења које следи логику развоја саме стварности јесте закон јединства или коинциденције супротности која иде до њиховог идентитета.

У „Предговору“ за друго издање првог тома Капитала Маркс резимира своје схватање д. на следећи начин: "У свом мистифицираном облику д. је постала немачка мода јер се чинило да она глорификује постојеће стање. У свом рационалном облику она изазива љутњу и ужасавање буржоазије и њених доктринарних заступника јер у позитивно разумевање постојећег стања уноси уједно и разумевање његове негације његове нужне пропасти, јер сваки настали облик схвата у току кретања, дакле и у његовој пролазној страни, јер се ни према чему не односи са страхопоштовањем и јер је у својој суштини критичка и револуционарна".

Немачки филозоф, политички економиста, социолог, новинар, предузетник по наслеђу и револуционар, главни Марксов сарадник и саборац Енгелс (1820-1895) дефинише д. као науку о општим законима кретања и развоја природе, људског друштва и мишљења. Критикован је да је својим инсистирањем на дијалектици природе као објективном процесу еволуције узајамно повезаног материјалног света кроз превладавање (укидање и очување) супротности независно од свести људи, утицао на појаву механицистичке варијанте материјалистичког тумачења људског сазнања као пуког одраза објективних односа у стварности. Истини за вољу Енгелс је као револуционар имао слуха за повратно дејство свести на делање људи и кроз њега на мењање не само околне природе него пре свега привидно природних закона историјског развоја људског друштва.

Руски правник, филозоф, политички економиста, социолог, публициста, професионални револуционар и државник Лењин (1870-1924) , у својим раним списима је дефинисао д. као “Ништа више ни мање од метода социологије, који види друштво као живи организам, у сталном развоју (а не као нешто механички спојено и тако дозвољавајући све врсте арбитрарних комбинација различитих друштвених елемената). . . ” (Пријатељи народа, 1894). Након студирања Хегела крајем 1914, заузео је више активистичко становиште у Филозофским свескама. Д. више није само еволуција, него превратничка пракса, која води од делања до рефлексије и од рефлексије до преображавалачког деловања.

Активистичко-хуманистичка оријентација у оквиру Марксизма инсистира на дијалектици праксе, потенцијално стваралачке људске делатности мењања света и самог себе, која афирмише свесно дел(ов)ање појединаца и група на одступање и ослобађање од слепе нужности, као критерију истине и истини самој.

ДРУШТВО је целовити систем структурисаних друштвених односа између појединаца и друштвених група током њиховог узајамног деловања у свим, својевремено монолитним и временом издиференцираним и специјализованим сферама људске друштвене делатности.

Друштво постаје релативно засебан домен систематског теоретисања тек када је дошло до раздвајања друштвеног међусобног деловања и организација специјализованих за задовољавања животних потреба неопходних за опстанак у области економије и цивилног друштва, како од међусобног деловања и организација у области биолошко-репродукцијске сфере домаћинства тако и  од  оних у  области  јавне сфере политичке државе (административна, правно-уговорна, производно-разменско-потрошна, културно-комуникацијска, религиозно-филозофска, образовна, научна, уметнича и друга.

Теоретичари у XIX и XX веку су имали тенденција да тзв. глобално друштво поистовете са његовом политичком организацијом, од хорде до националне државе. Друштво су дефинисали као релативно независну и самодовољну скупину људи која живи и узајамно делује у оквиру заједничке културе и историје на више или мање разграниченој географској територији.

Теоретичари функционалистичке оријентације стављају нагласак на сагласност о више или мање трајно уређеним вредносним и нормативним обрасцима узајамних односа припадника друштва.

Истористи истичу да припадници конкретних друштава деле заједнички културни идентитет.

Историјски и дијалектички материјалисти, теоретичари конфликта, феминисткиње разлике, истичу у први план сукоб интереса појединаца и друштвених група који се залажу за идеолошки супротстављене вредносне и нормативне обрасце регулисања друштвених односа.

Теоретичари интеракционистичке оријентације сагледавају друштво као мисаону конструкцију, резултат тумачења друштвене ситуације, стварања слике о себи кроз комуникацију са другима и преговарања.

од Вера Вратуша - Tuesday, 8 November 2005, 09:42 PM

ЕПИСТЕМОЛОГИЈА је од Канта под-дисциплина гносеологије, теорија сазнања (гр. epistеmе) која испитује унутрашње субјективне услове и границе рационалног и емпиријског научног сазна(ва)ња односно операције мисаоне конструкције модела спољашњег објективног света.

У последњој трећини XIX века ширење филзофске школе неокантовства је допринело званичном успостављању епистемологије или теорије сазнања уопште те научног сазнања посебно, као посебне области универзитетских филозофских истраживања. Међу припадницима различитих струја неокантовства (Rickert, Wundt, Cassirer, Windelband, Cohen, Natorp, Schuppe, Vaihinger), према мишљењу руског неокантовца А. И. Введе́нский-а, постоји сагласност да је епистемологија или теорија сазнања, испитивање услова путем којих неспорно постојеће сазнање постаје могуће, као и успостављање граница у складу са овим условима до којих може да се прошири било које сазнање, али иза које границе се отвара сфера подједнако недокажљивих мишљења. Главни задатак епистемологије је дакле да успостави 'границе сазнатљивогсазнања' које принципијелно не могу да буду превазиђене без обзира на ниво развоја сазнајних способности и техника научног истраживања људског рода. Преко ове границе принципијелно спознатљивог, налази се према уверењу неокантоваца сфера принципијелно неспознатљивог, прекограничног, 'трансцеденталног'. Услед вечне и непроменљиве органске природе људских психо-физиолошких механизама кроз чију се призму преламају сви спољашњи утицаји, испада према неокантовцима да је принципијелно неспознатљив управо стварни свет изван људске свести какав је он по себи пре појављивања у свести.

Епистемологија у неокантовској традицији је дакле наука чији заговорници а приори усвајају тезу да људско сазнање није сазнање спољашњег света који постоји изван свести, него да се своди на процес уређивања, организације и систематизације чињеница 'унутрашњег искуства' субјекта сазнавања. Другим речима неокантовска епистемологија је супротстављена онтологији. Њен је задатак да докаже да 'унутрашњи услови' сазнања, психо-физиолошка стања људског организма која настају у људској свести током процеса сазнавања, само изгледају као да представљају суму спољашњих чињеница, мада су апсолутно различита и независна од утицаја 'спољашњих услова', стања спољашњег света, који има властите објективне законе постојања и кретања. Неокантовци стога сваки покушај да се постојеће сазнање протумачи као разумевање околоног света проглашавају недозвољивом 'онтологизацијом' чисто субјективних форми делања, илузорним придавањем детерминација 'стварима по себи' или свету изван свести од стране субјекта. Неокантовска епистемологија је дакле усмерена против идеје о самој могућности позитивног научног разумевања околног света у оквиру физике, хемије,биологије, политичке економије, историје и тако даље. 'Научни поглед на свет' је према неокантовцима апсурд, бесмислица, пошто читава скупина природних и друштвених наука ништа не зна о свету изван свести и о њему ни не говори. Под пежоративним изразом 'онтологија' или 'метафизика' неокантовци заправо одбацују сваку претензију физичара, хемичара, биолога, полит-економиста, историчара, да закони које су открили имају објективно значење у материјалистичком смислу овог израза. Према неокантовцима, поглед на свет принципијелно не може да буде научан због саме природе мишљења израженог у синтетичким априроним категоријама. Поглед на свет по њима представља скуп различитих подједнако легитимних погледа на свет у којем људи живе, делују и мисле, а наука није у стању да их све обједини у тело повезане, уједињене и непротивречне слике света без да западне у за њу нерешиве противречности у детерминацијама аналитичких судова.

Људи по кантовцима једино могу да надокнаде органску неспособност својег интелекта да повеже изоловане фрагменте погледа на свет у највише јединство сазнања уз помоћ неке ненаучне схеме синтезе која није ограничена врховним принципима формалне логике, него почива на принципима ирационалне ћуди, симпатије, вере у различита мишљења, догме које су научно подједнако недокажљиве и неоповргљиве.

Кантовска теорија сазнања својом ограничавајућом дефиницијом граница сазнања и науке, оставља изван домена науке кључне проблеме погледа на свет и проглашава их ’трансценденталним’ у односу на логичко мишљење и стицање теоријског научног сазнања. Ово искључивање чини нужном везу између научног истраживања и вере у одређени поглед на свет.

Под заставом кантовски протумачене епистемологије ’савременог начина мишљења’, индуктивног, идеалистичког и агностичког, Еduard Bernstein, Conrad Schmidt и други "ревизионисти" у оквиру Друге Интернационале, по оцени утемељивача треће, Комунистичке интернационале, појавили су се у социјалистичком покрету са захтевом да се уједини ’ригорозно научно мишљење’ (какво по ревизионистима није марксизам због обухватања 'магловите' хегелијанске дијалектике) и ’етичке вредности’, недокажљиву и неоповргљиву веру у трансценденталне постулате ’добра’, ’свести’, ’љубави за ближње’ и целокупне ’људске расе’ без изузетка и тд. и т сл.

Према мишљењу лењинистичких критичара неокантовских ревизиониста, штету радничком покрету није нанело пуко пропагирање ’виших’етичких вредности, савесности, одговорности и љубави насупрот злу њиховог недостатка. Штету је нанело преоријентисање теоријског научног мишљења самог на социјал демократску стратегију научног истраживања која одвлачи од трагања за теоријским научним решењима стварних проблема модерног времена. Кантовска теорија сазнања је наиме по лењиновским критичарима неокантоваца, одвратила теоријско мишљење од анализе материјалних, производних односа између људи који представљају темељ целокупне пирамиде друштвених односа, преусмеравајући га на разрађивање ’етичких’ конструкција политичких мера које се могу морално протумачити, Берђајевљевску социјалну психологију и друге 'занимљиве ствари без користи за раднички покрет'.

Илијенков на следећи начин описује друштвено историјске околности када је Лењин интервенисао у епистемолошке спорове: ’ Оријентисање теоријског мишљења не на логику Капитала него на морално-фиктивно критиковање секундарних, изведених дефеката капиталистичког система на његовим секундарним, суперструктурним спратовима, довело је до тога да одлучујући, доминантни тренд новог,империјалистичког ступња у развоју капитализма, промакне пажњи теоретичара Друге интернационале. Ово се није десило због недостатка њиховог талента, него због ситно-буржаске класне оријентације и погрешног епистемолошког становишта’.

Ово је директно довело до Теорије капиталистичке економије Карла Ренера, "библије социјалистичке деснице", која је својим методом мишљења и логиком истраживања непосредно повезана са вулгарном позитивистичком епистемологијом емпиристичко-индуктивистичке варијанте: ’Марксов Капитал написан у времену које је веома удаљено од нас, користећи потпуно други начин мишљења и излагања који до краја нису разрађени, са сваком новом деценијом која протекне повећава тешкоће читалаца...Стил писања немачких филозофа нам је постао стран. Маркс долази из филозофског доба. Наука данас више не напредује дедуктивно(не само у истраживању него ни у излагању), него индуктивно; она полази од експериментално утврђених чињеница, систематизује их и тако ступњевито долази до нивоа апстрактних појмова. У добу које је навикло да на овај начин мисли и чита, први део Марксовог главног дела представља напросто несавладљиву тешкоћу.’

Повратак Канту је према Лењину представљао израз страха идеолошких представника буржоазије од превратничких друштвених перспектива које је отворила Хегелова апсолутно идеалистичка и панлогистичка али дијалектичка теорија сазнања и научне свести, коју је само требало ново материјалистички преокренути. Хегел је први увео праксу, остваривање и спољашње откривање циљева ’духа’ у чулним објектима, у логички процес као критеријум истине у току проверавања резултата кроз непосредни контакт са ’стварима по себи’. Увођењем праксе у логику Хегел је поистоветио логику са теоријом сазнања. Лењин је посебно нагласио улогу праксе као теста или критеријума објективности људског сазнања и као прелаза на објективну или апсолутну истину по Хегелу. Појављивањем у облику практичног чина, мишљење укључује ствари изван свести у своје кретање, тако да су и ’ствари по себи’ подређене диктатима мислећих људи и послушно се крећу и мењају према законима и схемама које диктира људско мишљење. На овај начин, не креће се само ’дух’ према схемама дијалектичке логике, него и свет ’ствари по себи’. На овај начин дијалектичка логика се показује и као теорија сазнања самих ствари а не само теорија само - сазнања духа.

ЗАКОН у номотетским дисциплинама јесте тврдња о правилности (гр. nomos , лат. lex) у поретку, следу и односима две или више појава која универзално важи у свим случајевима када су дати феномени присутни.

Природословци макро нивоа и присталице позитивизма у друштвеним наукама, под з. најчешће подразумевају аподиктично формулисан принцип универзално важећег нужног следа природних ствари према емпиријски утврђеном правилу израженом математичком формулом. Има позитивиста попут Попера који тврде да закони у друштву нису увек ни нужни ни трајни .

Присталице новог материјализма наглашавају историјски променљив карактер закона противречног успостављања и мењања облика организације друштвених односа на одговарајућем ступњу развоја производних снага.

Присталице разумевајуће социологије под законом подразумевају само хипотетички формулисану тенденцијску вероватноћу да ће делатници својем сврховитом телеолошком, моралном и вољном деловању приписивати одређени идеални тип значења

од Вера Вратуша - Saturday, 5 November 2005, 12:44 AM

ИДЕАЛИЗАМ је онтолошко и логичко-епистемолошко схватање да је апсолутни узрок свега што постоји идеја, дух, свест, да је спољни свет само идеална претстава и мисаона конструкција субјекта или само облик објективног испољавања или опредмећења духа у материјалној природи.

Хегелово схватање свих резултата људског практичког делања и производа људског рада, историјских догађаја и њихових последица као отелотворења неке идеје, представља дијалектичко јединство супротности субјективног (Фихте) и објективног (Шелинг) и. као чистог или ’апсолутног’ и. Хегелов апсолутни и. не садржи било какав одговор на питање одакле потиче мишљење које је схваћено као универзална креативна способност која се необјашњено уздигла из отуђења у природи до самосвести само код људи. Другим речима, Хегелов апсолутни и. не повезује процес уздизање апсолутне идеје са системом одређених услова који су обликовани независно од људи. Апсолутни и. претвара мишљење као делање које се дешава у глави у облику унутрашњег говора, у почетну тачку за разумевање свих појава културе, како духовне тако и материјалне. На овај начин, сви историјски догађаји, друштвене, економске и политичке структуре, целокупни свет производа људског рада и целокупна историја, бивају протумачени као процес који се дешава на основу моћи мишљења. У Науци логике д. процес од оспољења (отуђења) или објектификације креативине енергије мишљења до инверзног овладавања плодовима властитог рада кроз разотуђење (дезобјектификацију), почиње са речју и завршава свој круг са речју.

Хегелов апсолутни и. по Иљенкову (1974) није плод религиозно оријентисане маште, него представља некритички опис стварног стања ствари, на тлу којега професионални теоретичар, уски специјалиста менталног рада, делује то јест мисли. Форме Хегелове филозофије су стога практички неизбежне илузије (чак су и практички корисне) које ментални радници неизбежно ствара у својем раду. ове илузије потхрањују објективни положај менталног рада у друштву и одражава тај положај. То је сазнање стечено у облику појмова непосредно током процеса школовања, у облику вербалних знаковних израза, који представљају за менталног радника почетну тачку његове посебне делатности, као и крај, посебни циљ, његову стварну ’ентелехију’. Хегелов апсолутни идеализам је некритички опис стварног процеса производње и акумулације сазнања у облику теорије репродукције грађанског друштва у оквиру политичке економије, која узима за полазну тачку својег објашњења једну тачно уочену али несхваћену чињеницу. Та тачна а несхваћена чињеница је да новац, који се појављује у форми кретања као капитал, као полазна тачка и циљ целокупног цикличног процеса враћања себи, открива мистериозну, окултну способност за само-експанзију и само-развој. Ова чињеница када се остави необјашњеном, постаје мистериозна и окултирана тако да јој се приписује особина која у ствари припада потпуно другом процесу који се изражава (’одражава’) у њеној форми.

Само је Марксов и Енгелсов филозофски ситем после Хегела био у стању да користи Хегелов дијалектички апсолутни и. као ’оруђе критике’, пошто је усвојио становиште револуционарног, критичког става према објективним условима који потхрањују илузије идеализма. Ти објективни услови који потхрањују илузије апсолутног и других облика и., јесте ситуација отуђења (алијенације) стварних, делатних способности људи код већине појединаца, ситуација у којој све универзалне друштвене снаге то јесте способности делања друштвеног човека, изгледају као силе независне од већине појединаца које њима доминирају као спољашња нужност, као силе које монополски контролишу више или мање уске групе, стратуми и класе у друштву.

Лењин резимира своје одређење и. као начин мишљења који користи скупину премиса да дође до закључка без узимања у обзир контекста. Идеје не падају са неба него су створене у одређеним околностима и могу се проверити и уколико су истините спровести у пракси такође само с обзиром на контекст из којега потичу и у којем се остварују.

ИДЕОЛОГИЈА је кованица коју је сачинио Дести де Траси (Destutt de Tracy) да би јединственим термином означио нову “науку о идејама” (гр. idea + logoz) у тексту о способности мишљења објављеном 1806, седам година након револуције у Француској. Термин и. је увео у употребу у општем и вредносно неутралном значењу егзактне науке која истражује чулно порекло идеја, открива законитости изражавања и комбиновања идеја у људско сазнање о објективном свету, објашњава однос идеја, воље и морала и раздваја истинито, поуздано и јасно знање, од грешака, предрасуда и мистификација. Заједно са групом просветитељски настројених филозофа, економиста и политичара који су себе назвали идеолозима, де Траси је увео у употребу термин и. и у посебном, позитивно вреднованом значењу примене научних сазнања у формулисању правила добре организације друштва и политичког дел(ов)ања у циљу остваривања планираних програма побољшања живота чланова једног друштва и одговарајуће националне државе.

