САЗНАЊЕ | ||
---|---|---|
САЗНАЊЕ или знање је резултат процеса сазнавања, довољно објективно утемељено субјективно уверење компетентног лица у истинитост неког суда или скупа судова , извесност за свакога. Чим се покуша разрада ове дефиниције постаје јасно да су њени саставни елементи зависни од ширег појмовно-теоријског и методолошког оквира у који смештамо наш покушај њиховог објашњења и разумевања, односно како тумачимо процес сазнавања, објективност, субјективност, уверење, компетентност, истинитост, извесност... Упоредите размишљање Б. Расела на тему спорности дефинисања знања као уверења које је у сагласности са чињеницама у тексту Tеорија сазнања | ||
КОНСУЛТОВАНИ РЕЧНИЦИ И ДРУГИ ИЗВОРИ A-M | ||
---|---|---|
КОНСУЛТОВАНИ РЕЧНИЦИ и други секундарни извори A-M Bailly, A., 1950: Dictionnaire Grec - Français, Paris: Hachette Diderot, D, D'Alambert, J.R. eds (1751-1772/http Encyclopédie, ou dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers Paris: Briasson, David, Le Breton, Durand http://fr.wikisource.org/wiki/Encyclop%C3%A9die,_ou_Dictionnaire_raisonn%C3%A9_des_sciences,_des_arts_et_des_m%C3%A9tiers Филиповић, В. и други уредници 1965 Филозофијски рјечник Загреб. Матица хрватска Gaffiot, F., 1934: Dictionnaire illustre Latin - Français, Paris:Hachette Гиденс (Giddens), A. 2007: Социологија, Београд: Економски факултет Грлић, Д. и други уредници 1973 Енциклопедијски лексикон МОЗАИК ЗНАЊА т. 10: Филозофија 1973 Београд: Интерпрес Гурвич, Ж. (Gurvitch, G.) 1965 Савремени позив социологије . Сарајево: Веселин Маслеша Гулднер, А. (Gouldner) 1980 За социологију: обнављање и критика у социологији данас Загреб: Глобус Хараламбос, М., Холборн, М. 2002: Социологија - теме и перспективе , Загреб: Голден маркетинг Лукић, Д. Радомир и остали уредници, Социолошки лексикон, 1982, Савремена Администрација, Београд Michie, Jonathan, уредник, 2001, Reader's Guide to the Social Sciences, t. I, II, Fitzroy Dearborn Publishers, London, Chicago Ritter, J., Gründer, K., Gabriel, G., eds 1971-2007 HISTORICHES WÖRTERBUCH DER PHILOSOPHIE, 1-13 Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft Аристотел 1960 Политика . Београд:Култура Aдорно, Т. 1966/1979: Негативна дијалектика, Београд: БИГЗ Aranson, H. & Ordeshook, P. 1972 "Spatial Strategies for Sequential Elections", in Niemi, R.G., & Weisberg H.F. eds., Probability Models of Aron, R. 1963 Dix-huit leçons sur la société industrielle, Paris: Gallimard Aron, R. 1972 Progress and Disillusion - the Dialictics of Modern Society. England: Pelikan Book ATTAC http://attac.org/attacinfoen/ Augustinus, A. 412-426 /http D е civitate dei (City of God) http://www.newadvent.org/fathers/1201.htm Баро, Р. (Bahro, R. 1977/1981) Alternativa : kritika realnog socijalizma Загреб: Глобус Baudrillard, Jean. 1981 Simulacres et Simulation. Collection Débats. Galilée Бекон, Ф. (B а con , F.) , 1620/1964: Нови органон . Загреб: Напријед Бек, У. (Beck , Ulrich (1986/2002) Ризично друштво - у сусрет новој модерности. Београд: Филип Вишњић Bell, D. 1973 The Coming of Post-Industrial Society: A Venture in Social Forecasting, Daniel Bell. New York: Basic Books Berger , Peter L. , Luckmann , Thomas (1966), The Social Construction of Reality: A Treatise in the Sociology of Knowledge, London: Allen Lane, The Penguin Press Bertalanffy, L. v. 1968/1976 General System theory: Foundations, Development, Applications, New York: George Braziller, revised edition 1976 Bhaskar, R.A., 1993, Dialectic: The Pulse of Freedom, London: Verso. Bonald, de L.A. 1796/http Théorie du pouvoir politique