ВРЕДНОСТ према психолозима емоција представља доживљај осећања угодности, према психолозима волунтаристима представља доживљај жеље, а према социјалним психолозима и социолозима вредности представљају опште идеје припадника неког друштва о пожељном циљу, току и резултатима људског узајамног деловања приликом задовољавања предуслова биолошког опстанка, друштвене репродукције и културног развоја, које подржавају и правдају из вредности изведене друштвене норме. Према социолозима функционалистичке оријентације сагласност о вредностима је услов интеграције издиференцираних елемената друштвеног систем и његове репродукције. Према социолозима марксистичке оријентације, доминантне вредности у класно подењеном друштву представљају идеолошко средство доминације владајуће класе над подчињеном класом ради смањивња трошкова наметања властитих партикуларних интереса путем физичке принуде.
Према истористима в. немају објективно постојање него субјективно иреално важење, а људи својим чиновима руковођеним в. стварају у збиљи добра у којима су остварене вредности или културу. Према феноменолозима и вредносни доживљаји су попут мисаоних чинова усмерени на одређену предметност и доживљавају се с истом сигурношћу евиденције као спознајни чинови, дакле имају одлике апсолутног и општег важења.
Економско одређење вредности као користи која се може добити из неког добра или услуге и реч која је бележи, подједнако су стари као и тржишни односи. Грчку реч axia и немачку реч Wеrt су затекли најпознатији класични политички економисти од Петија, преко Адама Смита до Рикарда. Сваки сељак или трговац свих времена су користили реч вредност за све што може да буде купљено или продано, све што нешто кошта или нешто вреди. Да су теоретичари покушали да израде појам вредности уопште полазећи од правила чисто формално и номиналистички оријентисане логике која и даље препоручује научницима да апстрахују оно што је слично и што сваки појединачни објекат поседује, никада им то не би успело. Општа употреба одговарајуће речи већ је одавно обавила овај посао и објединила у изразу ’вредност’, тако да би теоретичари могли само да уведу ред у изразе које користи сваки продавац или купац, педантно набрајајући својстава оних феномена којима је реч ’вредност’ супротна, па би се читава делатност свела на разјашњавање домена применљивости датог израза. Теоретичари су кроз историју мишљења постављали на сасвим други начин питање изградње општег појма вредности, тако да је одговор на њега могао да буде појам то јест свест о стварној општости.
Још грчки филозоф Аристотел је својим разматрањима вредности у Никомаховој етици подстакао како каснија субјективна, идеалистичка и номиналистичка одређења појма вредности преко корисности за појединца, тако и објективна, материјалистичка и реалистичка тумачења општег садржаја и значења вредности преко трајања времена рада.
Први енглески утемељивач политичке економије као науке производње, размене, расподеле и акумулације богатства, Sir William Petty (1623-1687), дошао је спонтано до општег појма вредности не помињући уопште реч вредност, резонујући овако: ’Уколико човек може да донесе у Лондон унцу сребра из земље у Перуу за исто време за које може да произведе бушел кукуруза, онда је једно природна цена другога.’ Да се ради о конкретно општем појму вредности говори чињеница да овако формулисана изражава и одражава истовремено како конкретан стварни феномен дат у искуству у форми партикуларитета између других партикуларитета, тако и оно универзално које представља вредност уопште.
Пошто су већ спонтано формирали општи појам вредности у значењу општег односа самерљивости две робе, класични политички економисти су накнадно покушали да га ’потврде’ и ’оправдају’ у складу са канонима апстрактне формалне логике анализирајући партикуларне, конкретно историјске варијације или форме општег појма вредности као што су капитал и профит. Овај покушај потврђивања не само што није успео него је директно водио у противречности, парадоксе и антиномије.
Маркс је показао да је узрок упадања у ћорсокак теоријских парадокса и антиномија у које је запала политичка економија Рикарда (1772-1823) и његових ученика, њихово строго придржавање формално логичке замисли апстрактно општег које искључује дијалектичку противречност из узајамног односа општег појма вредности са његовим партикуларним, индивидуалним манифестацијама. Излаз из овог ћорсокака, Маркс је видео у усвајању и примени принципа оне логике мишљења која је у складу са предметом мишљења и сама дијалектичка, приликом покушаја изградње конкретно општег појма вредности који освешћује однос дијалектичког унутрашњег јединства супротности између општег и индивидуалног.