Током разлаза с “идеолозима”, Наполеон Бонапарта (1769-1821) је увео у употребу термин и. у негативном и дискредитујућем значењу скупа ненаучних и илузорних доктрина и политичких програма. Мада је у време Директоријума (1795-99) подржао институционализацију науке о идејама као службене доктрине с великим утицајем на етатистичку, емпиристичку и либералну реформу образовног система, Наполеон се око 1804 окренуо против учења “идеолога”. Проценио је да њихова растућа критичност према његовим монархистичким амбицијама и промењеном односу према цркви може да подрије легитимност његове ауторитарне власти. Прозвао их је “метафизичарима и фанатицима” који су себе сами овластили да дедукују из чистог разума, онако како га они тумаче, апстрактно хуманистичке спекулације како треба усрећити људе реформисањем друштва и државе, без конкретног познавања историјског искуства и одлика људи какви они јесу. До данас политичари често употребљавају термин и. у овом негативно конотираном посебном значењу, као средство критике и дисквалификације система идеја политичких противника.

Огист Конт (Auguste Comte), аутор кованице социологија, превео је средином XIXв елементе Наполеонове критике и. у методолошки принцип позитивног научног истраживања: спекулација и машта треба да буду подређене посматрању.

Емил Диркем (Émile Durkheim), заслужан за институционализацију социологије у Француској крајем XIXв, иманентно је критиковао Конта због недоследности у примени позитивистичке критике и., када је Конт сам на идеолошки начин претворио своје идеје о развоју човечанства у предмет истраживања, уместо да је дефинисао и истражио неки стварни предмет истраживања, полазећи од посматрања споља видљивих одлика самих друштвених чињеница.

Карл Маркс (Carl Marx) и Фридрих Енгелс (Friedrich Engels), утемељивачи “нове” или историјско материјалистичке и дијалектичке теорије и методе критике и., допринели су да у друштвеним наукама преовлада употреба термина и. у негативно вреднованом значењу лажне, привидно аутономне, активне, одређујуће, универзалне и откривајуће, а заправо зависне, пасивне, одређене, партикуларно заинтересоване и прикривајуће свести о свету која служи за правдање очувања или промене затечених друштвених односа. Њихову негативну дефиницију и. одликује теза да изокренута и изокрећућа идеолошка свест не представља првенствено илузију, грешку или свесну лаж, него законито искривљени израз унутрашњим структуралним противречностима искривљеног света. Корен ове двоструке изокренутости они проналазе у отуђеној и само-отуђујућој класној подели рада. Механизам репродукције идеолошких облика свести је најмање прозиран у условима новцем и тржиштем посредованих и постварених односа привидно једнаке размене, а заправо израбљивања лично слободних али економски зависних приватних власника робе радне снаге од стране приватних власника услова друштвеног процеса производње такође претворених у робу. Припадници владајућих класа и њихови идеолошки представници, који у датој историјској епоси држе монопол на умни и управљачки рад и контролишу услове репродукције живота, структурално су условљени да виде и описују као само-производеће, универзално вредне и вечно важеће управо оне историјски настале односе и замисли организације производње који омогућују репродукцију њихових привилегија. Припадници друштвених класа који су сведени на извршилачки рад, структурално су условљени да фаталистички прихвате и. владајуће класе и доминантне односе као неминовност, или да стварају властита имагинарна решења за стварне друштвене противречности, док нису у могућности, због недовољно развијених производних снага, укључујући недовољну властиту организованост и класну свест, да противречност између друштвеног карактера производње и приватног присвајања вишка неплаћеног рада разреше у стварности. Идеолошки садржаји правне, политичке, религиозне, уметничке или филозофске идејне “надградње”, по уверењу класика марксизма, не могу да буду превазиђени само кроз теоријску критику, него и кроз револуционарну праксу радикалног преображавања “основе” друштва или економских услова репродукције тоталитета материјалног и духовног живота).

Карл Манхајм (Karl Mannheim) је у свом утемељивачком раду из социологије сазнања Идеологија и утопија психологистичку и посебну употребу израза идеологија која доводи у везу оспоравана гледишта противника са њеним или његовим посебним интересима, квалификујући их као нетачне или чак као намерне лажи. Манхајм уводи тотални појам идеологије према којем је свако историјско мишљење једино могуће са становишта неког конкретног друштвеног положаја који мислиоц заузима у својем животу. Кроз функционалну анализу Манхајм доводи у везу све несвесне или подсвесне али објективно постојеће разлике у погледима на свет ((Weltanschaungs) различитих друштвених група, са структуралним разликама у стварним друштвеним условима егзистенције ових групација, нарочито друштвених класа. Како идеологија (у специфичном значењу конзервативног погледа на свет владајуће класе) тако и утопија (радикални поглед на свет подрећене класе) представљају по Манхајму идеологије у значењу друштвено условљених “перспектива”. Обе треба проценити из угла постојања повезаности и подударања између њих и конкретног историјског времена и места (Standortsgebundenhait der Denkens).

Релационистичка тврдња да је свака идеја условљена одговарајућом друштвеном ситуацијом дате друштвене групе или класе, подразумева да је васколико друштвено мишљење идеолошки обојено. Чак и тврдња која би имала научну претензију представљала би само прикривену класно условљену тврдњу. Критика идеологије не би била могућа као научан подухват - критика би и сама увек била укорењена у некој посебној перспективи. Ни једна и. не би могла да буде објективна и ни једна идеологија не би могла да буде објективнија од неке друге.

Не желећи да прихвати неке од ових импликација релативистичког становишта, Манхајм је покушао да идентификује потенцијалног друштвеног носиоца научног проучавања идеја. Манхајм је пронашао таквог делатника (агента у англосаксонској литератури) у “слободно лебдећој” интелигенцији. Пригрљујући тотализујућу оријентацију и настојећи да се одвоји од субјективних становишта и пристрасности, она сукцесивно синтетизује аспекте различитих истина које су све у функцији различите друштвене ситуације, у динамичке слике увек променљиве друштвене стварности. Манхајм је допринео трагању за научним утемељењем истраживања идеја у специфичним истраживачким и комуникативним процедурама.

Најслабија тачка Манхајмовог покушаја да избегне екстремене релативистичке импликације тоталног појма и. је његова замисао креативне интелигенције као безкласне друштвене групе, као да она не поседује место које се може идентификовати у хијерархијској класној подели рада с којим су повезани одговарајући посебни друштвени интереси. До данас траје расправа истраживача друштва да ли разне теорије о друштву представљају научна објашњења или супротстављене класне и. Заговорници прве тезе обично у властитом истраживачком раду нагињу неисторијском и објективистичком позитивизму и натурализму, а друге, релативистичком и субјективистичком историзму, феноменологији и херменеутици. (детаљније у Vera Vratuša(-Žunjić), 2001: “Ideology, sociology, The Readers Guide to Social Sciences, Michie, Jonathan ed., Fitzroy Dearborn, UK, , t.I, 771-774.

ИНСТИТУЦИЈА или установа представља релативно стабилну, трајно уређен, специјализован структурисан систем међусобно повезаних статуса и улога који су у међусобном односу, посредством којег друштво усмерава појединце и друштвене групе да неку од својих основних потреба задовоље на одговарајућим нормама регулисани, уређени и предвидљив начин понашања.

Теоретичари функционалистичке оријентације наглашавају да и. јединственим регулисањем задовољавања потреба појединаца и група, доприносе истовремено и остваривању опште друштвених циљева хармоније, кохезије и ефикасности. Теоретичари ново материјалистичке преокренуто дијалектичке оријентације наглашавају да су циљеви, начин структурисања, норме,делатност персонала и материјални апарат институција сви у функцији не општих друштвених интереса, него посебних интереса владајуће класе да себе репродукује на управљачким положајима у класној подели рада.Теоретичари интеракционисричке оријентације наглашавају субјективну страну и. као целине ставова других о себи које појединац усваја током процеса социјализације.

Институције као организовани облици дел(ов)ања појединаца и група несумњиво објективно постоје пре и после конкретних појединаца. То не значи да појединци и друштвене групе својиме дел(ов)ањем не могу да мењају институције настојећи да их мењају у ускладу са својим схватањем пожељне организације друштвених односа.

ИНТЕРАКЦИОНИЗАМ је једна од две основне парадигматске оријентације у научном истраживању друштва чији заговорници усредсређују пажњу присталица на разумевање сталног тока делања или акција, одговора на делање или реакција, реакција на реакције, укратко узајамног смисаоно оријентисаног дел(ов)ања (лат. аctio) између (лат. inter) појединаца и друштвених група једних на друге, као на одређујући чинилац разумевајућег објашњења успостављања и мењања свих друштвених појава.

ИСТОРИЈА је прича (гр. istoria), истраживање прошлих догађаја.

За емпиристе и позитивисте номиналистичке идеалистичке оријентације и. је временски уређени низ описа појединачних догађаја, нарочито у сфери политичког и државничког деловања тзв. великих људи.

За рационалисте и позитивисте реалистичке идеалистичке оријентације попут аутора објективно или апсолутно идеалистичке и дијалектичке Филозофији историје, Хегела, светска и. у начелу јесте само-оспољење духа у времену као што је идеја природе излагање себе у простору. И. је дакле по Хегелу процес остваривања човекових идеја, појмова, планова и циљева, отелотворење логичких схема и моћи мишљења којима је људска свховита делатност подређена.

У социологији и. означава процес истовремено свесног стварања и несвесног настајања, деловања, мењања и разарања институција.

КАПИТАЛ је према(нео)класичним економистима ствар, један од "фактора производње", поред земље и рада, чији власник прима доходак у облику профита.

Према заговорницима ново материјалистички преокренуте дијалектике, к. представља однос производње и размене између мноштва правно слободних и међусобно независнихприватних власника роба, у којем су приватни власници који поседују само властиту радну снагу зависни од могућности да ову особену робу продају власницима предмета и средстава за прежив љавање, а ови последњи су зависни од могућности да оплоде новац предујмљен у радну снагу продајом укупног производа радне снаге на тржишту са профитом.

У Марксовој анализи капитала појам универзалног или општег има важну методолошку улогу: ’У мери у којој га овде разматрамо, као однос различитод односа вредности и новца, капитал је капитал уопште, то јест инкарнација квалитета које разликују вредност као капитал од вредности као чисте вредности или као новца. Вредност, новац, размена, цене итд, се претпостављају, као и рад итд. Али ми се и даље не бавимо нити са партикуларном формом капитала, нити са неким појединачним капиталом као различитим од других индивидуалних капитала, итд. Ми присуствујемо процесу његовог настајања. Овај дијалектички процес његовог настајања јесте само идеални израз стварног кретања кроз које капитал долази у постојање. Оне последње поменуте односе треба сматрати за развојне форме које настају из овог заметка. Међутим неопходно је да се установи специфична форма у којој је капитал постављен у одређеној тачки. У супротном, настаје конфузија.’ У овом параграфу Маркс открива генетичку везу између вредности и капитала у двоструком смислу. Прво, појам вредности ни на који начин није дефинисан кроз скуп апстрактних, општих својстава које бисмо тражили у саставу свих њених посебних форми (то јест робе, радне снаге, капитала, ренте, интереса итд) него је изведен путем најстроже анализе једног, специфичног и стварно постојећег односа између љ уди, односа непосредне размене једне робе за другу. У овој анализи стварности вредности, редукованој на њену најједноставнију форму, уочене су универзалне детерминације вредности које се касније срећу репродуковане на вишим нивоима развоја и анализе као апстрактне, опште детерминације новца, радне снаге и капитала. Друго, уколико се бавимо дефинисањем капитала уопште, тада морамо да узмемо у обзир следећи принцип у обзир који је ’више логичког него економског карактера’ да капитал уопште, као различит од појединачних стварних капитала, и сам представља реалну егзистенцију. Овај принцип препознаје и обична економија, мада га не разуме, и ако у оквиру ње овај принцип представља важан моменат доктрине уравнотеживања. (На пример, капитал у овој елементарној општој форми, мада припада индивидуалним капиталистима, формира капитал који се акумулира у банкама или се расподељује кроз њих, по Рикарду у складу са потребама производње, као што и кроз позајмице формира ниво између различитих земаља. Закон капитала уопште је да у циљу да се оствари, он мора да се истовремено постави у двострукој форми посебног и општег капитала. На пример капитал одређене нације који представља капитал у антитези према капиталу друге нације, мора да се позајми трећој нацији да би био у стању да се оствари. Ово дупло постављање и одношењепрема себи као према неком странцу постаје ултра стварно у овом случају. Мада је опште стога на једној страни само ментални знак разликовања(differentia specifica), оно је истовремено и партикуларна стварна форма поред других форми партикуларног и индивидуалног.

Варијабилни к. је део новца предујмљен у живу радну снагу, која је по Марксу једина способна да створи нову вредност, а постојани к. је део новца уложен у предмете и средства за производњу,који своју вредност само преносе на нови производ.

КЛАСА је према присталицама номиналистичке варијанте функционалистичког приступа у социологији скупина појединаца или слој који одликује слично место његових појединачних припадника на континуираним мерним скалама међусобно независних димензија друштвеног статуса, као што су варијабле економске моћи, политичке моћи и друштвеног угледа. Личном мобилношћу и залагањем појединци могу да промене своју професионалну к. припадност то јест слојну припадност у техничкој подели рада.

Присталице реалистичког приступа сматрају да је класа вишеод збира међусобно независних појединаца који могу истовремено да буду сврстани у неколико различитих статистичких скупина. За реалисте који наглашавају постојање сукоба у друштву попут заговорника ново материјалистички преокренуте дијалектике, к. је класном поделом рада структурисано друштвено поље које изнутра повезује, одређује животне шансе, интересе и свест, а споља међусобно непријатељски супротставља, припаднике великих група људи са системски неједнаким положајем у односу према материјалним и духовним условима и средствима репродукције друштвеног живота. Теорија и пракса класне борбе, за разлику од теорија (институционализације) сукоба, овде упућује истраживача на анализу антагонистичке и дисконтинуиране класне поделе рада на управљачке и извршилачке радне задатке потенцијално универзалне људске делатности, као исходишта како односа израбљивања, тлачења и разарања еколошких претпоставки репродукције друштвеног живота, тако и кључних конкурентских класних интереса и праксе конзервирања, реформисања или укидања класне поделе рада.

Nietzsche, F., 1990: "О 'добру' и 'злу'..." , Генеалогија морала , Графос, Београд, 17-50

Осипов, Г. В. 1965 СоциологиЯ в СССР Мысль

Palast, G 2001 "Joe Stiglitz: Today's Winner Of The Nobel Prize In Economics - The Globalizer Who Came In From the Cold", http://www.gregpalast.com/the-globalizer-who-came-in-from-the-cold/ Wednesday, October 10, 2001

Pareto, V. ()1970: "Selections from The Mind and Society" у Curtis, J. E., & Petras J. W., eds., The Sociology of knowledge: A reader . New York : Praeger Publishers,(131-)133 -160

Parsons , Talcot , 1951/2009 Друштвени систем. Сремски карловци, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића

Popper, К., (1962)1993: "Социологија сазнања", ("Пророчка филозофијa...) "Чињенице, норме и истина..."у Отворено друштво и његови непријатељи , БИГЗ, Београд, т.2, 255-268, (269-309), 461-493

Quesnay, F. 1758/1972 Tableau economique. London, New York: Macmillan; A. M. Kelley for the Royal Economic Society and the American Economic Association.