et religieux, http://classiques.uqac.ca/classiques/de_bonald_louis/theorie_pouvoir_pol/theorie_pouvoir.html Bourdieu, P. (1986) The forms of capital. in: Richardson John G. (ed.) Handbook of Theory and Research for the Sociology of Education, Westport-London, itd: Greenwood Press, str. 241-58 Bloor. David, 1976: Knowledge and Social Imagery , Routledge, Bloor, David, 1990: „Строги програм социологије спознаје“, Културни радник , No. 2, 11-34. Брдар, Милан, 2005: Узалудан позив – социологија знања између идеологије и саморефлексије , Beograd Bourdieu, P. (1986) „The forms of capital“ u Richardson, J. ed., Handbook of Theory and Research for the Sociology of Education. New York: Greenwood Press Бурдије (Bourdieu), П. 1999 Сигнална светла - Птилози за отпор неолибералној инвазији Београд: Завод за уџбенике и наставна средства Бжежински, З. 1997/2001 Велика шаховска табла Подгорица:ЦИД Chamberlain, H.S. 1912 Arische Weltanschauung München : F. Bruckmann Chechland, P. 1981/2006, Learning For Action: A Short Definitive Account of Soft Systems Methodology, and its use Practitioners, Teachers and Students, Wiley Child, G. 1925 The dawn of European civilization, London: K. Paul Comte, A. : Cours de philosophie positive (1832-1842), Syst è me de politique positive (1851-1854)/1869 Paris-Londres_Madrid_New York: Littr é, É, према Фиаменго, А. 1987. Condorcet,de, A.N., 1795/http Esquise d’un tableau historique des progrés de l’ésprit humaine, http://oll.libertyfund.org/index.php?option=com_staticxt&staticfile=show.php%3Ftitle=1669&Itemid=27 Čomski (Chomsky), N. : 1999: Профит изнад људи - неолиберални глобални поредак. Нови Сад. БИС Dahrendorf, Ralf. (1959) Class and Class Conflict in Industrial Society. Stanford: Stanford University Press. Декарт,P. (Descartes) 1637/1990 Расправа о методи Београд: Естетика Декарт,P. (Descartes) 1647/1998 Meдитације о првој филозофији у којима се доказује божја егзистенција и разлика између људске душе и тијела Београд: Плато Дилтај, В (Dilthey, W.) (1883/1980): Заснивање духовних наука Београд: Просвета Диркем Емил, 1893/1963 Правила социолошког метода . Београд: Савремена школа Диркем, Емил, 1893/1972 O подели друштвеног рада. Београд: Просвета Диркем, Е. (Durkheim, E.)1912/1982: " Социологија религије и теорија сазнања ", " Закључак ", у Елементарни облици религијског живота , Просвета , Београд Емил, Д. 1922/1981 Васпитање и социологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средстваФехер, Ф, Хелер, А., Маркуш, Г (Fehér, F, Heller, A., Márkus, G.) 1984/1986 Диктатура над потребама Београд: Рад Фергусон А 1767/2007 Есеј о историји грађанског друштва Београд: Службени гласник Фиаменго, А. 1987: Saint-Simon i Auguste Comte, Загреб: Напријед Friedman, M. 1968 "The Role of Monetary Policy." American Economic Review, Vol. 58, No. 1 (Mar., 1968), pp. 1–17 Friedrichs, R.W. 1972 Sociology of sociology USA Free Press Фројд, З (Freud, S.) (1917/1933) Увод у психоанализу . Београд: Косомос Фројд, З. (Freud, S.) (1913/2009) О сексуалној теорији; Тотем и табу . Нови Сад: Академска књига Фром, Е. (From, E) (1941/1964) Београд: Нолит Фуко, М. (Fоucault, M, 1969/1999) Археологија знања , Плато, Београд Фукујамa, Ф. 1990: "Крај историје", Трећи програм бр. 84 Galbraith, J.K., 1977: The Age of Uncertainty, Houghton Mifflin Co., Boston Гарфинкел, Х (Garfinkel, H.) (1967/1998) "Шта је етнометодологија" у И. Спасић, Интерпретативна социологија , Београд: Завод за уџбенике Gellner, E. 1992 Reason and Culture: The Historic Role of Rationality and Rationalism. Oxford: Blackwell