Uvod u sociologiju I (Introduction to sociology I)

ДРУШТВО је целовити систем структурисаних друштвених односа између појединаца и друштвених група током њиховог узајамног деловања у свим, својевремено монолитним и временом издиференцираним и специјализованим сферама људске друштвене делатности.

Друштво постаје релативно засебан домен систематског теоретисања тек када је дошло до раздвајања друштвеног међусобног деловања и организација специјализованих за задовољавања животних потреба неопходних за опстанак у области економије и цивилног друштва, како од међусобног деловања и организација у области биолошко-репродукцијске сфере домаћинства тако и  од  оних у  области  јавне сфере политичке државе (административна, правно-уговорна, производно-разменско-потрошна, културно-комуникацијска, религиозно-филозофска, образовна, научна, уметнича и друга.

Теоретичари у XIX и XX веку су имали тенденција да тзв. глобално друштво поистовете са његовом политичком организацијом, од хорде до националне државе. Друштво су дефинисали као релативно независну и самодовољну скупину људи која живи и узајамно делује у оквиру заједничке културе и историје на више или мање разграниченој географској територији.

Теоретичари функционалистичке оријентације стављају нагласак на сагласност о више или мање трајно уређеним вредносним и нормативним обрасцима узајамних односа припадника друштва.

Истористи истичу да припадници конкретних друштава деле заједнички културни идентитет.

Историјски и дијалектички материјалисти, теоретичари конфликта, феминисткиње разлике, истичу у први план сукоб интереса појединаца и друштвених група који се залажу за идеолошки супротстављене вредносне и нормативне обрасце регулисања друштвених односа.

Теоретичари интеракционистичке оријентације сагледавају друштво као мисаону конструкцију, резултат тумачења друштвене ситуације, стварања слике о себи кроз комуникацију са другима и преговарања.

од Вера Вратуша - Tuesday, 8 November 2005, 09:42 PM

ЕПИСТЕМОЛОГИЈА је од Канта под-дисциплина гносеологије, теорија сазнања (гр. epistеmе) која испитује унутрашње субјективне услове и границе рационалног и емпиријског научног сазна(ва)ња односно операције мисаоне конструкције модела спољашњег објективног света.

У последњој трећини XIX века ширење филзофске школе неокантовства је допринело званичном успостављању епистемологије или теорије сазнања уопште те научног сазнања посебно, као посебне области универзитетских филозофских истраживања. Међу припадницима различитих струја неокантовства (Rickert, Wundt, Cassirer, Windelband, Cohen, Natorp, Schuppe, Vaihinger), према мишљењу руског неокантовца А. И. Введе́нский-а, постоји сагласност да је епистемологија или теорија сазнања, испитивање услова путем којих неспорно постојеће сазнање постаје могуће, као и успостављање граница у складу са овим условима до којих може да се прошири било које сазнање, али иза које границе се отвара сфера подједнако недокажљивих мишљења. Главни задатак епистемологије је дакле да успостави 'границе сазнатљивогсазнања' које принципијелно не могу да буду превазиђене без обзира на ниво развоја сазнајних способности и техника научног истраживања људског рода. Преко ове границе принципијелно спознатљивог, налази се према уверењу неокантоваца сфера принципијелно неспознатљивог, прекограничног, 'трансцеденталног'. Услед вечне и непроменљиве органске природе људских психо-физиолошких механизама кроз чију се призму преламају сви спољашњи утицаји, испада према неокантовцима да је принципијелно неспознатљив управо стварни свет изван људске свести какав је он по себи пре појављивања у свести.