Ratzel, А 1901-1902/1940 Erdenmacht und Völkerschicksal. Eine Auswahl aus seinen Werken. Hg. & Einl. Karl Haushofer. Stuttgart Kröner

Raymond, A. 1963 Dix-huit leçons sur la société industrielle, Paris: Gallimard

Radcliffe-Brown, A. R., Evans-Pritchard E. E. 1952 Structure and Function in Primitive Society New York: Free Press; Canada: MacMillan

Рисман, Д. (Riesman) и други, 1950/2007 Усамљена гомила: студија о промени америчког карактера Нови Сад: Mediterran publishing

Рикардо, Д. (Ricardo) 1817/1983 Начела политичке економије Загреб: Центар за културну делатност

Rickert, W. 1899/1926 Kulturwissenschaft und naturwissenschaft . Tübingen : J. C. B. Mohr (Paul Siebeck)

Ritzer, M. 2004 The McDonalization of Society - Revised New Century Edition USAS: Sage

Rosenberg, A. 1942 Der Mythus des 20. Jahrhunderts : eine Wertung der seelisch-geistigen Gestaltenkämpfe unserer Zeit. München : Hoheneichen-Verlag

Rostow, W.W. 1960 The Stages of Economic Growth: A non-communist manifesto Cambridge: Cambridge University Press

Сен Симон (Saint-Simon, de 1823/1979) Избор из дјела Загреб: Школска књига

Savigny, F. K.von 1814/1997 Vom Beruf unserer Zeit f ü r Gesetzgebung und Rechtswissenschaft Goldbach: Keip

Say, Jean-Baptiste-Leon 1803/s.a. Traité d'économie politique, ou simple exposition de la manière dont se forment, se distribuent, et se composent les richesses, translated to english by Biddle in 1860. Michigen: University Library Reprint series

Shannon. C.E. 1948/1993 "A Mathematical Theory of Communication," Bell System Technical Journal , Vol. 27, pp. 379–423, 623–656 , reprinted in Sloane, N.J.A.,, Wyner, А.D, еds., Claude Edwood Shannon:Collected Papers New York IEEE Press

Shannon. C.E. 1956/1993 "Bandwagon" IEEE Transaction Information Theory ,Vol. 2, March, reprinted in Sloane, N.J.A.,, Wyner, А.D, еds., Claude Edwood Shannon:Collected Papers New York IEEE Press

Scheler, Max, 1921: „ Die positivistische Geschichtsphilosophie des Wissens und die Aufgaben einer Sociologie der Erkenntnis “, K ö lner Vierteljahreshefte f ü r Sozialwissenschaften , No .1, 22-31

Scheler, Max, 1924: “ Das Probleme einer Soziologie des Wissens ”, Versuche zu einer Soziologie des Wissens , Duncker & Humbolt , M ü nchen & Leipzig , 3-146

Schutz. A. , (1932/2004): Der sinnhafte Aufbau der sozialen Welt: : eine Einleitung in die verstehende Soziologie , Hrsg. von Richard Grathoff , Konstanz: UVK-Verl.-Ges

Searl, John Roy, 1969: Speech Acts, Cambridge UP

Смит, А. (Smith, А.) 1776/1998 Истраживање природе и узрока богатства народа Нови Сад: Глобал бук

Smith, Dorothy E. , 1990: “Women's Experience as a Critique of Sociology”, The Conceptual Practices of Power: A Feminist Sociology of Knowledge, Boston: Northeastern University Press, 11-28,207

Sorokin, P. A., 1937—41 / 1970: Social and cultural dynamics, I-IV, Boston, MA: Porter Sargent Publishers

Spencer , H ., 1877 The Study of Sociology London : H. S. King & Co

Stehr, Н, Ericson, Р.В. (eds), The Culture and Power of Knowledge, Berlin and New York: de Gruyter

Steinbruner, J.D. 1973/2002 The Cybernetic Theory of Decision:New Dimensions of Political Analysis. Princeton : Princeton UP

Шпенглер, O. (Spengler): 1918 /2003 Пропаст Запада . књ. 1 /2 Београд : Утопија

Tard, G. 1890/1903/http The laws of imitation New York : H. Holt and Company, http://www.archive.org/details/lawsofimitation00tard

Тö nnies , Ferdinand , 1887/2005 Gemeinschaft und Gesellschaft, Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft

Тојнби А. (Toynbee, A.) 1933-1961/1970_71 Истраживање историје Београд: Просвета

Токвил, де А. (Tocqueville, de, A.) 1835-1840/2002 О демократији у Америци Сремски Карловци; Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића

Турен, А. (Tourain) 1982/1983 Социологија друштвених покрета Београд: Rадничка штампа

Вебер, М. (Weber, M.) 1989 -1924 /19 64 "Наука као позив"; "Политика као позив" "основни социолошки појмови", "типови власти", "типови рационалности", ... у Ђурић, М. Социологија Макса Вебера. Загреб: Матица хрватска

Вебер , M ., (1904)1989: Протестантска етика и дух капитализма Сарајево: Веселин Маслеша

Вебер, М. 1969 "Религија и друштвени статус", "Друштвена психологија светских религија", у Parsons , T . et all ,: "Теорије о друштву, Вук Караџић, Београд, т.II, 1307-1323

Вебер, М. 1921/1976 Привреда и друштво. Београд:Каријатиде

Вико , Ђ.. ( Vico, G. 1725 /1982) : Начела нове знаности. Загреб: Напријед

Вратуша, В.,1983 "Стратегије развоја земаља у развоју и класни интереси" Ранковић, М. ур.Истраживање и планирање друштвених промена и развоја Београд: ИСИФФ COBISS.SR-ID36667911

Вратуша, В. 1993 "Рат и развој" Социолошки преглед бр.4, 517-531, http://scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=0038-03189304517V

Вратуша, 1995: "О смени доминантне парадигме у друштвеним наукама". Социолошки преглед св.29 бр. 3, 417-431, http://scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=0085-63209503417V

Вратуша, В. 1995б "Промена места у локалној и међународној подели радакао фактор сукобљавања” (The Change of Place in Local and International Division of Labor as the Factor of Confrontations), Ђорђевић. Д., Ђуровић, Б. , ур. Рад као судбина (Work as Fate), Ниш, ЈУНИР 103-121 COBISS.SR-ID101896199

Вратуша, В., 1996 Moгућности анкетног истраживања улоге религије у распаду Југославије (Possibilities of the Survey Research of the Role of Religion in Dismemberment of Yugoslavia), Религија, црква, нација (Religion, Church, Nation) , YSSR, Ниш, 69-81 COBISS.SR-ID101896199

Вратуша, В., 2006a „ Увод у социологију сазнања”, http://lms.f.bg.ac.rs/mod/wiki/view.php?id=705

Vratuša, 2006b "The ideological function of the thesis about the clash of civilizations" , ed. Kosta Mihajlović, KOSOVO AND METOHIA Past – Present – Future, Papers presented at the International Scientific Meeting held in the Serbian Academy of Sciences and Arts Belgrade, March 16 - 18, 2006, Bgd, SANU, IDS BGB68, ISBN 978-86-7025-429-8, COBISS.SR-ID 137292556, 255-269, http://apps.webofknowledge.com.proxy.kobson.nb.rs:2048/InboundService.do?SID=X2l4LKABNI6AN4da6Fc&product=WOS&UT=000245921200018&SrcApp=SFX&DestFail=http%3A%2F%2Faccess.isiproducts.com%2Fcustom_images%2Fwok5_failed_auth.html&Init=Yes&action=retrieve&SrcAuth=SFX&customersID=SFX&mode=FullRecord

Вратуша, В., 2010 “Eлите у постсоцијализму или компрадорска буржоазија у довршеној рестаурацији периферног капитализма? (Elites in post-socialism or compradore bourgeoisie in the completed restoration of peripheral capitalism)” Национални интерес, св.6 бр.3 51-80 , http://scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=0085-63209604495V

Vratuša, V. 2010b "Where does the 'Third Way' Lead?", Sociološki pregled, ISSN 0085/6320, COBIS.SR-ID 932111, Vol. XLIV, No.1, 119-137 http://veravratusaesociology.wikispaces.com/file/view/SP_6_%20Vratu%C5%A1a.pdf

Wallace, W.L. (1983) Principles of scientific sociology. New York: Aldine Publishing Company

Wallerstein, I. 1976 The Modern World-System: Capitalist Agriculture and the Origins of the European World-Economy in the Sixteenth Century. New York: Academic Press

Winer, N. 1948/1961 Cybernetics: Or Control and Communication in the Animal and the Machine. Camb. Mass. (MIT Press)

Зимел, 1908/1976: “Дру ш твеност”, Лукић, Р. , Формализам у социологији, Напријед, Загреб , 260-276

Znaniecki,F 1940: Тhe Social Role of the Man of Knowledge, New York: Columbia University Press. London: Humphrey Milford, Oxford University Press

КОНСУЛТОВАНИ РЕЧНИЦИ и други секундарни извори A-M

Bailly, A., 1950: Dictionnaire Grec - Français, Paris: Hachette

Diderot, D, D'Alambert, J.R. eds (1751-1772/http Encyclopédie, ou dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers Paris: Briasson, David, Le Breton, Durand http://fr.wikisource.org/wiki/Encyclop%C3%A9die,_ou_Dictionnaire_raisonn%C3%A9_des_sciences,_des_arts_et_des_m%C3%A9tiers

Филиповић, В. и други уредници 1965 Филозофијски рјечник Загреб. Матица хрватска

Gaffiot, F., 1934: Dictionnaire illustre Latin - Français, Paris:Hachette

Гиденс (Giddens), A. 2007: Социологија, Београд: Економски факултет

Грлић, Д. и други уредници 1973 Енциклопедијски лексикон МОЗАИК ЗНАЊА т. 10: Филозофија 1973 Београд: Интерпрес

Гурвич, Ж. (Gurvitch, G.) 1965 Савремени позив социологије . Сарајево: Веселин Маслеша

Гулднер, А. (Gouldner) 1980 За социологију: обнављање и критика у социологији данас Загреб: Глобус

Хараламбос, М., Холборн, М. 2002: Социологија - теме и перспективе , Загреб: Голден маркетинг

Лукић, Д. Радомир и остали уредници, Социолошки лексикон, 1982, Савремена Администрација, Београд

Michie, Jonathan, уредник, 2001, Reader's Guide to the Social Sciences, t. I, II, Fitzroy Dearborn Publishers, London, Chicago

Ritter, J., Gründer, K., Gabriel, G., eds 1971-2007 HISTORICHES WÖRTERBUCH DER PHILOSOPHIE, 1-13 Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft

Аристотел 1960 Политика . Београд:Култура

Aдорно, Т. 1966/1979: Негативна дијалектика, Београд: БИГЗ

Aranson, H. & Ordeshook, P. 1972 "Spatial Strategies for Sequential Elections", in Niemi, R.G., & Weisberg H.F. eds., Probability Models of
Collective Decision Making . Columbus, Ohio: Merrill

Aron, R. 1963 Dix-huit leçons sur la société industrielle, Paris: Gallimard

Aron, R. 1972 Progress and Disillusion - the Dialictics of Modern Society. England: Pelikan Book

ATTAC http://attac.org/attacinfoen/

Augustinus, A. 412-426 /http D е civitate dei (City of God) http://www.newadvent.org/fathers/1201.htm

Баро, Р. (Bahro, R. 1977/1981) Alternativa : kritika realnog socijalizma Загреб: Глобус

Baudrillard, Jean. 1981 Simulacres et Simulation. Collection Débats. Galilée

Бекон, Ф. (B а con , F.) , 1620/1964: Нови органон . Загреб: Напријед

Бек, У. (Beck , Ulrich (1986/2002) Ризично друштво - у сусрет новој модерности. Београд: Филип Вишњић

Bell, D. 1973 The Coming of Post-Industrial Society: A Venture in Social Forecasting, Daniel Bell. New York: Basic Books

Berger , Peter L. , Luckmann , Thomas (1966), The Social Construction of Reality: A Treatise in the Sociology of Knowledge, London: Allen Lane, The Penguin Press

Bertalanffy, L. v. 1968/1976 General System theory: Foundations, Development, Applications, New York: George Braziller, revised edition 1976

Bhaskar, R.A., 1993, Dialectic: The Pulse of Freedom, London: Verso.

Bonald, de L.A. 1796/http Théorie du pouvoir politique et religieux, http://classiques.uqac.ca/classiques/de_bonald_louis/theorie_pouvoir_pol/theorie_pouvoir.html

Bourdieu, P. (1986) The forms of capital. in: Richardson John G. (ed.) Handbook of Theory and Research for the Sociology of Education, Westport-London, itd: Greenwood Press, str. 241-58

Bloor. David, 1976: Knowledge and Social Imagery , Routledge,

Bloor, David, 1990: „Строги програм социологије спознаје“, Културни радник , No. 2, 11-34.

Брдар, Милан, 2005: Узалудан позив – социологија знања између идеологије и саморефлексије , Beograd

Bourdieu, P. (1986) „The forms of capital“ u Richardson, J. ed., Handbook of Theory and Research for the Sociology of Education. New York: Greenwood Press

Бурдије (Bourdieu), П. 1999 Сигнална светла - Птилози за отпор неолибералној инвазији Београд: Завод за уџбенике и наставна средства

Бжежински, З. 1997/2001 Велика шаховска табла Подгорица:ЦИД

Chamberlain, H.S. 1912 Arische Weltanschauung München : F. Bruckmann

Chechland, P. 1981/2006, Learning For Action: A Short Definitive Account of Soft Systems Methodology, and its use Practitioners, Teachers and Students, Wiley

Child, G. 1925 The dawn of European civilization, London: K. Paul

Comte, A. : Cours de philosophie positive (1832-1842), Syst è me de politique positive (1851-1854)/1869 Paris-Londres_Madrid_New York: Littr é, É, према Фиаменго, А. 1987.

Condorcet,de, A.N., 1795/http Esquise d’un tableau historique des progrés de l’ésprit humaine, http://oll.libertyfund.org/index.php?option=com_staticxt&staticfile=show.php%3Ftitle=1669&Itemid=27

Čomski (Chomsky), N. : 1999: Профит изнад људи - неолиберални глобални поредак. Нови Сад. БИС

Dahrendorf, Ralf. (1959) Class and Class Conflict in Industrial Society. Stanford: Stanford University Press.

Декарт,P. (Descartes) 1637/1990 Расправа о методи Београд: Естетика

Декарт,P. (Descartes) 1647/1998 Meдитације о првој филозофији у којима се доказује божја егзистенција и разлика између људске душе и тијела Београд: Плато

Дилтај, В (Dilthey, W.) (1883/1980): Заснивање духовних наука Београд: Просвета

Диркем Емил, 1893/1963 Правила социолошког метода . Београд: Савремена школа

Диркем, Емил, 1893/1972 O подели друштвеног рада. Београд: Просвета

Диркем, Е. (Durkheim, E.)1912/1982: " Социологија религије и теорија сазнања ", " Закључак ", у Елементарни облици религијског живота , Просвета , Београд

Фехер, Ф, Хелер, А., Маркуш, Г (Fehér, F, Heller, A., Márkus, G.) 1984/1986 Диктатура над потребама Београд: Рад

Фергусон А 1767/2007 Есеј о историји грађанског друштва Београд: Службени гласник

Фиаменго, А. 1987: Saint-Simon i Auguste Comte, Загреб: Напријед

Friedman, M. 1968 "The Role of Monetary Policy." American Economic Review, Vol. 58, No. 1 (Mar., 1968), pp. 1–17

Friedrichs, R.W. 1972 Sociology of sociology USA Free Press

Фројд, З (Freud, S.) (1917/1933) Увод у психоанализу . Београд: Косомос

Фројд, З. (Freud, S.) (1913/2009) О сексуалној теорији; Тотем и табу . Нови Сад: Академска књига

Фром, Е. (From, E) (1941/1964) Београд: Нолит

Фуко, М. (Fоucault, M, 1969/1999) Археологија знања , Плато, Београд

Фукујамa, Ф. 1990: "Крај историје", Трећи програм бр. 84

Galbraith, J.K., 1977: The Age of Uncertainty, Houghton Mifflin Co., Boston

Гарфинкел, Х (Garfinkel, H.) (1967/1998) "Шта је етнометодологија" у И. Спасић, Интерпретативна социологија , Београд: Завод за уџбенике

Gellner, E. 1992 Reason and Culture: The Historic Role of Rationality and Rationalism. Oxford: Blackwell

Giddens, Anthony 1991 Modernity and self-identity. Self and society in the late modern age Cambridge: Polity Press

Gobineau , Arthur , de 1853-55/1967 Essai sur l'inégalité des races humaines, 4 vol. Paris : Pierre Belfond

Gouldner, A.W. 1970/http The Coming Crisis of Western Sociology. New York: Basic Books. http://www.questia.com/PM.qst?a=o&d=100897870

Gracia, J.G. and Noone, T.B., A Companion to Philosophy in the Middle Ages, London 2003

Grotius, H 1625/http De jure belli ac pacis (English: On the Law of War and Peace ), http://www.constitution.org/gro/djbp.htm

Habermas, J. 1973 Legitimationsprobleme im Spätkapitalismus Suhrkamp

Хабермас, Ј, 1975: "Саморефлексија као наука", Сазнање и интерес, Нолит, Београд

Harrison_Barbet, "Averroes", Philosophical connections, http://www.philosophos.com/philosophical_connections/profile_039.html#averconn1a jun 2010

Harvey, D. 1986 Thorsons complete guide to alternative living Wellingborough. Northamptonshire : Thorsons

Harvey, D. 1996 The condition of postmodernity : an enquiry into the origins of cultural change Cambridge ; Oxford : Blackwell

Хегел, Џ.В.Ф. (1807/1974) Феноменологија духа. Београд: БИГЗ

Хобсбаум, Е. (Hobsbawm, E.) 1987 Доба револуције . Загреб: Школска књига

Huntington, S.P. 1993 "The Clash of Civilizations?" Foreign Affairs,
Summer 1993 22-49 http://edvardas.home.mruni.eu/wp-content/uploads/2008/10/huntington.pdf

Хусерл, Е., 1976: Прилог феноменологији интерсубјективности, ЦКДСО, Загреб

International Forum on Globalization 2002 Alternatives to Economic Globalization A Better World Is Possible, San Francisco, CA: BERRETT-KOEHLER PUBLISHERS

Ilyenkov,E. 1974 Dialectical Logic – essays on itsHistory and Theory. Moskow: Progress Publishers

Jackson, M. 2003, Systems Thinking: Creative Holism for Managers, Wiley.

Jerusalem, W. , 1909, “Die Soziologie des Erkennens ”, Zukunft , 15. 05, 236-246

Jung, C. G. 1912/1956. Psychology of the Unconscious: a study of the transformations and symbolisms of the libido, a contribution to the history of the evolution of thought >1967> Symbols of Transformation, Collected Works, Volume 5, Princeton, N.J.: Princeton University Press.