Giddens, Anthony 1991 Modernity and self-identity. Self and society in the late modern age Cambridge: Polity Press Gobineau , Arthur , de 1853-55/1967 Essai sur l'inégalité des races humaines, 4 vol. Paris : Pierre Belfond Gouldner, A.W. 1970/http The Coming Crisis of Western Sociology. New York: Basic Books. http://www.questia.com/PM.qst?a=o&d=100897870 Gracia, J.G. and Noone, T.B., A Companion to Philosophy in the Middle Ages, London 2003 Grotius, H 1625/http De jure belli ac pacis (English: On the Law of War and Peace ), http://www.constitution.org/gro/djbp.htm Habermas, J. 1973 Legitimationsprobleme im Spätkapitalismus Suhrkamp Хабермас, Ј, 1975: "Саморефлексија као наука", Сазнање и интерес, Нолит, Београд Harrison_Barbet, "Averroes", Philosophical connections, http://www.philosophos.com/philosophical_connections/profile_039.html#averconn1a jun 2010 Harvey, D. 1986 Thorsons complete guide to alternative living Wellingborough. Northamptonshire : Thorsons Harvey, D. 1996 The condition of postmodernity : an enquiry into the origins of cultural change Cambridge ; Oxford : Blackwell Хегел, Џ.В.Ф. (1807/1974) Феноменологија духа. Београд: БИГЗ Хобсбаум, Е. (Hobsbawm, E.) 1987 Доба револуције . Загреб: Школска књига Huntington, S.P. 1993 "The Clash of Civilizations?" Foreign Affairs, Хусерл, Е., 1976: Прилог феноменологији интерсубјективности, ЦКДСО, Загреб International Forum on Globalization 2002 Alternatives to Economic Globalization A Better World Is Possible, San Francisco, CA: BERRETT-KOEHLER PUBLISHERS Ilyenkov,E. 1974 Dialectical Logic – essays on itsHistory and Theory. Moskow: Progress Publishers Jackson, M. 2003, Systems Thinking: Creative Holism for Managers, Wiley. Jerusalem, W. , 1909, “Die Soziologie des Erkennens ”, Zukunft , 15. 05, 236-246 Jung, C. G. 1912/1956. Psychology of the Unconscious: a study of the transformations and symbolisms of the libido, a contribution to the history of the evolution of thought >1967> Symbols of Transformation, Collected Works, Volume 5, Princeton, N.J.: Princeton University Press. Кант, И., 1781/1976: Критика чистог ума, Београд: БИГЗ Кант, И. 1786/1974 Ум и слобода . Београд: Велика едиција идеја Khaldun, Ibn 1377/ Prolegomena (Muqaddimah) to Universal History , transl. Franz Rosenthal, http://www.muslimphilosophy.com/ik/Muqaddimah/, jun 2010 Козер, Л. (C о ser, L.) 1956/2009 Функције друштвеног сукоба: испитивање концепта друштвеног сукоба и његове употребе у емпиријским страживањима Нови Сад: Mediterran publishing Кувачић,И., 1979/1989 Социологија: Увођење у расправу о актуалним питањима сувременог друштва Загреб: Школска књига Laudan,L: 1984: Science and Values – The Aims of Science and Their Role in a Scientific Debate, Berkeley, London: University of California Press Ла Грас, Ђ. 1974 "Произоводне снаге и односи производње" Марксизам у свету бр. 10 Lazarsfeld, P. F., Berelson, B. Gaudet, H. 1944/http The People's Choice: How The Voter Makes Up His Mind In A Presidential Campaign. (Second Edition.) New York: Columbia University Press, http://www.mendeley.com/research/the-peoples-choice-how-the-voter-makes-up-his-mind-in-a-presidential-campaign-1944/ Леви_Строс, К. ( Lévi - Strauss, C. ) 1962/1966 Дивља мисао Београд: Нолит Леви_Строс, К. ( L é vi - Strauss , C. ) 1966/2011 Тужни тропи. Београд : Zepter Book World Lévy-Brühl 1922 La mentalité primitive. Paris: Alcan Lewin, K. (1946) "Action research and minority problems" Journal of Social Issues 2(4): 34-46, http://onlinelibrary.wiley.com/doi/10.1111/j.1540-4560.1946.tb02295.x/full Linton, R. 