Епистемологија у неокантовској традицији је дакле наука чији заговорници а приори усвајају тезу да људско сазнање није сазнање спољашњег света који постоји изван свести, него да се своди на процес уређивања, организације и систематизације чињеница 'унутрашњег искуства' субјекта сазнавања. Другим речима неокантовска епистемологија је супротстављена онтологији. Њен је задатак да докаже да 'унутрашњи услови' сазнања, психо-физиолошка стања људског организма која настају у људској свести током процеса сазнавања, само изгледају као да представљају суму спољашњих чињеница, мада су апсолутно различита и независна од утицаја 'спољашњих услова', стања спољашњег света, који има властите објективне законе постојања и кретања. Неокантовци стога сваки покушај да се постојеће сазнање протумачи као разумевање околоног света проглашавају недозвољивом 'онтологизацијом' чисто субјективних форми делања, илузорним придавањем детерминација 'стварима по себи' или свету изван свести од стране субјекта. Неокантовска епистемологија је дакле усмерена против идеје о самој могућности позитивног научног разумевања околног света у оквиру физике, хемије,биологије, политичке економије, историје и тако даље. 'Научни поглед на свет' је према неокантовцима апсурд, бесмислица, пошто читава скупина природних и друштвених наука ништа не зна о свету изван свести и о њему ни не говори. Под пежоративним изразом 'онтологија' или 'метафизика' неокантовци заправо одбацују сваку претензију физичара, хемичара, биолога, полит-економиста, историчара, да закони које су открили имају објективно значење у материјалистичком смислу овог израза. Према неокантовцима, поглед на свет принципијелно не може да буде научан због саме природе мишљења израженог у синтетичким априроним категоријама. Поглед на свет по њима представља скуп различитих подједнако легитимних погледа на свет у којем људи живе, делују и мисле, а наука није у стању да их све обједини у тело повезане, уједињене и непротивречне слике света без да западне у за њу нерешиве противречности у детерминацијама аналитичких судова.

Људи по кантовцима једино могу да надокнаде органску неспособност својег интелекта да повеже изоловане фрагменте погледа на свет у највише јединство сазнања уз помоћ неке ненаучне схеме синтезе која није ограничена врховним принципима формалне логике, него почива на принципима ирационалне ћуди, симпатије, вере у различита мишљења, догме које су научно подједнако недокажљиве и неоповргљиве.

Кантовска теорија сазнања својом ограничавајућом дефиницијом граница сазнања и науке, оставља изван домена науке кључне проблеме погледа на свет и проглашава их ’трансценденталним’ у односу на логичко мишљење и стицање теоријског научног сазнања. Ово искључивање чини нужном везу између научног истраживања и вере у одређени поглед на свет.

Под заставом кантовски протумачене епистемологије ’савременог начина мишљења’, индуктивног, идеалистичког и агностичког, Еduard Bernstein, Conrad Schmidt и други "ревизионисти" у оквиру Друге Интернационале, по оцени утемељивача треће, Комунистичке интернационале, појавили су се у социјалистичком покрету са захтевом да се уједини ’ригорозно научно мишљење’ (какво по ревизионистима није марксизам због обухватања 'магловите' хегелијанске дијалектике) и ’етичке вредности’, недокажљиву и неоповргљиву веру у трансценденталне постулате ’добра’, ’свести’, ’љубави за ближње’ и целокупне ’људске расе’ без изузетка и тд. и т сл.

Према мишљењу лењинистичких критичара неокантовских ревизиониста, штету радничком покрету није нанело пуко пропагирање ’виших’етичких вредности, савесности, одговорности и љубави насупрот злу њиховог недостатка. Штету је нанело преоријентисање теоријског научног мишљења самог на социјал демократску стратегију научног истраживања која одвлачи од трагања за теоријским научним решењима стварних проблема модерног времена. Кантовска теорија сазнања је наиме по лењиновским критичарима неокантоваца, одвратила теоријско мишљење од анализе материјалних, производних односа између људи који представљају темељ целокупне пирамиде друштвених односа, преусмеравајући га на разрађивање ’етичких’ конструкција политичких мера које се могу морално протумачити, Берђајевљевску социјалну психологију и друге 'занимљиве ствари без користи за раднички покрет'.

Илијенков на следећи начин описује друштвено историјске околности када је Лењин интервенисао у епистемолошке спорове: ’ Оријентисање теоријског мишљења не на логику Капитала него на морално-фиктивно критиковање секундарних, изведених дефеката капиталистичког система на његовим секундарним, суперструктурним спратовима, довело је до тога да одлучујући, доминантни тренд новог,империјалистичког ступња у развоју капитализма, промакне пажњи теоретичара Друге интернационале. Ово се није десило због недостатка њиховог талента, него због ситно-буржаске класне оријентације и погрешног епистемолошког становишта’.