Кант, И., 1781/1976: Критика чистог ума, Београд: БИГЗ

Кант, И. 1786/1974 Ум и слобода . Београд: Велика едиција идеја

Khaldun, Ibn 1377/ Prolegomena (Muqaddimah) to Universal History , transl. Franz Rosenthal, http://www.muslimphilosophy.com/ik/Muqaddimah/, jun 2010

Козер, Л. (C о ser, L.) 1956/2009 Функције друштвеног сукоба: испитивање концепта друштвеног сукоба и његове употребе у емпиријским страживањима Нови Сад: Mediterran publishing

Кувачић,И., 1979/1989 Социологија: Увођење у расправу о актуалним питањима сувременог друштва Загреб: Школска књига

Laudan,L: 1984: Science and Values – The Aims of Science and Their Role in a Scientific Debate, Berkeley, London: University of California Press

Ла Грас, Ђ. 1974 "Произоводне снаге и односи производње" Марксизам у свету бр. 10

Lazarsfeld, P. F., Berelson, B. Gaudet, H. 1944/http The People's Choice: How The Voter Makes Up His Mind In A Presidential Campaign. (Second Edition.) New York: Columbia University Press, http://www.mendeley.com/research/the-peoples-choice-how-the-voter-makes-up-his-mind-in-a-presidential-campaign-1944/

Леви_Строс, К. ( Lévi - Strauss, C. ) 1962/1966 Дивља мисао Београд: Нолит

Леви_Строс, К. ( L é vi - Strauss , C. ) 1966/2011 Тужни тропи. Београд : Zepter Book World

Lévy-Brühl 1922 La mentalité primitive. Paris: Alcan

Lewin, K. (1946) "Action research and minority problems" Journal of Social Issues 2(4): 34-46, http://onlinelibrary.wiley.com/doi/10.1111/j.1540-4560.1946.tb02295.x/full

Linton, R. 1936/http The Study of Man Appleton Century Crofts, Inc. http://www.archive.org/details/studyofman031904mbp

Lipset, S. 1963/http The First new nation http://www.questia.com/PM.qst?a=o&d=101064240

Livergood , Norman , D ., 2003 /http America Awake! We Must Take Back our Country http://www.4shared.com/document/xaaaZVyY/NORMAN_D_LIVERGOOD_-_AMERICA_A.html

Littr é, 1864/http Auguste Comte et la philosophie positive Paris, L. Hachette et cie http://www.archive.org/details/augustecomteetl02littgoog

Лок, Џ., (Lock, J.) 1690/1962, Оглед о људском разуму (т.1 и 2). Београд, Култура

Лукић, Р. 1959 Основи социологије Београд: Савез Удружења правника Југославије

Luther, M. 1517/http "95 Theses" http://en.wikisource.org/wiki/95_Theses

Maistre, de 1814/http Essai sur le principe générateur des constitutions politiques et des autres institutions humaines, Paris, à la société typographique, http://gallica.bnf.fr/ark:/12148/bpt6k41852g

Макјавели, Н. (Machiavelli) 1513/ 2002 Владалац Београд: Фамилет

Mалиновски, Б. (Malinowsky) 1922/1979 Аргонаути западног пацифика Београд: БИГЗ

Малиновски, Б. (Malinowsky) 1944/1970 Научна теорија културе Београд: Вук Караџић

Mannheim, K, 1922: Die Strukturanalyse der Erkenntnistheorie, Berlin

Mannheim, К . (1929)1968: " Социологија знања ", " Идеологија и утопија " у Идеологија и утопија , Нолит , Београд , 45-88, 213-252

Marx, K., Engels, F. . (1845-46)1974: Немачка идеологија (о схватању историје и прозводњи свести), у Дела, ИМРП, Београд, т.6, 35-46

Mayo, E. 1949 Hawthorne and the Western Electric Company, The Social Problems of an Industrial Civilisation. new York: Routledge

МcLuhan, 1964/2003 Understanding Media: The Extensions of Man; 1st Ed. McGraw Hill, NY; reissued by MIT Press, 1994, with introduction by Lewis H. Lapham; reissued by Gingko Press, 2003

Mead, G.H. 1934 Mind, Self, and Society. Ed. by Charles W. Morris. University of Chicago Press.

Merton , R.: 1937: „The Sociologу of K n o w ledge“ , Isis, vol. 2, issue 3, Nov. 493-503

Merton, R.K. 1949/1968 Social Theory and Social Structure, Glencoe: Free Press

Мертон, Р.К. (Merton) 1967/1998 О теоријској социологији Београд: Плато

Милс, Р. (Mils, W.) 1959/1964: Социолошка имагинација . Београд: Савремена школа

Morgan.L.H. 1871. Systems of Consanguinity and Affinity of the Human Family, Washington DC: Smithsonian Contributions to Knowledge.

Милић, Војин, 1986: Социологија сазнања, Веселин Маслеша, Сарајево.

Мill, J. S. (1848/http) The Principles of Political Economy: with some of their applications to social philosophy), http://en.wikipedia.org/wiki/The_Principles_of_Political_Economy:_with_some_of_their_applications_to_social_philosophy

Моntchrétien, A. 1615/1999 Traité de l'économie politique Geneve : Librairi e Droz

Мо nt е s q uieu , Ch . L . d е, 1748/1970 De l`Esprit des Lois : Les grands thémes Édite par J. P. Mayer et A. P. Kerr Paris: Gallimard

Mun, Th.1621/1930 A discourse of trade, from England unto the East-Indies , New York: Facsimile text Society

КУЛТУРА представља за већину антрополога и етнолога целину идеја, обичаја, општих система вредносних образаца начина живота, осећања, процењивања и моделе нормативног регулисања међусобног деловања, који су заједнички припадницима одређених глобалних друштава, Ови заједнички садржаји колективне свести обликују по њиховом мишљењу основне ставове и понашање појединаца и пружају припадницима глобалних друштава политички организованим у националне државе заједничка средства споразумевања и комуникације. Инсистирање на сагласности о темељним културним вредностима је код функционалиста повезано са уочавањем само хоризонтално диференцираних регионално, слојно или професионално специфичних под-култура и начина живљења у друштву.

За заговорнике ново материјалистички преокренуте дијалектике културу чине материјални и духовни производи људске друштвене материјалне и духовне делатности, обликовани у историјски специфичним начинима комбиновања производних снага и класних односа производње. Инсистирање на класној подељености глобалних друштава политички организованих у националне државе код социјалних лингвиста је повезано са указивањем на постојање вертикално подељених класно специфичних под-култура, укључујући различите ограничене и развијене језичке кодове (Бернстајн, Базил)

МАТЕРИЈАЛИЗАМ је онтолошко и логичко- епистемолошко схватање да је апсолутни узрок свега што постоји материја, да материја има универзално објективну стварност у смислу законите везе узајамног одношења тоталитета истоврсних материјалних феномена обједињених у компоновању целине материје.

Карл Маркс је у Тезама о Фојербаху критиковао „стари“ материјализам као становиште и идејни израз грађанског друштва појединачних, апстрактних,изолованих индивидуа отуђених класном поделом рада: "Главни је недостатак свега досадашњег материјализма ( укључујући и Фојербахов), што предмет, стварност, осјетилност схвата само у облику објекта или опажања , а не као осјетилну људску дјелатност, праксу , не субјективно. Стога је дјелатну страну, насупрот материјализму, апстрактно извео идеализам, који наравно не зна за стварну, осјетилну делатност као такву. Фојербах жели осјетилне објекте који су заиста различити од објеката мисли; али саму људску дјелатност он не схваћа као предметну дјелатност."( http://www.marxists.org/srpshrva/archive/marks/1845/misc/teze-fojerbah.htm)

„Стари“ м. познаје и признаје само ону врсту апстрактне нужности која теоријско- методолошки раздваја објекат и субјекат као две супротстављене и независне супстанције. Механицистички м. стога не успева да се одвоји од пуког случаја приликом објашњавања развоја мислећег људског мозга или чудесне коинциденција која је могла и да се не догоди, мада је нужно детерминисана корак по корак тамо где се догоди. „Стари“ м. представља само обрнути идеализам: уместо од илузорних субјективних психолошких апстракција безтелесног мишљења духа и тела без мисли које идеализам спиритуалистички спекулативно спаја у стварну чињеницу мислећег тела мозга, „стари“ м. полази од апстракције наводно непосредно дате, одувек и заувек постојеће чињенице јединства и недељивости материјалног чулног органа мозга или ока који су структурално и функционално прилагођени да врше делатност мишљења и виђења усмерене на спољашње објекте, на оно друго, објективну стварност, а не на себе саме. Са становишта „старог“ м. материјални чулни органи не би могли да мисле нити виде уколико би органски темељи и услови њихове делатности постали објекат те делатности. Потпуно заокупљени делатношћу мишљења или виђења спољашњих предмета, материјални чулни органи према „старом“ материјализму природно себе губе, заборављају и поричу властиту делатност у својим објектима. Из тога настаје илузија о дуализму и потпуној независности свега телесног и чулног, укључујући органе мозга и вида,од мишљења.

Монистички м. Спинозе превладава дуализам механичког м. сагледавајући простирање и мишљење као два својства исте супстанције, мислећег тела. Монистички материјализам сагледава дијалектичку нужност да материја из себе, као само-развијајућегстварног тоталитета или органског агрегата чије су све компоненте у узајамном односу као припадници исте врсте не на основу поседовања неког идентичног више или мање случајног својства, него на основу јединства законите генезе од заједничког претка, развије све своје атрибуте укључујући мишљење. Када би дошло до истребљења мислећих тела на земљи, природа би морала на неком другом месту и другом времену да поново произведе своју највишу креацију пошто се ни једно витално својство природе не може да изгуби, уверени су заговорници монистичког м. Тиме што мишљење не одвајају од материје и не супротставља ју материји као ’дух’, заговорници монистичког м. наговештавају могућност да се у објекту препозна преображавалачка делатност субјекта.

Заговорници монистичког м. су се међутим такође зауставили на становишту контемплације (интуиције) природе и нису успели да у потпуности појме чулни свет као тоталитет животне чулне делатности друштвених индивидуа од којих је тај свет састављен, односно да сагледају објекат контемплације као производ заједничког људског рада кроз историју. Другим речима, ’стари’ материјализам, како дуалистички тако и монистички, сагледава субјекта сазнања као пасивну детерминисану страну у односу са објектом. Људи су апстраховани из комбинације друштвених односа и производнихснага и преображени у изоловане појединце. Однос људи са објектом или укупним окружењем, је у „старом“ м. тиме протумачен као однос појединца са свиме осталим што постоји изван појединачног мозга и независно од његове воље и свести.

Маркс стаје на становиште „новог материјализма“ као становиште историјског и дијалектичког процеса успостављања подруштвљеног човечанства индивидуа које развијају људску могућност обједињавања управљачких и извршилачких радних функција и свесног овладавања властитом друштвено-историјском праксом репродукције властитог живота. Са овог становишта постаје јасно и разговетно да изван воље и свести људи која се формира у процесу међусобног друштвеног одношења и одношења размене материје са околним анорганским телом, не постоји природа ’по себи’ која претходи људској делатности. Природа коју људски род може да контемплира је увек већ хуманизована природа, целокупно друштвено историјско окружење света ствари које је створио људски рад и систем односа између људи развијен током противречног радног процеса друштвено-историјске производње материјалног живота и форми људског узајамног деловања.

Заговорници „новог“ м. истовремено историзују и дијалектизују „стари“ (дуалистички и монистички) материјализам, и материјализују „стари“ (субективни и објективни) идеализам, поимајући људски род као особени део природе који је производ противречног процеса друштвеног рада сукцесивних генерација људи који у том процесу активно преображавају како спољашњи свет тако и себе саме, у оквирима историјско дијалектичких односа постојања природе као настајуће целине кроз све преображаје у времену и простору.

Заговорници „новог“ м. се усредсређују на испитивање како промене начина организације материјалне производње и репродукције живота утичу на промене начина мишљења људи који заузимају супротстављена места у класној подели рада и како те промене начина мишљења повратно делују на преображај затечене, током целокупне класне „предисторије“ противречне, комбинације производних односа и друштвених материјалних и духовних производних снага људског рода .

Сто педесет година након Маркса и даље важи Марксово упозорење да све што зна јесте да он сам није „марксиста“. Другим речима, не само осамнаестовековни и деветнаестовековни „стари“ материјализам механицистички протумачене физике и математике, него и двадесетовековни и потоњи механицистички протумачени „дијамат“ (догматизовани дијалектички и историјски материјализам ), објекат посматрају статички, пасивно проматралачки. Маркс сам није никада употребио израз историјски и дијалекгтички материјализам, него израз нови материјализам, да би га разликовао од механичког и статичног, контемплативног материјализма . Догматизовани„дијамат“ механицистички раздваја поједине сфере људске друштвено-историјске делатности и издваја техницистички схваћене економске факторе из противречног сплета конкретно-историјских производних односа и материјалних и духовних производних снага, као једино и једносмерно детерминишуће чиниоце обликовања остатка друштва.

Због честог нагласка на истраживање фактора сукоба и дезинтеграције затеченог унутар себе противречног друштвеног поретка , теоретичаре „ново“ материјалистичке оријентације често критикују да пропагирају радикалну идеологију оправдавања револуционарног насиља у служби коренитог мењања постојеђег друштвеног поретка .

МЕТОД у значењу које се најчешће користи у одговарајућим уџбеницима је пут (гр. meJ odoz), начин или начело планске примене скупа истраживачких поступака, техника или средстава помоћу којих се обавља научна истраживачка делатност и долази до новог сазнања.

Избор методе коју ће неки истраживач применити зависи од његовог или њеног претходног прећутног или изричитог одговара на теоријска и практичка питања. Теоријска питања се тичу онтолошке природе истраживане стварности, изведених логичко - епистемолошких или методолошких препорука који су методски приступи и поступци најподеснији за истраживање тако схваћене стварности, као и критеријума истинитости или важења резултата истраживања те стварности. Практичка питања се односе на вредносно и интересно усмерени избор  који аспект тако схваћене стварности ће истраживачица или истраживач издвојити као предмет својег истраживања и с којим циљем уопште дато истраживање обавља.

од Вера Вратуша - Monday, 7 November 2005, 01:01 AM

НАУКА . (гр. episteme  лат. Scientia),означава теоријски корпус методички стечених, систематски сређених, емпиријски проверених и где је год могуће нумерички формулисаних сазнања о правилностима у оквиру истраживане стварности, као и делатност стицања ових објективно заснованих уверености у истинитост скупа проверених и доказаних хипотеза. Наука увек и свугде је обавезна да уопштава искуствене податке, откривајући узроке и законе, да разликује вероватно од апсолутно неизбежно, да објасни и нумерички изрази степен верованоће да ће се неки посебни догађај догодити.

Поменута позитивистичка дефиниција науке инспирисана узором природних наука, по мишљењу присталица неокантовства, историзма и феноменологијеније, није адекватна у случају такозваних друштвених, хуманистичких, духовних, моралних и културних дисциплина које истражију људско понашање. Услед сложености последица повратног утицаја међусобног деловања људи, смисаоно оријентисано људско понашање истраживач не може да потпуно контролише, на њему не може да врши експерименте које други могу да понове под истоветним контролисаним околностима ради провере, и зато не може да га потпуно предвиди.

Дијалектичко схватање н. није могуће изразити у једној нужно недовољној дефиницији, него се мора проћи кроз развој саме ствари, самог њеног предмета у свим формама у којима се он појављује. У науци је међутим неопходно да се све унапред означи у контурама, у најопштијим границама предмета истраживања, да би се указало на поље чињеница којем дата наука мора да посвети своју пажњу. Без тога општег руководећег принципа заједничког како мишљењу тако и бићу, критеријум за избор чињеница био би нејасан и његова улога би била арбитрарна, узимајући само оне чињеницеу разматрање које потврђују његова уопштавања, а занемарујући све остале, као да наводно немају везе са предметом или компетенцијом одговарајуће н.

НОМИНАЛИЗАМ (од лат. номен = име) или концептуализам је логичко-онтолошко и спознајно схватање да је појам само заједничко име за општу представу о ономе што је заједничко већем броју појединачних предмета исте врсте. Појам је отелотворен у појединачним стварима које једино стварно постоје независно једна од друге. Претеча номинализма је грчки филозоф Аристотел (384-322 п.н.е.). Насупрот Платоновом схватању да опште постоји само за себе у одвојеном трансцедентном свету идеја, истицао је да је опште у стварности иманентно појединачним опажљивим чињеницама и да се може од њих одвојити само разумском апстракцијом. Позната је његова досетка да постоји само конкретни коњ, а не идеја коња. Касно средњовековно разрађивање овакве идеалистичке критике идеалистичког реализма у оквиру концептуализма, представља претечу нововековног емпиризма и номинализма, чији заговорници сматрају да униварзалије уопште не „постоје“, него представљају само речи које користимо за описивање специфичних предмета.

НОРМА је према социолозима функционалистичке оријентације специфично правило које одређује како људи који заузимају различите статусе треба да извршавају своје улоге у односима с другим људима и формално и неформално санкционише одступање од правила. Ова правила понашања су садржана у разним облицима колективне свести као што су традиционални митови, религиозне доктрине, морални принципи или званични закони датог глобалног друштва, о којима постоји сагласност већине припадника друштва.

Теоретичари ново материјалистички преокренуте дијалектичке оријентације истичу да у свим класним друштвима н. нису израз сагласности припадника друштва као целине већ представљају израз посебних интереса владајуће класе да се друштвено узајамно деловање  људи током репродукције друштвеног живота организује на начин који јој обезбеђује очување њених класних привилегија .

Утемељивач разумевајуће социологије је посебну пажњу посветио правним н. као оријентишућем принципу циљно рационалног идеалног типа друштвеног делања и стандарду за критичко процењивање у којој мери актуално понашање појединаца одступа од стандарда. Правна н. или закон се разликује од других евалуативних стандарда људског понашања по томе што их споља гарантује вероватноћа да ће овлаштена службена лица применити физичку или психолошку принуду да би постигли њихово поштовање или казнили њихово кршење.

ОДНОС у симболичком језику представља оно што је означено предикатом састављеним од више израза. Не постоји независно него само као апстрактни фактор и веза између ствари означених изразима.

У друштвеним наукама друштвени о. означава структурисано и структуришуће повезивање различитог степена свесности између две (дијада), три (тријада) или више особа.

Карл Маркс користи израз друштвени однос како за ново-материјалистичко преокретање идеалистичког дијалектичког приступа тумачењу пре свега идеја и свести, тако и за ново-материјалистичко дијалектизовање и историзацију старо-материјалистичког и позитивистичког приступа тумачењу пре свега природних и друштвених појава које имају материјалну форму. У првом случају идејне садржаје свести Маркс доводи у однос зависности од начина друштвеног живљења и узајамног друштвеног одношења између људи, па и људску природу тумачи као историјски насталу и променљиву свеукупност друштвених односа. У другом случају, показује да друштвене чињенице нису ванвремене, једном за увек фиксиране спољашње "ствари" (нпр. капитал у оквиру националне или политичке економије), него да представљају историјски специфичне, стога и променљиве, односе између људи, истовремених производа и произвођача друштвених односа, поводом услова и средстава неопходних за производњу и репродукцију властитог друштвеног живота, у које односе људи улазе у класној предисторији независно од своје свести и воље ("Предговор" за Прилог критици политичке економије).