1936/http The Study of Man Appleton Century Crofts, Inc. http://www.archive.org/details/studyofman031904mbp Lipset, S. 1963/http The First new nation http://www.questia.com/PM.qst?a=o&d=101064240 Livergood , Norman , D ., 2003 /http America Awake! We Must Take Back our Country http://www.4shared.com/document/xaaaZVyY/NORMAN_D_LIVERGOOD_-_AMERICA_A.html Littr é, 1864/http Auguste Comte et la philosophie positive Paris, L. Hachette et cie http://www.archive.org/details/augustecomteetl02littgoog Лок, Џ., (Lock, J.) 1690/1962, Оглед о људском разуму (т.1 и 2). Београд, Култура Лукић, Р. 1959 Основи социологије Београд: Савез Удружења правника Југославије Luther, M. 1517/http "95 Theses" http://en.wikisource.org/wiki/95_Theses Maistre, de 1814/http Essai sur le principe générateur des constitutions politiques et des autres institutions humaines, Paris, à la société typographique, http://gallica.bnf.fr/ark:/12148/bpt6k41852g Макјавели, Н. (Machiavelli) 1513/ 2002 Владалац Београд: Фамилет Mалиновски, Б. (Malinowsky) 1922/1979 Аргонаути западног пацифика Београд: БИГЗ Малиновски, Б. (Malinowsky) 1944/1970 Научна теорија културе Београд: Вук Караџић Mannheim, K, 1922: Die Strukturanalyse der Erkenntnistheorie, Berlin Mannheim, К . (1929)1968: " Социологија знања ", " Идеологија и утопија " у Идеологија и утопија , Нолит , Београд , 45-88, 213-252 Marx, K., Engels, F. . (1845-46)1974: Немачка идеологија (о схватању историје и прозводњи свести), у Дела, ИМРП, Београд, т.6, 35-46 Mayo, E. 1949 Hawthorne and the Western Electric Company, The Social Problems of an Industrial Civilisation. new York: Routledge МcLuhan, 1964/2003 Understanding Media: The Extensions of Man; 1st Ed. McGraw Hill, NY; reissued by MIT Press, 1994, with introduction by Lewis H. Lapham; reissued by Gingko Press, 2003 Mead, G.H. 1934 Mind, Self, and Society. Ed. by Charles W. Morris. University of Chicago Press. Merton , R.: 1937: „The Sociologу of K n o w ledge“ , Isis, vol. 2, issue 3, Nov. 493-503 Merton, R.K. 1949/1968 Social Theory and Social Structure, Glencoe: Free Press Мертон, Р.К. (Merton) 1967/1998 О теоријској социологији Београд: Плато Милс, Р. (Mils, W.) 1959/1964: Социолошка имагинација . Београд: Савремена школа Morgan.L.H. 1871. Systems of Consanguinity and Affinity of the Human Family, Washington DC: Smithsonian Contributions to Knowledge. Милић, Војин, 1986: Социологија сазнања, Веселин Маслеша, Сарајево. Мill, J. S. (1848/http) The Principles of Political Economy: with some of their applications to social philosophy), http://en.wikipedia.org/wiki/The_Principles_of_Political_Economy:_with_some_of_their_applications_to_social_philosophy Моntchrétien, A. 1615/1999 Traité de l'économie politique Geneve : Librairi e Droz Мо nt е s q uieu , Ch . L . d е, 1748/1970 De l`Esprit des Lois : Les grands thémes Édite par J. P. Mayer et A. P. Kerr Paris: Gallimard Mun, Th.1621/1930 A discourse of trade, from England unto the East-Indies , New York: Facsimile text Society | ||
ПАРАДИГМА | ||
---|---|---|