Ово је директно довело до Теорије капиталистичке економије Карла Ренера, "библије социјалистичке деснице", која је својим методом мишљења и логиком истраживања непосредно повезана са вулгарном позитивистичком епистемологијом емпиристичко-индуктивистичке варијанте: ’Марксов Капитал написан у времену које је веома удаљено од нас, користећи потпуно други начин мишљења и излагања који до краја нису разрађени, са сваком новом деценијом која протекне повећава тешкоће читалаца...Стил писања немачких филозофа нам је постао стран. Маркс долази из филозофског доба. Наука данас више не напредује дедуктивно(не само у истраживању него ни у излагању), него индуктивно; она полази од експериментално утврђених чињеница, систематизује их и тако ступњевито долази до нивоа апстрактних појмова. У добу које је навикло да на овај начин мисли и чита, први део Марксовог главног дела представља напросто несавладљиву тешкоћу.’

Повратак Канту је према Лењину представљао израз страха идеолошких представника буржоазије од превратничких друштвених перспектива које је отворила Хегелова апсолутно идеалистичка и панлогистичка али дијалектичка теорија сазнања и научне свести, коју је само требало ново материјалистички преокренути. Хегел је први увео праксу, остваривање и спољашње откривање циљева ’духа’ у чулним објектима, у логички процес као критеријум истине у току проверавања резултата кроз непосредни контакт са ’стварима по себи’. Увођењем праксе у логику Хегел је поистоветио логику са теоријом сазнања. Лењин је посебно нагласио улогу праксе као теста или критеријума објективности људског сазнања и као прелаза на објективну или апсолутну истину по Хегелу. Појављивањем у облику практичног чина, мишљење укључује ствари изван свести у своје кретање, тако да су и ’ствари по себи’ подређене диктатима мислећих људи и послушно се крећу и мењају према законима и схемама које диктира људско мишљење. На овај начин, не креће се само ’дух’ према схемама дијалектичке логике, него и свет ’ствари по себи’. На овај начин дијалектичка логика се показује и као теорија сазнања самих ствари а не само теорија само - сазнања духа.

ЗАКОН у номотетским дисциплинама јесте тврдња о правилности (гр. nomos , лат. lex) у поретку, следу и односима две или више појава која универзално важи у свим случајевима када су дати феномени присутни.

Природословци макро нивоа и присталице позитивизма у друштвеним наукама, под з. најчешће подразумевају аподиктично формулисан принцип универзално важећег нужног следа природних ствари према емпиријски утврђеном правилу израженом математичком формулом. Има позитивиста попут Попера који тврде да закони у друштву нису увек ни нужни ни трајни .

Присталице новог материјализма наглашавају историјски променљив карактер закона противречног успостављања и мењања облика организације друштвених односа на одговарајућем ступњу развоја производних снага.

Присталице разумевајуће социологије под законом подразумевају само хипотетички формулисану тенденцијску вероватноћу да ће делатници својем сврховитом телеолошком, моралном и вољном деловању приписивати одређени идеални тип значења

од Вера Вратуша - Saturday, 5 November 2005, 12:44 AM

ИДЕАЛИЗАМ је онтолошко и логичко-епистемолошко схватање да је апсолутни узрок свега што постоји идеја, дух, свест, да је спољни свет само идеална претстава и мисаона конструкција субјекта или само облик објективног испољавања или опредмећења духа у материјалној природи.

Хегелово схватање свих резултата људског практичког делања и производа људског рада, историјских догађаја и њихових последица као отелотворења неке идеје, представља дијалектичко јединство супротности субјективног (Фихте) и објективног (Шелинг) и. као чистог или ’апсолутног’ и. Хегелов апсолутни и. не садржи било какав одговор на питање одакле потиче мишљење које је схваћено као универзална креативна способност која се необјашњено уздигла из отуђења у природи до самосвести само код људи. Другим речима, Хегелов апсолутни и. не повезује процес уздизање апсолутне идеје са системом одређених услова који су обликовани независно од људи. Апсолутни и. претвара мишљење као делање које се дешава у глави у облику унутрашњег говора, у почетну тачку за разумевање свих појава културе, како духовне тако и материјалне. На овај начин, сви историјски догађаји, друштвене, економске и политичке структуре, целокупни свет производа људског рада и целокупна историја, бивају протумачени као процес који се дешава на основу моћи мишљења. У Науци логике д. процес од оспољења (отуђења) или објектификације креативине енергије мишљења до инверзног овладавања плодовима властитог рада кроз разотуђење (дезобјектификацију), почиње са речју и завршава свој круг са речју.