Противречности Рикардове радне теорије вредности уочили су и Малтус (1766-1834), Сисмонди (1773-1842), Прудон, али само Маркс (1818-1883) је разјаснио стварну природу ових противречности. Погледајмо то на примеру антиномије између закона вредности и закона просечне профитне стопе. Према Рикарду живи људски рад је једини извор и супстанција вредности. У настојању да теоријски изрази профит преко радне теорије вредности као део нове вредности створен новим живим радом, Рикардо је упао у логичку противречност. Очигледна је наиме емпиријска чињеница да квантитет профита није одређен квантитетом живог рада утрошеног на његову производњу и не зависи од величине оног дела који је издат на најамнине. Рикардо је формулисао закон према којем просечна профитна стопа зависи од квантитета капитала као целине. У противречности са законом радне вредности профит је према овом закону утолико виши што је мање живог рада утрошено током његове производње. Упркос узајамном искључивању два закона, оба детерминишу исти објекат, профит. Пошто је познавао само Локовску формалну логику Рикардо није био у стању да оправда општи закон радне вредности као непосредно опште емпиријско правило под које све чињенице као што је просечни профит могу да се директно подведу без противречности. Творац радне теорије вредности која је у складу са објектом, трезвено је и чак цинично изразио стварно стање ствари и у теорији просечне профитне стопе, без обзира што је тиме запао у логичку противречност, сматрајући ову околност доказом слабости и непотпуности радне теорије вредности.
Када су Рикардови наследници попут Џејмса Мила (1773-1836), престали да дају приоритет кореспонденцији теорије и објекта, него слагању теоријских детерминација са захтевима конзистентности формалне логике, радна теорија вредности је почела да се дезинтегрише. Емпиристички настројени следбеници су настојали да разреше противречност између општег закона радне вредности и његовог даљег развоја у конкретним околностима у облику закона просечне профитне стопе, на основу схоластичког дедуковања емпиријских феномена и директног подвођења конкретног под апстрактно, на основу формалног редефинисања општег закона тако да се емпиријски опште може фромално апстраховати и директно подвести под нову формулацију, то јест путем вербалне фикције. Други начин је да се унутрашња противречност објекта изрази као спољашња противречност две ствари, од којих је свака унутар себе непротивречна, у различитим односима и у различито време.
На крају су политички економисти потпуно напустили радну теорију вредности као принципијелно настојање да се сви одвојени феномени разумеју као нужни елементи исте опште супстанце, живог људског рада, завршавајући у крутом емпиризму. Пошто нису били у стању да објасне профит без противречности из радне теорије вредности, констатовали су просто да у стварности профит потиче не само из живог рада него и из многих других фактора као што су земља, машине, потражња и многе друге. Вулгарни економисти су формално преобразили теорију у емпиријски еклектицизам троједине формуле: ’Капитал – камата; земља – рента; рад – надница’ (слично у социологији, одређење друштвеног положаја, моћ, богатство, углед).
Према економистима утилитаристима вредност неког предмета се утврђује на тржишту на пресеку укрштања потражње на основу субјективне процене корисности додатне јединице датог производа или услуге, с једне стране, и понуде на основу трошкова и обима производње одговарајуцег добра и услуге. с друге.
Маркс је показао да однос узајамно искључујуће противречности између апстрактног закона радне вредности и конкретног закона просечне профитне стопе као емпиријске форме властитог манифестовања, представља стварну, нужну, унутрашњу противречност стварног објекта коју треба разрешити на стваран начин, откривајући посредујуће везе између њих. У првом тому Капитала Маркс је показао да вишак вредности представља искључиво производ оног дела капитала који је потрошен на наднице и конвертован у живи рад, то јест, варијабилни капитал. У трећем тому, међутим, наилазимо на став: ’Ма како се то десило, исход је да вишак вредности настаје истовремено из свих делова инвестираног капитала’. Између два противречна става Маркс је развио читав систем повезујућих карика, али је очувао однос узајамно искључујуће противречности који забрањује формална логика. Вулгарни економисти су славодобитно изјавили да Маркс није испунио своје обећање да ће разрешити антиномију радне теорије вредности. Опстанак противречности између општег закона радне вредности и његове властите посебне емпиријске манифестације просечне профитне стопе, напротив, показује да се овде не ради о логичким антиномијама субјективног мишљења, него о стварним противречностима у објекту, које је Рикардо тачно изразио али није разумео. Маркс је ове стварне противречности сублатед посредовао кроз систем све дубљих и конкретнијих теоријских појмова. Другим речима, стварне противречности су очуване али су изгубиле карактер логичких противречности, пошто су преображене у унутрашње противречне моменте или манифестације конкретно универзалног појма вредности у оквиру односа економске стварности робног друштва. У овоме нема ничега изненађујућег, с обзиром да сваки конкретни развојни систем укључује противречности као принцип својег само-кретања и као облик у којем се развој одвија.