Према Максу Веберу друштвени о. јесте понашање или узајамно деловање већег броја особа које је по свом смисаоном садржају узајамно подешено и тиме оријентисано на основу узајамних очекивања и вероватноће да се друштвено дела на неки (смисаоно) могући типичан начин. (Wеber, Маx, 1976, 18) Вебер истиче да је његова теорија и метода разумевања друштвеног деловања и узајамног одношења рационалистичка, али додаје да је свестан да се највећи део стварног понашања људи одвија испод прага свести.

ОРГАНИЗАЦИЈА у социологији означава процес настајања поретка као и резултат институционализације односа између припадника неке секундарне групе специјализоване за вршење одређене делатност и усмерене на постозање одговарајућег циља. О.се некад употребљава у значењу структуре.

ПАРАДИГМА је “ узорни пример ” ( гр . paradeigma ), образац, форма.

Томас Кун ( Тоmass Kuhn) употребљава појам п. првенствено у ужем значењу конкретног признатог научног постигнућа које у одређеном периоду заједници научникаобезбеђује узор или модел избора истраживачких проблема и начина њиховог решавања. Попут Коперникове( Copernicus) хелиоцентричне тезе или Њутнових (Newton) Principia који укључују теорију гравитације, п.својим примером преусмерава потоња истраживања у оквиру неке научне дисциплине и представља основу за дефинисање формализованим речником који усваја заједница научника одговарајуће дисциплине.

П. у ширем значењу јесте дисциплинарна матрица интуитивно апстрахованих оквирних пропозиционих онтолошких уверења о битној природи истраживане стварности и о законитостима које у њој владају, те процедуралних епистемолошких уверења о врсти питања које треба поставити да би се истражили апстраховани битни аспекти, о истраживачким процедурама и техникама најподеснијим за истраживање битних аспеката стварности, као и о критеријуму процењивања истинитог сазнања које треба применити (Кун,1974: стр.247-8) . Уопштена искуства решавања ових важних научних онтолошких и епистемолошких истраживачких проблема изведена из п. као егземплара, преносе се кроз непосредне односе припадника одређене научне заједнице, елиминишу поделу науке на међусобно супротстављене правце и школе која је постојала у „пре-парадигматичком добу“ и постају победничка општеприхваћена школа у фази „нормалне“ науке. Кун закључује: "Парадигма је оно што чланови научне заједнице деле и, обратно, једна научна заједница састоји се од људи који деле једну парадигму" (1974:стр.240-3). Припадници научне заједнице усвајају ону парадигму од чије даље стандардизоване примене очекују да ће и у будућности успешније него друге омогућити решавање сродних нових проблема које научници сматрају важним (Кун, 1974:стр. 53, 58, 279).

У фази "зреле" или "нормалне" науке, научне дисциплине и под-дисциплине се институционализују као академска одељења и предмети подучавања, а успешни примери примене заједничких схватања на решавање истраживачких проблема, систематизују се у уџбеницима. Због догматичног карактера преношења уџбеничког стручног образовања студентима који се припремају за научни рад, Кун га упоређује с теолошким образовањем које такође критички не разматра властите темељне претпоставке (1974: стр. 50-51, 229) Упркос овој крутости, стручно образовање успешно оспособљава будуће научнике за истраживачке задатаке у фази "нормалне науке": продубљивање и прецизирање почетних теоријских знања, нагомилавање све поузданијих сазнања иистраживачких искустава кроз успешно решавање "загонетки" путем имитирања и ширења наговештеног пута до познатог типа решења за које п. гарантује да постоји, али га треба тек формулисати у познатим категоријама, развијање прецизнијих техника и проширивање парадигме на блиске области стварности, али све то у усмеравајућим оквирима заданих претпоставки неупитне дисциплинарне матрице (Кун, 1974: стр.67-76,79-88, 99).

Током фазе „нормалне науке“, међутим, доминантне п. воде властитом поразу тако што обезбеђују оквир неопходан да се уоче неправилности, "аномалије" или загонетке које у оквирима дате парадигме не могу да се разреше, изазивајући преиспитивање властитих претпоставки ( Кун, 1974: стр.114). Тек након поновљених неуспеха објашњења неправилности и покушаја да се стара парадигма доведе у привидан склад с неправилностима уз помоћ аd hoc хипотеза ( Кун,1974: стр.128-9), јавља се криза у науци. Криза подстиче трагање за новом п. кроз насумичне покушаје примене новог угла посматрања и експериментисања у оквиру више међусобно сукобљених теоријских објашњења као у пред-парадигматичнојфази.

На релативну трајност доминантне п. утиче поред институционалне инерције и неспремност старијих научника да напусте п . којој су били верни током целокупне своје каријере, упркос појаве “аномалија” које противрече њеним предвиђањима и које нису у стању да објасне у њеним оквирима.

До иновације и промене кохерентне научне традиције преовлађујућег егземпларног приступа решавању општих проблема дисциплине и аномалија, долази по Куну нагло, кроз научну револуцију. Бавећи се објашњавањем развоја првенствено природних наука, Кун је критиковао дотадашње преовлађујуће гледиште да се наука развија искључиво постепеним нагомилавањем (акумулацијом) све више знања о истраживаној стварности, без губитака. Ставио је акценат на дисконтинуитет у научном развоју између две фазе „нормалне“ науке , у којима различите целовите појмовно-теоријско-методолошке замисли или п., одлучујуће усмеравају научно истраживачку делатност припадника научне заједнице у оквиру неке науке или уже научне дисциплине. Једно од више међусобно супротстављених понуђених решења за кризу науке побеђује и служи као основа за изградњу нове општеприхваћене дисциплинарне матрице пошто не само што новим идејним оквиром објашњава већ уочена одступања од претходне п., него и уводи нове ентитете (кисеоник уместо флогистона) елиминише неке проблеме који немају више смисла у новом оквиру (нпр. истраживање комбиновања флогистона приликом сагоревања), нуди нове стандарде процене истраживачких резултата и не изазива одмах нове аномалије. Побеђена парадигма се губи када дође до потпуне смене парадигми (Кун, 1974: стр. 116-119).

Нова генерација научника образована унутар нове парадигме која је преовладала враћа науку у “нормално” или „зрело“ стање разрађивања примене неупитног оквира нове опште-прихваћене дисциплинарне матрице на решавање „загонетки“. Оне који упорно одбијају да пренесу своју лојалност на нову парадигму, остали припадници научне заједнице игноришу и искључују из њене структуре моћи.

Куну је замерено да међусобно супротстављене парадигме у оквиру исте дисциплине сматра међусобно не само инкомпатибилним, него и „несамерљиво“ различитим погледима на свет. За разлику од позитивиста попут Карнапа ( Carnap), Кун тврди да не постоји неко неутрално заједничко становиште са којег би било могуће да се процени релативна вредност међусобно супротстављених парадигми. Kaрнап наиме сматра да то заједничко становиште представља језик искуствених посматрања на којем би се могли изразити резултати експеримента или мерења приликом расправе о предностима и манама различитих кандидата за статус парадигме, усмераване заједничким правилима и сазнајним вредностима о којима постоји сагласност научника као рационалних професионалаца , независно од садржаја супротстављених парадигми. Кун, напротив, сугерише да супротстављене парадигме неизбежно говоре једна мимо друге и једна кроз другу у револуционарним периодима и да су стандарди процене важности проблема и адекватности решења увек везани за одређену парадигму, а за вредносни или аксиолошки сукоб о циљевима научног истраживања (истина или само емпиријска адекватност, конзистентност са искуственим подацима или појмовна елеганција, једноставност и лепота, нпр.) нема рационалног методолошког разрешења.

Три су основна извора несамерљивости супротстављених парадигми по Куну. Један од њих је управо језик. Кун сматра да не треба правити оштру разлику између теоријског језика и језика посматрања, пошто исти термин, нпр. маса, поприма сасвим различито значење у контексту опречних теоријских и искуствених тврдњи, да маса јесте или није константна односно да се маса претвара или не претвара у енергију. Уколико исти термини значе потпуно различите ствари у оквиру различитих парадигми, не може ни да буде правог сукоба и неслагања између њих, пошто оне заправо решавају различите проблеме и прикупљају различите искуствене податке. Њутновска и Ајнштајновска механика стога нису ривалске теорије, него се просто не могу строго упоредити.

Главни извор несамерљивости парадигми пре и после научне револуције по Куну су различите сазнајне вредности у њиховој основи. Кун наглашава да различите парадигме на различит начин дефинишу шта је сам кључни проблем који треба разрешити, који су искуствени подаци релевантни за решавање тог проблема, начин на који их треба прикупити и анализирати, па стога и стандарде или критеријуме за процену шта представља „тачно“ разрешење проблема. По Куну не постоји „виши“ или „дубљи“ стандарди на које бисмо могли да се позовемо приликом одлучивања између две парадигме које дефинишу различите проблеме као значајне и различита решења као адекватна, независнеод сазнајних вредности и стандарда које дефинишу саме супротстављене парадигме. Било би погрешно, међутим, закључити да парадигматски појмовно теоријски, методолошки и аксиолошки оквири циркуларно сами себе оправдавају, пошто се у том случају аномалије у фази кризе науке не би ни могле да појаве, а њихово разрешење не би могло да буде главни разлог за прихватање нове парадигме и напуштање старе у фази нормалне науке.

Трећи извор несамерљивости парадигми је искуство, пошто научници после смене доминантне парадигме мењају свој целовити поглед на свет и перципирају свет на потпуно другачији начин, као да „живе у различитим световима“. У крајњој линији би се метафорички могло да каже да истовремено са променом појмовно теоријског и методолошког оквира перципирања света, мења се и сам свет. Кун међутим не изводи крајњи закључак да свет конституише начин на који га ми поимамо.

Куну је највише замерено зато што упоређује научне револуције са политичким и религиозним, уместо да се задржи на рационалној реконструкцији садржаја и коначних резултата историје науке изостављајући све "ирационално". Приказујући смену парадигми првенствено као борбу група научника који их заступају, користећи се при томе убеђивањем па и силом ако је неопходно, за придобијање односно "преобраћање" нових присталица у недостатку довољних искуствених и логичких доказа за супротстављене сазнајне вредности шта важи као прихватљиво научно објашњење, Кун доводи у питање рационалностнаучног прегнућа. Сам Кун не изводи радикалан закључак да је наука ирационална,али тврди да разлоге које људи наводе да би оправдали своје преферирање једне парадигмеу односу на другу, није могуће кодификовати у облику неутралног алгоритма или правила„научног метода“ који би објективно и коначно одредио која је парадигма боља.

Лари Лаудан, међутим, истиче да недовољна детерминација („undetermination“) имплицира епистемички релативизам и ирационални избор између супротстављених сазнајних вредности парадигми само на кратак рок (Laudan, 1984: 31-32). На дуги рок, по Лаудану долази време када рационално неслагање на највишем аксиолошком нивоу постаје недозвољиво уколико се поштују фиксна правила „опсервационе тачности“ или достигнута теоријска сазнања о емпиријским чињеницама на нижем нивоу хијерархије рационалног научног правдања. На дуги рок хијерархијски модел правдања замењује ретикулисани (мрежаст). У ретукулационистичком моделу различити елементи и нивои парадигме (теорија, метод, вредности) ограничавају али не детерминишу остале нивое, у великом степену су међусобно независни и не варирају увек истовремено. Ово омогућава да се парадигме мењају полагано и постепено, а не само путем изненадне „конверзије“ и симултане „смене целовитих погледа на свет“, тако што се реалистичност прокламованих циљева испитује и о њима преговара фиксирањем било теорије о чињеницама или метода прикупљања и тумачења чињеница. „Пошто теорије, методологије и аксиологије стоје заједно у некој врсти оправдавајуће тријаде, можемо да користимо оне доктрине о којима постоји сагласност, за разрешавање преосталих области о којима се не слажемо“ (84). Чињеница да нам научне револуције изгледају као нагле смене целовитих погледа на свет, јесте илузија сваког погледа у назад који има тенденцију да умањи видљивост постепених и секвенцијалних промена елемената тријаде на микро-нивоу (78). Ово је кохерентистички приступ вредновању сазнајних циљева путем одржавања хармоније између раздвојивих елемената парадигматске тријаде. Ландау је, међутим, умерени релативиста попут Куна, у мери у којој заједно тврде да научни „прогрес“ може да се процењује једино у односу на конкретан скуп заједничких сазнајних циљева, па дискусија о њима често не може да се дефинитивно закључи рационалним средствима, него не-рационалним, контингентним факторима попут динамике друштвене моћи у научној заједници. Лаудан једино указује да су у оквиру природних наука чешћи примери постизања дефинитивне и релативно брзе сагласности.

Лаудан конкретно сугерише да је могуће рационално проценити супротстављене сазнајне вредности или циљеве науке користећи два механизма. Први настоји да покаже да недостаје слагање између теорија и циљева, претпостављајући да су наше најбоље теорије истините и закључујући да су у том случају експлицитно прихваћени циљеви дате дисциплине утопијски или неоствариви. „Утопијске“ стратегије укључују демонстрабилни утопијанизам (тежња да се апсолутни доказ општих теорија постигне преко ограничене искуствене евиденције), семантички утопијанизам (циљеви су непрецизно дефинисани па је нејасно шта би важило као успех у њиховом постизању, као на пример елегантност) и епистемички утопијанизам (немогућност да се понуди критеријум који би нам омогућио да одредимо да ли смо постигли циљ или не, нпр. истина). Други механизам процењивања супротстављених сазнајних вредности настоји да покаже да недостаје слагање између метода и циљева, претпостављајући да је актуална методолошка пракса дате дисциплине фиксна. Прва варијанта другог метода је закључивање да актуелне теорије и методе не могу да постигну експлицитно прихваћене циљеве дисциплине. На пример, циљеви Беконове индукције да теорије морају да буду докажљиве путем индукције из евиденције која се може посматрати и да објашњавајуће теорије не смеју да спекулишу о ономе што се не може посматрати, оба су одбачена пошто је научна пракса наметала потребу прилагођавања експлицитно прихваћених циљева науке и усвајање хипотетичко-дедуктивног постулата о неопажљивом. Друга варијанта другог метода усклађивања методаи циљева је закључивање да су сви покушаји постизања циљева били неуспешни (на пример, да се објашњавајућа и предвиђајућа теорија ослања само на кинематичке особине материје као што су угаони параметри простора-времена, независно од динамичких параметара силе и електромиографских параметара неуромускуларне масе).

Кун би могао да одговори Ландау да је постепена промена немогућа увек када су 1) кључни заједнички стандарди амбивалентни, тако да их научници начелно прихватају, али их тумаче и примењују на различит начин (на пример једноставност, обухватност, тачност, способност објашњавања); 2) заједничка правила колективно не конзистентна и придаје им се различита тежина па доводе до неконзистентних закључака; 3) примењени различити стандарди тако да се теоријска неслагања не могу дефинитивно разрешити; и 4) вредновања значаја проблема различита.

ПОЗИТИВИЗАМ је епистемолошко становиште формулисано средином XIX века које у систематској и системичкој научно истраживачкој делатности полази од описивања и класификовања споља видљивих општих одлика тзв. позитивних, искуствено датих, стварних, сигурних, тачних, одређених и непобитних чињеница. Заговорници п. претендују да на темељу описа објективне стварности као такве, наводно без примеса субјективне интерпретације, заснују математички формализивоне закључке о установљеним просторно-временским односима повезаности између чулних појава уноса и исхода неког системског процеса, који се могу искуствено проверити експерименталним путем као у природним наукама, изостављајући метафизичке спекулације о “првим узроцима” који се не могу опазити и непосредно мерити. По методолошком холизму, инсистирању на особеној стварности друштвене целине несводивој на збир саставних елемената, позитивизам Огиста Конта (Comte, Auguste) се разликује од позитивизма заговорника методолошког индивидуализма, какав су заступали шкотски филозоф и економиста Џон Стјуарт Мил (Mill, John Stuart, 1806-1873) и његови старији сународник Џон Лок (Locke, John, 1632-1704), филозоф и теоретичар индивидуалистичке варијанте теорије друштвеног уговора. Без обзира на ову разлику, заједничко Конту, Милу и Локу, је позитивистичко уверење да је задатак науке о друштву да кроз примену природно научних квантитативних метода проучава и сазнаје опште правилности у друштву и примени та сазнања за побољшавање људског живота у друштвy. Док Мил изричито настоји у својим текстовима да теоријски утемељи логику индуктивне методе позитивног научног закључивања, Конт често прећутно у својим текстовима примењује дедуктивно закључивање.

Позитивисти оспоравају научну вредност »метафизичком« апстрактно дедуктивном приступу апсолутном сазнању натчулних и зато неспознатљивих, наводно бесмислених преднаучних питања о смислу, суштини, првом узроку. Позитивисти одбацују и интроспекцију као ирелевантну. пошто тврде да спољашње силе извана одређују људско понашање као предвидив, конзистентан и аутоматски одговор на подражаје спољашњих чиниоца, најћешће испод прага свести и без придавања значења. Поједини позитивисти попут Карла Попера (Popper), међутим, увиђају да је чулно опажање и описивање усмеравано општим или »метафизичким« претпоставкама које се не могу дефинитивно потврдити индуктивним опажањима али се могу оповрћи (фалсификовати) проналажењем негативних случајева који одступају од прецизних предвиђања дедукованих из почетних хипотеза (Логика научног открића, 1959).

ПОЈАМ у логици представља елеменат у мисаоном односу израженом у неком суду, мисао означена једном именицом или дефинисана скупом других израза као њеним знаком, са којим је повезана одређена ментална диспозиција код људи који разумеју одговарајући језик.

Садржај п. по реалистима представља стварно сазнање скупа одлика унутрашње природе, битних или нужних, сталних, непроменљивих, општих и заједничких својстава, предиката или детерминација неког стварно постојећег или замишљеног предмета или појаве који је независтан од свести појединачних субјеката. П. у значењу универзалног и нужног повезивања представа опажених предмета у свести, утемељује претензију суда чији је одговарајући п. елеменат, на објективну ваљаност.