Хегелов апсолутни и. по Иљенкову (1974) није плод религиозно оријентисане маште, него представља некритички опис стварног стања ствари, на тлу којега професионални теоретичар, уски специјалиста менталног рада, делује то јест мисли. Форме Хегелове филозофије су стога практички неизбежне илузије (чак су и практички корисне) које ментални радници неизбежно ствара у својем раду. ове илузије потхрањују објективни положај менталног рада у друштву и одражава тај положај. То је сазнање стечено у облику појмова непосредно током процеса школовања, у облику вербалних знаковних израза, који представљају за менталног радника почетну тачку његове посебне делатности, као и крај, посебни циљ, његову стварну ’ентелехију’. Хегелов апсолутни идеализам је некритички опис стварног процеса производње и акумулације сазнања у облику теорије репродукције грађанског друштва у оквиру политичке економије, која узима за полазну тачку својег објашњења једну тачно уочену али несхваћену чињеницу. Та тачна а несхваћена чињеница је да новац, који се појављује у форми кретања као капитал, као полазна тачка и циљ целокупног цикличног процеса враћања себи, открива мистериозну, окултну способност за само-експанзију и само-развој. Ова чињеница када се остави необјашњеном, постаје мистериозна и окултирана тако да јој се приписује особина која у ствари припада потпуно другом процесу који се изражава (’одражава’) у њеној форми.

Само је Марксов и Енгелсов филозофски ситем после Хегела био у стању да користи Хегелов дијалектички апсолутни и. као ’оруђе критике’, пошто је усвојио становиште револуционарног, критичког става према објективним условима који потхрањују илузије идеализма. Ти објективни услови који потхрањују илузије апсолутног и других облика и., јесте ситуација отуђења (алијенације) стварних, делатних способности људи код већине појединаца, ситуација у којој све универзалне друштвене снаге то јесте способности делања друштвеног човека, изгледају као силе независне од већине појединаца које њима доминирају као спољашња нужност, као силе које монополски контролишу више или мање уске групе, стратуми и класе у друштву.

Лењин резимира своје одређење и. као начин мишљења који користи скупину премиса да дође до закључка без узимања у обзир контекста. Идеје не падају са неба него су створене у одређеним околностима и могу се проверити и уколико су истините спровести у пракси такође само с обзиром на контекст из којега потичу и у којем се остварују.

ИДЕОЛОГИЈА је кованица коју је сачинио Дести де Траси (Destutt de Tracy) да би јединственим термином означио нову “науку о идејама” (гр. idea + logoz) у тексту о способности мишљења објављеном 1806, седам година након револуције у Француској. Термин и. је увео у употребу у општем и вредносно неутралном значењу егзактне науке која истражује чулно порекло идеја, открива законитости изражавања и комбиновања идеја у људско сазнање о објективном свету, објашњава однос идеја, воље и морала и раздваја истинито, поуздано и јасно знање, од грешака, предрасуда и мистификација. Заједно са групом просветитељски настројених филозофа, економиста и политичара који су себе назвали идеолозима, де Траси је увео у употребу термин и. и у посебном, позитивно вреднованом значењу примене научних сазнања у формулисању правила добре организације друштва и политичког дел(ов)ања у циљу остваривања планираних програма побољшања живота чланова једног друштва и одговарајуће националне државе.

Током разлаза с “идеолозима”, Наполеон Бонапарта (1769-1821) је увео у употребу термин и. у негативном и дискредитујућем значењу скупа ненаучних и илузорних доктрина и политичких програма. Мада је у време Директоријума (1795-99) подржао институционализацију науке о идејама као службене доктрине с великим утицајем на етатистичку, емпиристичку и либералну реформу образовног система, Наполеон се око 1804 окренуо против учења “идеолога”. Проценио је да њихова растућа критичност према његовим монархистичким амбицијама и промењеном односу према цркви може да подрије легитимност његове ауторитарне власти. Прозвао их је “метафизичарима и фанатицима” који су себе сами овластили да дедукују из чистог разума, онако како га они тумаче, апстрактно хуманистичке спекулације како треба усрећити људе реформисањем друштва и државе, без конкретног познавања историјског искуства и одлика људи какви они јесу. До данас политичари често употребљавају термин и. у овом негативно конотираном посебном значењу, као средство критике и дисквалификације система идеја политичких противника.