ПАРАДИГМА је “ узорни пример ” ( гр . paradeigma ), образац, форма. Томас Кун ( Тоmass Kuhn) употребљава појам п. првенствено у ужем значењу конкретног признатог научног постигнућа које у одређеном периоду заједници научникаобезбеђује узор или модел избора истраживачких проблема и начина њиховог решавања. Попут Коперникове( Copernicus) хелиоцентричне тезе или Њутнових (Newton) Principia који укључују теорију гравитације, п.својим примером преусмерава потоња истраживања у оквиру неке научне дисциплине и представља основу за дефинисање формализованим речником који усваја заједница научника одговарајуће дисциплине. П. у ширем значењу јесте дисциплинарна матрица интуитивно апстрахованих оквирних пропозиционих онтолошких уверења о битној природи истраживане стварности и о законитостима које у њој владају, те процедуралних епистемолошких уверења о врсти питања које треба поставити да би се истражили апстраховани битни аспекти, о истраживачким процедурама и техникама најподеснијим за истраживање битних аспеката стварности, као и о критеријуму процењивања истинитог сазнања које треба применити (Кун,1974: стр.247-8) . Уопштена искуства решавања ових важних научних онтолошких и епистемолошких истраживачких проблема изведена из п. као егземплара, преносе се кроз непосредне односе припадника одређене научне заједнице, елиминишу поделу науке на међусобно супротстављене правце и школе која је постојала у „пре-парадигматичком добу“ и постају победничка општеприхваћена школа у фази „нормалне“ науке. Кун закључује: "Парадигма је оно што чланови научне заједнице деле и, обратно, једна научна заједница састоји се од људи који деле једну парадигму" (1974:стр.240-3). Припадници научне заједнице усвајају ону парадигму од чије даље стандардизоване примене очекују да ће и у будућности успешније него друге омогућити решавање сродних нових проблема које научници сматрају важним (Кун, 1974:стр. 53, 58, 279). У фази "зреле" или "нормалне" науке, научне дисциплине и под-дисциплине се институционализују као академска одељења и предмети подучавања, а успешни примери примене заједничких схватања на решавање истраживачких проблема, систематизују се у уџбеницима. Због догматичног карактера преношења уџбеничког стручног образовања студентима који се припремају за научни рад, Кун га упоређује с теолошким образовањем које такође критички не разматра властите темељне претпоставке (1974: стр. 50-51, 229) Упркос овој крутости, стручно образовање успешно оспособљава будуће научнике за истраживачке задатаке у фази "нормалне науке": продубљивање и прецизирање почетних теоријских знања, нагомилавање све поузданијих сазнања иистраживачких искустава кроз успешно решавање "загонетки" путем имитирања и ширења наговештеног пута до познатог типа решења за које п. гарантује да постоји, али га треба тек формулисати у познатим категоријама, развијање прецизнијих техника и проширивање парадигме на блиске области стварности, али све то у усмеравајућим оквирима заданих претпоставки неупитне дисциплинарне матрице (Кун, 1974: стр.67-76,79-88, 99). Током фазе „нормалне науке“, међутим, доминантне п. воде властитом поразу тако што обезбеђују оквир неопходан да се уоче неправилности, "аномалије" или загонетке које у оквирима дате парадигме не могу да се разреше, изазивајући преиспитивање властитих претпоставки ( Кун, 1974: стр.114). Тек након поновљених неуспеха објашњења неправилности и покушаја да се стара парадигма доведе у привидан склад с неправилностима уз помоћ аd hoc хипотеза ( Кун,1974: стр.128-9), јавља се криза у науци. Криза подстиче трагање за новом п. кроз насумичне покушаје примене новог угла посматрања и експериментисања у оквиру више међусобно сукобљених теоријских објашњења као у пред-парадигматичнојфази. На релативну трајност доминантне п. утиче поред институционалне инерције и неспремност старијих научника да напусте п . којој су били верни током целокупне своје каријере, упркос појаве “аномалија” које противрече њеним предвиђањима и које нису у стању да објасне у њеним оквирима. До иновације и промене кохерентне научне традиције преовлађујућег егземпларног