П. по номиналистима представља само име за општу представу о ономе што је заједничко већем броју међусобно независних појединачних предмета исте врсте, израз сличности, идентитета више предмета интуиције. Кант је на пример дефинисао појам као општу представу онога што је заједничко многим предметима, општа идеја која може да буде укључена у више предмета.

П. по феноменолозима има идеално трансцендентално постојање изван простора и времена.

За Хегела појам изражава дијалектичко јединство апстрактно општег или идентичног свих појединачних објеката дате врсте, те опште које садржи у себи сво богатство посебног и појединачног специфичне природе или само-очигледне негације одговарајућег предмета (А није А, А = Б). Универзални појам заправо изражава стварни закон порекла, развоја и нестајања појединачних ствари.

Присталице дијалектике истичу да су и појмови индиректно одређени простором и временом преко форми мишљења припадника конкретних друштава ситуираних у историјском простору и времену, па настају, развијају се и нестају са њима али могу и да их преживе.

ПРАКСА у античко доба означава особену сферу међусобног дел(ов)ања (гр. praksis ) људи у заједници (уп. практичко).

У модерно доба значење праксе не само што обухвата, него почиње пре свега да означава чулно, материјално, споља видљиво дел(ов)ање произвођења (гр. poesis) и преображавања првенствено неживог света ради остварења неког корисног циља за људе изван саме производње, насупрот “безкорисној” теоријској контемплацији.

Код Хегела п. означава аспект чулно-предметне објективације мишљења кроз процес деловања мишљења на чулне предмете, њиховог мењања у складу са појмовима и плановима који су сазрели унутар субјективног менталног чина мишљења и резоновања и исказани су у говору у складу са логичким правилима. Хегел као ’чисти’ логичар гледа на праксу апстрактно, искључиво у оним одликама које дугује мишљењу, као на чин остваривања одређене намере, плана, идеје, појма или циља унапред одабраних, а не као на делатност која има властита одређења независна од мишљења. Сви резултати људске практичке делатности – ствари направљене људским радом, историјски догађаји и њихове последице, код Хегела су узети у обзир само у мери у којој су отелотворавали или објектификовали неку идеју. Пошто је чулну објективну делатност или праксу приказао као последицу и спољашњу објективацију идеја, планова и појмова које ствара особа заокупљена мишљењем то јест менталним радом, код Хегела је постало немогуће да се каже шта је онда извор мишљења у глави теоретичара и како оно настаје.

Пракса је код Хегела критеријум истине и тачности операција које људи врше у свери вербалног, симболичког изражавања својих психичких стања, ауторитет проверавања појма, резултата мишљења, менталног, теоријског рада завршеног пре и независно од праксе ново материјалистички схваћене као реална, чулна објективна делатност друштвених људи.

За заговорнике ново материјалистички преокренуте дијалектике, п., рад, друштвена производња, јесте битна посредујућа веза између контемплирајућих и мислећих људи и природе по себи, кроз коју се природа преображава у мишљење, а мишљење у тело природе. П. у најширем значењу производње преображава објекат природе у објекат контемплације и мишљења. „Чак и објекти најједноставније ’чулне извесности’ су једино дани људима кроз друштвени развој, индустрију и трговинско саобраћање.“ Само пракса може да разреши питање које су одлике објекта дате у контемплацији припадале обејкту природе саме, а које су уведене у њу посредством људске субјективне преображавалачке делатности. Пракса човечанства је истовремено потпуно конкретан (посебан) и универзалан процес. П. укључује све друге форме и типове кретања материја као своје апстрактне моменте, и дешава се у складу са њиховим законима.

Проширивање и померање у значењу п. код Маркса у правцу критике друштвених односа, критикује постваривање и инструментализацију односа између људи, третирање другог човека као бесловесног материјала за обделавање и средства за постизање властитих циљева.

П. постаје критеријум истине теорије на основу искуственог проверавања последица њене примене. Пракса је интеракција субјекта са нечим објективним, спољашњим, независним. Када практично делујући субјекат аналитички разлучи свест о себи и свест о објективној стварности која пружа отпор властитом сврсисходном преобликовању, свест постаје способна да непосредно спознаје објекат, без неоправданог скока од субјективних менталних стања на претпоставку о објективној стварности.

’Питање да ли је објективна истина атрибут људског мишљења- није теоријско него практичко питање. Људи морају да докажу истинитост, то јест стварност и моћ, ’овостраност’ својег мишљења у пракси’ (II теза о Фојербаху) ’Спор о стварности или нестваrности мишљења који је изолован од праксе је чисто схоластичко питање’.

У значењу свесне, сврсисходне, свестране, стваралачке, самопотврђујуће и самоослобађајуће људске делатности која укида сукоб између опредмећивања и самопотврђивања, пракса није само критеријум истине, него истина тоталитета битисања човека, према хуманистичкој интерпретацији ново материјалистички преокренутог дијалектичког схватања историје. П. је основни критички појам одређења човека примереног његовој бити слободног бића које само себе производи.

ПРАКТИЧКО (гр.практикос) се изворно односи на вредносно, етичко, естетско, правно, економско, политичко расуђивање (фронесис) и о људском животном дел(ов)ању у заједници, чија сврха није у њему самом, него изван њега, у примени ради усавршавања живота у полису, грчком граду-држави.

У модерно доба израз практич(к)но означава пре свега нешто корисно, употребљиво за постизање неког циља.

ПРОИЗВОДНЕ СНАГЕ у оквиру “новог” материјализма означавају целину објективних материјалних фактора (техничка оруђа рада ) и субјективних духовних фактора ( организација, знање, свест) од којих зависи способност људи да прерађују и присвајају околну природу као своје анорганско тело, развијајући своје природне способности у дијалектички противречном друштвено-историјском процесу репродукције властитог живота и задовољења својих материјалних и духовних потреба.

ПРОТИВРЕЧНОСТ у логици је однос порицања идентитета између два појма од којих један негира садржај другог, или између два суда који имају исти субјекат и предикат, али се разликују по квантитету и/или квалитету (нпр. универзално-афирмативни и партикуларно негативни, универзално-негативни и партикуларно-афирмативни).

Код Канта логичка п. или антиномија, јесте покушај дефинисања субјекта неког суда као апсолутно независног од искуства и постојећег по себи, независно од било чијег опажања, то јест концепција апсолутног тоталитета услова у којем ствари по себи јесу онакве какве се појављују у научном мишљењу, представља показатељ да је мисао предузела да реши проблем који у принципу превазилази њене моћи. П. подсећа мисао да није у стању да захвати незахватљиво (неограничено), не само зато што је претходно искуство на основу којега је свако уопштавање изведено увек недовршено, него и зато што претходно искуство укључује уопштавања синтетисана у складу са категоријама или схемама мишљења које нису само различите него су директно супротне (идентитет - разлика, слобода – нужност, узрок - последица).

Антиномије би се, дакле, по Канту једино могле елиминисати избацујући из логике читаву једну половину категоријалних схема синтетичког мишљења, прихватајући само једну из пара противречних категорија као легитимну а избацујући другу из употребе као научно средство. Кант показује да не постоји и не може да постоји објективни критеријум за избор коју категорију из поларизованог пара треба да се задржи а која да се одбаци и прогласи за ’субјективну илузију’. О избору између два система мишљења који су подједнако тачно усклађени са универзалним принципом, али и подједнако субјективни, пошто оба поричу објективност супротном принципу, одлучују по Канту арбитрарно индивидуалне преференције.

Хегел је назвао метафизичким начин мишљења који се ослобађа унутрашње п. просто прокламујући на пример да је случајност чисто субјективни појам који одликује непознавање узрока појава, претварајући нужност у једино објективну категоријску схему суђења која признаје фаталну неизбежност било које чињенице.

Хегел резимира традицију дијалектичке логике према којој п. означава конкретно јединство узајамно искључујућих супротности. Од Хегела п. се користи у онтолошком значењу односа два стварна процеса који се међусобно искључују, настоје да један другог пониште, али су истовремено узајамно зависни и међусобно делују у оквиру дијалектичког тоталитета.

Марксисти су закључили да на основу чињенице да сваки објекат представља живу п., да онда и идеје, мисаони искази о објекту који изражавају тај дијалектички тоталитет, морају да буду и сами у изразима субјективне дијалектике као логике мишљења која рефлектује објективну п. Марксисти стога одбацују постулат формалне, метафизичке и еклектичке логике, да мисао која садржи коинциденцију супротности, идентитет противречних детерминација, не може да буде истинита. Излаз из теоријских парадокса и антиномија формалне логике је дијалектичка логика која је у складу са дијалектиком објективне стварности. Објективна стварност се увек развија кроз настајање унутар ње конкретне п. која проналази своје разрешење у порађању нове, више и сложеније форме развоја, али п. остаје и у њој нерешена. Када се изрази у мислима, објективна п. се појављује као п. у детерминацијама појма који одражава почетни ступањ развоја. Ово је једино исправна форма кретања истражујућег мишљења, упркос п. коју садржи. П. у детерминацијама овог типа се не разрешава путем рафинирања појма који одражава дату форму развоја, него кроз даље испитивање стварности, кроз проналажење нове, више форме развоја у којем првобитна п. налази своје стварно, емпиријски утемељено разрешење, али и очување.

ПРОЦЕС је ток (лат. processus), пут, начин и поредак којим неšто настаје, постоји или се мења, резултат или исход друштвених, међусобних односа појединаца и група који друштвено делују, често независно од и супротно њиховим свесним пројектима.

ПСИХИЧКО је душевно (гр. психикос), субјективно, доживљено у свести људске индивидуе. као лични одраз физикално-физиолошких околности и одлика  објективне стварности или унутрашњих расположења.

РЕАЛИЗАМ је онтолошко и логичко-епистемолошко уверење да општи појмови (лат. universalia) који представљају заједничка својства многих ствари које припадају истој врсти, уместо да означавају само једну специфичну ствар, стварно (лат. realis) постоје независно од видљивог стварног света, односно да видљива и невидљива својства ствари стварног света која општи помови означавају и представљају, стварно (лат. realis) постоје независно од наших појмовних схема и језичке праксе.

Највећи утицај на присталице идеалистичког реализма до данас врши учење грчког филозофа Платона (429-347 п.н.е.) да трансцедентан свет идеја независно постоји изнад и пре ствари, и представља узрок и узор ствари. Према средњовековном теолошком преводу Платоновог реализма, опште постоји као идеја у божјем уму пре појединачних ствари.

Реалисти материјалистичке оријентације нагласак стављају на објективно постојање стварности онтолошки потпуно независне од човекове свести, појмовних схема, језичке праксе, уверења. Према реалистима материјалистичке оријентације постоје обједињујући структурални облици одношења, груписања и организовања деловања елемената друштва независно од воље појединих припадника друштва, који заправо узрокују њихову вољу, мада се не могу непосредно посматрати. Свест активно реконструише слике које шаљу чула одражавајући посматрани свет као део радне активности, рефлектује у свести и активно ствара и мења стварност.

Заговорници „природног реализма“ одбацују ове „метафизичке“ расправе о томе шта је стварно стварно и залажу се за то да напросто узимамо наше речи здраво за готово.

Заговорници р. у науци сматрају да је циљ науке односно чланова научне заједнице као целине (за разлику од мотива појединачних научника) да формулишe истините теорије које семантички буквално (а не метафорички у значењу које се разликује од онога које се појављује прво на површини) адекватно описују и објашњавају свет какав и јесте онтолошки објективно постојећи видљиви и невидљиви свет стварно, изван и независноод свести истраживача. Епистемолошки услов прихватања тако конструисане научне теорије као успешне јесте да постоји уверење, утемељено на рационалном свакодневном и научном закључивању, да је најбоље објашњење опажене операционе и феноменалне успешности предвиђања неког теоријског објашњења, као и његове кореспонденције са видљивим али и невидљивим аспектима стварности, управо то да је теорија истинита. На пример, научни реалиста наглашава да изузетан успех свих теорија које користе невидљиви појам атома, говори да атоми доиста постоје. То уверење о истинитости теорије је увек непотпуно и привремено, у сталном процесу сазнавања, док не буде оповргнуто опажањима и квантитативним мерењима непосредног чулног искуства, која одговарајућа теорија не може да успешно објасни. Свака нова теорија која може да објасни оно што претходна није могла, прогресивно и узастопно доводи нас корак ближе никада потпуно достижном идеалу потпуне истине о видљивој и невидљивој стварности.

Научни реализам се развио великим делом као реакција на емпиризам и позитивизам, али и на конструктивизам.

Критичари научног р. користе песимистичку индукцију тврдећи да је историја науке пуна теорија које су некада сматране за емпиријски успешне, али се сада верује да су погрешне, као и да у оквиру емпиријски успешних теорија нема доказа да њихове невидљиве претпоставке доиста постоје. Научни реалисти одговарају да треба очекивати замену посебних реалистичких теорија бољима с обзиром на прогресивни карактер научног сазнања. Они додају да када дође до замене старе теорије новом, напуштају се само они неопажљиви аспекти који су сувишни. Нпр. теорија специјалне релативности Алберта Ајнштајна (Еinstein) је показала да појам етра ништа не доприноси успеху теорија механике и електромагнетизма, па је стога испуштен, али невидљиви појам атома није избачен него је поново укључен у нову теорију.

И социјални конструктивисти критикују научни реализам тврдећи да наводно не може да објасни брзе промене у научном сазнању за време научних револуција и да је сам емпиријски успех теорије и сам део конструкције. Научни реалисти одговарају да је приликом најуочљивијег примера научне револуције XX века са развојем квантне механике, доминантна филозофија науке био логички позитивизам, као и да алтернативно Бeмово (Bohm) реалистичко тумачење није довело до револуционарног раскида са класичном физиком.

Примедбу о недовољној детерминацији, да исте опажене податке могу да објасне различите теорије (нпр. да су фосили диносауруса само спретна превара), научни реалисти оповргавају указујући да су најчешће захтеви за прихватање теоријског објашњења података тако тешки да су научници срећни уколико пронађу макар једну теорију која им удовољава. Научни реалисти такође одбацују прећутну претпоставку примедбе о недовољној детерминацији да можемо да знамо само оно што смо непосредно осмотрили и подсећају да поред емпиријске адекватности за прихватање неке теорије постоје и други критеријуми као што је јасност и краткоћа.

Критички реализам је настао као реакција на критике научног реализма. Према заговорницима критичког реализма неки од наших чулних података, пре свега они који се односе на примарне квалитете, могу и доиста и представљају тачно спољашње објекте, својства и догађаје, док чулни подаци о секундарним квалитетима и опажајне илузије, не представљају било који спољашњи објекат, својство или догађај. Критички реализам дакле подржава становиште да постоји објективно спознатљива стварност независна од наше свести, истовремено признајући активну улогу перцепције и претходног сазнања у процесу сазнавања. Самим говором о чулним подацима и представљању, критички реализам усваја теорије перцепције и истине као тачног представљања.

Бхаскар је развио и специјалну филозофију хуманистичких наука које је назвао критичким натурализмом. Мада тврди да је трансцендентални реалистички модел науке подједнако применљив и на истраживање физичког и друштвеног света, критички натурализам наглашава потребу да се трагање за механизмима који производе друштвене догађаје прилагоди увиду да су они у далеко вишем степену у стању тока и мењања него што је то случај са генеративним механизмима у физичком свету. Бхаскар посебно наглашава да људску делатност омогућавају друштвене структуре које са своје стране захтевају репродукцију одређених делатности-предуслова, као и да индивидуе које настањују ове друштвене структуре јесу у стању да свесно рефлектују о и мењају делатности које их производе, а то је пракса коју делимично омогућава друштвено научно истраживање. Ове тезе Бхаскар је развио у књизи Дијалектика: пулс слободе.

РЕФЛЕКСИЈА је процес мисаоног преусмеравања или одбијања ( лат . reflexio ) пажње са објекта сазнавања на однос субјекта сазнавања према њему , раз(ум)ско освртање на процес мисаоног одражавања или реконструкције стварности , то јест свесни процес сазнавања процеса сазнавања, (са)зна(ва)ње о (са)зна(ва)њу.

САЗНАВАЊЕ је психички процес и способност живих организама да стекну (са)знања неопходна за самоодржање и самопроизвођење . С. је мисаоно дел(ов)ање вођено мотивом откривања истине или практичне користи.

Емпиризам, рационализам, ирационализам, догматизам, скептицизам, реализам, номинализам, идеализам, материјализам, позитивизам, критицизам, феноменализам, дијалектика дају различите, често супротне и ређе синтетичке одговоре на питање о изворима и пореклу, могућностима, ваљаности и предмету с.

САЗНАЊЕ или знање је резултат процеса сазнавања, довољно објективно утемељено субјективно уверење компетентног лица у истинитост неког суда или скупа судова , извесност за свакога.

Чим се покуша разрада ове дефиниције постаје јасно да су њени саставни елементи зависни од ширег појмовно-теоријског и методолошког оквира у који смештамо наш покушај њиховог објашњења и разумевања, односно како тумачимо процес сазнавања, објективност, субјективност, уверење, компетентност, истинитост, извесност...

Упоредите размишљање Б. Расела на тему спорности дефинисања знања као уверења које је у сагласности са чињеницама у тексту Tеорија сазнања

СВОЈИНА је према правницима нормативно, обичајима или законски формално дефинисани и заштићени правни однос поседовања, употребе, плодоуживања и располагања између субјекта, физичког лица (појединца или групе) или правног лица (корпорације, државе, друштва), с једне стране, и објекта, неког предмета материјалне природе (намештај), услуге (образовање) или правне конструкције (патент, алиментација, деоница), покретног (животиња) или непокретног (земља). Овај нормативно регулисани однос дефинише који предмети могу да буду власништво субјекта својине, искључује друге из употребе и других облика уживања тог предмета без његове или њене сагласности или надокнаде, те правно штити и санкционише кршење својинских права.

Економисти и социолози се пре свега баве одговарањем на питање ко у стварности доиста употребљава, присваја користи од употребе и располаже објектом својине, без обзира како је формално правно дефинисан субјекат својине.