Огист Конт (Auguste Comte), аутор кованице социологија, превео је средином XIXв елементе Наполеонове критике и. у методолошки принцип позитивног научног истраживања: спекулација и машта треба да буду подређене посматрању.

Емил Диркем (Émile Durkheim), заслужан за институционализацију социологије у Француској крајем XIXв, иманентно је критиковао Конта због недоследности у примени позитивистичке критике и., када је Конт сам на идеолошки начин претворио своје идеје о развоју човечанства у предмет истраживања, уместо да је дефинисао и истражио неки стварни предмет истраживања, полазећи од посматрања споља видљивих одлика самих друштвених чињеница.

Карл Маркс (Carl Marx) и Фридрих Енгелс (Friedrich Engels), утемељивачи “нове” или историјско материјалистичке и дијалектичке теорије и методе критике и., допринели су да у друштвеним наукама преовлада употреба термина и. у негативно вреднованом значењу лажне, привидно аутономне, активне, одређујуће, универзалне и откривајуће, а заправо зависне, пасивне, одређене, партикуларно заинтересоване и прикривајуће свести о свету која служи за правдање очувања или промене затечених друштвених односа. Њихову негативну дефиницију и. одликује теза да изокренута и изокрећућа идеолошка свест не представља првенствено илузију, грешку или свесну лаж, него законито искривљени израз унутрашњим структуралним противречностима искривљеног света. Корен ове двоструке изокренутости они проналазе у отуђеној и само-отуђујућој класној подели рада. Механизам репродукције идеолошких облика свести је најмање прозиран у условима новцем и тржиштем посредованих и постварених односа привидно једнаке размене, а заправо израбљивања лично слободних али економски зависних приватних власника робе радне снаге од стране приватних власника услова друштвеног процеса производње такође претворених у робу. Припадници владајућих класа и њихови идеолошки представници, који у датој историјској епоси држе монопол на умни и управљачки рад и контролишу услове репродукције живота, структурално су условљени да виде и описују као само-производеће, универзално вредне и вечно важеће управо оне историјски настале односе и замисли организације производње који омогућују репродукцију њихових привилегија. Припадници друштвених класа који су сведени на извршилачки рад, структурално су условљени да фаталистички прихвате и. владајуће класе и доминантне односе као неминовност, или да стварају властита имагинарна решења за стварне друштвене противречности, док нису у могућности, због недовољно развијених производних снага, укључујући недовољну властиту организованост и класну свест, да противречност између друштвеног карактера производње и приватног присвајања вишка неплаћеног рада разреше у стварности. Идеолошки садржаји правне, политичке, религиозне, уметничке или филозофске идејне “надградње”, по уверењу класика марксизма, не могу да буду превазиђени само кроз теоријску критику, него и кроз револуционарну праксу радикалног преображавања “основе” друштва или економских услова репродукције тоталитета материјалног и духовног живота).

Карл Манхајм (Karl Mannheim) је у свом утемељивачком раду из социологије сазнања Идеологија и утопија психологистичку и посебну употребу израза идеологија која доводи у везу оспоравана гледишта противника са њеним или његовим посебним интересима, квалификујући их као нетачне или чак као намерне лажи. Манхајм уводи тотални појам идеологије према којем је свако историјско мишљење једино могуће са становишта неког конкретног друштвеног положаја који мислиоц заузима у својем животу. Кроз функционалну анализу Манхајм доводи у везу све несвесне или подсвесне али објективно постојеће разлике у погледима на свет ((Weltanschaungs) различитих друштвених група, са структуралним разликама у стварним друштвеним условима егзистенције ових групација, нарочито друштвених класа. Како идеологија (у специфичном значењу конзервативног погледа на свет владајуће класе) тако и утопија (радикални поглед на свет подрећене класе) представљају по Манхајму идеологије у значењу друштвено условљених “перспектива”. Обе треба проценити из угла постојања повезаности и подударања између њих и конкретног историјског времена и места (Standortsgebundenhait der Denkens).

Релационистичка тврдња да је свака идеја условљена одговарајућом друштвеном ситуацијом дате друштвене групе или класе, подразумева да је васколико друштвено мишљење идеолошки обојено. Чак и тврдња која би имала научну претензију представљала би само прикривену класно условљену тврдњу. Критика идеологије не би била могућа као научан подухват - критика би и сама увек била укорењена у некој посебној перспективи. Ни једна и. не би могла да буде објективна и ни једна идеологија не би могла да буде објективнија од неке друге.