приступа решавању општих проблема дисциплине и аномалија, долази по Куну нагло, кроз научну револуцију. Бавећи се објашњавањем развоја првенствено природних наука, Кун је критиковао дотадашње преовлађујуће гледиште да се наука развија искључиво постепеним нагомилавањем (акумулацијом) све више знања о истраживаној стварности, без губитака. Ставио је акценат на дисконтинуитет у научном развоју између две фазе „нормалне“ науке , у којима различите целовите појмовно-теоријско-методолошке замисли или п., одлучујуће усмеравају научно истраживачку делатност припадника научне заједнице у оквиру неке науке или уже научне дисциплине. Једно од више међусобно супротстављених понуђених решења за кризу науке побеђује и служи као основа за изградњу нове општеприхваћене дисциплинарне матрице пошто не само што новим идејним оквиром објашњава већ уочена одступања од претходне п., него и уводи нове ентитете (кисеоник уместо флогистона) елиминише неке проблеме који немају више смисла у новом оквиру (нпр. истраживање комбиновања флогистона приликом сагоревања), нуди нове стандарде процене истраживачких резултата и не изазива одмах нове аномалије. Побеђена парадигма се губи када дође до потпуне смене парадигми (Кун, 1974: стр. 116-119). Нова генерација научника образована унутар нове парадигме која је преовладала враћа науку у “нормално” или „зрело“ стање разрађивања примене неупитног оквира нове опште-прихваћене дисциплинарне матрице на решавање „загонетки“. Оне који упорно одбијају да пренесу своју лојалност на нову парадигму, остали припадници научне заједнице игноришу и искључују из њене структуре моћи. Куну је замерено да међусобно супротстављене парадигме у оквиру исте дисциплине сматра међусобно не само инкомпатибилним, него и „несамерљиво“ различитим погледима на свет. За разлику од позитивиста попут Карнапа ( Carnap), Кун тврди да не постоји неко неутрално заједничко становиште са којег би било могуће да се процени релативна вредност међусобно супротстављених парадигми. Kaрнап наиме сматра да то заједничко становиште представља језик искуствених посматрања на којем би се могли изразити резултати експеримента или мерења приликом расправе о предностима и манама различитих кандидата за статус парадигме, усмераване заједничким правилима и сазнајним вредностима о којима постоји сагласност научника као рационалних професионалаца , независно од садржаја супротстављених парадигми. Кун, напротив, сугерише да супротстављене парадигме неизбежно говоре једна мимо друге и једна кроз другу у револуционарним периодима и да су стандарди процене важности проблема и адекватности решења увек везани за одређену парадигму, а за вредносни или аксиолошки сукоб о циљевима научног истраживања (истина или само емпиријска адекватност, конзистентност са искуственим подацима или појмовна елеганција, једноставност и лепота, нпр.) нема рационалног методолошког разрешења. Три су основна извора несамерљивости супротстављених парадигми по Куну. Један од њих је управо језик. Кун сматра да не треба правити оштру разлику између теоријског језика и језика посматрања, пошто исти термин, нпр. маса, поприма сасвим различито значење у контексту опречних теоријских и искуствених тврдњи, да маса јесте или није константна односно да се маса претвара или не претвара у енергију. Уколико исти термини значе потпуно различите ствари у оквиру различитих парадигми, не може ни да буде правог сукоба и неслагања између њих, пошто оне заправо решавају различите проблеме и прикупљају различите искуствене податке. Њутновска и Ајнштајновска механика стога нису