Маркс је разрадио општу детерминацију или закон вредности током анализе примера његовог конкретног манифестовања у историјски првом облику, који је зато теоријски и логички најједноставнији. Маркс полази од анализе директне размене, трампе робе за робу без посредовања новца. Он дакле строго апстрахује све друге индивидуалне форме вредности које се касније развијају на темељу опште форме вредности у оквиру натуралне размене, као што су профит, рента, камата, новац, капитал, и тако даље. Непосредно је јасно да се такво уздизање партикуларног до општег какво је извео Маркс анализирајући искључиво трампу, принципијелно разликује од чина формалне апстракције онога што је заједничко свим партикуларним елементима целине. Особености једноставне робне форме, које је специфично разликују од профита, ренте, камате и других појединачних форми вредности, у Марксовој анализи нису одбачене као нешто несуштинско, него је напротив њихово теоријско изражавање коинцидирало са одређењем вредности у њеној општој форми. Рикардово решење проблема универзалног дефинисања вредности и његова апстракција су остали непотпуни и формални зато што је с једне стране пропустио да апстрахује или стави у заграде профит и друге развијене форме вредности док је анализирао вредност у њеној општој форми, а с друге стране зато што јесте апстраховао особености директне робне размене. Опште је на овај начин потпуно изоловано од партикуларног и престало је да буде теоријски израз вредности уопште.
На овом месту је важно истаћи да ни у оквиру Хегелове објективно идеалистичке дијалектичке замисли трансформације унутрашњих супротности једне у другу, не би било места за уздизање партикуларне форме оранизације односа људи и њихових производа у општу форму разменске вредности, пошто она једносмерно привилегује отуђење идеалистички протумачене опште форме у партикуларну. Историја економских тржишних односа, међутим, потврђује да вредност уопште није увек била општа форма организације производње. Она је постала општа, али врло дуго је остала истовремено партикуларни однос који се дешава с времена на време између људи и ствари у производњи. Само је капитализам учинио вредност уопште (робну форму производа) општом формом узајамних односа компонената производње. Овакав прелаз индивидуалног и изузетног одступања од правила у општу форму одношења, није изузетак него пре правило у историји.
Вредност се у процесу директне размене роба манифестује, открива или изражава само тако што једна роба игра улогу релативне вредности (на пример платно у односу на својег власника) а друга, њој супротстављена, игра улогу еквивалента (на пример капут другог власника у односу на власника платна). За логичке формалисте и емпиристе ни једна роба не може у истом односу размене и времену да се истовремено појави у обе поларно супротне и узајамно искључујуће економске форме изражавања вредности. Маркс је напротив привидно спољашњу противречност између две ствари које су унутар себе непротивречне, појмио као унутрашњу коинциденцију узајамно искључујућих детерминација у самом објекту. Само на површини феномена и из једностраног апстрактног угла једног од власника роба у размени, изгледа као да је свака од две робе само у једној од две апстрактне, једностране форме откривања вредности, па функционише као релативна вредност у једном односу а као еквивалентна вредност у другом односу. Маркс упозорава да се у размени вредност не ствара, тако да у оквиру размене вредност остаје мистериозна, теоријски још не изражена суштина сваке од ове две економске форме појављивања вредности, као и да се вредност не може поистоветити ни са једном од њих нити свести на њихово једноставно механичко јединство. Са конкретног становишта власника капута на пример, однос размене се показује из супротног угла односно капут има форму релативне вредности а платно има форму еквивалента. Оно заједничко робама које се размењује, треће, лежи дубље и чини да у стварности не постоје два различита односа, него један конкретни објективни узајамни однос два власника робе. У овом односу размене када се заврши, свака од две робе узајамно повезане у њему, истовремено узима обе економске форме откривања вредности по себи, истовремено узајамно мерећи властиту релативну вредност и узајамно служећи као материјал за мерење и изражавање вредности друге робе. Другим речима, у истом односу размене свака роба узајамно претпоставља да је еквивалентна форма вредности остварена у другој роби, управо у форми у којој друга роба више не може да буде зато што се налази у релативној форми. У случају да се две робе узајамно не препознају и не признају једна другу као еквиваленти, размена се просто не дешава. Ако пак до размене дође, то значи да су две поларне форме вредности заправо комбиноване у свакој од две робе које се размењују. Конкретно испитивање ствари оповргава резултате до којих се долази путем апстрактног, једностраног приступа, показујући да је такав приступ неистинит. Истина конкретне робне размене је у томе да је однос остварен у тој размени сасвим немогућ из апстрактног једностраног угла.
У форми противречности релативне и еквивалентне вредности се открива такође апсолутни садржај сваке од роба унутрашња скривена противречност између њихове употребне вредности и (разменске) вредности. Емпириста метафизичар увек настоји да сведе унутрашњи противречан однос на спољашњу противречност ’у разним односима’ и у ’разно време’, негирајући објективност унутрашње противречности. За њега је противречност унутар једног односа показатељ апстрактности знања, мешања различитих нивоа апстракције и сл, а спољашња противречност је за емпиристу метафизичара синоним за конкретност знања. За Маркса, напротив, показатељ једностраности и површности сазнања је представљање једног објекта у мисли без унутрашње противречности, то јест препознавање само спољашње противречности. Најзначајније је препознавање унутрашње противречности између употребне и прометне вредности радне снаге, јединствене робе једине способне да на основу апсолутног и релативног продужења времена и интенѕитета њене употребе, произведе вишак вредности изнад своје прометне вредности или друштвено просечно потребног радног времена за властиту репродукцију као робе.