Не желећи да прихвати неке од ових импликација релативистичког становишта, Манхајм је покушао да идентификује потенцијалног друштвеног носиоца научног проучавања идеја. Манхајм је пронашао таквог делатника (агента у англосаксонској литератури) у “слободно лебдећој” интелигенцији. Пригрљујући тотализујућу оријентацију и настојећи да се одвоји од субјективних становишта и пристрасности, она сукцесивно синтетизује аспекте различитих истина које су све у функцији различите друштвене ситуације, у динамичке слике увек променљиве друштвене стварности. Манхајм је допринео трагању за научним утемељењем истраживања идеја у специфичним истраживачким и комуникативним процедурама.

Најслабија тачка Манхајмовог покушаја да избегне екстремене релативистичке импликације тоталног појма и. је његова замисао креативне интелигенције као безкласне друштвене групе, као да она не поседује место које се може идентификовати у хијерархијској класној подели рада с којим су повезани одговарајући посебни друштвени интереси. До данас траје расправа истраживача друштва да ли разне теорије о друштву представљају научна објашњења или супротстављене класне и. Заговорници прве тезе обично у властитом истраживачком раду нагињу неисторијском и објективистичком позитивизму и натурализму, а друге, релативистичком и субјективистичком историзму, феноменологији и херменеутици. (детаљније у Vera Vratuša(-Žunjić), 2001: “Ideology, sociology, The Readers Guide to Social Sciences, Michie, Jonathan ed., Fitzroy Dearborn, UK, , t.I, 771-774.

ИНСТИТУЦИЈА или установа представља релативно стабилну, трајно уређен, специјализован структурисан систем међусобно повезаних статуса и улога који су у међусобном односу, посредством којег друштво усмерава појединце и друштвене групе да неку од својих основних потреба задовоље на одговарајућим нормама регулисани, уређени и предвидљив начин понашања.

Теоретичари функционалистичке оријентације наглашавају да и. јединственим регулисањем задовољавања потреба појединаца и група, доприносе истовремено и остваривању опште друштвених циљева хармоније, кохезије и ефикасности. Теоретичари ново материјалистичке преокренуто дијалектичке оријентације наглашавају да су циљеви, начин структурисања, норме,делатност персонала и материјални апарат институција сви у функцији не општих друштвених интереса, него посебних интереса владајуће класе да себе репродукује на управљачким положајима у класној подели рада.Теоретичари интеракционисричке оријентације наглашавају субјективну страну и. као целине ставова других о себи које појединац усваја током процеса социјализације.

Институције као организовани облици дел(ов)ања појединаца и група несумњиво објективно постоје пре и после конкретних појединаца. То не значи да појединци и друштвене групе својиме дел(ов)ањем не могу да мењају институције настојећи да их мењају у ускладу са својим схватањем пожељне организације друштвених односа.

ИНТЕРАКЦИОНИЗАМ је једна од две основне парадигматске оријентације у научном истраживању друштва чији заговорници усредсређују пажњу присталица на разумевање сталног тока делања или акција, одговора на делање или реакција, реакција на реакције, укратко узајамног смисаоно оријентисаног дел(ов)ања (лат. аctio) између (лат. inter) појединаца и друштвених група једних на друге, као на одређујући чинилац разумевајућег објашњења успостављања и мењања свих друштвених појава.

ИСТОРИЈА је прича (гр. istoria), истраживање прошлих догађаја.

За емпиристе и позитивисте номиналистичке идеалистичке оријентације и. је временски уређени низ описа појединачних догађаја, нарочито у сфери политичког и државничког деловања тзв. великих људи.

За рационалисте и позитивисте реалистичке идеалистичке оријентације попут аутора објективно или апсолутно идеалистичке и дијалектичке Филозофији историје, Хегела, светска и. у начелу јесте само-оспољење духа у времену као што је идеја природе излагање себе у простору. И. је дакле по Хегелу процес остваривања човекових идеја, појмова, планова и циљева, отелотворење логичких схема и моћи мишљења којима је људска свховита делатност подређена.

У социологији и. означава процес истовремено свесног стварања и несвесног настајања, деловања, мењања и разарања институција.