ривалске теорије, него се просто не могу строго упоредити. Главни извор несамерљивости парадигми пре и после научне револуције по Куну су различите сазнајне вредности у њиховој основи. Кун наглашава да различите парадигме на различит начин дефинишу шта је сам кључни проблем који треба разрешити, који су искуствени подаци релевантни за решавање тог проблема, начин на који их треба прикупити и анализирати, па стога и стандарде или критеријуме за процену шта представља „тачно“ разрешење проблема. По Куну не постоји „виши“ или „дубљи“ стандарди на које бисмо могли да се позовемо приликом одлучивања између две парадигме које дефинишу различите проблеме као значајне и различита решења као адекватна, независнеод сазнајних вредности и стандарда које дефинишу саме супротстављене парадигме. Било би погрешно, међутим, закључити да парадигматски појмовно теоријски, методолошки и аксиолошки оквири циркуларно сами себе оправдавају, пошто се у том случају аномалије у фази кризе науке не би ни могле да појаве, а њихово разрешење не би могло да буде главни разлог за прихватање нове парадигме и напуштање старе у фази нормалне науке. Трећи извор несамерљивости парадигми је искуство, пошто научници после смене доминантне парадигме мењају свој целовити поглед на свет и перципирају свет на потпуно другачији начин, као да „живе у различитим световима“. У крајњој линији би се метафорички могло да каже да истовремено са променом појмовно теоријског и методолошког оквира перципирања света, мења се и сам свет. Кун међутим не изводи крајњи закључак да свет конституише начин на који га ми поимамо. Куну је највише замерено зато што упоређује научне револуције са политичким и религиозним, уместо да се задржи на рационалној реконструкцији садржаја и коначних резултата историје науке изостављајући све "ирационално". Приказујући смену парадигми првенствено као борбу група научника који их заступају, користећи се при томе убеђивањем па и силом ако је неопходно, за придобијање односно "преобраћање" нових присталица у недостатку довољних искуствених и логичких доказа за супротстављене сазнајне вредности шта важи као прихватљиво научно објашњење, Кун доводи у питање рационалностнаучног прегнућа. Сам Кун не изводи радикалан закључак да је наука ирационална,али тврди да разлоге које људи наводе да би оправдали своје преферирање једне парадигмеу односу на другу, није могуће кодификовати у облику неутралног алгоритма или правила„научног метода“ који би објективно и коначно одредио која је парадигма боља. Лари Лаудан, међутим, истиче да недовољна детерминација („undetermination“) имплицира епистемички релативизам и ирационални избор између супротстављених сазнајних вредности парадигми само на кратак рок (Laudan, 1984: 31-32). На дуги рок, по Лаудану долази време када рационално неслагање на највишем аксиолошком нивоу постаје недозвољиво уколико се поштују фиксна правила „опсервационе тачности“ или достигнута теоријска сазнања о емпиријским чињеницама на нижем нивоу хијерархије рационалног научног правдања. На дуги рок хијерархијски модел правдања замењује ретикулисани (мрежаст). У ретукулационистичком моделу различити елементи и нивои парадигме (теорија, метод, вредности) ограничавају али не детерминишу остале нивое, у великом степену су међусобно независни и не варирају увек истовремено. Ово омогућава да се парадигме мењају полагано и постепено, а не само путем изненадне „конверзије“ и симултане „смене целовитих погледа на свет“, тако што се реалистичност прокламованих циљева испитује и о њима преговара фиксирањем било теорије о