Правним институтом својине се по Марксу само озакоњује право искључивог коришћења, плодоуживања и располагања до отуђивања и уништења услова и производа људске делатности оној класи у друштву која је претходно обезбедила монопол на вршење наредбодавних функција у друштвеној подели рада. Класа која је лишена приступа условима преживљавања је у овој антагонистичкој подели рада, сведена на извршилачке функције и предају једног дела производа властитог рада владајућој класи без надокнаде да би опстала.

У објективно могућем безкласном друштву по историјским и дијалектичким материјалистима, био би успостављен институт друштвене својине свих припадника друштва, као што је то од Римске империје до недавно на Западу била вода. Присвајање се у прелазном социјалистичком периоду у којем још увек има пуно остатака капиталистичких односа одвија према буржоаском начелу расподеле према уложеном раду и његовим резултатима, да би са развојем материјалних и духовних друштвених производних снага комунистичко начело репродукције живота постао слоган да сви раде према својим слободно развијеним способностима,и да сви добијају према потребама развоја својих људских потенција.

Утемељивач разузмевајуће социологије и интеракционизма, Макс Вебер, указивао је на постојање колективних и приватних типова својине као и принудних и споразумних начина поделе радних услуга односно присвајања изгледа за коришћење услуга људског рада, материјалних средстава за прибављање и изгледа за извлачење добити из руководећих услуга у тржишној и комунистичкој привреди, свестан да уговор формално заснован по слободној вољи обе стране може да буде материјално регулисан поретком услова рада који је наметнут (Вебер, Макс, 1976: I, 90-95 и даље). Каснији интеракционисти су често запостављали ове структуралне елементе људског међуделовања, а нарочито њихову насилну варијанту.

Аустријски правник социјал/демократске оријентације Карл Ренер (Renner, Carl, 1929) је 1929 у својем Правном институту приватног права и његова друштвена функција настојао је да покаже да је настављање примене правне замисли власништва како је она формулисана у античко доба у деветнаестом веку имало за последицу отуђивање у приватне руке великих сегмената онога што је било и што треба да буде и даље у јавном домену.

СИСТЕМ (гр. systema, састав, састављено) означава организовану целину састављену од скупа најмање два неопходна узајамно повезана и међузависна елемента који као један врше неопходне функције за опстанак целине у односу на спољашње услове и друге системе Типичан пример с. у филозофији је Хегелов систематски приказ развоја духа од индивидуалног опажања до апсолутног знања. У механици типичан пример с. је машина, у биологији организам, у психологији личност, у социологији друштво.

Социолози функционалистичке оријентације истичу у први план сагласност о заједничким вредностима као темељ стабилности у оквиру привредног, политичког, културног и других подсистема друштвеног с. Социолози ново материјалистички преокренуте дијалектичке оријентације наглашавају историјску специфичност противречне и асиметричне међузависности елемената тзв "базе" и "надградње" друштвеног с. у разним начинима производње. Теоретичари инерпретативно феноменолошке оријентације првенствено указују на крхкост друштвеног с. који настаје као конструкт из процеса преговарања о значењу и смислу друштвеног узајамног деловања појединаца.

СЛОЈ (СТРАТУМ), друштвени, је према теоретичарима функционалистичке оријентације скупина појединаца са сличним положајем на континуираним мерним скалама међусобно независних димензија професионалног статуса, економског богатства, политичке моћи и друштвеног угледа. Појединачни припадници истог с. могу да имају особени заједички идентитет, интересе и стил живота, али у отвореном облику стратификације међусобно сарађују на основу узајамне зависности са припадницима других с. и могу доста лако да пређу у виши слој.

СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА је процес и начин на који људи уче да усвоје и прилагоде своје понашање утврђеним друштвеним вредностима и нормама. Примарна социјализација се односи на обликовање новорођеног детета у особу која је у стању да комуницира с другима у складу са очекивањима друштва првенственоу породици. Секундарна социјализација се дешава у детињству и адолесценцији, првенствено у школи и у групама вршњака. Социјализација одраслих се односи на учење норми повезаних са новим статусима и улогама које заузимају током својег кретања од једног до другог посла.

Амерички психијатар и етнолог Аврам Кардинер (Kardiner, Abram,1891-1981,1939) је проучавао како се кроз различите начине организације процеса социјализације у породици, уоброчавања одојчади, регулисања сфинктера, сексуалних забрана и слично, обликују различити типови “базичне личности”, с особеним ставовима према родитељима и фрустрацијама који одговарају датом друштвеноми културном оквиру. Ове друштвено и културно обликоване фрустрације “базичне личности” са своје стране се изражавају и рефлектују у симболичким надокнађујућим пројекцијама као што су религија, митови, табуи, технике мишљења, укратко у секундарним институцијама датог друштва и културе. Амерички културни антрополог Ралф Линтон (Linton, Ralph, Ралф,1893-1953, 1936) је даље разрадио појам “базичне личности” замењујући појмове “интериоризације” и “моделовања” као основне механизме процеса социјализације, појмом “статусне личности”. Овај коцепт се односи на успешно извршавање специфичних улога везаних за одређени друштвено признати и културно дефинисани приписани или стечени статус. Преко њега Линтон напушта сагледавање друштвеног и културног оквира социјализације као монолитног. Напротив, указивао је на могућност да начин на који друштво настоји да обликује своје чланове за један одређени статус, може да буде у нескладу са одликама личности које су пожељне за неки други статус.

Ерих Фром (Frömm, Еrich, 1900_1980, 1949) немачки психоаналитичар који се населио у САД након доласка Хитлера на власт у Немачкој, критички говори о друштвеном карактеру који појединци усвајају током процеса социјализације у датом глобалном друштву организованом у националну државу тако да спољни притисци постају унутрашње принуде које наводе појединце да желе да делају онако како је то потребно за глатко функционисање класно подељеног и отуђеног конкретног глобалног друштва. Друштвене изворе неурозе Фром сагледава у противречним тежњама модерног човека ка индивидуалној слободи, која може да се изроди у усамљеност у гомили, с једне стране, и ка сигурности повезаности с другима, која може да доведе до губитка слободе независне индивидуалности, с друге.

Особеним културним и психолошким одликама обликованим под утицајима дугог трајања као што су разне географске и климатске околности, бавили су се бројни аутори.“Етно-психичким профилима” на Балкану се у нашој земљи пионирски бавио антропогеограф Јован Цвијић (Цвијић, Јован,1865-1927, 1922,1931 ). Француски социолог Франсоа Бурико је проучавао доминантну општу психичку конфигурацију “националних карактера”(Bourricaud, F.: 1922-1991, 1952) Психолошке особености појединих народа су подложне модификовању под утицајем промењених историјских и културних услова заједничкогдруштвеног живота, потискујући пацифистичке ратоборнијим цртама карактера или обратно,као приликом смене владајуће религије или идеологије.

СОЦИОЛОГИЈА је наука чији посленици настоје да проуче форме, садржаје, законитости или правилности процеса структурисања и мењања људског понашања и узајамног смисаоно оријентисаног друштвеног дел(ов)ања у околностима разноврсних, историјски и друштвено-економско-политичко-културно-технолошки специфично институционализованих друштвених односа који повезују и раздвајају узајамно делујуће појединце и друштвене групе у свим сферама људског друштвеног деловања репродукције друштвеног живота. Теоретичари истористичке и феноменолошке оријентације оспоравају могућност уопштавања о људском свесном и вољном непоновљиво индивидуалном деловању, а симим тиме и научни карактер социологије. Више у "Шта је социологија" на адреси http://esociologyveraintroduction.wikispaces.com/file/detail/stajesoccirRc.doc.
 

Социологија сазнања у ширем смислу означава посебну социолошку дисциплину чији посленици истражују како изван-сазнајне детерминанте, првенствено друштвени чиниоци живота људи као истовремених субјеката и објеката процеса производње или конструкције сазнавања, утичу на појаву, језичку артикулацију, облике, структуру, функције, институционализацију и организацију, развој, значења, вредност и истинитост сазнајних садржаја процеса мишљења, те како резултати овог процеса, преовлађујуће идеје и сазнајни садржаји друштвене и индивидуалне свести у оквиру свих врста културних творевина и делатности људи које се у датом простору и времену сматрају знањем, кроз ширење и примену, утичу на друштвене околности у којима су настали.

С обзиром да су се издиференцирале посебне социолошке дисциплине чији су се посленици специјализовали за испитивање узајамног односа првенствено друштвених околности и идејних садржаја свести у оквиру појединих облика културе и друштвених делатности (религије, морала, науке, образовања, политике, права, привреде, рада, спорта, уметности, масовних комуникација,...), с.с се често схвата у ужем смислу испитивања друштвене условљености погледа на свет разних друштвених групација и идеолошког карактера њиховог сазнања првенствено о друштву и историји.

Током кризних раздобља у развоју друштвеног живота и мишљења људи, бројни теоретичари од антике, преко средњег века до модерног доба у Европи и свету, полазећи од различитих система онтолошких, епистемолошких и практичких уверења , формулисали су на различите начине своја учења о сазнајним темељима сазнајних становишта и образаца мишљења припадника читавих групација људи попут занимања, народа, елита, сталежа, класа... који не могу да се сведу на психолошке факторе опажања, закључивања, емоција и воље појединаца.

(Шири мада не и интегрални текст одреднице "Социологија сазнања" је објавњен у А. Мимица, М. Богдановић, ур. Социолошки речник, Завод за издавање уџбеника, 2007).

Више о настанку, називу, предмету и приступима истраживању проблема социологије сазнања погледајте и допуните на wiki страницама УВОД У СОЦИОЛОГИЈУ САЗНАЊА , ФУНКЦИОНАЛИСТИЧК O -ПОЗИТИВИСТИЧКА ПАРАДИГМА , НОВО-МАТЕРИЈАЛИСТИЧКО ДИЈАЛЕКТИЧКА ПАРАДИГМА , ФЕНОМЕНОЛОШКО -ТУМАЧЕЋА ПАРАДИГМА ...

Sociology of knowledge in the broad sense means a special sociological discipline whose founders and developers investigate how the extra-cognitive determinants, primarily social factors of life of people as the simultaneous subjects and objects of the process of production or construction of cognition, affect the appearance, language articulation, form, structure, function, institutionalization and organization, development, meaning, value and truthfulness of the cognitive content of thinking processes of thinking, and how the results of this process, the prevailing ideas and cognitive features of social and individual consciousness in all sorts of cultural creation and activity of people which are considered in a given space and time as knowledge, through dissemination and application, impact on the social circumstances in which they emerged.

Given that the special sociological disciplines differentiated themselves whose founders and developers specialized for the examination of the mutual relations mainly social circumstances and the ideological content of consciousness within particular forms of culture and social activities (religion, morality, science, education, politics, law, economy, work, sports, arts, mass communication ,...), sociology of knowledge is often understood in the narrow sense of examination of social conditioning of world views of different social groups and of the ideological character of their cognition primarily on society and history.

During the crisis periods in the development of social life and thinking of people, many theorists from antiquity through the Middle Ages to modern times in Europe and the world, starting from different systems of ontological, epistemological and practical beliefs, have formulated in different ways their teachings on the cognitive foundations of cognitive viewpoint and forms of thinking of members of entire groups of people such as occupation, people, elites, stratum, class ... that can not be reduced to psychological factors of perception, reasoning, emotion and will of individuals.

(Broader but also not integral text of the entry "Sociology of knowledge" is published in A. Mimica, M. Bogdanovic, (Eds.) Sociological Dictionary, Institute for the issuance of textbooks, 2007).

More about the origin, name, subject matter and approaches to research problems of the sociology of knowledge, see and ammen d o n the wiki pages Introduction to Sociology of knowledge, Functionalist-positivist paradigm, New-materialist dialectic paradigm, Phenomenological interpreting paradigm...

СТАТУС теоретичари функционалистичке оријентације попут Ралфа Линтона (1936: 113-121) употребљавају у двоструком значењу као 1) комбинацију свих положаја које појединац заузима у разним групама и у односу на целокупно друштво, и 2) као скуп права и дужности повезаних са одређеним положајем у друштву, одвојен од појединаца који могу да га заузму. С. је друштвено дефинисано место појединаца у групи и друштвених група у глобалном друштву на основу улога које они у њему играју, који лоцира појединце и групе у односима са другим појединцима и групама. на основу одговарајућих скупина очекиваних понашања и ставова о правима и дужностима играча одговарајућих улога.

Теоретичари функционалистичке оријентације сматрају да ако су у традиционалном друштву сви елементи наследног приписаног друштвеног с. и били међусобно конзистентно консолидовани, у модерном и пост-модерном друштву је по њиховом мишљењу дошло до декомпозиције појединих елемената друштвеног с. стеченог властитим залагањем појединца.

Теоретичари ново материјалистички преокренуте дијалектичке оријентације сматрају да у свим класним друштвима, положај у класној подели рада на управљачки и извршни и приватна својина над условима репродукције живота као њен правни израз, представља кључни чинилац који одређује све остале димензије с. и одговарајуће, међусобно непријатељски супротстављене класне интересе, класну свест и начине живота.

Статус или углед који ужива једна скупина појединаца код Макса Вебера означава независну узрочну компоненту животних шанси у свим историјским епохама, поред својине над економским богатством и политичке моћи командовања.

СТРУКТУРА означава модел, законитост, правилност, релативно трајни образац просторног распоређивања, устројства и уређивања узајамних oдноса грађе (лат. structura ) или елемената неког система у целини одговарајућег система у датом одсеку времена.  Мутациона промена законитости, правилности, образаца узајамних односа елемената система кроз преображај начина функционисања или деловања елемената система и институција који организују систем, или промена структуре, означава кретање елемената система кроз време.

У социологију и друге друштвене науке појам с. је пренет изворно из биологије (по узору на однос морфологије и физиологије организма) у значењу релативно стабилних и трајних али и променљивих образаца узајамног одношења, дел(ов)ања и мишљења које људи стварају, понављају и мењају кроз  односе узајамног деловања сукоба и сарадње, размену информација и изградњу институција.

За теоретичаре реалисте с. је невидљив “систем односа који стоје у темељу и објашњавају скупове опазивих друштвених односа као и друштвене свести”, као учинака.

Међу њима теоретичари функционалистичке оријентације сагледавају с. првенствено као вредносни и нормативни оквир играња друштвених улога и одговарајућих институционализованих очекивања који управљају људским деловањем.

Теоретичари историјско - материјалистичке оријентације и теоретичари сукоба сагледавају с. пре свега као реалне друштвене производне односе израбљивања и подчињавања између људи поводом услова репродукције живота који одређују деловање људи.

Теоретичари номиналисти феноменолошке и пост-структуралистичке оријентације доводе у питање објективно постојање с. изван и независно од појединаца. Они наглашавају флуидни карактер процеса интерактивног преговарања о значењима кроз који се тек де- и ре- конструишу правила категоризације друштвених појава.

ТЕОРИЈА (гр. theoria) у античко доба значи умно гледање, посматрање, зрење, дакле чисто мисаоно, духовно, идеално дел(ов)ање повезивања смислених садржаја, испитивање чисте форме вечног непроменљивог бића по себи које је заједничко свему што јесте. Ова тежња сазнавању ради сазнавања ван времених истина, насупрот пракси, независна је од корисности и употребе емпиријски уопштених представа на произвођење промена у простору и времену за остваривање одређених циљева, па зато претпоставља доколицу.

Израз т. се у модерно доба најчешће употребљава у значењу кохерентног система општих судова или постулата, у случају научне теорије искуствено проверених или начелно проверљивих закона и правилности, који служи за описивање заједничких особина, разврставање прикупљених података, конструисање објашњења и разумевање односа узроковања или узајамног условљавања између појава одабраних за истраживање.

За присталице дијалектичког начина мишљења, т. је процес сталног разрешавања проблема унутрашњих противречности истраживане стварности које проблематизује испитивање емпиријских чињеница самих. Емпиристичка политичка економија није могла да разреши антиномију коју уочава свако истраживање робно-новчане циркулације. ’Окрени и обрни како ко хоће, резултат остаје исти. Ако се размењују еквиваленти, тада се не ствара вишак вредности, а ако се размењују не-еквиваленти, и даље се не ствара вишак вредности. Циркулација, размена роба, не ствара вредност. Стога капитал није могао да настане из циркулације, као што није могао да настане ни изван размене. Стога капитал мора да истовремено настаје у сфери циркулације и изван сфере циркулације. Овај начин постављања проблема није пуко реторичко средство, него представља суштину дијалектичке методе развијања теорије који следи развој стварног објекта истраживања. Решење питања одговара његовом постављању. Проблем који настаје у мишљењу у форми противречности у детерминацијама може једино да се разреши уколико теоретичар и стварни власник новца јесте ’довољно срећан да пронађе негде у сфери циркулације, на тржишту, робу чија употребна вредност има особено својство да представља извор вредности, робу чији је стварни садржај процес којим је рад отелотворен и којим је стога створена вредност.'

Постојање више различитих теорија о истим појавама сугерише да свака теорија наглашава други аспект сложених проблема те да теорије треба критички схватати и користити као претпоставке које усмеравају истраживање и процес сазнавања а не као обухватно, неупитно и коначно знање.

ТИП је конструисана категорија за разврставање појединачних појава на основу њиховог поседовања сличне структуре родних и врсних обележја, по којима се разликују од других таквих категорија.

ТИПИЧАН је онај припадник неке групе који толико упадљиво показује својства те групе да је за њу репрезентативан, статистички просечан или нормалан

ТОТАЛИТАРИЗАМ је израз уведен у широку употребу у двадесетом веку за означавање теорије и праксе потпуне (лат. тотус) контроле свих области друштвених односа, гушења класних супротности унутар органски схваћене друштвене заједнице, и подређивања свих аспеката живота појединца од стране ничим ограничене државне власти. Бенито Мусолини (Mussolini, Benito, 1883-1945) је сковао израз totalitario почетком 1920тих година за описивање нове фашистичке државе у Италији.