чињеницама или метода прикупљања и тумачења чињеница. „Пошто теорије, методологије и аксиологије стоје заједно у некој врсти оправдавајуће тријаде, можемо да користимо оне доктрине о којима постоји сагласност, за разрешавање преосталих области о којима се не слажемо“ (84). Чињеница да нам научне револуције изгледају као нагле смене целовитих погледа на свет, јесте илузија сваког погледа у назад који има тенденцију да умањи видљивост постепених и секвенцијалних промена елемената тријаде на микро-нивоу (78). Ово је кохерентистички приступ вредновању сазнајних циљева путем одржавања хармоније између раздвојивих елемената парадигматске тријаде. Ландау је, међутим, умерени релативиста попут Куна, у мери у којој заједно тврде да научни „прогрес“ може да се процењује једино у односу на конкретан скуп заједничких сазнајних циљева, па дискусија о њима често не може да се дефинитивно закључи рационалним средствима, него не-рационалним, контингентним факторима попут динамике друштвене моћи у научној заједници. Лаудан једино указује да су у оквиру природних наука чешћи примери постизања дефинитивне и релативно брзе сагласности. Лаудан конкретно сугерише да је могуће рационално проценити супротстављене сазнајне вредности или циљеве науке користећи два механизма. Први настоји да покаже да недостаје слагање између теорија и циљева, претпостављајући да су наше најбоље теорије истините и закључујући да су у том случају експлицитно прихваћени циљеви дате дисциплине утопијски или неоствариви. „Утопијске“ стратегије укључују демонстрабилни утопијанизам (тежња да се апсолутни доказ општих теорија постигне преко ограничене искуствене евиденције), семантички утопијанизам (циљеви су непрецизно дефинисани па је нејасно шта би важило као успех у њиховом постизању, као на пример елегантност) и епистемички утопијанизам (немогућност да се понуди критеријум који би нам омогућио да одредимо да ли смо постигли циљ или не, нпр. истина). Други механизам процењивања супротстављених сазнајних вредности настоји да покаже да недостаје слагање између метода и циљева, претпостављајући да је актуална методолошка пракса дате дисциплине фиксна. Прва варијанта другог метода је закључивање да актуелне теорије и методе не могу да постигну експлицитно прихваћене циљеве дисциплине. На пример, циљеви Беконове индукције да теорије морају да буду докажљиве путем индукције из евиденције која се може посматрати и да објашњавајуће теорије не смеју да спекулишу о ономе што се не може посматрати, оба су одбачена пошто је научна пракса наметала потребу прилагођавања експлицитно прихваћених циљева науке и усвајање хипотетичко-дедуктивног постулата о неопажљивом. Друга варијанта другог метода усклађивања методаи циљева је закључивање да су сви покушаји постизања циљева били неуспешни (на пример, да се објашњавајућа и предвиђајућа теорија ослања само на кинематичке особине материје као што су угаони параметри простора-времена, независно од динамичких параметара силе и електромиографских параметара неуромускуларне масе). Кун би могао да одговори Ландау да је постепена промена немогућа увек када су 1) кључни заједнички стандарди амбивалентни, тако да их научници начелно прихватају, али их тумаче и примењују на различит начин (на пример једноставност, обухватност, тачност, способност објашњавања); 2) заједничка правила колективно не конзистентна и придаје им се различита тежина па доводе до неконзистентних закључака; 3) примењени различити стандарди тако да се теоријска неслагања не могу дефинитивно разрешити; и 4) вредновања значаја проблема различита. | ||