Теоретичари функционалистичке оријентације под израз т. подводе фашизам, национал-социјализам и комунизам не правећи између њих разлике. Под т. подразумевају једнопартијски строго централизовани диктаторски политички режим ослоњен на организовану репресивну силу, наименовање идеолошки подобних руководилаца, као и на легитимишућу идеологију постизања неког “вишег”, посвећеног циља који је проглашен за јединствену и искључиву колективну сврху постојања друштвене заједнице којој су сви посебни интереси припадника друшвене заједнице подређени. На врху таквог режима налази се вођа и уска група припадника владајућег апарата који имају овлаштење да мењају правна правила. Сваког појединца или групу који се не уклапају у садржај владајуће идеологије, власти жигошу као непријатељско страно тело у друштвеном организму, на њега преусмеравају незадовољство јавног мњења и мобилишу чак његову подршку за прогон. Масовно организовано насиље се оправдава постизањем прокламованог колективног циља. Спонтане породичне, суседске и друге добровољне друштвене везе су потиснуте државно организованим и контролисаним. Тако међусобно изоловани и несигурни, појединци постају изложенији идеолошком притиску државних и пара-државних јавних организација са растућим степеном обавезности учлањења, да се конформирају санкционисаном начину мишљења, делања и осећања које прописује држава као општи репрезент друштва.

Теоретичари ново материјалистички преокренуте дијалектичке оријентације, инсистирају да се разликује друштвена садржина фашизма и национал-социјализма с једне стране, те комунизма, с друге. Прва два облика т. представљају по њима диктатуру монополског капитала који свој посебни интерес очувања капиталисатичких односа угрожених структуралном кризом акумулације, предсатављају као општи национални и други општи интерес. Они подсећају да комунизам још нигде није остварен, док су елементи неограничене власти централизованог државног апарата у СССР од 1923 до 1945 године под Стаљином (мада неки смештају зачетке тоталитарне власти владајуће партије бољшевика већ у доба Лењиновог освајања власти), по њиховом мишљењу представља последицу немогућности изградње ни социјализма, а камоли комунизма, у једној индустријски неразвијеној земљи, изложеној оружаној интервенцији империјалистичких сила. Они критикују “деформације” и “дегенерацију” совјетске власти које су у доба “култа личности” оправдаване наводном потребом заоштравања класне борбе и јачања функција државе у свим областима изградње социјализма. Истовремено они истичу и заслуге државне интервенције у области обезбеђивања бесплатног школства и здравствене заштите за све.

Критички оријентисани теоретичари не само историјско материјалистичке оријентације, истичу да крајем XX века и почетком XXI века у тзв. позном капитализму, тенденција стапање државне власти и моћи транснационалних компанија представља т. тенденцију, мада је често још увек очуван привид вишепартијског изборног система који прикрива и идеолошки оправдава масовно организовано насиље у интересу крупног капитала.

ТОТАЛИТЕТ у онтологији означава целовитост, свеукупност, потпуност (лат. totalitas), апсолут, обухватање свих елемената универзума у систематску целину битисања битка.

У социологији т. се користи у значењу методолошког захтева да разумевање и објашњење сложених друштвених појава обухвати све њихове аспеката и дубинске нивое, проналазећи им место у структурисаној целини глобалног друштва које је у сталном процесу преображавања. Француски етнолог Марсел Мос (Маuss, Маrcel, 1872-1950, 1925) је на примеру поклона показао да “тотални друштвени феномен” покреће тоталитет друштва i њeгових институција. Материјална размена поклона се тако одвија унутар симболичког система и не може се свести ни на једну другу посебну деминзију као што је правна, религиозна, морална, естетска.

ТРАНСФОРМАЦИЈА је преобликовање (лат. трансформатио), преображај, претварање из једног облика у други. У физици се односи првенствено на претварање струје ниског напона у струју високог напона и обратно. У биологији се односи на преображавање живог света током процеса еволуције, У критици политичке економије т. се односи на проблем преображавања разменске вредности роба изражене у друштвено просечном радном времену потребном за њихову производњу, у цене производње које на основу тржишне конкуренције и сеобе капитала из једне у другу грану производње, доводе до успостављања просечне профитне стопе на укупно предујмљени капитал, како у материјална средства за производњу или стални капитал који преноси своју вредност на нови производ, тако и у особену робу, живу радну снагу, једину способну да произведе нову вредност и вишак вредности, или променљиви капитал.

У социологији т. се односи пре свега на промену темељних друштвених односа, институција и целокупне друштвене структуре.

ТРАНСЦЕДЕНТНО у теологији и филозофији означава оно што прекорачује (лат. transcendere) границе свести, могућег чулног искуства коначне и релативне, просторновременске и алгебарски изражљиве “овостраности” бића, прелазећи у над-чулну, бесконачну, апсолутну “оностраност” битка.

ТРАНСЦЕНДЕНТАЛНО је Кант одредио као логички предискуствени услов сваког искуства који омогућава сазнавање. Састоји се из дванаест чистих категорија разума или форми мишљења које имају логичке функције у судовима.

УГЛЕД или престиж је количина цењености, части која се у датом друштву и култури повезује са одређеним, високо или ниско вреднованим и хијерахијски распоређеним друштвеним статусима, одликама појединаца и стиловима живота.

У емпиријским истраживањима у. се најчешће операционализује као степен образовања, наследне привилегије и лична харизма.

УЗРОК је објективна спољашња промена у пољу материјалних и духовних сила или/и субјективни унутрашњи покретач, разлог, сврха, мотив, који представљају скуп нужних и довољних услова или аспеката друштвеног деловања, који претходећи у времену, утичу на, доводе до или производе друге стварне промене као учинак, последицу или резултанту. У. одговара на питање како је настала нека појава, и зашто је таква каква јесте.

Подлежећи структурално-системски у. према реалистима представља скривени али стваран у. онога што видимо (нпр. у. вишег процента самоубистава међу протестантима него међу католицима Диркем разоткрива у нижем степену друштвене интеграције протестаната него католика).

Финални у. и субјективни унутрашњи покретачи промена су главни предмет истраживања присталица херменеутичког, разумевајућег и тумачећег метода у друштвеним наукама и хуманистичким дисциплинама.

УЛОГА је културним вредностима и нормама одређеног друштва дефинисани образац више или мање трајног или пролазног, повезаног, очекиваног, одговарајућег, дозвољеног или легално санкционисаног и награђиваног пожељног или легитимног биолошки условљеног понашања и научених ставова о правима и обавезама појединаца који заузимају одређени приписани или стечени статус у групи и у целокупном друштву.

Теоретичари функционалистичке оријентације попут Ралфа Линтона (1936: 113-121) истичу да је у. динамичан аспект статуса, када појединац, играч одговарајуће у. у техничкој подели рада, остварује права и дужности о којима постоји сагласност да сачињавају одређени друштвени статус.

Теоретичари инеракционистичке оријентације стављају акценат на активно учешће појединих играча улога у дефинисању у. кроз процес преговарања, узајамног деловања, тумачења значења реакција те потврђивања или промена властитог понашања у променљивим конкретним комуникационим ситуацијама сарадње и сукоба.

Теоретичари новоматеријалистички преокренуте дијалектичке оријентације доводе у питање хомогеност друштва као наводног субјекта дефинисања образаца очекиваног понашања и ставова појединаца схваћених као припадника антагонистички супротстављених друштвених класа, као и наводну универзалност хијерахијске организације система друштвених положаја. Тиме истичу нелегитимност формално правно легалне неједнаке поделе људске друштвене делатности на управљачке и извршилачке у. у класној подели рада и услова репродукције друштвеног живота.

УМ код Аристотела означава активно-обликујућу мисаону способност (гр. nuspoietikos). У схоластици у. означава нижу спознајну способност (лат. intellectus agens, ratio).Код Канта напротив у. (нем. Verstand) означава највишу сазнајну моћ, способност стварања усмеравајућих трансцеденталних идеја мисаоне делатности, принципа који уносе дубинско највише јединство у правила разума која сређују искуствене појаве, обухватајући и жудњу за крајњом сврхом, слободом. Хегел укида разликовање између субјекта спознајног мишљења и спознаване ствари схватајући у. као јединство мишљења и битка.

УНОС (енг. INPUT) у кибернетици означава улагање или уношење разних утицаја у дати систем из његовог окружења.

ФАЛСИФИКАЦИЈА је по Карлу Поперу метод сталног настојања да се оповргне истинитост хипотеза научних теорија на основу дедуктивног извођења прецизних предвиђања из њих и њиховог одбацивања приликом прве појаве феномена супротних теоријским предвиђањима.

ФАШИЗАМ је израз који је сковао Бенито Мусолини почетком 1920тих година за описивање новог поретка који је успоставио у Италији након организовања марша на Рим припадника фашистичке партије «сивих кошуља», у циљу обнове националног организма угроженог дегенеративним процесима. Ф. је сажео у слоган: “Све за државу, ништа против државе, ништа мимо државе”. Симбол ф. је чврсто повезани сноп (лат. fascis) прућа са секиром, преузет из римске империјалне традиције.

Масовног друшвеног носиоца ф. покрета представља осиромашена ситна буржоазија и лумпен пролетаријат. Нарочито ове друштвене групације своје незадовољство окрећу против припадника револуционарног радничког покрета и против припадника других народа, не препознајући стварне изворе својих фрустрација. Главни корисник ф. диктатуре је монополски крупни корпоративни и банковни капитал срастао са државном власти.

ФЕНОМЕН је појава (гр. fainomenon), код Платона, чулни свет који представља одраз идејног света, код Канта, спољашњи свет који постоји изван свести који свест спознаје посредством трансценденталних категорија ума.

ФЕНОМЕНОЛОГИЈА је правац мишљења који настоји да појаве (гр. fainomenon) искуства како се оне јављају у свести, опише и разуме, с циљем да у доживљеним садржајима свести открије разлику узмеђу привида и саме по себи јасне истине, јер су ствари "по себи" какве су оне изван и пре појаве у људској свести недоступне људском сазнању.

Hegel, Georg Wilhelm Friedrich (1807: Die Phänomenologie der Geistes ) придаје ф. специфично значење приказивања кретања свести или духа од непосредног супротстављања предмету или природи кроз наивно осетилну извесност, преко самосвести до апсолутног знања, у којој тачки се укида привид да је свест обузета нечим другим, па и појава постаје једнака властитој бити или суштини.

Husserl, Edmund (1859-1938, 1908+: Ideen zu einer reinen Phaenomenologie und phaenomenologische Philosophie) придаје ф. актуално најчешће употребљавано значење методе која описује феномене који су иманентно видљиво дати у интенционалним актима наше свести, враћајући се "к самим стварима", "прочишћујући" појмове и откривајући садржај бити феномена интyитивним путем еидетске редукције и “epohe’”. "Стављајући у заграде" све емпиријско, материјално и небитно и уздржавањем од суђења о стварном постојању емпиријског природног просторно-временског света и божанства, чиста свест се усмерава на ванпросторни и ванвремени смисао (noema). Апсолутна феноменологија тиме се ограђује и од Кантовог трансценденталног субјективитета и постаје метода свих наука, "чиста наука" о битноме, априорном језгру свега свесног живота.

Alfred Schutz је међу првима усмерио пажњу социолога на описивање и разумевање садржаја и облика свакодневних међуличних искустава друштвеног света. Поставио је питање да ли се могу оправдати типологије и класификације друштвеног узајамног деловања као нужни темељи социолошког (са)зна(ва)ња. Berger и Luckman (1966) истражују како људи свакодневну друштвену стварност у којој су рођени и социјализовани узимају “здраво за готово” као објективну, природну и неизбежну. Овакво постварење је последица заборава да су све структуре значења укључујући разне класификације, производ субјективне конструкције самих људи кроз интеракцију а не нешто одвојено и спољашње у односу на њих.

ФИЗИОЛОГИЈА је наука која се бави проучавањем функција различитих органа и њихове међусобне повезаности у целини система организма.

ФИЛОЗОФИЈА Кованица од грчких речи филос (пријатељ) и софиа (мудрост) означава љубав према спознаји целине постојећег. Задивљеност и зачуђеност појавом да ствари уопште јесу али и да се мењају па зато да истовремено нису, што нефилозофи сматрају безначајним, саморазумљивим или неразумљивим, љубитеље сазнања подстиче на испитивање и тумачење порекла, основа и разлога тоталитета стварности или утемељујућег Једног које је присутно у сваком појединачном али се не може из њега извести.

Делатност мисаоног трагања за одговорима на упитаност шта и како јесте и зашто бити, односно о извору и смислу свих ствари, речи и дела, обично се разврстава у две групе филозофских дисциплина. Теоријске дисциплине као што су онтологија, логика и гносеологија или дијалектика, теже постизању апсолутног умног знања (епистеме) о битку. Практичне дисциплине попут етике и естетике се баве релативним мнењима (докса) о нормама доброг и ћудоредног дел(ов)ања, односно правилима лепог техничког и уметничког произвођења (поиезис), како оне изгледају разуму.

Нововековно схватање да све што јесте представља могући објекат мисаоног субјекта, подстакло је издвајање из филозофије научних дисциплина као што су астрономија, математика, физика, хемија, биологија, социологија, економија, политика, право, психологија, историја. У условима оваквог осамостаљивања наука, појавиле су се две тенденције у погледу одређења домена филозофије. Прва га дефинише као "науку над наукама" која рефлектује о логичким и методолошким претпоставкама научног сазнавања као таквог и тумачењем структуре и значења језичких симбола. Друга струја од филозофије захтева да пређе са пуког проматрања и описивања света на његово мењање односно на остваривање увида да је истина могућа само као разотуђење историјске производње и репродукције живота.

ФОРМАЛИЗАМ је теоријска оријентација у социологији чији се заговорници усредсређују на истраживање спољашњег облика људских односа и груписања, док је унутрашњи садржај тих форми препуштен другим друштвеним наукама.

ФОРМАЛНО је оно мишљење, делање и осећање које је потпуно управљено према и одређено изричитим правним прописима

ФУНКЦИЈА у математици означава однос зависне и независне варијабле. У биологији ф. означава рад који врши (лат. functio) неки орган у служби одржавања целокупног организма. У социологији ф. одговара на питање чему служи делатност неког дела друштва у односу на целину друштва.

Бронислав Малиновски као један од главних теоретичара функционализма у појам ф. укључује трајну повезаност између елемената одређене друштвене стварности, регулисање или уређење вршења радњи ових повезаних елемената и њихово имплицитно културно значење. Спорове је изазвало Малиновсково друго одређење функције као позитивне корелације између примарних потреба и културног система друштва.

Ретклиф-Браун је не помињући потребе, функцију дефинисао као услов захваљујући којем сви делови друштвеног система делују заједно са довољним степеном хармоније или кохезије.

Роберт Кинг Мертон је указао да постоје манифестне намераване и латентне ненамераване ф. и институције који не доприносе задовољавању неке потребе друштвеног и културног система него напротив доприносе њиховој дисфункционалности и дезинтеграцији

ФУНКЦИОНАЛНА АНАЛИЗА је метода која је првобитно примењена у физиолошким истраживањима радњи које врше поједини органи у организму доприносећи његовом опстанку. У социологији је примењена на истраживање дел(ов)ања друштвених институција на репродукцију друштвеног организма.

ХАОС у античкој филозофији означава почетни необликован, неуређен и нескладан празан простор (гр. caoz) из којег настаје космос.

Заговорници квантне теорије упозоравају да простор-време нису континуирани већ квантизовани и коначни па зато потпуни хаос није могућ. Према квантним теоретичарима, постоје периодичне правилности кретања квантних честица на сложеном путу прелаза, које је на садашњем нивоу развоја математичких модела и рачунара тешко предвидети.

ХЕРМЕНЕУТИКА је метода тумачења неког текста (првобитно су то били свети текстови) чији примењивачи настоје да открију смисао “другог” текста који је прикривен прво видљивим текстом и који упућује и на “другог” субјекта.

ХЕТЕРОНОМИЈА је законодавство (гр. nomoz) које произлази из неког или нечег другог (гр. heteroz), а не из себе самог, те безусловно покоравање властите воље норми организације друштва која је проистекла из туђе воље.

ХОЛИЗАМ је теоријско и политичко схватање пореклом из биологије које истиче примарни значај и изворност потреба и циљева опстанка целине (гр. holon) наспрам појединачних органа, пошто представља више од збира делова и одређује њихово функционисање.

ХУМАНИЗАМ је интелектуални, етички и културно уметнички покрет афирмисања оног људског (лат.humanus), који се појавио у Италији (Данте, Петрарка) у XIV веку и проширио се по Европи до XVI века. Хуманисти су пропагирали спознавање и свестрани развој људских креативних способности, уважавање људске сврховите природе сваког појединца и вредности овоземаљског живота, насупрот отуђујућег подређивања надљудским божанским силама у средњовековној католичкој теологији.

Хуманизам је припремио развој експерименталне науке код Франсиса Бекона (Bacon, Francis ) Николаса Коперника (Copernicus, Nicolaus ) и Галилеја (Galileo) као и математичку прецизност Рене Декарта (Descartes, René), Лајбница (Leibniz, G.W. ) и Њутна (Newton, Isaac)

ЦЕНТРАЛИЗАЦИЈА означава усретсређивање (лат. centralis) нпр. капитала (у критици политичке економије) или власти (у политичкој организацији) у једне или мало руку.

ЦРКВА је према функционалистима заједница или солидарна друштвена група чији чланови деле иста религиозна уверења о својим посвећеним односима повезаности са божанством или светим вредностима, о међусобним односима и односима према световном или профаном друштвеном окружењу. Припадници цркве се понашају у складу са тим уверењима, а у договорено време и на договореном месту се окупљају да кроз свете ритуале потврде своју приврженост заједничким уверењима и обнове хомогенизујуће везе узајамне сагласности и солидарности.

ЧИЊЕНИЦА (енгл. fаct, фр. fait, нем. Таtsache) је према емпиристима збиљски, актуално, стварно, објективно, независно од субјективног сазнања и вредности, постојећи предмет, податак или однос између њих, који је непосредно искуствено утврђен или се може утврдити путем посматрања.